Zygmunt Bauman – iz poslednjeg razgovora

Natpis na zidu: Drugi od drugog

Foto: Slavica Miletić

Godine 2017, pred smrt, poljski sociolog i filozof Zygmunt Bauman radio je na knjizi razgovora sa italijanskim novinarom Thomasom Leoncinijem. Ovaj kraći izvod preuzet je iz knjige “Born liquid: Transformations in the third millennium / Rođeni tečni: transformacije u trećem milenijumu” (Polity Books). Naslov se odnosi na generaciju rođenu posle 1980, koja živi u društvu stalnih promena.

Da li ste ikada trpeli zlostavljanje?

Jesam. Stalno, svakodnevno. Tokom celog školovanja u Poznanju, sve dok nisam pobegao iz rodnog grada po izbijanju Drugog svetskog rata, sa još dvojicom jevrejskih dečaka, mojih školskih drugova. Tada, naravno, nisam bio sociolog, ali se sećam da sam još tada shvatio da je zlostavljanje neposredno povezano sa isključivanjem. Nisi kao mi, ne pripadaš, nemaš pravo da učestvuješ u našim igrama, nećemo da se igramo s tobom. Ako baš hoćeš da živiš s nama, nemoj se čuditi batinama, šutiranju, vređanju, ponižavanju, omalovažavanju.

Mnogo kasnije, kad sam počeo da čitam i naučio da razmišljem sociološki shvatio sam da je za naše progonitelje isključivanje trojice jevrejskih dečaka u školi od nekoliko stotina učenika bilo naličje njihove samoidentifikacije. Još kasnije mi je sledeći savet E. M. Forstera: „samo povezuj“ sinulo da je imenovanje neprijatelja i dokazivanje njegove inferiornosti na sve moguće načine nužno naličje samoidentifikacije. Nema „nas“ bez „njih“. Bez „njih“ ne bismo mogli da ostvarimo svoju želju za zajedništvom, da se družimo i pomažemo jedni drugima. Dok postoje „oni“ postojimo i „mi“ koji neumorno ispoljavamo svoje zajedništvo rečju i delom, pokazujemo ga, potvrđujemo i dokazujemo svima oko sebe. U praktičnom smislu, ideja o „nama“ bila bi besmislena kada ne bi bila povezana sa idejom o „njima“. Bojim se da to pravilo ne obećava ostvarenje sna o svetu bez nasilja.

Potražnja za nasiljem, a pre svega za njegovim objektima i razlozima, nikada ne prestaje. U prošlosti su ljudi za to krivili opsednutost demonima, kasnije loš brak i izostajanje orgazama, a još kasnije seksualno izrabljivanje i zlostavljanje u porodici. Danas je to seksualno uznemiravanje od strane roditelja, sveštenika i uopšte bliskih ljudi. Ponekad su nam za sve krivi homoseksualci – i da ne zaboravimo migrante, koji su daleko najkrivlji za sve naše nevolje.

U pravu ste, migranti. Ako se vratimo na zlostavljanje, setio sam se slučaja ubistva Kitty Genovese, koja je primer priče o ravnodušnosti. Ovaj slučaj se u socijalnoj psihologiji često pominje kao primer transfera lične odgovornosti na nivo kolektivne. Njujorčanka Kitty Genovese je na smrt izbodena nožem u blizini svoje kuće u Kvinsu pred brojnim svedocima. To se dogodilo 1964, a New York Times je izvestio: „Niko od 37 svedoka ubistva nije pozvao policiju”. Tada je zaključeno da je verovatnije da će jedan jedini svedok tragičnog događaja priteći u pomoć žrtvi, nego da će to učiniti osoba iz gomile koja sebe doživljava kao deo kolektivnog prisustva.

Ako se dobro sećam, tokom debate koja je usledila prvi put sam čuo pojam „pasivni posmatrač“ – osoba koja je svedok događanja zla, ali skreće pogled i ništa ne čini da ga zaustavi. Tada sam pomislio da je to možda najvažnija među odsutnim kategorijama u studijama genocida. Ali bile su mi potrebne još dve decenije da joj dam zasluženo mesto u svom pokušaju da dokučim misteriju holokausta koji se događao na vrhuncu moderne civilizacije. Slučaj Genovese je ukazao na još jednu mračnu pojavu: „nasumično“ ili „bezinteresno“ zlo. Na suđenju je ubica Winston Moseley rekao poroti da je za žrtvu izabrao ženu, a ne muškarca prosto zato što su žene „lakše i ne uzvraćaju“.

Norbert Elias, odličan nemačko-britanski sociolog i socijalni istoričar, uveo je 1939. značajan pojam „civilizujućeg procesa“ koji se ne odnosi toliko na uklanjanje agresivnosti, suvišne prinude i nasilja iz života ljudi, koliko na „guranje svega toga pod tepih“, skrivanja nedela od „civilizovanih ljudi“. Taj proces ide paralelno sa eliminacijom ponašanja koje je prepoznato, ocenjeno i osuđeno kao varvarsko, grubo, sirovo, neuljudno, nevaspitano, neotmeno, neumesno, neučtivo, prostačko, bučno, primitivno, nasilno, neprijatno ili vulgarno – sve u svemu nekulturno i nedostojno „civilizovanih osoba“ jer degradira i diskredituje one koji ga upražnjavaju. Eliasova studija je objavljena uoči najvarvarskije eksplozije nasilja u istoriji ljudske vrste – ali u vreme kada je napisana, fenomen „zlostavljanja“ je bio nepoznat ili barem neimenovan.

Cinizam i nemotivisanost nasumičnog, bezrazložnog zla izmiče razumevanju i racionalnim, uzročno-posledičnim objašnjenjima bez kojih je nezamisliv moderni način mišljenja. Novi, nepoznati, ranije nezabeleženi događaji obično nas šokiraju prosto zato što su takvi. Kada se ponavljaju, svakodnevno posmatraju ili se o njima sluša oni obično prestaju da šokiraju ljude. Koliko god da su bili odbojni ili užasni kada su se pojavili, monotonija ponavljanja ih normalizuje, pretvara u obične. Drugim rečima, oni su trivijalizovani, a funkcija trivijalnog je da zabavi a ne da šokira.

Godine 2011. Anders Behring Breivik je počinio dva masovna ubistva: jedno je bilo usmereno na vlast i civilno stanovništvo koje se slučajno zateklo na tom mestu, a drugo na mlade ljude iz letnjeg kampa Radničke omladinske lige. Svoje zločine unapred je objasnio u elektronski objavljenom manifestu u kome je pozvao na pobunu protiv snaga koje „vode Evropu u kulturno samoubistvo“. Napisao je i da je njegov glavni motiv za masakr želja da „promoviše svoj manifest“. Breivik je prihvatio jedno od pravila marketinga: što je sadržaj reklame skandalozniji i odvratniji, to su veći televizijska gledanost i prodaja novina ili karata, dakle profit. Ali čitalac koji razmišlja uočiće potpuno odsustvo logičke veze između uzroka i posledice: islam i feminizam na jednoj strani, a nasumične žrtve masovnog ubistva na drugoj.

Mirno se prilagođavamo stanju stvari koje ubija svaku logiku i sluđuje um. Breivik zato nije izuzetan, on nije unikatna greška prirode ili usamljeno čudovište bez sebi sličnih i bez potomstva. Pomoću mehanizma imitacije neprestano se regrutuju novi članovi te kategorije ljudi. Pogledajte, na primer, američke kampuse, škole i javna okupljanja; pogledajte terorističke i druge nasilne činove koji se emituju preko televizije; pogledajte repertoar obližnjeg bioskopa ili liste bestselera i videćete u kojoj meri smo svakog dana izloženi prizorima nasumičnog, bezrazložnog, nemotivisanog nasilja koje je samo sebi cilj.

Zlo je trivijalizovano, a najvažnija posledica toga je to što postajemo sve neosetljiviji na njegovo prisustvo i manifestacije. Za zlodela više nije potrebna motivacija. Ona su iz klase svrhovitih (zapravo smislenih) činova prešla u prostor koji je za sve veći broj ravnodušnih posmatrača prijatna razonoda i zabava.

The New York Review of Books, 06.12.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 24.12.2018.

ZYGMUNT BAUMAN NA PEŠČANIKU