Svaki prilog ozbiljnom interkulturnom dijalogu i onome što je američki nuklearni fizičar, administrator i vojni strateg Alvin Vajnberg nazivao “transnaučnim pitanjima” u našoj, dijalogom generalno siromašnoj, sredini je veoma dobrodošao. Na taj način sagledavam i prilog moje drage koleginice, prof. dr Biljane Stojković, pod naslovom „Nepreklapajuće oblasti?” na temu iskonskog pitanja odnosa nauke i religije. U ovom interesantnom i osvežavajuće artikulisanom tekstu se prof. Stojković snažno izjašnjava protiv stava da su nauka i religija nepreklapajuće, a samim tim i spojive, oblasti (tzv. non-overlapping magisteria, odn. NOMA pristup), te da su “saznanja savremene nauke naprosto porazila” religijsko mišljenje. Moram ovom prilikom da se skromno ne složim i pokušam da obrazložim zašto nam je upravo NOMA pristup potrebniji sad nego ikada ranije, pri tome ni najmanje ne umanjujući preku potrebu da se o ovom problemu čuje čitav spektar različitih mišljenja (u prevodu na jezik koji srpske kvazi-elite ne razumeju: da se povede ozbiljna javna rasprava).
Odmah da naglasim da o svinjariji vezanoj za povlačenje antidiskriminacionog zakona u režiji pojedinih UDB/KGB/FSB vladika i njihovih inovernih kolega i lažnih prijatelja u Vladi mislim sve najgore, te ću se na toj tački zaustaviti u interesu lepog vaspitanja i kulture javnog govora. Ali priča o nepreklapajućim oblastima nije ta priča; i u tom smislu je pomalo žalosno što, kao i mnogim drugim slučajevima, ključna civilizacijska pitanja koja moramo razmatrati racionalno i “hladne glave” u Srbiji dolaze na dnevni red samo nakon neke odvratne afere. Nama je trebalo da se dogodi pomračenje uma, pardon, Sunca iz avgusta 1999. godine da porazmislimo o potrebi popularizacije astronomskih sadržaja i da se obnove zahtevi za vraćanjem astronomije u srednje škole (iz koje je, nota bene, izbačena početkom 1990-tih idiosinkratskim ukazom izvesne profesorke sociologije sa cvetom u kosi). Nama je trebalo da se dogodi legendarna ministarka Čolić i njeno prevrednovanje Darvina da se u mnogim (inače pismenim!) krugovima iznenada otkrije da kreacionizam predstavlja realnu pretnju obrazovanju. U tom smislu, hajde da budemo optimisti i ponadamo se da će ova dnevnopolitička ludorija srpske kvazi-elite poslužiti kao povod za nešto ozbiljnije promišljanje odnosa naučnog i religijskog saznanja.
Većina argumenata u prilog NOMA pristupa je epistemološke prirode, te ću ih ovde preskočiti, da bih što pre došao do praktičnih, pa i političkih aspekata ove kontroverze. Samo bih usput pomenuo da je ideja, koja provejava iz teksta prof. Stojković, ali i iz brojnih drugih tekstova koji zagovaraju konfliktni odnos religije i nauke, da nauka otkriva skrivenu istinu o svetu, pa makar govorili i o neživom materijalnom svetu fizike, umnogome prevaziđena esencijalistička teza, odbačena još u doba pozitivizma. Koliko je to pogrešno, znao je odlično sam Darvin, npr. kada je u Postanku čoveka napisao:
False facts are highly injurious to the progress of science, for they often endure long; but false views, if supported by some evidence, do little harm, for every one takes delight in proving their falseness.
Već sama činjenica da u nauci često “dugo opstaju lažne činjenice” ukazuje da je priroda naučnog objašnjenja uvek privremena; „naučna istina” je slabija, a ne jača sintagma samo od „istine”! Na sličan način valja gledati i povremene pretenzije pojedinih naučnih disciplina. Naivno je verovati da će nam akcelerator u CERN-u, a ni bilo koji drugi uređaj, odista dati odgovor na ultimativno metafizička pitanja porekla univerzuma (ili multiverzuma!), zašto postoji nešto, a ne ništa, i sl., niti odgovor na ta pitanja spada u bilo koji artikulisani program istraživanja u fizici. Priče o “Božijoj čestici” su u najboljem slučaju zabavne metafore, a u najgorem prljav marketinški trik jedne relativno uske, ali vrlo glasne grupe fizičara koja troši nesrazmerno velike materijalne resurse. Većina fizičara uopšte ne deli grandomaniju i ekstremni redukcionizam koji prate te gromopucatelne proklamacije o otkriću “početka vremena”, “nastanku svih stvari”, “Božjih misli” ili “teoriji svega” (videti, recimo, polemiku Filipa Andersona i Stivena Vajnberga u Physics Today oko toga da li je uopšte prihvatljivo govoriti da je fizika čestica išta “temeljnija” ili “suštinskija” od, npr., fizike materijala). Većina fizičara su vrlo praktični i konkretni ljudi – a istorija nauke ispravnost takvog stava potvrđuje na svakom koraku.
Ali, dosta sa filozofijom. Prof. Stojković utvrđuje da nepreklapanje “jednostavno ne funkcioniše!” Ovako uopšteni stav čini mi se gotovo očigledno pogrešan. U čitavom svetu koji pretenduje da bude razvijen, u praktično svim zemljama u kojima je pismenost opšta, a procenat visokoobrazovanog stanovništva veći od 10% upravo nepreklapanje odlično funkcioniše. I one države u kojima se stanovništvo deklariše kao religiozno u značajnoj većini (Irska, Španija, Portugalija), kao i one kod kojih je ta većina ili mala ili nepostojeća (skandinavske zemlje, Francuska, UK), zasnivaju svoj i pravni i načelni politički, i opšti intelektualni život na doktrini o nepreklapanju. To je očigledno već utoliko što u savremenoj Evropi nema ni crkvenih (sa jasnim izuzetkom Vatikana), ni ateističkih (kakva je bila Albanija za vreme Envera Hodže) država. Ovo se odnosi i na vanevropske sredine podjednako: Japan je jako dobar primer, tim pre što ova zemlja ima jasnih problema sa fundamentalizmom (milenaristička sekta Uzvišene istine, u narodu poznata kao Aum Shinrikyo, čuvena po sklonosti ka oružjima za masovno uništenje), gde niko ne može da ospori da uprkos ogromnoj (po nekim istraživanjima i do 96%, sigurno više od 80%) privrženosti populacije šinto i zen-budističkoj tradiciji, intelektualni život i interkulturni dijalog najblaže rečeno cvetaju, ne nužno u harmoniji, ali još manje u nekakvom dramatičnom konfliktu.
Koleginica Stojković je, kako se da naslutiti iz konteksta u kome se eksplicitno pominje pravoslavlje, podrazumevala da “nepreklapanje” ne funkcioniše u Srbiji, i tu je, nažalost, potpuno u pravu. Ali to je ona vrsta faktičkog iskaza koji je istinit, ali ne i informativan, jer ne ukazuje na prave uzroke problema; slično kao iskaz (takođe istinit!) da alkoholizam značajno smanjuje rizik od smrti od malignih oboljenja. Nije problem u “nepreklapanju” kao konceptu, uspešno primenjenom i u teoriji i u praksi drugde – problem je u potpunoj naučnoj (a podozrevam i religijskoj, mada o tome zaista ne znam dovoljno) nepismenosti srpskog društva na gotovo svim skalama. U Srbiji je tražiti naučno pismenog novinara, dakle ličnost koja bi po definiciji valjalo da obavlja jednu prosvetiteljsku misiju, slično Diogenovom traženju čoveka sa fenjerom. O drugim slojevima stanovništva van akademske “kule od slonovače” da ne govorimo. Kod nas (na zgražavanje pojedinih eksperata iz evropskih zemalja) ne postoji čak ni idiom “naučna pismenost” u iole široj upotrebi. Logički neizbežno, ne može se voditi debata, a ponajmanje izvršiti delineacija različitih domena čovekove duhovne delatnosti, ako se o tim domenima, šta oni jesu, čime se bave, koja saznajna sredstva koriste, itd., nema gotovo nikakva predstava. Veliki deo krivice za takvo stanje leži, nažalost, na nama, naučnicima, i to treba iskreno priznati i raditi na tome da se takvo stanje promeni. Otpor radu na popularizaciji nauke velikim delom dolazi “iznutra”, od samih naučnih struktura, na to se gleda snishodljivo i sa prezirom, radom na popularizaciji nauke, ma koliko vredan i visokokvalitetan bio, niko ne može da postane čak ni srpski akademik, da o nekom časnijem zvanju i ne govorimo, a ni od Ministarstva nauke za to nećete dobiti ni dinara. A koren problema naučne nepismenosti – a uveren sam, i velike većine naših drugih društvenih, ekonomskih, kulturnih i političkih problema sa kojima bismo, da smo pismeniji, mnogo lakše izašli na kraj – leži upravo u tome.
Konačno, često se navodi – opet donekle sa podsmehom – da je NOMA koncept podržan tek spekulativnim, filozofskim i elitističkim razlozima, nerazumljivim “običnom čoveku”, štogod taj neuhvatljivi arhetip inače bio. Da to nije tako, pokušaću da pokažem navodeći dva “besramno pragmatična”, da upotrebim jednu od Borhesovih omiljenih sintagmi, argumenta u prilog “nepreklapanja”.
Argument 1: “basna” o šutu i rogatom. Sva istraživanja antropoloških konstanti tokom poslednjih više decenija pokazuju da je religija (poput, recimo, ženske mode ili običaja vezanih za rođenje ili smrt) jedna od pojava koja je postojala u svim, bez izuzetka, kulturama homo sapiens-a; nauka ne da nije među ovih desetak antropoloških konstanti, već su se zapravo elementi naučnog mišljenja pojavili u svega tri (i brojem: 3!) ljudske kulture, tj. helenističkoj, srednjevekovnoj arapskoj i zapadnoevropskoj. (Nomenklatura i sistematika se u ovim studijama donekle razlikuju, ali je osnovna poenta identična.) Dakle, zalagati se za onu vrstu bespoštednog rata nauke protiv religije kakav zagovara Ričard Dokins (ili pre njega ideolozi dijalektičkog materijalizma) ekvivalentno je držati stranu Srbiji u ratu sa NATO-paktom: poslovično inaćenje šuta sa rogatim, od koga, doduše i rogati može imati neku malu, malecku štetu, ali kataklizmu koju “šut” doživljava ne treba naročito objašnjavati. Ovo može nekome zvučati kukavički, ali stvar o kojoj govorimo suviše je važna da bi se tu mešalo idiotsko (pa makar zvučalo i plemenito) junačenje.
Argument 2: imamo daleko preča posla da obavimo zajedno. Mi živimo u verovatno najrizičnijem periodu u svih 200-300 hiljada godina postojanja ljudske vrste, a svi su izgledi da ćemo se tokom 21. veka suočiti sa daleko većim globalnim katastrofičkim rizicima. Najveći deo opasnosti koje prete izumiranjem čovečanstva potiče iz veštački izazvanih procesa, kao što su antropogeničke klimatske promene, zloupotreba biotehnologije, ili zloupotrebe onih tehnologija kojima ćemo ovladati u najskorijoj budućnosti, kao što su nanotehnologija. Da bismo se odbranili od ovih stravičnih pretnji, potrebno je mnogo rada, istinski minimalni konsenzus i saradnja svih sfera ljudske delatnosti, među kojima je religija jedna od istorijski i društveno najvažnijih. Vođe svih velikih etabliranih religija se sami nalaze na udaru fundamentalističkih, milenarističkih i drugih ekstremnih grupa unutar svojih konfesija – a upravo na ove potonje, poput sekte Aum Shinrikyo, stručnjaci za nuklearni i bioterorizam ukazuju kao na najverovatnije pokretače mogućeg visokotehnološkog armagedona. Stoga je saradnja sekularnih vlasti i verskih lidera (kao uostalom, i okupljanje naučnika, umetnika, sportista i svih drugih koji mogu dati doprinos sprečavanju destrukcije) na borbi protiv fundamentalizma i ekstremizma svake vrste nužnost – a nikako luksuz. A dijalog neophodan za ovu saradnju najbolje se, očigledno, ostvaruje u okviru NOMA pristupa.
Jer, virus besnila – ili neki drugi biotehnološki modifikovani patogen – ne pravi razliku između etnosa, konfesija, pa čak ni između vernika, ateista, agnostika ili panteista. Kao što je još 1983. godine upozorio jedan od naših najvećih humanista, Borislav Pekić.
Autor je naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu i vanredni profesor na Departmanu za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Peščanik.net, 08.03.2009.
