Najavljena kandidatura muftije Muamera Zukorlića na predstojećim izborima za predsednika Republike Srbije i nije veliko iznenađenje. Poslednje dve godine njegovog aktivnog političkog delovanja bile su najava da će muftija Zukorlić formirati političku opciju, koja bi bila pod njegovom apsolutnom kontrolom. To se i dogodilo osnivanjem Bošnjačke demokratske zajednice (BDZ), koju formalno predvodi Emir Elfić. Muftija je iskoristio prvu priliku za svoju ozbiljniju političku promociju, a to je upravo najvaljena kandidatura za predsednika Srbije.
Formalno, Zukorlić je kandidat grupe građana koja je preuzela realizaciju pravnih radnji za njegovu kandidaturu. Ljudi koji predvode Bošnjačku kulturnu zajednicu, iz koje je iznikla i Bošnjačka demokratska zajednica (BDZ), sada su članovi izbornog štaba predsedničkog kandidata Zukorlića. Tim povodom, kao i na izborima za Bošnjačko nacionalno veće, muftija je sebe i instituciju Islamske zajednice lično uveo u bokserski politički ring, gde mu je jedini rival izdajnički “probeogradski” režim, oličen u Rasimu Ljajiću i Sulejmanu Ugljaninu.
Bošnjačka demokratska zajednica bez muftije Muamera Zukorlića je neprepoznatljiva politička opcija, lađa bez kapetana i jedino on predstavlja političko-resursni potencijal ove stranke. Svestan toga, Zukorlić će težiti da medijsku pozornost usmeri samo na sebe, pošto je i zvanično preuzeo ulogu glasnogovornika jedne politke. Na taj način on će polarizovati bošnjačko biračko telo.
Zukorlić je svestan činjenice da će određen broj glasača drugih bošnjačkih stranaka glasati za njega, jer će biti jedini predsednički kandidat iz redova Bošnjaka, ali da to ne znači da će ta podrška biti identična parlamentarnoj i lokalnoj listi, koja mu je glavni politički prioritet. Nesporno je da se Zukorlić nada da će osvojiti reprezentativan broj bošnjačkih glasova, koji će mu poslužiti kao način da se legitimizuje kao jedini autentični predstavnik Bošnjaka, pre svega u odnosu na ministra Rasima Ljajića. On mu je trenutno jedini ozbiljan politički protivnik, o čemu svedoči agresivan nasrtaj na Ljajića od strane Zukorlića i njegovih stranačkih kolega. To da će agresivni politički jezik biti okosnica njegove kampanje potvrđuje i odbijanje Bošnjačke demokratske zajednice da potpiše “Pazarsku platformu”, dokument o fer i demokratskom sporovođenu izbora u Sandžaku.
Podršku za svoj politički program, “Za preporod države i naroda”, muftija očekuje i od sandžačke dijaspore. Ta podrška će najvećim delom biti finansijske prirode, jer je dijaspora i devedestih godina bila glavni finansijer političkih aktivnosti Sulejmana Ugljanina.
Islamska zajednica u Srbiji (koju smo svi branili kada je bilo najteže), kandidaturom muftije Zukorlića doživela je jednu vrstu skrnavljenja na neozbiljan način. Ovim potezom njen neprikosnoveni lider je poljuljao već oslabljene temelje ove institucije.
Nesporno je da svakim danom sve više vernika i vernica sa velikom dozom razočarenja posmatra zbivanja unutar Islamske zajednice, a o tome najbolje svedoče članovi džamijskih odbora koji su pod jurisdikcijom Zukorlićeve Islamske zajednice. Ovaj politički potez muftije Zukorlića je i direktno kršenje Inicijative o objedinjenju islamske zajednice koju je pokrenula Turska, a gde se verskim poglavarima (misli se na Zilkića i Zukorlića) izričito zabranjuje političko delovanje.
U celoj ovoj priči izostaje reagovanje vrhovnog poglavara, reis ef. Mustafe Cerića, koji ne izlazi sa zvaničnim stavom po pitanju kandidature svog muftije. Ćutnja reisa Cerića je odobravanje ovog postupka i ne treba da se iznenadimo ako ta podrška postane konkretnija i aktivnija. Muftija Zukorlić ništa ne čini bez aminovanja svog vrhovnog poglavara.
Jedini stav o svemu ovome izneo je predsednik Sabora IZ, koji se kratko pozvao na dokumenta od prije desetak godina, po kojima nijedan vjerski autoritet, odnosno nosilac vjerske funkcije u okviru IZBiH, počevši od imama do najvišeg autoriteta u Zajednici, ne može istovremno obnašati vjersku i političku funkciju.
Kandidatura Zukorlića dolazi posle njegove zvanične trodnevne posete Ujedinjenim arapskim emiratima – a da li je tamo dogovorena i neka vrsta finansijsko-političke podrške muftijinom predsedničkom projektu, videćemo.
Ovo je jedinstven primer u novijoj političkoj praksi da se jedan verski poglavar kandiduje za neku političku funkciju. Mešanje vere i politike je zakonom formalno zabranjeno, ali je i nemoralno mešati ove dve pozicije na tako jasan način, kao što to čini muftija Zukorlić. Podrška njegovoj kandidaturi, upućena sa sednice Mešihata, svojevrsna je zloupotreba i manipulacija institucijom islama. Nadamo se da će svete božije kuće (džamije) i dalje ostati mesto na kojima će vernici tražiti duhovnu sponu sa Bogom i da neće služiti kao politička bina za promociju jednog čoveka. Džamije pripadaju svima nama, kao što je i tapija Islamske zajednice kod vernica i vernika, a ne pojedinaca.
Da je imao trohu (mrvicu) morala, muftija Zukorlić bi podneo ostavku, dostojanstveno predao Islamsku zajednicu ulemi, skinuo džube (odoru) i ahmediju (fes sa belom čohom) i ponosito ušao u politički maraton. Ovako je, nažalost, titulu „muftije“ sveo na nivo jeftine političke sprdnje i apsolutne degradacije.
Peščanik.net, 11.04. 2012.
