Pozvao Vladimir Vladimirovič Putin pre neki dan grčkog premijera Antonisa Samarasa i rekao mu: “Rusija će da otkupi celokupni grčki dug ako Grčka dozvoli da na njenoj teritoriji otvorimo ruske vojne baze”. Premijer Samaras klimne glavom i zatraži dva dana za razmišljanje. A onda otišao u Brisel i rekao: “Rusi hoće da otkupe sve naše dugove.”
Ovaj vic s dosta kiselosti u glasu priča ovih dana jedan od evropskih konsultanata koji sedi u Beogradu i pomaže srpskoj vladi da na najbolji način iskoristi novac iz evropskih fondova, za jedan od mnogobrojnih projekata evropeizacije srpskog društvenog i ekonomskog ambijenta.
Osim kiselosti, vic ima i izvesnu ezopovsku notu. Ili što bi Srbi rekli, “ne laje kera sela radi…”, jer upravo ovih dana srpska javnost zasuta je informacijama o rusko-srpskim i srpsko-ruskim odnosima, poslovima, saradnji, pomoći, ljubavi, bratimljenju, investicijama, trgovini, posetama, gostovanjima, koncertima, finansiranju, zabrani filmova…
Već su, na primer, standardne bizarnosti da su “Rusi podigli cene povrća jer su kupili i izvezli svu papriku i paradajz u Leskovcu”. Ili, da “ruski helihopter” (sada stiže i neki specijalni avion) iz Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu (neki kažu buduće ruske vojne baze), bez predaha gasi požare po Srbiji. Ili, da će prvi put posle 12 godina ruski “migovi” da se pojave na batajničkom aero-mitingu 2. septembra. Ili, da su braća Rusi u pravu, za razliku od nas, kad brane pravoslavni moral i zabranjuju “skaredni” film “Klip”.
A onda je, izazvan kuknjavom srpskog ministra finansija i privrede da nam preti bankrot, odlazeći ruski ambasador i doživotni gubernator Srbije Aleksandar Vasiljevič Konuzin “odrešio kesu” i velikodušno obećao da Srbija može da računa na dodatnu finansijsku pomoć od Rusije, ali da prvo kaže šta joj treba, pa da “zajednički definišemo mogućnosti za rešavanje tih problema” kako bi vrlo brzo bilo konkretnih rezultata. Aleksandar Vasiljevič sada može mirno da ode u zasluženu penziju i da traži da zlatnim slovima bude upisan u istoriju Srbije, jer smatra da “odnosi Srbije i Rusije nikada nisu bili bolji i da treba nastaviti s osnivanjem srpsko-ruskih preduzeća”.
Zatim je situacija “eskalirala”.
Prvo su premijer Srbije Ivica Dačić i zamenik predsednika ruske Sberbanke Sergej Nikolajevič Gorkov zajedno “pronalazili” partnera za Železaru Smederevo. A zatim je, ničim izazvan, već spominjani srpski ministar finansija i privrede obavestio srpsku javnost da je Rusija prva zemlja sa kojom naša država razgovara o potencijalnom strateškom partneru za Železaru Smederevo. To je ona Železara za koju Vlada nije našla strateške partnere (kompanija iz Nemačke, Ukrajine, Turske, Kine, Indije…), pa se sada kao strateški partner pojavila – država Rusija. Tim povodom predsednik i premijer Srbije Tomislav Nikolić i Ivica Dačić pakuju kofere i uskoro putuju u Moskvu da razgovaraju (što bi rekao Aleksandar Vasiljevič) “o unapređenju ekonomske saradnje dve zemlje”, a jedna od tema biće i Železara Smederevo. Naš ministar privrede i finansija kaže da su još neke zemlje zainteresovane, ali mi smo “za Rusiju” – “jer su nam Rusi prioritet”.
I ne samo u Železari. Gde još?
To nam je otkrio ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić. On kaže da postoji mogućnost da se Rusi uključe u rešavanje statusa našeg nacionalnog ponosa Jat ervejza, aviokompanije do grla u gubicima, kojoj država traži strateškog partnera.
Ni to nije sve!
Ministar Mrkonjić radosno je prihvatio (valjda u ime građana Srbije) predlog Aleksandra Vasiljeviča da srpski i ruski železničari ubuduće strateški nastupaju u regionu i za to je spreman da odvoji pare iz budžeta svog Ministarstva.
Ima još.
Prvi potpredsednik naše vlade i ministar vojni Aleksandar Vučić poručio je građanima Srbije da, iako to nije obećao u predizbornoj kampanji, naša država namerava da izgradi fabriku modernog naoružanja. Vučićev sagovornik (a gde bi, nego u Moskvi) potpredsednik ruske vlade Dmitrij Olegovič Rogozin pokazao je veliku želju da pomogne Srbiji u plasmanu modernog naoružanja. Želja Dmitrija Olegoviča je toliko velika da će stručnjaci već od ponedeljka (27. avgusta) zvanično krenuti u izradu planova o zajedničkim modelima i zajedničkoj proizvodnji. Srpska javnost obaveštena je da se na tom sastanku još razgovaralo o “strateško-političkim pitanjima, unapređenju odbrambene politike obe zemlje, razvoju srpske namenske industrije, plasiranju robe na rusko tržište i zajedničkom izlasku na treća tržišta”, pa je naš ministar vojni posle sastanka izjavio: ”Prvi put sam veoma zadovoljan razgovorima”.
Prevede li se to na jezik Miroslava Lazanskog, to znači da će Srbija da proizvodi tenkove (za šta ima znanje i pare, kako kaže naš ministar vojni), ruskog čelika će biti iz Smedereva, a Rusija samo treba još da pomogne “u plasmanu” te “robe” (gde bi drugde nego tamo gde se krvavo ratuje) afričkim i azijskim zemljama.
A kako napreduju zajednički poslovi, proveriće Vladimir Vladimirovič kad na jesen stigne u najavljenu posetu Srbiji, i ruski ministar vojni Anatolij Eduardovič Serđukov koji će takođe da dođe u Beograd do kraja godine.
Baš u vreme izrazite rusko-srpske idile obavljeno je istraživanje po kome 49 odsto građana Srbije smatra da naša država treba da postane članica Evropske unije. Nekima je to bio signal da brže-bolje podrže letnju bratsku idilu i gotovo je podsmešljivo zvučala reakcija šefa srpske kancelarije za evropske poslove koji je podatak iz ankete nazvao “odličnim rezultatom”. Za svaki slučaj, naš ministar vojni našao se pozvanim da iz Moskve umiri srpske evroentuzijaste time da “naši evropski partneri neće imati ništa protiv saradnje u vojnoj industriji Srbije i Rusije”.
Videćemo.
“Naši evropski partneri”, međutim, već ne gledaju s odobravanjem i blagonaklonošću na novu praksu koju uvodi srpska Vlada. S jedne strane, naime, srpskom vladajućem triu Vučić-Dačić-Dinkić još su puna usta Evrope, evropskih integracija, naših evropskih partnera, evropske agende, strateškog partnerstva… S druge strane, međutim, nekako potuljeno i “ispod žita” pripremaju se i usvajaju zakoni, propisi i pravila (počelo je sa Zakonom o NBS), koja su direktna suprotnost evropskim standardima i evropskom zakonodavstvu.
Što bi se reklo, retorika drumom, a praksa šumom.
S vremena na vreme mogu se čuti (onako ispotiha) i žaoke o “zaokupljenosti Evrope svojom mukom” i njenoj finansijskoj nemoći. To bi, valjda, trebalo da sugeriše kako je Srbiji vreme da se okrene tamo gde ima para. Naravno, Rusiji, mada se ona do sada nigde nije pokazala kao država koja izvozi kapital i investira u druge zemlje. Kapital jeste izlazio iz Rusije, ali onaj privatni, uglavnom bežeći od lošeg domaćeg poslovnog ambijenta.
Što se tiče Srbije, kako vreme bude odmicalo, biće sve vidljiviji efekti dugogodišnjeg upornog rada Aleksandra Vasiljeviča. Istini za volju, Rusija se u poslednjih 20 godina nije pretrgla kao investiciona sila u Srbiji, niti je pokazala izvoznu snagu svog kapitala na našem tržištu. Ali “to” što je Konuzin posejao po Srbiji već je niklo i sada počinje da raste, a naša vlast ga brižljivo zaliva i nada se da će berba biti berićetna. Što berba bude bliže, to će evropska retorika biti sve tiša; Evropsku uniju teško da će više iko iz vlasti (osim naivnih pojedinaca) uzimati u usta, a nas iz Srbije sve manje će doticati evropske finansijske i integracijske muke. Evropske integracije i na njima zasnovana modernizacija Srbije biće odložene za daleku budućnost, dok se “situacija ne sredi”.
Dotle ćemo mi sa strane gledati kako se Evropa zabavlja u svom jadu i uveravati sami sebe da nama nije stalo da s njom delimo neizvesnu i zlu sudbinu. A na mala vrata ćemo uvoditi “modernizacijsku” praksu Vladimira Vladimiroviča – čvrstu ruku u privredi, zabranu građanskih protesta, korupciju i nepotizam, hapšenja opozicionih prvaka, blogera i muzičarki, zabranjivanje filmova, negovanje kulta ličnosti…
Peščanik.net, 25.08.2012.
