Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha, #EndAusterityNow, London 20. juna 2015.

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha, #EndAusterityNow, London 20. juna 2015.

Vratite nam “za stalno” Maria Vargasa Ljosu.

Dajmo mu srpski pasoš i prebivalište.

Ili ga barem zamolimo da dolazi jednom u tri meseca.

I da obavezno gostuje na svim televizijama.

Da obilazi sabore i vašare u Guči, Žiči, Žabarima, Andrićgradu…

Dajmo mu počasno mesto i pravo glasa u svim fakultetskim amfiteatrima.

Učlanimo ga u Srpsku akademiju nauka.

Proglasimo ga stalnim kolumnistom Politike.

Učinimo ga doživotnim učesnikom tv emisija “Da možda ne” i “Ćirilica”.

Neka taj cenjeni pisac i mislilac sedi u Srbiji dok ljudi u ovoj državi (kao u skoro svim državama sveta) ne urade nešto sa svojim umom na poimanju stvarnosti i razumevanju modernog sveta.

Mario Vargas Ljosa bio je u Srbiji dva dana.

Bio je to najveći kulturni i politički događaj, većeg sigurno neće biti ove godine.

I otišao.

Iza njega ostala je ista intelektualna i idejna žabokrečina kakva je prekrivala Srbiju i u kakvoj se davila i pre njegovog dolaska.

Ikona moderne Latinske Amerike, nobelovac i jedan od najvećih živih svetskih književnika i umova nije uspeo da uznemiri, zaintrigira, ustalasa i pokrene kritički um baruštine zvane “Srbija”. U kojoj su se opet “igrale delije na sred zemlje Srbije”, povampirena deca komunizma plakala nad moštima Josipa Broza, a studenti Pravnog, Bogoslovskog i Fakulteta političkih nauka trenirali srpstvo na srebreničkim žrtvama.

To što je Mario Vargas Ljosa govorio dva dana u Srbiji trebalo je, ako su patrioti i ako im je stalo do Srbije, da objave svi štampani mediji kao specijalni dodatak, a Ministarstvo nauke i Ministarstvo kulture da naprave liflet i stave ga u svako poštansko sanduče. I na taj način podstaknu građane da bar malo otvore um prema svetu.

Jer od buke silnih proslava, podgrejanih komšijskih svađa i novih istorijskih pregovora, samo mali broj posvećenih ljudi imao je priliku da čuje šta o današnjem svetu misli nobelovac koji uživa planetarni ugled i poštovanje.

Šta je to rekao Mario Vargas Ljosa u Beogradu, čemu je odolela srpska žabokrečina, a iz čega bi mnogo toga mogla da nauči sadašnja i buduća takozvana politička elita.

Na konstataciju jedne novinarke kako je “danas svetska politička situacija lošija nego pre, kako srednja klasa gotovo da izumire”, Mario Vargas Ljosa zabio je prst u oko srpskom vladajućem mejnstrimu: „Ja nisam pesimista. Komunizam, taj veliki neprijatelj umetnosti, gotovo je iskorenjen. Ostao je samo na Kubi i u Severnoj Koreji i danas su te zemlje više karikature nego bilo šta drugo. Mislim da je danas svakako mnogo bolje nego pre. To se oseća naročito u Južnoj Americi gde je društvo civilizovanije, gde više gotovo da nema diktature i gde je srednja klasa u porastu. Mislim da je globalizacija nešto najbolje što se desilo svetu. Zbog globalizacije male i siromašne zemlje rastu i modernizuju se, što nikada pre nije bio slučaj, ljudi koji su živeli u mraku počinju da vide svetlo. Ko se protivi toj tendenciji ima nazadnu viziju društva i da je do tih ljudi, možda još ne bismo izašli iz pećina“.

Ali pošto su naši novinari, je l’ te, poznati po tome da nikad ne odustaju od kritike “svega postojećeg” i svuda vide “ivicu Trećeg svetskog rata”, Mario Varga Ljosa morao je da njima, ali i srpskoj javnosti pošalje još jednu poruku: „Ne delim vašu katastrofičnu viziju. Nacionalizam kod ljudi koji sigurnost u svetu traže u plemenskim zajednicama i radikalni verski fanatizam jesu problemi, ali ne mislim da će oni dovesti do nekog novog globalnog rata. Mislim da nacionalizam može da uništi najplemenitije i najpragmatičnije projekte, od kojih je najveći stvaranje Evrope. Milioni ljudi umrli su zbog nacionalizma i njegove uske vizije sveta. Nacionalizam je prepreka za razvoj Evrope i celog sveta”.

U Srbiji se stalno i iznova (baš kao i ovih dana) uči lekcija o nacionalizmu, plemenskoj zajednici, umiranju nedužnih ljudi…

Mi smo istovremeno i večiti nostalgičari i ponavljači komunizma, “tog velikog neprijatelja umetnosti, koji je gotovo iskorenjen u svetu”.

U Srbiji, međutim, nikad ništa nije naučeno o globalizmu kao ”nečem najboljem što se desilo svetu”.

Valjda zato što “imamo nazadnu viziju društva i što još ne bismo da izađemo iz pećina“.

Zašto je globalizacija nešto najbolje što se svetu dogodilo i kakvi su to njeni benefiti po čovečanstvo o kojima je građanima Srbije pokušao da govori Mario Vargas Ljosa?

Najveća pozitivna posledica globalizacije je to što je milijardu ljudi u svetu uspelo da izađe iz pukog siromaštva. Između 15 i 20 odsto stanovništva planete Zemlje više ne prima manje od jednog dolara dnevno.

Izlazak milijardu ljudi iz zone totalnog siromaštva pod okriljem globalizacije posledica je velikog transfera, velike redistribucije kapitala preko – zamislite koga?

Vol strita.

Stotine miliona ljudi iz srednjih i viših slojeva stanovništva širom sveta (a naročito u SAD, Evropi i Japanu) finansirali su svojim ušteđevinama da milijarda ljudi dobije posao, počne da zarađuje i štedi.

Prihodi tih milijardu ljudi se uvećavaju i oni počinju da troše, to se vidi i golim okom, a postoje i statistike koje to nedvosmisleno potvrđuju. Zna se, na primer, koliko prosečno mesa danas jede jedan Kinez u odnosu na pre 10-15 godina.

Drugim rečima, u Kini danas ima mnogo manje siromaštva.

U Rusiji je zahvaljujući globalizaciji stvorena srednja klasa koja nije postojala 90-ih godina u vreme Borisa Jelcina, kada su postojali samo oligarsi-multimilioneri i puka sirotinja. Srednja klasa u Rusiji stvorena je zahvaljujući globalizmu koji je otvorio tržište, zahvaljujući pre svega američkoj potrošnji koja je podigla mnoge cene. A poznato je da je u sve proizvode ugrađen manji ili veći procenat troškova nafte, pa i ruske nafte. Ta povećana američka potrošnja digla je cene nafte (pa i ruske) do rekordnog nivoa. Budući da je ruska ekonomija bazirana na nafti, taj skok cene nafte značio je brzo bogaćenje Rusije i stvaranje srednje klase koja više ne zavisi samo od mesečnih primanja, nego ima i neku ušteđevinu i investicije.

Slična priča važi i za najsiromašnije Afrikance, jer skočile su cene sirovina.

Svako ko je deo globalne ekonomije a bio je siromašan, profitirao je.

Kina kroz rast industrijske proizvodnje.

Rusija kroz cene nafte.

Brazil kroz cene sirovina…

U Brazilu se stvorila srednja klasa, ljudi iz unutrašnjosti počeli su da idu na more, što se nikad u istoriji te zemlje nije dešavalo.

Slično je u Rusiji i u Kini; svet je preplavljen turistima iz te dve zemlje.

Samo Severna Koreja ili neka plemena u Amazoniji možda nisu imala koristi od globalizacije.

I Srbija je imala korist od globalizacije.

Recimo, privatizacija Mobtela. U državnu kasu je od prodaje Mobtela norveškom Telenoru došlo 1,5 milijardi.

Ko je zaboravio, neka se podseti – te godine su svi državni službenici u Srbiji dobili 13. platu. Ako me pamćenje ne vara, niko je nije odbio ili vratio jer je gadljiv na globalizaciju.

Taj novac je ne samo figurativno nego i stvarno došao sa Vol strita (naravno, i ostalih pet-šest svetskih pijaca kapitala).

U Srba se uvrežilo pogrešno uverenje da se kapital pravi na Vol stritu. Ne. Vol strit je samo pijaca (svetsko Kalenića gumno) na kome se prodaje i kupuje kapital u raznim oblicima.

A kapital stvaraju ljudi koji štede.

Zubar iz Vilmara u Minesoti ili notar iz Genta u Belgiji (srednja klasa u tim državama) štede ceo život i svoj kapital (ušteđevinu) ulažu u razne ”proizvode” koje nudi Vol strit, ili ga jednostavno drže na štednji u banci.

Da se ne bi svaki dan sami ”bakćali” na Vol stritu, zubar iz Vilmara i notar iz Genta poverili su svoju ušteđevinu investicionim fondovima koji zapravo kupuju ”robu” na ”pijaci“.

A ”roba” su:

– akcije američkih, kineskih, južnokorejskih, indijskih, irskih… tehnoloških kompanija;

– obveznice ruskih, peruanskih, angolskih, srpskih, turskih, egipatskih… gradova;

– opcije na naftu, nitrite, svinjske kože, koncentrat soka od pomorandže…;

– nekretnine u Mozabiku, Alžiru, Vijetnamu, Indoneziji…

Tako se ušteđevina svetskog srednjeg sloja posredstvom Vol strita preselila u države s mnogo sirotinje – Čile, Kinu, Brazil, Indiju, Rusiju, afričke zemlje, Srbiju, Vijetnam, Tajland, Tajvan, Urugvaj…

S tim novcem brojne svetske i domaće kompanije otvorile su fabrike, stvorile milione radnih mesta, milijarda ljudi dobila je platu i izašla iz mraka siromaštva.

I Srbija je mnogo profitirala od globalizacije.

Zar i danas (uprkos krizi) ne živimo bolje nego u vreme sankcija i zatvorene privrede. Ekonomija se otvorila, prosečna starost našeg automobila je manja nego pre deset godina, kupili smo nove veš mašine, televizore, a na letovanja i zimovanja svake godine potrošimo milijardu evra…

To je ono što govori Mario Vargas Ljosa – zahvaljujući globalizaciji ”male i siromašne zemlje rastu i modernizuju se”.

Mada nekome zvuči paradoksalno, ali i SEKA je postala svetska jer je svet globalizovan.

Većina analitičara svetske ekonomske krize (SEKA) uvek ”promaši temu” kad analizira njene efekte, jer veruje da su od nje profitirali jedino bankari na Vol stritu. Otuda pokret “Occupy” koji je naišao na brojne simpatije u srpskoj javnosti.

A to nije potpuno tačno. Jesu u određenom procentu profitirali i bankari, ali su na kraju izgubili sve (i radno mesto).

Ko je najviše profitirao?

Svetska sirotinja.

Naročito u odnosu na globalni srednji stalež koji je najveći gubitnik svetske ekonomske krize.

Zašto je svetska ekonomska kriza zaslužna za prosperitet nekih do tada siromašnih država?

Ili, kako se dogodilo da je rast cene kuće u predgrađu Filadelfije pomogao da neko ko je na Filipinima ili u Vijetnamu živeo sa manje od jednog dolara dnevno, više ne mora da gladuje i da čak može da uštedi i neku ”crkavicu”?

To je bilo moguće samo zato što postoji globalna povezanost ekonomije u kojoj na kraju dana svi dobijaju.

A evo i kako.

Poznato je da su pre ekonomske krize cene nekretnina u Americi počele da rastu. Došlo je do prihvatanja određenih rizika koji ranije nisu bili tolerisani. Čak i kuće u lošim kvartovima mnogih gradova počele su da se vrednuju više i da se smatra da su manje rizične nego što jesu. Tako je imovina Amerikanaca počela da raste i oni su, u uverenju da im je cena obezbeđenja kredita (cena kuće) porasla, krenuli da se zadužuju i da više troše i kupuju razne robe – kola, kompjutere, odela, frižidere, veš mašine, televizore, ajfone, išli su na odmor…

To je podiglo potrošnju.

To dizanje potrošnje u Americi izazvalo je industrijalizaciju nacija koje to ranije nisu bile i rast njihovih ekonomija.

Kina se, na primer, tako podigla. Tako su se podigle nacije koje se bave sirovinama (Rusija, Brazil). Tako su apsolutno ubrzane afričke ekonomije (u zadnjih 10 godina afričke države imaju najbrži privredni rast – 10 do 15 odsto veći nego u Kini, iako je osnovica niska).

Gro novca iz američke potrošnje otišao je na izvlačenje svetske sirotinje iz siromaštva. Skoro je na tu temu – o neverovatnim stvarima koje su se desile u poslednjih deset godina – nešto pisao i Bil Gejts.

Kad se pogledaju cifre i statistike u deceniji iza nas, milijardi ljudi dogodile su se mnoge dobre stvari.

Najpre, izašli su iz siromaštva zahvaljujući globalizaciji.

Zato bi možda bilo dobro da jednom čujemo Maria Vargasa Ljosu.

A ne samo Gabriela Garsia Markesa.

Peščanik.net, 25.06.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU