Читао сам текст „Зашто нећу гласати на локалним изборима у БиХ“. Сјетио сам се, док сам га читао, промотивне пјесме за једне од првих избора у послијератној БиХ, звала се: „Зграби своју срећу (ту је негдје крај тебе)“. До данас није сачињен бољи промотивни материјал, који позива људе да изађу на изборе – ове се пјесме сви сјећају, посебно дијела „зашто увијек исту пјесму свираш, кад можеш да бираш?“. Пјевале су је, наравно, једна Бошњакиња, једна Српкиња и једна Хрватица, на све три конститутивна језика. E pluribus unum.

Данас, доста година послије те пјесме, дио „зашто увијек исту пјесму свираш, кад можеш да бираш?“ се чини бесмисленијим него икад, jер нама се углавном нуди привид избора, као и у супермаркетима: већина призвода је сачињена од кукурузног шкроба, соје и адитива – макар и имали другачији укус. У нашем политичком систему су чак и укуси исти или слични, махом.

Има, додуше, једна занимљва ствар која карактерише ове изборе и предизборну кампању, и чини их посебним у односу на све претходне: нема толико лажних обећања. Ваљда су политичари схватили да их народ у ово предизборно вријеме више и не слуша, па се ни не труде.

Упркос свему томе, ја ћу изаћи на ове изборе.

Локални избори нуде једну велику ствар: гласање за индивидуе које познајемо. Јер, истину говорећи, нема ниједне средине у БиХ која је толика да се људи у њој међу собом „не би знали“. У многим градовима постоје независни кандидати, или људи који стоје испред групе грађана, тако да се створио мали „избор“. По први пут у неким срединама (у Бањалуци, нпр.) се начинио отклон од политичког „мејнстрима“, и мислим да тим људима треба пружити прилику. У исто вријеме, многи од тих независних кандидата су, у једну руку, представници ширег покрета незадовољства које дуго тиња, и од ове године је лагано почело да поприма видљив облик у протестним шетњама и окупљањима – оно је знак оживљавања и јачања рудимената грађанског друштва.

И, на крају, не треба заборавити још једну веома значајну ствар, и разлог више зашто би требало изаћи на ове локалне изборе (макар од два листића један начинили и неважећим): демократија се гради константним кажњавањем власти. Ми смо то учинили само једном, у периоду од 2004. до 2006. И тад су се ствари почеле кретати у бољем правцу. Мислим да би сличну ствар требало да урадимо опет.

 
Пешчаник.нет, 28.09.2012.