U ponedeljak, 10. juna 2013. godine, u zgradi rektorata Univerziteta u Beogradu održan je nekakav skup pod punim nazivom „Religija, nauka, kultura: doprinos svetskih religija nauci i kulturi – verska baština kao predmet istraživanja na Univerzitetu u Beogradu“. U medijima nismo mogli pronaći informacije o idejama, ciljevima i, uopšte, smislu tog skupa, a prema brojnosti publike, kako pokazuje jedan kratak snimak na internetu, za događaj je malo ko bio zainteresovan. Međusobno su, tokom tog radnog dana u svečanoj sali, razgovarali predstavnici verskih zajednica u Srbiji, rektor BU i mali broj posetilaca.
Zašto bismo se uopšte bavili analizom jednog prilično minornog događaja? Osim naknadnog medijskog odjeka praznih i bombastičnih frazetina koje je izgovorio patrijarh Irinej, o čemu ćemo kasnije, zanimljivost se ogleda pre svega u tome što cela stvar odlično ilustruje strahovitu konfuziju oko društvene precepcije toga gde je kome mesto, šta je čija tema, kako se odnosimo i koliko ozbiljno shvatamo institucije, zakone, ustave, itd. Dakle, hronično stanje srpske patologije, ali sada dijagnostički prošireno sa još nekoliko simptoma.
Prvo, od verskih poglavara tamo smo zatekli, kako su nam javili mediji, patrijarha Irineja, nadbiskupa Hočevara, reis-ul ulema Zilkića i njegovog zamenika Jusufspahića, i rabina Isaka Asiela. Gde su bili predstavnici drugih verskih zajednica? Nekome se može učiniti čudnim što se u Srbiji u borbi za potpune slobode veroispovesti i ravnopravnost svih, malih i velikih, religijskih grupa najviše ističu nereligijski orijentisane građanske organizacije. Odgovor je, međutim, sasvim jednostavan – sekularnost države podrazumeva jednaka prava za sve, dok klerikalna pozicija gradi elitističku hijerarhiju u kojoj se neki pitaju, a drugima se glas oduzima. Ako je suditi po važećem Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, naša država se opredelila da, nasuprot sopstvenom Ustavu, bude bliža ovoj klerikalnoj koncepciji. Nažalost, Univerzitet, kao organizator skupa, žestoko se obrukao neprepoznavanjem važnosti ovog osetljivog pitanja. Ako je BU kao institucija i želeo da bude prosvetljen mudrošću religije ili je ideja bila da se ozbiljnije primeni naučni aparat u proučavanju religije kao fenomena, izostavljanje postojeće varijabilnosti ideja ne može biti opravdano ni po pravilima nauke i struke, niti u kontekstu modernih društvenih tendencija ka uvažavanju svih.
Što se publike tiče, mene veoma zanima ko su ljudi koji su sedeli u nepuna dva reda u velikoj sali. Budući da se uglavnom radi o mlađim osobama, pretpostavljam da su to budući polaznici novog studijskog programa koji je najavio rektor Bumbaširević, a pod nazivom „Religija u društvu, kulturi i evropskim integracijama“. Odmah da se razumemo, ja zaista mislim da je religija važna i legitimna tema za proučavanje u svim društvenim naukama, pa čak i u prirodnim (npr. u okvirima analize porekla religijskih ideja kroz evoluciju ljudskog mozga i apstraktnog rezonovanja).
Svaka nauka poseduje jasnu metodologiju u istraživanju bilo kog fenomena, uključujući i fenomen religije, pa se ovom pitanju može pristupiti veoma ozbiljno istražujući uzroke i posledice institucionalizovanja različitih mitologija i njihovog uticaja na društva i pojedince, kako u prošlosti tako i u budućnosti. Nisam, međutim, sigurna da su ova pitanja zahtevala formiranje sasvim novog programa, jer sam ubeđena da su se mnogi ljudi na univerzitetu njima već bavili i baviće se na različite načine. Ali, ne bih ovde da preterano cepidlačim posebno uzimajući u obzir da je BU već prepunjen gomilom besmislenih i iscepkanih modula i studijskih programa, pa ne bi bilo fer da se istresamo na samo jednom od mnogih. Moja se zebnja tiče ciljeva i mogućih ishoda ovog konkretnog studijskog konstrukta gde je glavni realizator Pravoslavni bogoslovski fakultet. Ako se sve bude odvijalo po receptu veronauke u školama, plašim se da možemo očekivati veoma malo nauke i mnogo propovedi. Dodatno, ako je suditi po stavovima patrijarha i njegovih vladika u pitanju evropskih integracija, vratićemo se u srednjevekovnu mitologiju srpskog bića i metafizičku, pa čak i fizičku borbu sa „bezbožnicima“ i „Osmanlijama“ (videti intervju Irineja u nedeljniku NIN). Doduše, politički jesmo napredovali od „rupe u evropskom tepihu“ do snažnog evro-entuzijazma radikalsko/naprednjačke politike, pa su možda moguće i slične (pseudo)transformacije SPC, ali mi je ipak bliže pameti da se to može desiti samo u jedanaestoj kosmološkoj dimenziji.
Iskreno, nije mi sasvim jasno šta je bila ideja BU u upriličavanju tog međureligijskog susreta, pa makar se sve odvijalo u godini jubileja Milanskog edikta, kako nas je podsetio rektor. Uz najbolju volju, hajde da pretpostavimo da je Univerzitet, u saradnji sa Fondacijom Konrad Adenauer, želeo da doprinese „razvijanju tolerancije prema različitosti“ (rektor Bumbaširević), pri čemu bi trebalo da očekujemo i organizovanu akademsku podršku Paradi ponosa ove godine. Moguće je i da je takav susret bio prvi od mnogobrojnih eksperimenata u budućem naučnom istraživanju uloge religije u srpskom društvu. Zoolozi i botaničari, na primer, moraju mukotrpno prikupljati objekte svog istraživanja na terenu – po kiši ili suncu gacaju u kaljačama po raznoraznim barama i goletima snabdeveni kremama protiv krpelja. Društvenjacima objekti mogu doći sami, kao što bi nam, ako je to bio slučaj, pokazivao ovaj skup.
Nejasno je, međutim, kako su „objekti“ uspeli da potpuno pogrešno dožive svoju ulogu, tj. ako je uopšte bila pogrešna. Što se verskih poglavara tiče, oni su svečani poziv u rektorat razumeli kao epohalno izjednačavanje religije i nauke. Kako nam je pojasnio rabin Asiel „nauka je najtemeljniji put ka spoznaji boga, jer se religija temelji na veri, dok se vera temelji na znanju“ (izvor RTS). Nauka je prošla veoma dug put od anahrone ideje da je njena uloga puko opisivanje božje zamisli, do ovoga šta ona jeste danas – moćan sistem kritičkog preispitivanja stvarnosti i traženje racionalnih uzroka i posledica u događajima, fenomenima i činjenicama. Velika prilagodljivost religijskih institucija nezadrživom napretku nauke može se videti u kontinuiranim promenama njihovih stavova prema naučnom znanju. Prvo smo na sceni imali beskompromisno negiranje svake naučne misli i otvoreno sukobljavanje sa naučnim teorijama (npr. kreacionizam vs. teorija evolucije), a zatim sumanuto traženje „rupa“ u naučnom znanju kroz kvazinaučne pristupe koji karakterišu tzv. naučni kreacionizam ili inteligentni dizajn. Danas je religijski stav po ovim pitanjima još perfidniji – možete se vi baviti svojom naukom i otkrićima svega i svačega koliko god želite, ali morate poštovati osnovnu polaznu premisu – na početku ipak beše bog i njegova promisao! Tako smo u odnosima religije i nauke napravili pun krug, tj. vratili smo se na sam početak koji je najjasnije opisao pomenuti rabin. Nauka je ponovo u službi boljeg upoznavanja genijalnosti, hirova, ciljeva i ideja tvorca. Pretpostavljam da bi sve religije mogle biti sasvim zadovoljne ovim rešenjem i čudim se da ga se nisu setile i ranije.
Zbog toga nas i ne može iznenaditi pretenciozna izjava patrijarha koju ću u potpunosti prepisati sa sajta RTS-a budući da je nemoguće adekvatnije dočarati njen haiku stil: „Čovečanstvo naukom ljudskog dostignuća (sic!) može doći do neverovatnih kako dobrih tako i pogibeljnih mogućnosti (sic!). Zato je odnos religije u svetu savremenih događaja jedna vrsta svete religije (sic!) koja ima ulogu i zadatak da naučnom pregnuću da blagoslov za ono sve što je korisno i plodonosno.“ U istom stilu dodaje i da je „religija osnova za razvoj nauke i kulture.“ Postalo je mučno po ko zna koji put pojašnjavati razliku između dogme i slepog verovanja, s jedne strane, i racionalnog kognitivnog procesa koji krasi naučni pristup saznavanja sveta, s druge strane. Teško je zamisliti, osim kroz neverovatne mentalno-psihološke akrobacije, da takve suprotnosti mogu biti osnova i inspiracija jedna za drugu. Najgori argumenti u prilog ovakvim simbiozama jesu nabrajanja stvarno ili nabeđeno religioznih naučnika, koji valjda ne bi bili tako genijalni da nisu ujedno bili i vernici. Možemo nabrojati i mnoge, isto toliko genijalne, koji verovali nisu, što korelaciju između religioznosti i naučne pameti čini nepostojećom, pa samim tim i inspirativnu ulogu religije u naučnom procesu potpuno neodrživom.
Ne mislim da je namera rektorata bila da popove proglasi naučnim radnicima, ali je nesporno da ovakvi postupci još više „mute vodu“ u ionako močvarnoj, konfuznoj atmosferi današnje Srbije. Crkve su veoma dobro iskoristile pruženu im priliku da se dokopaju i ovog malog ostrva kakve-takve racionalnosti. Pre nekoliko godina doživela sam neobičan susret za koji proričem da će nam se sve češće dešavati. Doktorka sa jedne beogradske klinike sa čuđenjem mi je objašnjavala kako su njene kolege, korišćenjem različitih medicinskih metoda, uspele da izleče pacijenta od kancera. U tom izlečenju ona nije videla fenomenalan uspeh savremene nauke i medicine, već dokaz za postojanje milostivog boga! Želite li da vas lekari leče ili da se za vas mole? Koliko čujem, već je osnovano nekakvo udruženje pravoslavnih lekara, pa vi sami odlučite. Konačno, dobro razmislite o „naučnim“ argumentima SPC-a o zabrani abortusa. Mogu vam se obiti o glavu.
Peščanik.net, 14.06.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
