U bici koja se približava, možemo pobediti samo ujedinjeni.
Kad kažem „mi“ mislim na sve građane Srbije koji žele da žive u državi u kojoj vladaju zakoni i u kojoj se svaki pojedinac jednako poštuje. S druge strane, ako budemo razjedinjeni, pobediće Aleksandar Vučić. To je vrlo prosto.
Pa onda, sasvim logično, svaka tzv. „ideološka“ podela nužno vodi u poraz. Kako je profesor Vladimir Mihić lepo objasnio gostujući nedavno u jednoj TV emisiji, ovde se uopšte ne radi o tome da li ćemo se priključiti EU ili ne, da li smo za Rusiju ili za Ukrajinu ili kako ćemo rešiti pitanje Kosova. Ovde se radi isključivo o tome kakve odnose mi želimo da uspostavimo među samima sobom. Jer samo u slobodnoj raspravi, na slobodnim medijima, te u demokratskoj proceduri gde će se poštovati slobodno doneta odluka većine, možemo da izvagamo pravu odluku po bilo kom pitanju.
Treba zato biti zbilja glup pa ne videti čije je maslo proglašavanje „ustaša“ i „piculića“ za agente FSB-a. Kada su nas ujedinili, studenti su pogodili režim ravno u srce. Njemu je naravno bilo mnogo bolje kad smo bili pocepani u sto jednu lažnu partiju, koje malo bojkotuju, pa malo ne bojkotuju izbore. Njihovo postojanje nikada nije ni imalo drugi cilj osim da nas obogalji, uz čast izuzecima koji su možda bili dobronamerni, ali i neuspešni. Te „partije“ su pritom obična Potemkinova sela koja nikada nisu ni postojala na terenu. Za razliku od njih studenti i zborovi igraju po celom terenu, u svakom gradu i svakom selu, jer se samo tako pobeđuje i zato ih treba pocepati i onemogućiti po svaku cenu.
Tzv. „patriotska“ priča se izanđala i hiljadu puta je poražena, u svim ratovima koje je vodila. „Autentična desnica“ je samo još jedna himera i obična fatamorgana. Ona nas je i dovela tu gde smo sada, na dno Evrope, i o njoj najbolje govore njeni rezultati, što se u politici jedino i računa. Ali, najlukaviji napad na jedinstvo pobunjenika ne dolazi odatle. Sa te, desne strane, uglavnom direktno napada vlast pričom o ustašama i piculićima, hrvatskim službama i zapadnim parama, ne želeći nikome da prepusti tu poziciju.
Glavni napad na jedinstvo studentskog i građanskog pokreta dolazi „s leva“, sa „proevropskih“ pozicija, a posredno izgleda i od same Evrope, o čemu više u nastavku. Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da se tu radi o ljudima koji nas, dok su bili na vlasti, nisu odveli ama baš nigde, i koji su još davno, davno propustili sve evropske vozove, još dok su oni uopšte i saobraćali, i dok su imali mnogo više smisla nego danas. Pa je nejasno kako su to oni baš sad, baš u ovom trenutku, odlučili da ne može nikako drugačije nego tako. Kažu sad smo se naljutili, dosta je bilo kompromisa, Evropa ili smrt. Maltene kao neki, ne daj bože, zavetnici.
No, zanemarimo naše domaće born again proevropljane koji u stvari samo žele opet negde da se udenu, jer su zapravo nebitni, i samo još jedan instrument represije. Najbolje je da vidimo šta kaže sama Evropa, koja se uostalom jedina i pita o tome.
Pa, Evropa kaže da ako čovek koji ne poštuje nijedan jedini zakon na kugli zemaljskoj, osim zakona Ćacilenda, donese još par nekih dodatnih zakona, biće sve u redu i moći ćemo da se nadamo da ćemo jednog lepog dana da postanemo kao Crna Gora, koja je eto na samom pragu te iste Evrope. Naravno, oni nisu glupi i vrlo dobro znaju da ti zakoni, kao prvo, nikada neće biti doneti (recimo o formiranju REM-a), a ako se čudo ipak i desi pa budu doneti, nikada neće biti poštovani (recimo oni o izborima). Jer, ako je neko primetio, ovde se ljudi nekažnjeno trpaju u kombije, kidnapuju i prebijaju, članovi vladajuće stranke bez posebnog skrivanja skladište pet tona droge, a ako neko nekome bejzbol palicom polomi vilicu, ili nekoga pregazi kolima, predsednik će ga pomilovati. Ovo samo kao primer, da ne bismo ulazili i u plavu burad, Banjsku, helikopter, ubistvo Olivera Ivanovića… listu svako može da dovrši sam.
Drugim rečima, Evropa kao da je slepa kod očiju, u čemu se posebno ističe francuski predsednik, koji je u međuvremenu od nas inkasirao aerodrom, metro, spalionicu i pare za dvanaest rafala. Za Ursulu fon der Lajen znamo da već odavno pati od jake dioptrije, mada je „dragi Aleksandre“ ovoga puta prepustila opuštenom Košti. Nemački kancelar kao da je probao nešto da promrmlja, ali to niko nije razumeo. Ono što njih zaslepljuje, pored našeg novca i naših resursa, jeste strah od Putina sad kad ih je Amerika ostavila na suvom, pa se nadaju da će „dragog Aleksandra“ prevesti na svoju stranu. To govori sve o njima i njihovoj strateškoj viziji. Kao i o našim „proevropskim“ snagama. Ali ovo je ionako labudova pesma Evrope koju smo do sada poznavali. Glogov kolac u njeno srce uskoro će zabiti mladi, lepi fašista sa jedva svršenom srednjom školom Žordan Bardela kad za manje od godinu dana postane novi francuski predsednik.
Ali to i nije naš problem. Ono što je za nas važno da znamo, to je da nikakve „evropske“ vrednosti ni ne postoje, niti su ikada postojale, isto kao ni srpske, hrvatske ili albanske. Postoje samo univerzalne vrednosti koje pripadaju svim ljudima, a koje su samo nastale u Evropi, tačnije baš u Francuskoj. Prva rečenica Deklaracije o pravima čoveka iz 1789. kaže: „Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima.“ Zar to nije upravo sama suština borbe koja se danas vodi na ulicama Srbije? Taj princip, ta univerzalna vrednost danas ima jače i upornije branioce u Srbiji nego u Francuskoj, što je možda paradoksalno i pomalo neverovatno, ali je tačno. Zašto bismo mi onda prihvatali bilo koji paternalizam od koga god dolazio, kad već pomoći i empatije od tih istih ljudi nema ni od korova? Evropa nije za nas nikakvo vrednosno pitanje; možda jeste praktično, ali ne i vrednosno. Vrednosti se ne uvoze, kao ni revolucije, ako misle da se zapate. Ili si ih sam osvojio zato što si tako hteo i želeo i za njih se izborio, ili ih nikada nećeš stvarno posedovati.
Uostalom, za naš preporod i novi početak mnogo su važniji odnosi sa našim komšijama sa kojima smo ratovali, pogotovo onim sa kojima delimo isti jezik i čije pesme pevamo, a i oni naše. Pored toga što smo se o njih mnogim svojim postupcima ogrešili, oni su jedini koji su primetili da se ovde vodi neka borba između svetla i tame, u tome možda čak našli inspiraciju i neku malu nadu i za sebe, i jedina makar najmanja podrška koju smo od bilo koga dobili za sve ovo vreme bila je od njih. I zato to treba da bude naš prvi prioritet.
Pobuna kojoj prisustvujemo je pobuna iscrpljenih radnih ljudi koji žive od svog rada, i njihove dece, kojima se smučila jedna korumpirana, privilegovana klasa sa sve njenim policijskim, tužilačkim, medijskim, marketinškim i „opozicionim“ drugarima, plaćenicima bez ikakvog morala. Građani hoće jednakost društvenih šansi i poštovanje elementarnog dostojanstva. S druge strane, vladajuća klasa hoće da nastavi pljačkanje zajedničkih resursa koje je prisvojila, i kojima čak ni ne upravlja nego ih već decenijama za keš prodaje strancima. I pritom ne bira sredstva.
Doroti je krenula niz put od žutih cigala: Strašilu je vratila mozak, Limenom srce, a Lavu hrabrost. Razotkriven je i Čarobnjak iz Oza, obični čovek koji poseduje mašineriju za projektovanje zastrašujuće slike svog lika, kojom manipuliše svojim podanicima. 22. decembra 2024. na Slaviji, negde oko šest sati popodne i u potpunoj tišini, Srbija se promenila i prestala da bude samo neki odbačeni dronjak dezintegrisane Jugoslavije. Predvođeni studentima, građani su tada postavili osnov svoje nove države. Odlučili su da hoće da idu unapred u neku drugu budućnost od one koju im je namenio manipulativni čarobnjak, i u tome ih neće sprečiti ni zle veštice sa Istoka i Zapada, ni leteći majmuni.
Peščanik.net, 23.06.2026.
