Još uvek prvak svoje stranke (SDS), premda prvostepeno osuđen za korupciju, Janez Janša ne može da odoli nijednoj prilici da izaziva nacionalnu mržnju: ovoga puta je novinarku koja je podsetila na njegovo izbegavanje da primi sudsku poštu, i koja se pri tome preziva na -ić, optužio za “opančarski žurnalizam”. Mali problem je to što termin označava pre svega onoga koji pravi opanke, a ne onoga koji ih nosi, ali u seriji semantičkih ćoraka ovaj je stvarno manje važan…

Slovenci koji posećuju Guču možda su sa sobom u domovinu poneli kakav zgodan kič suvenir, kao što je recimo keramički opanak-pepeljara sa gornjim delom na kome je srpska zastava i naziv “Srbija”, da ne bi bilo zabune. Nekada davno, u radnjama koje su se zvale “Domaća radinost” i u kojima je moglo da se nađe dosta kvalitetnih stvari, prodavali su se i minijaturni opanci, ispunjeni i pokriveni gore komadom tkanine, tako da su služili kao jastuče za igle. Bilo je i većih, u kojima su se držale cigarete. Sami opanci u osnovnom obliku, dakle u paru, bili su takođe omiljeni suvenir. Bez “kljunova” i “šiljaka”, obični opanci bili su sasvim zgodna letnja obuća, jer su se odlično prilagođavali stopalu i nisu se odmah raspadali kao espadrile. Govorimo, dakle, o predmetu koji ima svoje stabilno mesto u turističkoj ponudi i koji, sa svim kič-preterivanjima, još i danas ima dobru prođu. Nema mu mesta u urbanoj okolini: bio bi savršeni estetski zločin staviti ukrasni opanak bilo koje nove funkcije u ono što se u gradovima na Balkanu zvalo “turska soba”: izrezbareni nameštaj orijentalnog stila – čak i kada se radilo o potpuno neprimernim foteljama – opremao je najdruštveniju sobu u stanu, salon, dnevnu sobu, mesto gde se pila kafa i gde se pušilo i razgovaralo. Koncept “turske sobe”, uživanja u društvu drugih ljudi, uništili su televizija, regali i trosedi kao ubistvena kombinacija savremenog izolacionizma. U mom imaginarnom idealnom stanu/kući je obavezna “turska soba”, onakva kakvu sam viđala kod prijatelja svojih roditelja i roditelja mojih prijatelja u Beogradu, Skopju, Atini, Iraklionu, Sarajevu, Mostaru…

Moja lična (i stilska) distanca od ruralnog i turističkog opanka je očita. No u tom odbijanju identifikacijskih strategija povezanih sa opankom nigde nema značenja povezanih ni sa medijima, ni sa javnim govorom, ni sa posebnim odlikama nekog načina mišljenja i izražavanja. Oni koji prave opanke (mnogi još i danas po celome Balkanu), dakle opančari, i oni koji ih nose, koji izvesno nisu opančari, možda sadrže neku narativnu osnovu po kojoj je mogućno osmisliti uvredu i nipodoštavanje? Da li je možda ključ optužbe za “opančarske” ljude koji pišu/govore u nekom antropološkom ili etnološkom podatku, dokazu produbljenog čitanja, obrazovanja i kultivisanja javnih izjava?

Opanak je ne samo svebalkanska, nego i azijska stvar, a način pravljenja ove vrste obuće verovatno je antičkog porekla. Samo ime je slovensko, prešlo je i u druge jezike, recimo rumunski, i u vezi je sa glagolom peti se. Grci su sačuvali drugo ime – tsarouhi: ovaj oblik obuće još nose plesači folklornih plesova i evzoni – svečana garda. Različiti tipovi opanaka, zavisno od regionalne mode, povezivani su dakako sa ljudima tog regiona, onako kako se to sa nošnjama dešava. Zašto bi neko mržnju skoncentrisao na inače simpatičan, originalan, nacionalno neopredeljen komad nošnje, za mene ostaje potpuna tajna. U ovome slučaju bi i akcija okupljanja ljudi u opancima bila neuporedivo komplikovanija nego okupljanje ljudi u trenerkama – gde naći opanke u Sloveniji?

Što se opančara tiče, tu je stvar još manje upotrebljiva: ove zanatlije iz nekadašnje balkanske čaršije, koje su obućom snabdevale pre svega seljake koji dođu u grad, imaju u balkanskoj lingvistici i posebno mesto, kao jedna od grupa koja je imala svoj kripto-jezik.

Što se žanra tiče, autor “opančarskog žurnalizma” je upravo tu postigao svoj najveći promašaj, sem neznanja i sa njim povezanog pogrešnog asociranja. Uspešni žanr koji omogućava jak i zgusnut efekat u javnome govoru, ako govornik već nema mogućnosti da govori satima na privilegovanim javnim prostorima, jeste aforizam. Aforističari su nekada izdavali knjige, imali književne večeri, čak i festival. Tvit je zadnji banalizovani proizvod ovog nekada visoko cenjenog mikro-žanra. Kratka, duhovita izjava, obično sa oštricom protiv nekoga ili nečega, definicija zasnovana na obrtanju smisla, jezičkoj igri, čak i nonsensu – aforizam je bio moćno oružje protiv jednoumlja, jer se nije morao služiti imenima. Pravo značenje aforizma hvatala je publika. Najuspešniji aforizmi su prelazili u široku publiku, ponekad bili konkurencija vicevima – s tim što su mogli biti citirani bez straha od neželjenog slušaoca. Ni u jednu sličnu grupu kreativnih autora javnog govora ne spada autor izraza “opančarski žurnalizam”. Autor “opančarskog žurnalizma” je kao publicista slab i dosadan, kao književnik nula, no celokupna odgovornost možda i nije njegova, nego njegovih ostrašćenih i nekontrolisanih piarovaca: autor sam najverovatnije samo nema kriterijuma, dakle kulture. Totalni aforistički – i bogme piarovski – promašaji, kao što su “zombiji”, “levi fašisti”, “trenerkaši”, uz plagijat Masarika i druge greške protiv znanja i stila, daju uznemirujući, ali pouzdan podatak o nivou građanske svesti i kulturne osvešćenosti onih koji padaju u zanos pred ekranom sa slikom vođe (Janšin miting prošle zime).

Ukratko: nikada nije bilo nikakve verbalne povezanosti opanaka, opančara i žurnalizma, u izreci, idiomu, šali – čak ni u danas komparativno primitivnim balkanskim medijima, čak ni u doba zajedničke države. U publici mora postojati “kulturna intimnost”, prepoznavanje svima poznatih znakova. Arbitrarno izabrani element nošnje, koji se danas posebno proizvodi pre svega za folklorne plesne grupe je samo nezgrapan znak za usmeravanje mržnje prema drugome. Ništa zato što je, kao i u drugim izjavama ovog autora, taj drugi nedovoljno jasno definisan, pogrešno naciljan i što je udarni smisao potpuno promašen: uspeh ovakvog piska (mogućni prevod za tvit) leži u kontekstualnom, u naučenom impulsu sledbenika da se reži na onoga koga vođa pokaže. Tako postaju razumljivi arbitrarnost, neobaziranje na tačnost, smislenost i stil – oni su savršeno nedotakljivi u ovoj vrsti javnog govora. I pisak ekspresnog lonca iz usta vođe bi mogao biti isto tako mobilizirajuće shvaćen. Stoga je zviždaljka i jedini mogućni odgovor.

Peščanik.net, 28.01.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.