Ako svaki pisac celog života piše samo jednu knjigu, onda valjda i ljudi koji pišu na Peščaniku celog života pišu samo jedan jedini tekst. Takav je izgleda i slučaj sa nama koji smo bili uključeni u diskusiju o svrsishodnosti glasanja, apstinencije i glasanja belim listićima na prethodnim izborima. Nakon dve godine, mnogi su se pomerili sa svojih početnih pozicija, svi sa dosta osobenim i različitim razlozima. Ovo mi je interesantno ne samo zbog same teme, koju smatram izuzetno važnom, već i zbog toga što pokazuje kako se mišljenje u Srbiji razvija, a i mi sa njim.
Osnovne teze glasanja belim listićima su bile: ne možemo više da glasamo za manje zlo, a time ćemo dovesti u pitanje i legitimitet novih vlasti, koliko god one loše bile. Prvo pitanje je i dalje tu, da li možemo? Ono je potpuno na mestu jer je na ovim, kao i na prošlim izborima, ponuda stvarnih programa i rešenja za ozbiljne političke i društvene probleme vrlo oskudna, ili je uopšte nema. Pitanje legitimiteta je čini se iscrpljeno, što činjenicom da je procenat belih listića na prošlim izborima bio oko 4%, kao i činjenicom da se naša još uvek aktuelna Vlada zbog ovog nije mnogo potresla. Stranke u opoziciji donekle i jesu, ali šta nam to vredi, našim životima ipak ne upravljaju opozicione stranke. Takođe, zemlja sa ovakvom političkom (ne)kulturom ne mari mnogo za legitimitet. Dobar primer su i decembarski voždovački izbori, gde je SNS dobila podršku više od polovine izašlih građana, iako je samo oko 35% onih sa pravom glasa izašlo na birališta. Do krize legitimiteta ni u ovom slučaju nije došlo.
Primećujem da u diskusiji o potrebi za belim glasom postoje dve razlike u odnosu na prethodni put. Prva je u tome što više niko ne tvrdi da glasanje belim listićima nema posledice na izborni rezultat (što je bila jedna od ranijih osnovnih teza), a što i Dejan Ilić potvrđuje u svom tekstu „Cena većeg zla“ na Peščaniku gde kaže: „Zbog prava na dostojan izbor svesno smo rizikovali da vlast uzmu stranke za koje smo znali da mogu biti samo gore. Promišljeno smo prihvatili rizik većeg zla. I veće zlo smo dobili“. Već ovo smatram nekim pomakom, jer smo pre dve godine vodili razgovor i o tome da li je moguće tvrditi da takva akcija bude izolovani protest koji nema veze sa izbornim rezultatom. Druga promena je ta što su mnogi predvodnici ove akcije 2012, danas na izbornim listama ili su već na samom početku kampanje pozvali birače da izađu da glasaju za opoziciju, isto kao što su ih i na početku prethodne pozvali da ne izađu ili glasaju nevažećim listićem. Obrazloženja za promenu izbornog kursa nije bilo.
I pored svega navedenog, postavlja se pitanje u javnosti – da li ovaj isti metod oprobati ponovo? Ako je neko u njega i verovao pre dve godine, šta ga danas drži u uverenju da će ako ne onda, onda danas uroditi plodom? Mislim da to čak ni kao uverenje više ne postoji, već da je posredi nešto drugo – nevolja priznavanja da smo u nekom trenutku doneli pogrešnu (političku) odluku, koja nije donela očekivane rezultate. Citiraću opet Dejana koji kaže da, ako se opozicija do izbora (do kojih ima samo mesec dana) malo ne dovede u red „glas za njih bio bi priznanje da smo s dve godine zakašnjenja prihvatili „logiku“ većeg zla, i da onda nismo dobro procenili rizik kome smo se izložili. Drugim rečima, to bi značilo da smo se malo poigrali glasovima, ali kad smo videli kuda je to odvelo, odmah smo se pokajali.“
Zašto je loše reći – moj način da se izborim sa lošom političkom situacijom pre dve godine nije dao očekivani rezultat, to je bila pogrešna procena. Jer u igri nije samo pojedinačni ponos, u igri je ono iz naslova Dejanovog teksta – cena većeg zla. Mislim da je ona uvek viša od toga koliko košta jedno objašnjenje, jedno prosto – pogrešili smo, hajde da pravimo neki drugi plan. Ta cena su naše sve skučenije slobode, sve primitivnije društvo u kom živimo, ta cena su koraci unazad koje smo u poslednje dve godine uspeli da naravimo kada je u pitanju nezavisnost institucija (pre svega organa gonjenja i Narodne banke), kada je u pitanju odnos koji imamo prema zločinima i žrtvama pogrešne politike u poslednjih trideset godina i nosiocima te iste politike. Ta cena je raspomamljena vlast opsednuta kontrolom građana koja nije ni blizu slatka i uglađena kakvom se na trenutke predstavljala.
Ako neko mora da probije led sa priznanjima, mogu i ja. 2008. godine na predsedničkim izborima nisam glasala za Borisa Tadića i svesno sam se izložila riziku da predsednik Srbije postane Tomislav Nikolić, onaj u radikalskoj koži. Bila sam mlada i ljuta zbog Tadićevog odnosa sa Koštuničinom Vladom, smatrala sam da je mogao da uradi više, jednostavno nisam bila zadovoljna. Danas mi je žao. Tada sam naivno mislila da ću tim potezom dobiti nekog boljeg kandidata i vreme me je demantovalo. Srećom, to je bio pojedinačni čin i nisam vodila organizovanu akciju za bojkot. Žao mi je ne jer je Boris Tadić bio sjajan kandidat, već samo jer je u tom trenutku bio manje loš. Zašto smo se doveli u situaciju da on bude bolja opcija je važno pitanje, ali koje zahteva ozbiljan razgovor u kom svako mora da izađe iz svoje ljušture, obuzda svoju sujetu i uperi prstom na one situacije u kojima je trebalo da postupimo drugačije. Taj razgovor se nažalost ne može voditi kada su izborne liste zaključene.
Na kraju, moramo biti iskreni i zapitati se – da li su naši izbori inače u životu onakvi kakvi priželjkujemo da budu u političkom životu? Nije li istina da svaki dan biramo između stvari koje nisu onakve kakve bismo mi želeli budu? Ipak, živimo i donosimo te odluke, najbolje što u datom trenutku možemo.
Zbog svega navedenog, mislim da treba glasno da kažemo da su beli listići kao ideja odslužili svoje i da se mora ići dalje, makar to značilo i da neki ljudu kažu da su pogrešili. Ako nemamo za koga da glasamo, odnosno koga da biramo, ako su samo naša uverenja ta za koje bismo dali svoj glas, moramo se kandidovati, moramo se organizovati. Neki su to na ovim izborima i uradili i ja im na tome čestitam. Do nekih boljih stranaka, izbora i kandidata, ako biram između dva zla – uvek ću izabrati manje, jer to je životni usud. Ako u srpskoj politici biram manje zlo, to je uvek ono koje u biografiji možda ima sve greške ovog sveta, ali nema krvi na rukama i Veliku Srbiju u mislima. Nažalost, živimo u zemlji takvih izbora. Kada prođu izbori možemo se ozbiljnije pozabaviti time da dobijemo bolje opcije – za to sigurno ima načina.
Peščanik.net, 12.02.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
- The ghosts of international investigation - 11/03/2024
