Na Veliki Petak, 18. aprila 2014. godine, umro je Mirko Đorđević. Možda bi tim povodom bilo dovoljno reći i napisati: umro je dobar čovek. I time izraziti tugu zbog gubitka. Ali, živimo u vreme kada i najjednostavnije pojave ostaju neshvaćene i kada čak i takvu očiglednu činjenicu kakva je nečija dobrota treba utemeljivati i objašnjavati. Živimo u vreme kada je unaokolo mnogo zla, toliko mnogo, da nije nimalo čudno što ljudi gube kriterijume i često više ne znaju šta je dobro a šta zlo, čega se treba kloniti a čemu težiti. Nama u takvom vremenu najviše nedostaju ljudi koji su svoj život posvetili traženju takvih kriterijuma, i koji su onda te kriterijume dosledno i uporno primenjivali, ne bi li društvo u celini napravilo koji odlučniji korak ka dobru. Takav je bio Mirko i zato će bez njega ovaj svet biti mračniji i lošiji nego što je bio s njim.
Mnogi su o Mirku već napisali, i još će pisati, kao njegovi prijatelji kojima nije smetalo što je bio vernik. Ima situacija kada je i ovo veliki kompliment. Sve zavisi od toga kako se vera i crkva određuju prema važnim pitanjima svog vremena i društva. Ja bih želeo da napišem nešto o tome kako smo prijateljevali baš kao vernici i možda upravo zbog toga što smo vernici.
Mirko je bio vernik. To danas i ne mora da znači mnogo: po nekim sociološkim definicijama vernik je onaj ko redovno ide u crkvu, bez obzira na to kako živi i za kakve se vrednosti zalaže. U Mirkovom slučaju, međutim, to znači mnogo više. On je spadao u kategoriju vernika kojima je vera promenila sve u životu i obavezala ih da istinu do koje su došli pretaču u sopstveni život i šire oko sebe. Koji su ozbiljno shvatili reči Gospoda: da idemo u svet i propovedamo jevanđelje. Koliko ko može.
Od desetak knjiga koje je napisao možda je najznačajnija knjiga o hrišćanskom personalizmu, Sloboda i spas. U njoj je na jasan i najboljim primerima potkrepljen način izložio svoje „vjeruju“: da je vera lična, slobodna i krajnje obavezujuća odluka, za kojom odmah sledi ogromna odgovornost. Da, između ostalog, neko ko prihvati Boga, ne može više nekritički, ne upoređujući ga sa jevanđeljem, da prihvati i bilo koji zemaljski autoritet (pa makar taj autoritet bio i institucionalna crkva). I tu su onda nastupili nesporazumi i nerazumevanja. Kada čovek koji ima ličnu i slobodnu veru vidi da ključne institucije društva, među kojima je i crkva, krše jevanđelske principe, on ne može da ćuti. Ne sme da ćuti. Baš zato što je vernik, što voli crkvu, on stupa u borbu za njenu čistotu. Zato što voli svoj narod, on želi da taj narod svojim delima uđe u Carstvo nebesko, a ne da svojim nedelima, pa još bez pokajanja, od Boga bude odgurnut u krajnju tamu. Ali eto, u crkvi i narodu koji sebe smatraju pravoslavnim, takva ljubav je kamen spoticanja.
Mirko je najpoznatiji po svojim člancima, predavanjima, javnim govorima, u kojima je analizirao stanje u srpskoj crkvi i društvu za vreme ratova devedesetih godina. U kojima je, koristeći jevanđelske kriterijume, razotkrivao i žigosao nejevanđelsku, a ponekad i direktno zločinačku logiku i ideologiju, koju su, avaj, euforično prihvatali mnogi (da ne kažem: skoro svi) u Srbiji i koju mnogi još i danas brane. Desilo mu se nešto što je mogao očekivati: da ga najglasniji srpski „pravoslavci“ proglase izdajnikom. Svi živimo taj apsurd: ljudi kojima je stalo do čistote crkve i koji bi hteli da čista crkva pozove svoj narod na pokajanje za veoma konkretna nedela (a pozivom na pokajanje valjda i počinje jevanđelje, i četrdesetodnevnim pokajanjem se svaki vernik priprema da dočeka najveći praznik hrišćanstva, Vaskrsenje Hristovo i ulazak u večni život sa Bogom) – odjednom su u očima same crkve (čast izuzecima, kojih i nije tako malo kao što ponekad izgleda) i najrevnosnijih vernika sumnjivi i nepoželjni. Nisu sumnjivi razni ratni huškači, ratnici i ratni profiteri, još je manje sumnjiv njihov prljav, pa i krvav novac, kojim postaju „ktitori i priložnici“. Ne, kame i kalašnjikovi nisu sumnjivi, a sumnjivi su pozivi na jevanđelski maksimalizam, na ljubav prema svima, pa i neprijateljima, sumnjiva je želja da crkva odgovorno obavi svoju dužnost duhovnog rukovođenja narodom.
Svojim ušima sam čuo jednog srpskog vladiku (da mu sada ne pominjem ime, pokvarilo bi ovaj tekst posvećen Mirku) kako je u jeku napada na Bosnu, dok je strana za koju se zalagao imala apsolutnu prednost na ratištima i činila šta god je htela, govorio da crkveni poglavari nemaju prava da budu protiv svog naroda, čak i kada ovaj greši. I naveo je primer Arona, koji se nije usprotivio kada je izraelski narod, dok je Mojsije bio na Sinaju i od Boga primao ploče sa Zakonom, napravio sebi zlatno tele i odavao se najgorem odstupništvu. Naravno, takvih primera, kada su nerazumni poglavari raznih crkava krenuli protiv jevanđelja, sopstvene savesti, protiv Boga – u istoriji hrišćanstva ima jako mnogo. Ali, ima i drugih primera. Bernar od Klervoa je inicirao i propovedao drugi krstaški rat. Proslavljen je kao svetac, zbog svojih dubokih teoloških spisa i duhovne poezije. A skoro nepoznati su ostali njegovi monasi, koji su njega i celu zapadnu Evropu upozoravali da je zauzimanje Svete zemlje silom i zločinima nešto što je samom Bogu najodvratnije, da je sam pojam svetog rata duboko bezbožan. Hrišćanstvo se, međutim, održalo baš njima zahvaljujući. Tolstoja je ruska crkva izopštila, najviše nakon optužbi i zalaganja jednog drugog sveca (izvanrednog pisca o doživljavanju Hrista u euharistiji) koji je podržavao vođu ruskih pogromaša, a Tolstoj je, iako ogorčen, nastavio sa svojim (neortodoksnim) pisanjem o jevanđelju kao knjizi apsolutne ljubavi Božije i dosledno tome propovedao pacifizam. Primera ima mnogo. Svaki je jedinstven, neuporediv. Kao što su jedinstvene okolnosti i neuporedivi ljudi i njihovi životni izbori. Ne upoređujem, ne svrstavam. Još manje izjednačavam. Zato se usuđujem da u ovom kontekstu pomenem i samog Gospoda Isusa Hrista, koga je njegova crkva osudila na smrt i predala rimskim vlastima da tu osudu izvrše.
„Blaženi mirotvorci, jer će biti nazvani Božijim sinovima“. Mirko je umro na Veliki Petak, kad i Isus. Nadam se, verujem, da će za svojim Gospodom ustati i ući u Carstvo Božije.
Na Veliku subotu 2014.
Peščanik.net, 20.04.2014.
