Grčki građani u nedelju odlučuju o sudbini svoje vlade i svoje zemlje u evrozoni i Evropi. Ukratko, oni će ili prihvatiti ili odbaciti uslove poverilaca. Ali o čemu se tu zaista radi? Možda nije sve onako kako izgleda. Pratio sam ovaj proces iz SAD i iz Atine, jer već četiri godine sarađujem sa ministrom finansija Janisom Varufakisem. Video sam stvaranje raznih mitova o grčkoj krizi. Evo prvih devet:
1. Na referendumu se glasa o evru. Čim je premijer Aleksis Cipras najavio referendum, Fransoa Oland, Dejvid Kameron, Mateo Renci i nemački vicekancelar Zigmar Gabriel su poručili grčkim građanima da će „Ne“ dovesti do izlaska njihove zemlje iz evrozone. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je otišao korak dalje rekavši da „Ne“ znači izlazak iz Evropske unije. Međutim, grčka vlada je više puta naglasila da bez obzira na ishod referenduma, Grčka ostaje u evrozoni i u EU. A i prema samim ugovorima o Evropskoj uniji i evrozoni, ona ne može biti izbačena iz njih.
2. MMF je fleksibilan. Direktorka MMF Kristin Lagard tvrdi da je njena institucija pokazala „fleksibilnost“ u pregovorima sa Grčkom. Međutim, MMF nije učinio nijedan ustupak tokom poslednja četiri meseca, naročito kada je reč o porezima, penzijama, platama, kolektivnim ugovorima i nivou grčkog duga. Glavni grčki pregovarač Euklid Cakalatos nam u svojim beleškama otkriva detalje pregovora i zaključuje: „Šta grčka vlada misli o predloženoj fleksibilnosti Institucija? To je odlična ideja.“
3. Poverioci su velikodušni. Angela Merkel je uslove koje su ponudili poverioci nazvala „velikodušnima“. U stvari, poverioci su nastavili da insistiraju na strogim merama štednje zasnovanim na neostvarivom budžetskom suficitu i na nastavku drakonske politike koja je Grčku gurnula u depresiju. Restrukturiranje duga, očigledno neophodno, takođe je odbijeno.
4. ECB štiti finansijsku stabilnost Grčke. Centralna banka bi trebalo da štiti finansijsku stabilnost solventnih banaka. Ali od početka februara ECB je zaustavila direktno finansiranje grčkih banaka i nastavila da ih hrani na slamku skupim novcem pod posebnim „hitnim“ uslovima. To je dovelo do prvog tihog „juriša na banke“, koji je paralisao ekonomsku aktivnost. Kada su pregovori prekinuti, ECB je zaustavila i ovu pomoć, što je dovelo do drugog, pravog „juriša na banke“. Grčke banke su onda nametnule kontrolu kretanja kapitala, što je za posledicu imalo njihovo faktičko zatvaranje.
5. Grčka vlada ugrožava savez sa SAD. Ovu brigu izražavaju neki američki konzervativci, koji smatraju da je grčka levičarska vlada proruska i protiv NATO-a. Tačno je da grčka levica tradicionalno ima nesuglasice sa SAD, naročito sa CIA i njenom podrškom grčkoj vojnoj hunti koja je vladala ovom zemljom u periodu 1967-1974. Međutim, stavovi grčke levice su se promenili, zahvaljujući delimično i iskustvu sa Nemačkom. Ova vlada je proamerička, i odana članica NATO saveza.
6. Aleksis Cipras misli da je MMF „mafijaška“ organizacija. Ovo je bio prenaduvani naslov Bloomberga iznad analize jednog umerenog Ciprasovog govora u parlamentu, u kojem je ukazao da su prognoze MMF-a bile pogubno optimistične. U stvari, sva Ciprasova pisma poveriocima pisana su formalnim i pristojnim jezikom.
7. Grčka vlada igra igre. Ministar finansija Varufakis je teoretičar igara, pa su lenji novinari mesecima njegove postupke poredili sa igrom pokera. Varufakis je pre dve nedelje u Heraklionu ponovo opovrgao ove tvrdnje: „Mi ne blefiramo. Mi se čak ni ne pravimo da blefiramo“. Oni zaista nemaju keca u rukavu. Grčke crvene linije, principi od kojih ova vlada neće odstupiti, kao što su zagarantovana radna prava, nivo najnižih penzija ili otpor bagatelnim privatizacijama, jasni su od prvog dana pregovora.
8. „Da“ je spas Evrope. „Da“ bi značilo još više štednje i socijalnu propast, a vlada koja bi to primenjivala bi kratko trajala. Vladu Ciprasa i Varufakisa – poslednjih lidera autentične proevropske levice u čitavoj Evropi, zamenili bi antievropljani, a sa njima i nacistička partija Zlatna zora. Antievropski požar bi se zatim proširio na Francusku, Britaniju i Španiju.
9. „Ne“ je kraj Evrope. U stvari, samo „Ne“ može da spase Grčku, a time ujedno i Evropu. „Ne“ znači da građani Grčke neće pokleknuti, da njihova vlada neće pasti, a da će poverioci konačno morati da se suoče sa neuspehom dosadašnje evropske politike. Pregovori mogu da se nastave, ili da budemo precizniji, pravi pregovori mogu da počnu. To je ključno ako želimo da spasemo Evropu. Ako je ikada bio idealan trenutak da Amerika progovori i podrži demokratske vrednosti i naše nacionalne interese – to je sada.
James K. Galbraith vodi katedru za odnose uprave i biznisa na fakultetu političkih nauka Lyndon B. Johnson, na univerzitetu Teksasa u Ostinu. Poslednja knjiga: “The end of normal: The great crisis and the future of growth” / “Kraj normalnosti: velika kriza i budućnost rasta”.
Politico, 03.07.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.07.2015.
New Statesman – Pogled iz Atine
Paul Krugman – Ta nesrećna Evropa
Artist Stefanos – Euro Banknotes
Talassi – Uživo iz Atine: Grčka kriza i odlučujući referendum
Paul Krugman – Grčka pred ponorom
GRČKA KRIZA