Jutro posle izbora, Njujork, foto: Miloš Ćirić

Jutro posle izbora, Njujork, foto: Miloš Ćirić

Za građane Srbije, izbori u Sjedinjenim Državama su nešto – već viđeno. Nije stvar samo u tome da je Donalda Trumpa na mesto predsednika Sjedinjenih Država izbacio populistički talas koji je zapljusnuo čitav svet (o čemu smo nedavno ovde već govorili), pa stoga njegova pobeda nije neočekivana, a iznenađenje može biti samo za one koji su očekivali da se dogodi čudo. Paralela sa glasanjem građana Velike Britanije o izlasku ili ostanku u Evropskoj uniji ovde je sasvim primerena. Jednom kad smo videli referendum u Britaniji, rezultat predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama dođe nam tek kao (eventualno neželjena) repriza.

Ima mnogo sličnosti između populista koji su predvodili kampanju za izlazak Britanije iz EU, i novog predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trumpa. Ista je bila i arogancija sa kojom je politička i intelektualna elita, zajedno sa takozvanim pristojnim medijima gledala na vođe i pristalice ova dva velika populistička pokreta (Trump je više puta ponovio, a poslednji put i u svom pobedničkom govoru, da on u stvari ne predstavlja stranku [republikanaca] nego pokret koji će, kako se slikovito izrazio, „isušiti močvaru u Vašingtonu“; o britanskom pak pokretu za izlazak iz EU-a takođe smo ovde već govorili).

Upečatljiva je i trenutna promena tona i političkog sadržaja pošto su i zagovornici izlaska iz EU i onda Trump odneli pobedu. Kao vođe protivnika EU-a u Britaniji, Trump se u pobedničkom govoru praktično odrekao svih obećanja datih u predizbornoj kampanji. Komentatori su požurili da objasne da to za njegove pristalice – nije bitno. „Oni ga vole“, složili su se, recimo, komentatori CNN-a, šta god on da kaže ili porekne. Drugim rečima, za njih nije bitno šta Trump kaže, oni za njega nisu glasali ni zbog obećanja ni zbog sadržaja njegovog (zapravo nepostojećeg) političkog programa.

Ankete na biralištima su pokazale da veliki broj Amerikanaca koji su glasali za Trumpa (a reč je mahom o starijim belim muškarcima), njemu u stvari nimalo ne veruje, niti se nada da će Trump uspeti da promeni stvari nabolje. Radi se o nečem sasvim drugom. Iako mu ne veruje, iako misli da nema iskustvo i da ne zna da vodi državu, većina Amerikanaca glasala je za Trumpa da bi kaznila postojeći politički establišment. Iako preko 60 odsto od ukupnog broja izašlih na izbore sumnja u Trumpa (što znači da je bar 10 odsto birača glasalo za Trumpa iako mu ne veruje), preko 80 odsto Amerikanaca izašlih na izbore smatralo je da je najvažnije da se dogodi neka (bilo kakva) promena.

Stvari postaju još zanimljivije ako se pogledaju apsolutni brojevi. Manje je zanimljivo to što je Hillary Clinton zapravo dobila više glasova, i da se ne računaju elektorski glasovi umesto takozvanog popular vote (narodnog glasa, dakle), ona bi bila pobednica izbora. Elektorski glasovi uvedeni su s posebnim razlogom, i o tome ovde ne moramo – pravila igre se znaju unapred i nisu se (ni ovaj put) menjala u poslednji čas te ne vredi vajkati se sad zbog (sumnjivo demokratskog) izbornog sistema. Mnogo je zanimljivije to što je pobednik Trump dobio milion, odnosno dva miliona glasova manje od prethodna dva republikanska kandidata koje je Barack Obama porazio u prošle dve izborne trke.

I tu sad već postaje očigledno zašto domaće birače ne treba da čudi izborni ishod u Americi. Dobar broj birača u Sjedinjenim Državama, nenaklonjenih republikanskom kandidatu (i republikancima uopšte), tražio je od svojih političkih predstavnika promenu. Promena se nije dogodila, i oni su glasali ne za najbolju političku opciju, nego da kazne (baš kao što su to uradili i britanski anti-EU glasači) one koji su se oglušili o njihove zahteve, i to ili tako što će glasati – da kažemo to domaćim jezikom – za „veće zlo“ ili tako što će glasati za treću opciju.1 Sve je još gore ako se ima u vidu da su (američke) demokrate zapravo imale odgovor na Trumpa – naravno, Berniea Sandersa. U okrilju demokrata bila je dakle osoba za promenu (Sanders bi prema anketama ubedljivo dobio Trumpa da je izašao na izbore), ali je partijski pogon, u nameri da se privilegije zadrže unutar malog kruga ljudi, osujetio (po svemu sudeći na nelegalan način) Sandersovu kandidaturu.

Neko bi naravno mogao da kaže i da je bela Amerika konačno odgovorila na dva mandata crnog predsednika; to bi, međutim, bila zlonamerna interpretacija i novo potcenjivanje Trumpovih birača i njihovih motiva. Ali, ostavimo da o tome razmišljaju oni kojih se to najviše tiče. Nas bi moglo da zanima hoće li današnji opozicioni prvaci u Srbiji konačno nešto naučiti iz američke priče, ako već nisu ništa naučili iz vlastitih poraza. Pre nego što će konačno napustiti političku pozornicu, Hillary Clinton se oprostila od svojih pristalica patetičnom (u sasvim pozitivnom smislu) porukom devojčicama da ne odustaju od svojih snova i tako čitavu svoju izbornu avanturu svela na priču (opet krajnje pozitivnu) o borbi za ženska prava. Nevolja je u tome što je tom porukom ona u stvari sakrila pravu ulogu koju je trebalo da odigra – da odbrani status quo i privilegije aktuelnog političkog establišmenta (dakle upravo onu „močvaru“ koju je Trump obećao da će isušiti i na tome dobio izbore, iako mu većina ne veruje da će to zaista i da uradi).

Tek, birači su svoje postigli: Hillary Clinton na kraju ipak mora da ode zajedno sa trenutnom garniturom američkih zvaničnika. Birači u Americi rizikovali su sve da bi sklonili ljude koji su odbili da ih saslušaju i izađu u susret njihovim zahtevima. Iz tog ugla, moglo bi se reći da izbori u Sjedinjenim Državama i nisu tako loše prošli. Birači u Srbiji već tri puta šalju istu poruku ovdašnjim opozicionim strankama, ali njihovi čelnici uporno odbijaju da odu.

Peščanik.net, 10.11.2016.

Srodni linkovi:

Yanis Varoufakis – Levica posle Trumpa

Zygmunt Bauman – Kako je neoliberalizam proizveo Trumpa

Masha Gessen: Autokratija – pravila za preživljavanje

Ana Jovanović – Zašto su (bele) žene glasale za Trampa

Timothy Garton Ash – Kako zaustaviti populiste

Vladimir Gligorov – Glasanje, sabiranje i veličina

Branislav Jakovljević – Događanje nezamislivog

Svetlana Slapšak – Bez brige!

Milutin Mitrović – Predsednik i njegovi ljudi

TRAMPOZOIK

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. U Sjedinjenim Državama se ustalilo da samo polovina od ukupnog broja birača izlazi na izbore. To je već samo po sebi loše. Ali, ovi izbori su u odnosu na tri prethodne izborne trke specifični po tome što je naglo porastao broj birača koji ne glasaju za jednu od dve najveće stranke. Godine 2004. za neku drugu opciju glasalo je 1,2 miliona birača; 2008 – 1,8 miliona; 2012 – 1,9 miliona; a 2016 – 6 miliona. Dakle, u 2016. je za neku drugu opciju glasalo 3 puta više ljudi nego 2012, odnosno čak 5 puta više nego 2004. Na ovim izborima je, drugim rečima, 4,8 odsto birača od ukupnog broja izašlih na izbore odbilo da glasa za jednu od dve najveće stranke. Tih šest miliona glasova je upravo onaj manjak koji se vidi u ukupnom broju glasova za Trumpa i za Clinton, kao što se vidi i to da se više glasova odlilo iz demokratskog – da to tako kažemo – rezervoara podrške.
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).