Kineska berza, foto: Barcroft Media/Landov
Utorak je bio još jedan nervozan dan na Vol stritu: industrijski indeks Dau Džouns pao je za 470 poena ili za oko tri odsto. Neposredni problem je, dabome, opet bila Kina, čija je ekonomija po nekim procenama druga na svetu. Vlada u Pekingu objavila je niz brojki koje pokazuju da rezultati ogromnog proizvodnog sektora te zemlje opadaju. Drugi statistički podaci pokazuju da i kineski uslužni sektor ispoljava znake slabosti.
Moguća su bar dva tumačenja tih podataka. Optimistično tumačenje glasi da je nekoliko jednokratnih činilaca, između ostalog i privremeno obustavljanje rada fabrika u severnoj Kini radi smanjenja zagađenosti u Pekingu, snizilo cifre i da bi one u narednim mesecima trebalo da pokažu rast, što bi smirilo tržišta. Vlada je nedavno preduzela programske mere za pospešivanje potražnje: ubrzala je infrastrukturne projekte, snizila kamatne stope i devalvirala kinesku valutu. Tokom vikenda kineski premijer Li Kećijang rekao je da se već vide rezultati i poručio građanima da će vlada, ako bude potrebno, učiniti i više da bi postigla svoj cilj, a to je godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od sedam odsto.
Pesimističko tumačenje glasi da negativne sile koje utiču na kinesku ekonomiju – pucanje berzanskog mehura, ogroman dužnički teret i usporen rast nekih trgovinskih partnera zemlje – mogu onemogućiti napore Pekinga da stabilizuje stanje. Zvanični proizvodni indeks, koji je sličan indeksu menadžera nabavke u Americi, prilično je krivudao prethodnih nekoliko godina, ali je u avgustu pao na najniži nivo od 2012. Tu lošu vest potvrdilo je istraživanje privatnog sektora koje je sproveo Caixin/Markit i koje je takođe pokazalo da su proizvodni rezultati u opadanju.
Dakle, koje tumačenje je ispravno? Na to nije lako dati odgovor. Kao što sam pre dve nedelje rekao, činjenica da je dug Kine (većinom privatan) prethodnih godina rastao ogromnom brzinom – po nekim procenama, on sada iznosi oko 180% BDP-a – ukazuje na to da se ta zemlja možda suočava sa klasičnim bankrotom. Ali Kina istovremeno ima neke prednosti koje druge zemlje u razvoju, poput Meksika i Argentine, nisu imale kada su upale u nevolju; te prednosti su, između ostalog, relativno nizak nivo duga javnog sektora i veoma velike rezerve strane valute.
Postoje i neki drugi činioci koji nam otežavaju da shvatimo šta se stvarno dešava. Prvo, mnogi analitičari ne veruju zvaničnim podacima, naročito kada je reč o rastu BDP-a koji, sudeći po navedenim rezultatima u prvom i drugom kvartalu ove godine, i dalje raste po godišnjoj stopi od 7 odsto – to jest upravo onako kako je predviđeno. U ponedeljak je Južna Koreja, koja Kini kao svom najvećem trgovinskom partneru prodaje gotovo sve, od mobilnih telefona do kompjuterskih matičnih ploča i auto-delova – objavila da je u avgustu njen izvoz u tu zemlju opao za gotovo 9 odsto. Taj pad, iako se verovatno desio i zbog eksplozije u luci Tjanđin, nezavisan je pokazatelj da se nezasita potražnja Kine za uvoznom robom, čiji se veliki deo koristi za proizvodnju dobara za izvoz, ubrzano smanjuje.
Drugo, proces smanjenja praktične državne intervencije u Kini ostaje, blago rečeno, nejasan. Tako je, na primer, tokom vikenda vlada najavila da više neće naređivati bankama i drugim državnim entitetima da kupuju akcije kako bi poduprli šangajsku berzu koja beleži pad od 40 odsto u odnosu na vrhunac dostignut u junu. Međutim, u utorak je jedan broj kineskih berzanskih posrednika, koji su pod paskom vlade, objavio u regulatornim aktima da je povećao svoju izloženost finansijskim rizicima vezanim za berzu. Pored toga, CNBC je izvestio da su kineski regulatorni finansijski organi objavili saopštenje kojim podstiču firme da otkupljuju deonice i podrže tržište. Šta je posredi – da li država interveniše ili ne interveniše?
I konačno, teško je znati kakve će posledice imati pucanje berzanskog mehura. S jedne strane, kinesko tržište je po zapadnim standardima relativno malo, a još uvek je mali i broj investitora u poređenju sa ogromnom populacijom. Međutim, tačno je i to da su neki najbogatiji Kinezi i najveće kineske kompanije ulagali na berzi pozajmljeni novac i da će biti gubitaka. U ovom trenutku ne zna se kolika će biti šteta i kako će pad cena uticati na poslove uopšte, kao i na poverenje potrošača. Ali kad god su tržišta u ozbiljnom problemu, postoji opasnost da se krug zatvori i da se loša predviđanja ostvare, što može uticati na ekonomiju. To naročito važi za zemlje u kojima su domaćinstva i firme u velikim dugovima, kao što je to slučaj u Kini.
U svom govoru koji je u utorak održala u Indoneziji, Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, poslala je optimističnu poruku u vezi sa Kinom: „Rast se usporava – ali ne naglo i ne neočekivano“. Zatim je izrazila uverenje da će Kina biti u stanju da napravi zaokret od ekonomije zasnovane na veoma visokim nivoima ulaganja i izvoza, ka ekonomiji u kojoj će drugi izvori potražnje, a naročito potrošnja u domaćinstvima, biti donekle bolje iskorišćeni: „Vlasti imaju programe i finansijske olakšice koji će omogućiti takvu tranziciju.“
Ali ove reči ohrabrenja direktorke MMF-a nisu umirile finansijska tržišta.
The New Yorker, 01.09.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 05.09.2015.
Srodni linkovi:
Julija Latinjina – Propast rublje
Seumas Milne – Kina i novi globalni slom
Vladimir Gligorov – Kina, FED i berze
