Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Prošlo je dosta vremena od kako je objavljena ta vest, ali nikakvih reakcija javnosti, stručne pre svega, nema. Nije ni čudo, u obilju događaja – Kokan Mladenović, izbeglice, Dačić, da pomenemo samo najaktuelnije – teško je i snaći se, a kamoli zauzeti neki stav i reagovati.

A uz to, i to suđenje Miroslavu Miškoviću – jer o tome je ovde reč – oteglo se kao španska sapunica, ne vidi mu se ni kraja ni konca. Radi se, naime, o tome da je u jednoj od poslednjih epizoda „stručno mišljenje i pravno tumačenje“ o utaji poreza Sud zatražio od Ministarstva finansija. Ne bi to bilo ništa neobično da, kako je primetio advokat Zdenko Tomanović, upravo to Ministarstvo nije podnosilac krivične prijave protiv Miškovića za navedeno krivično delo.

Dakle, praktično se tužilac pojavljuje kao svedok optužbe. To bi prosto moralo biti nezakonito. Jer, to izgleda pre svega kao nešto protivno zdravom razumu, a ne samo pravilima fer i poštenog sudskog procesa. O pravu i pravdi da i ne govorimo.

Uzgred, kad smo već kod pravde, nije pravedno ni to što se po pravilu, od čega pati i ovaj tekst, ovo suđenje svodi na Miroslava Miškovića; samo se još ponekad pomenu njegov sin Marko i Milo Đurašković, dok za ostalih „12 žigosanih“ tek ako se nađe mesto u fusnoti. Kao da i to, da izvinete, nisu živi ljudi.

Doduše, da se vratimo glavnoj temi, advokat Tomanović i tvrdi da to što je uradio sudija nije u skladu sa zakonom. Nije valjda da sudija baš toliko ne zna zakon? Odnosno, pošto ta pretpostavka ne deluje realno, postavlja se drugo pitanje: šta je onda sudiju nagnalo na takav postupak? Šta god da je od ovo dvoje – to je katastrofa.

Ali – šta ako nije, ako zakon to dozvoljava, odnosno izričito ne zabranjuje i ako sudija nije pogrešio kad je tužioca pozvao za svedoka? To bi tek bila katastrofa. Jer bi to značilo da se pravni sistem Srbije sasvim približio, ako ne i izjednačio sa onim „kadija te tuži, kadija ti sudi“ poretkom iz „turskoga vakta“. I da sud samo služi da okadi ono što je na nekom drugom mestu, već odlučeno?

Peščanik.net, 18.09.2015.

Srodni link: Uloga presude Miškoviću u Vučićevom obračunu sa Đilasom


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.