Ključna lekcija političkih katastrofa 20. veka je paradoks: demokratije ponekad moraju pribegavati naizgled nedemokratskim merama uperenim protiv ljudi koji cinično eksploatišu demokratski sistem da bi stekli vlast i ukinuli demokratiju. Problem je, naravno, što su takvi postupci otvoreni za kritiku da demokratija tako ukida samu sebe.
To je dilema koja dobija na aktuelnosti u vreme uspona krajnje desničarskih populističkih partija, uključujući one čiji nas lideri ubeđuju da su oni jedini pravi borci za demokratiju. Ipak, suprotno tvrdnjama nekih komentatora, to je paradoks koji se može razrešiti. Uzmimo za primer krajnje desničarsku Alternativu za Nemačku (AfD). S obzirom na pretnju koju AfD predstavlja za ustavni poredak Nemačke, argumenti za njenu potpunu zabranu su prilično ubedljivi.
Tridesetih godina prošlog veka, nemačko-jevrejski izgnanik, Karl Loewenstein, među prvima je istupio s tvrdnjom da demokratije moraju ograničiti neka od osnovnih prava onima koji demokratska sredstva koriste za ostvarivanje autoritarnih ciljeva. Posmatrajući naizgled nezaustavljivi uspon fašističkih partija, pozvao je demokratske zemlje da „na vatru odgovore vatrom“.
I tada se podrazumevalo da prima facie nedemokratsko postupanje demokratskog režima može dovesti do samouništenja demokratije. Ipak, u periodu posle Drugog svetskog rata, ideja je prihvaćena i operacionalizovana u Osnovnom zakonu (Ustavu) Zapadne Nemačke. To su odredbe na koje se Savezni ustavni sud pozvao da bi zabranio partiju koja je nastupila kao naslednik nacista, a onda, 50-ih godina, i Komunističku partiju Nemačke.
U novije doba, isti Ustavni sud je odbacio zahteve za zabranu male neonacističke Nacionalne demokratske partije (NPD, kasnije preimenovane u Die Heimat), uz obrazloženje da stranka nema ozbiljnih izgleda da osvoji vlast. Sud je, međutim, predložio da se ustav izmeni da bi se ukinulo državno finansiranje stranaka koje su označene kao neprijatelji demokratije, pa je Osnovni zakon izmenjen u skladu s ovim predlogom.
Za razliku od NPD-a, AfD bi do kraja godine mogao preuzeti vlast u nekoj od pokrajina istočne Nemačke. Suočen s takvom mogućnošću, tim visoko cenjenih eksperata nedavno je objavio opširnu studiju na temu da li Ustavni sud treba da zabrani ovu stranku. Autori su analizirali ne samo zvanične stranačke programe, nego i mnoštvo izjava lidera i sledbenika AfD-a (uključujući 2,9 miliona objava na društvenim mrežama).
Pravnici koji su komentarisali ovaj izveštaj uglavnom su se pozitivno izjasnili u pogledu primenjene metodologije. Ipak, neki od njih misle da se predlozi diskriminatornih politika iz programa AfD-a ne mogu zakonski kvalifikovati kao ugrožavanje ljudskog dostojanstva. Ali politička slika je mnogo mračnija od pravne. Mnogi strahuju da se zabranom stranke za koju se predviđa da može da dobije čak 40% glasova u nekoj od istočnih pokrajina – i trenutno vodi u ispitivanjima javnog mnjenja – rizikuje isključivanje velikog broja građana iz političkog procesa. Neki upozoravaju da bi kod mnogih glasača takva zabrana izazvala razočarenje u demokratski proces, a krajnjoj desnici omogućila da se okiti oreolom mučeništva.
Takvim brigama nema mesta. Veličina jeste važna. Ako na neke stranke zabrana nije primenjena uz obrazloženje da su previše male da bi osvojile vlast, bilo bi logično da se zabrana primeni na one koje su dovoljno velike da to učine. Očigledno, što je neka antidemokratska stranka snažnija, to je pretnja demokratiji veća.
Cena zabrane ne mora biti velika. Da, neki građani će se osećati obespravljeno. Ali to je uvek slučaj. Demokratija nije utopija u kojoj se poštuje svaki zahtev svakog pojedinca. Da bi neki politički ciljevi pobedili neki drugi moraju izgubiti. Ponekad se nečiji preferirani politički program mora zabraniti da bi se zaštitili demokratski proces, vladavina prava i ljudsko dostojanstvo. Centralni imperativ je opstanak ustrojstva slobodnog i poštenog političkog nadmetanja.
Neko će možda prigovoriti da čak i ako bi neka krajnje desničarska vlada donela zakone koji ukidaju prava određenih manjina, takvi zakoni bi bili poništeni na sudu. To je tačno, ali neki ljudi bi u međuvremenu bili ugroženi. I samo dopuštanje nekoj stranci da se otvoreno zalaže za antidemokratske ciljeve šteti političkom sistemu zemlje, jer građanima šalje poruku da takvi ciljevi mogu biti prihvatljivi.
Strah da će krajnje desničarski lideri steći oreol mučenika takođe je neutemeljen, jer se oni već predstavljaju kao mučenici. Navikli su da ubeđuju građanstvo da pokvareni establišment radi protiv njih i da su oni jedini koji se usuđuju da kažu istinu nosiocima moći.
Pogledajte samo šta govore Marine Le Pen u Francuskoj ili Nigel Farage u Velikoj Britaniji. Čak i kada se sasvim slobodno nadmeću u političkoj areni (uprkos tome što očigledno krše osnovna pravila igre), oni se predstavljaju kao žrtve zavere državnih elita.
Ostaje još jedan ozbiljan prigovor. Ako krajnju desnicu optužujemo za pokušaj da neke ljude isključi iz političke trke i zaobilazno utiče na demokratski proces (za šta je AfD takođe optuživana), tvrdnja da odbrana demokratije nalaže da neke stranke izbacimo iz izborne trke zaista zvuči paradoksalno.
Ali taj argument previđa jedan važan detalj. Krajnja desnica odbacuje temeljni demokratski ugovor koji svi ostali prihvataju. Demokratsko ustrojstvo zemlje zavisi od spremnosti svih učesnika u političkoj borbi da prihvate da zemljom upravlja onaj ko je pobedio na izborima. Mnogi lideri krajnje desnice jasno stavljaju do znanja da ne bi poštovali taj dogovor. Oni žele vlast bez kontrole i odbijaju da pristanu na vladavinu navodno korumpiranog establišmenta ili predstavnika manjina koje i ne ubrajaju među „stvarne ljude“.
To nije samo spekulativno zapažanje. Krajnje desničarski lideri koji su osvajali vlast – od Viktora Orbána u Mađarskoj i Jarosława Kaczyńskog u Poljskoj do Donalda Trumpa u Sjedinjenim Državama – bez izuzetka su pokušavali da teren političke borbe, koji za sve treba da bude isti, preurede na sopstvenu korist. Dajte krajnje desničarskoj stranci dovoljno vremena i ona će verovatno uspostaviti sistem „izbornog autoritarizma“ u kome se izbori još uvek održavaju, ali više nisu fer.
Zato nema smisla žaliti se na razlike u standardima za demokratske i autoritarne kandidate. Jedna strana se bori da očuva mogućnost političkog izbora; druga se bori da ga trajno ukine.
Project Syndicate, 21.07.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 07.09.2026.
