Kraj iluzije o evropskoj tvrđavi

Prikaz knjiga: 1. Wolfgang Bauer, Crossing the Sea: With Syrians on the Exodus to Europe / Egzodus preko mora: sa Sirijcima do Evrope; 2. Charlotte McDonald-Gibson, Cast Away: Stories of Survival from Europe’s Refugee Crisis / Brodolmnici: ispovesti preživelih iz evropske izbegličke krize; 3. Patrick Kinglsey, The New Odyssey: the Story of Europe’s Refugee Crisis / Nova Odiseja: priča o evropskoj iznegličkoj krizi

Jedne olujne noći u septembru 2002. drveni ribarski brodić sa 150 azilanata iz Liberije razbio se o greben u blizini peščane plaže kod Realmontea na južnoj obali Sicilije. Obližnji kafe bio je pun turista, ali od buke grada koji je dobovao po plastičnom krovu dugo nisu čuli pozive u pomoć. Među 35 Liberijaca koji su se utopili bila je i jedna petnaestogodišnja devojčica. Imena većine nastradalih ostala su nepoznata. Njihovi grobovi na obodu lokalnog groblja obeleženi su masnim crnim slovima alfabeta.

Kada su se oporavili od prvog šoka, dominantna reakcija turista i lokalnog stanovništva bila je zbunjenost. Ko su bili ti neobični Afrikanci koje je voda izbacila na njihovu obalu? Preživele su dočekali sa dobrodošlicom i zbrinuli ih. Jedna od žena koja je bila u drugom stanju dobila je pelene i odeću za bebu, ali u novinama tada nije bilo mnogo izveštaja o ovom događaju.

To je bilo pre 14 godina. Danas, ako je na Mediteranu vedar dan, samo na grčko ostrvo Lezbos dnevno pristiže hiljadu ljudi. Drugi putuju u Evropu preko Malte, Lampeduze i južne Italije, ili kopnom preko Balkana. Svakog dana oko 42.500 ljudi napušta svoje domove u potrazi za sigurnošću. Dolaze iz Avganistana i Eritreje, iz Libije, Malija, Nigerije, Somalije, Sudana, Tunisa i najviše Sirije, odakle potiče oko 52 odsto novopridošlica.

Više od četiri miliona Sirijaca već se nalaze u izbeglištvu u 107 zemalja sveta. Među njima ima mladih muškaraca i žena, čitavih porodica, dece koja putuju sama, a njihovom putovanju preko mora prethodila su zastrašujuća iskušenja na kopnu, u pustinjama, susreti sa razbojnicima i krijumčarima. Sa rastom broja izbeglica glavna novinska priča postaju brojke, a ne ljudi: toliko i toliko u samo jednom danu u aprilu, toliko i toliko na putu kroz Srbiju, toliko u Italiji. Da bi te brojeve pretvorili u ljude koji imaju identitet, prošlost, karakter, nade i strahove, troje novinara je objavilo knjige o epopeji koju je Angela Merkel opisala kao najveću humanitarnu krizu našeg doba.

Wolfgang Bauer je novinar koji piše za Die Zeit. U aprilu 2014. pošao je na put zajedno sa fotografom, predstavljajući se kao nastavnik engleskog sa Kavkaza. Pridružio se sirijskom prijatelju koji je planirao da morem pređe iz Egipta u Italiju. Pustio je bradu i nabavio lažne isprave, ali čak i tako to je bilo veoma opasno putovanje, jer krijumčari nemaju razumevanja za novinare koji istražuju njihove unosne poslove. Nije retkost da se putovanje morem pretvori u noćnu moru, čamci propuštaju vodu, često se prevrću, šverceri su nasilni i često drogorani, a Bauer je ovog puta zaista prošao kroz jedno od najtežih iskušenja. Pre nego što su napustili Egipat, kidnapovala ih je rivalska banda na čiju teritoriju su njihovi krijumčari navodno zašli. Proveli su nekoliko dana zaključani u prljavoj sobi, dok su švercerske bande pregovarale. Bauer je odlično naslikao taj predatorski i nasilni svet ljudi koje poredi sa putničkim agentima: uvek na telefonu, pokušavaju da nekoga podmite ili zaplaše, i stalno menjaju planove. Čovek koji je ugovarao njegov prelazak otkrio mu je da je 2013. poslao 250 brodova preko Mediterana, a na svakom je bilo oko 200 ljudi.

Kada je dogovor postignut, grupa je prebačena na plažu – što ih je izložilo novim opasnostima, jer u sumrak dolaze razbojnici, a krijumčari pokušavaju da od svojih žrtava izvuku još novca. Tu su se porodice delile, a deca nestajala. Bauer nije prešao Mediteran: krijumčari su ih ostavili na ostrvu, gde ih je uhapsila obalska straža. Oslobođen je tek kada je pokazao evropski pasoš. Njegovi saputnici nisu bili te sreće.

Charlotte McDonald-Gibson je bivša urednica spoljnopolitičke rubrike u Independentu. Njena hronika obuhvata period od pet godina posle arapskog proleća i prati priče nekoliko putnika. Jedan od njih je Madžib, osamanestogodišnjak koji je radio u Libiji. Sin uspešnog lekara i filantropa, Madžib je bio prisutan kada mu je otac ubijen u sukobu hrišćana i muslimana. Kasnije je kidnapovan, prokrijumčaren i primoran na rad. Tu su zatim Sina i Dami, supružnici iz Eritreje, oboje inženjeri koji su morali da pođu u izbeglištvo zbog represivnih politika predsednika Isaiasa Afewerkija, zajedno sa još 320.000 svojih sunarodnika koji su završili u inostranstvu. Autorka verno dočarava pakao njihovog putovanja: vodu koja ulazi u čamce, dane bez hrane i pića, motore koji otkazuju, leševe koji se bacaju u more. Čitanjem njihovih verno prenetih priča otkriva se ne samo užas onoga što preživljavaju, nego i očaj i hrabrost ljudi koji polaze na ovaj put.

U martu 2015. Guardian je postavio Patricka Kingsleya za svog prvog dopisnika za izbegličku krizu. Kingsley je posetio 17 zemalja i izveštavao o ljudima koji su putovali kopnom i morem. Od tri knjige koje ovde prikazujemo, The New Odyssey se posebno ističe analitičnošću. Autor konzistentno tumači informacije i utvrđuje činjenice. Kingsley je otišao još dalje u pokušaju da istraži svet krijumčara i njihovih saučesnika. On opširno piše o „drugom moru“, o Sahari koju većina ljudi sa roga Afrike mora da pređe na putu do Mediterana, i na kojem mnogi stradaju. U Agadezu je pronašao 50 lokacija na kojima krijumčari okupljaju klijente pre nego što ih u prepunim landroverima pošalju preko pustinje do brodova na obali, uz blagoslov nigerijske vojske i policije. Iz njegovih intervjua sa krijumčarima saznajemo ponešto i o profitabilnosti ovog posla: svaki od migranata u grupi od 100 ljudi plaća po hiljadu dolara, a jedini trošak krijumčara su kupovina starih brodova i podmićivanje obalske straže. Profit je ogroman. Obrazovani migranti iz sirijske srednje klase plaćaju i mnogo više. Najranjiviji i najočajniji su bačeni u svet ucena, razbojništava i iznuđivanja.

Kada su posle izbijanja građanskog rata granice Libije postale porozne, Sirijci su dobili novi put do Evrope. Ono što zaista užasava jeste to koliko im je život postao nepodnošljiv pre nego što su konačno bili prinuđeni da napuste svoje domove, i koliko su zatim zloupotrebljavani, zlostavljani i terorisani na svom putu. Zastrašuje i doček na koji nailaze u Evropi. Neki su primljeni s dobrodošlicom, ali takvi primeri su izuzetak. Kako će putovati i koliko daleko će stići najviše zavisi od toga koliko novca su uspeli da prikupe. Gotovo svi pristižu u Evropu praktično bez ičega, pošto su izgubili kuće, kola i poslove. Kao odraz života u našem dobu, ove tri knjige su zaista sumorno štivo.

Tek u oktobru 2013, kada se 368 ljudi utopilo nedaleko od italijanske obale, mediji su počeli da obraćaju pažnju na sve veći broj nastradalih na moru. Tadašnji predsednik Evropske komisije, José Manuel Barroso, dao je obećanje da se takva tragedija neće ponoviti. Onda su usledili pregovori, smernice, obećanja. „Kako stvari sada stoje“, izjavio je premijer Malte, „Mediteran će se pretvoriti u veliko groblje“. Papa Franja je upozorio na „globalizaciju ravnodušnosti“. Činjenica da je broj mrtvih nastavio da raste – 700 registrovanih slučajeva 2013, 3.500 u 2014. i 3.771 u 2015, pri čemu su stvarne brojke svakako veće – pokazuje da ovaj trend nije moguće preokrenuti. O tome su svo troje autora saglasni. Bauer u optimističkom tonu zaključuje: „Moramo zaustaviti ratove na Bliskom istoku pre nego što se evropski koncept humanosti potpuno uruši“.

Svi autori predlažu ista, u suštini razumna rešenja: poboljšanje uslova života u susednim zemljama; potrebu da se mrtvi identifikuju; više investicija u afričke zemlje; više pomoći za Liban i Jordan, gde boravi najveći broj izbeglica; više podrške za Italiju i Grčku, koje su prve na udaru. Isti predlozi su izlagani već mnogo puta, ali nema volje za njihovo sprovođenje.

Kingsley sasvim opravdano kritikuje mit koji evropski lideri često koriste – da su najveći krivci za krizu krijumčari i da će pritisak migracionog talasa popustiti kada se oni jednom eliminišu. Međutim, kada se prepadima na moru, hapšenjem krijumčara ili pojačanom kontrolom granica zatvori jedna ruta, odmah se otvara nova. Kad je priliv izbeglica na Lampeduzu smanjen redovnim patrolama na moru, porastao je pritisak na Lezbos. Kada je Seuta, španska teritorija na severnoafričkoj obali ograđena sa tri reda bodljikave žice i zaštićena senzorima pokreta i rovovima ispunjenim bodljikavom žicom, migranti su pronašli novi put. U kampovima širom Evrope, u napuštenim fabrikama, šatorskim naseljima i zapuštenim zgradama, populacija raseljenih i neželjenih neprestano raste. Da imaju svoju državu, to bi bila 24. najmnogoljudnija zemlja na svetu. Kada se govori o izbeglicama, sve je u znaku rasta: više dece među izbeglicama, više izbeglica u pritvoru, više ljudi u više kampova, više zahteva za azil.

I dok nacionalističke partije prikupljaju političke poene ksenofobičnim javnim nastupima, a politički lideri beskrajno pregovaraju i odugovlače, Angela Merkel je jedan od malobrojnih glasova koji govore o moralnim implikacijama krize. Umesto da pokušaju da dođu do humanog i praktičnog rešenja, evropske države radije podižu nove barijere i prepiru se o kvotama. U leto 2015, Visokom komesarijatu UN-a za izbeglice je nedostajalo dve milijarde dolara za održavanje kampova u Egiptu, Iraku, Jordanu, Libanu i Turskoj. Kingsley prenosi da je za samo jedan mesec 2015. u Grčku ušlo više ljudi nego što je EU spremna da prihvati i rasporedi u naredne dve godine. Kao što je primetio Jeremy Harding u članku objavljenom u London Review of Books 2000, u bogatim zemljama „darežljivost se sve više doživljava kao opasan porok“. Na vrhuncu talasa koji je zapljusnuo Lampeduzu, Silvio Belrusconi je govorio o „velikoj opasnosti“ koju izbeglice predstavljaju za evropsku bezbednost. Desničarska Lega Nord je bila još direktnija: lider stranke je izbeglicama poručio „da se nose“.

Kada sve to imamo u vidu, čini se da budućnost ne nosi ništa dobro. Globalno zagrevanje preti raseljavanjem još većeg broja ljudi zbog poplava, pa je verovatno da će se postojećim izbeglicama pridružiti i takozvane klimatske izbeglice. Polovina stanovništva Bangladeša živi na nadmorskoj visini manjoj od pet metara. Uz nastavljanje sukoba na Bliskom istoku, uspon ubilačkog fundamentalizma, žilave vojne diktature i ekstremno siromaštvo i bezakonje koje vlada u velikim delovima sveta, sasvim je moguće da će za naredne tri godine Evropa dobiti novih tri miliona izbeglica. Jedan od problema sa ovom krizom je to što se situacija na terenu menja brzo i nepredvidivo: Egipat je ne tako davno smatran bezbednim utočištem na Bliskom istoku, ali to više nije slučaj otkako je Abdel Fatah el-Sisi preuzeo vlast i okrenuo se protiv Sirijaca koji su se tamo sklonili.

Da li su ljudi koji beže „dobre“ izbeglice (u smislu da ispunjavaju uslove iz Konvencije o izbeglicama iz 1951, to jest suočavaju se sa osnovanim „strahom od progona po osnovu rasne, verske ili etničke pripadnosti“ ukoliko se vrate kući) ili „loše“ izbeglice (oni koji samo traže posao i bolji život) u današnjem svetu više nije toliko važno. Niko, nigde i nikada nije postao izbeglica samo zato što mu se tako prohtelo. Većina ovih ljudi nije imala drugog izbora. Kao što je jedan Sirijac objasnio Kingsley, što u nešto drugačijem obliku ponavljaju mnogi od ljudi intervjuisanih za ove tri knjige, šta god da Evropa preduzme da zadrži izbeglice napolju, uključujući čak i bombardovanje njihovih brodova, to neće ništa promeniti, jer tamo odakle dolaze „već su mrtvi… uništena ljudska bića“.

Prisustvo izbeglica u Evropi svakako je korisno zbog starenja domaćeg stanovništva. Na kraju Drugog svetskog rata, pre nego što je potpisana Konvencija o izbeglicama, između 12 i 14 miliona ljudi koji su zbog rata i pomeranja granica ostali bez države raseljeni su širom Evrope. Isto se dogodilo sa 1,3 miliona ljudi posle rata u Vijetnamu. U poređenju sa brojem izbeglica u zemljama koje se graniče sa zonom sukoba – 1,2 miliona Sirijaca se nalazi samo u Libanu, a 85 odsto svetskih izbeglica nikada ne napusti svoj region – oni koji uspeju da stignu do Evrope relativno su malobrojni. Ova oluja mnogo više pogađa globalni jug nego prosperitetni sever.

Ovo jeste kriza, zaključuje Kingsley, ali to je kriza koju smo sami stvorili. Nije priliv izbeglica ono što je proizvelo haos, već način na koji smo ih dočekali. Dok desničarskim partijama raste popularnost, vlade reaguju manje ili više uspanično; scene nereda na granicama, železničkim stanicama i u lukama imaju za rezultat još ograda od bodljikave žice, još napada na izbeglice i još materijala za populističke političare. Ali izgradnja evropske tvrđave nije održivo rešenje; ograde i zidovi su samo simbol, opsena za domaću publiku kojom se širi pogrešno uverenje da imamo posla sa pojavom kratkog veka. Što se izbeglicama više otežava pristup Evropi, više njih će nastradati na putu. Ograde, nebezbedni čamci, pustinje i pljačkaši ne mogu zaustaviti talas. Šta ga može zaustaviti? Procenjuje se da je danas oko 60 miliona ljudi već u pokretu, a čak polovina njih su deca. Izbor sa kojim se Zapad danas suočava je izbor između organizovane migracije – i haosa.

Autorka je napisala knjigu Human Cargo: a Journey Among Refugees / Ljudski tovar: putovanje sa izbeglicama.

Caroline Moorehead, New Statesman, 23.05.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 05.06.2016.

IZBEGLICE, MIGRANTI