Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Predstavljanje knjige Dominica Johnsona “God is watching you: How the fear of god makes us human / Bog te posmatra: kako je strah od boga napravio čoveka”, Oxford University Press 2015.

Jedan američki naučnik je posetio Nilsa Bora, danskog fizičara i nobelovca koji je pobegao u Ameriku od nacista i radio na projektu Menheten, koji je doveo do proizvodnje atomske bombe. Iznenadio se kada je iznad Borovog radnog stola ugledao potkovicu: “Valjda ne verujete da vam ona donosi sreću, profesore?” Bor se nasmejao: “Kao naučnik ne verujem u te gluposti. Ali kažu da potkovica donosi sreću verovali vi u to ili ne.”

Dominik Džonson koji nam prenosi ovu priču priznaje da se Bor možda šalio. Ali Borov odgovor sadrži važnu istinu: ljudi će u svetu oko sebe uvek nalaziti obrasce koji nadilaze sferu delovanja uzroka i posledice. Ma koliko svoj pogled na svet usaglašavali sa naukom, ljudi neprestano misle i deluju kao da im život nadzire neka nadljudska sila. Džonson to opisuje ovako: “Ljudi širom sveta zatiču sebe kako, svesno ili nesvesno, veruju da žive u pravednom svetu ili moralnom univerzumu, gde ljudi dobijaju ono što zaslužuju. Naš mozak je navijen tako da smo prosto primorani da tragamo za smislom u slučajnostima života.”

Džonson, evolucioni biolog sa Oksforda i doktor političkih nauka, veruje da je potreba da se u prirodnim događajima nađe natprirodni smisao univerzalna – “sveprisutan fenomen ljudske prirode” – i da ima bitnu ulogu u održavanju reda u društvu. Taj fenomen nije specifičan samo za kulture oblikovane monoteizmom, nego “obuhvata kulture širom planete i sve istorijske periode; proteže se od urođeničkih plemenskih društava… do modernih svetskih religija – pa i do ateista”.

Nagrada i kazna ne moraju poticati od jednog svemoćnog božanstva kao što se to zamišlja u zapadnim društvima. Pravdu može deliti ogromna nevidljiva vojska bogova, anđela, demona i duhova ili nekakav bezličan kosmički proces – na primer karma po hinduističkom i budističkom shvatanju – koji nagrađuje dobra i kažnjava loša dela. Ali izgleda da je ljudskom duhu neophodna neka vrsta moralnog poretka koji je izvan svakog ljudskog delovanja; to osećanje da naše postupke nadzire i o njima sudi nešto što je izvan prirodnog sveta – ima presudnu evolucionu ulogu. Verovanje u natprirodnu nagradu i kaznu podstiče društvenu saradnju na neuporedive načine. Uverenje da smo rukovođeni nečim natprirodnim nije zaostavština sujeverja koje će jednom biti prevaziđeno, nego je kao evoluciono prilagođavanje suštinski deo naše ljudskosti.

Ovaj zaključak izaziva gnušanje današnje generacije ateista – Ričarda Dokinsa, Danijela Deneta, Sema Harisa – za koju je religija mešavina otrovnih laži i zabluda. Po mišljenju “novih ateista”, proisteklom iz racionalističke filozofije, a ne iz evolucione teorije, ljudski um teži tačnoj predstavi sveta. I već tu nastaje problem. Zašto su ljudi, svuda i u svim vremenima, tako čvrsto privrženi nekoj verziji religije? Jedini mogući odgovor novih ateista je da su njihov um deformisali zlonamerni sveštenici i zle elite. Njih je oduvek privlačila demonologija: samo tako mogu da objasne uporno opstajanje verovanja koja oni otpisuju kao štetno iracionalna. Duboko ukorenjena ljudska sklonost ka religiji za ateiste se zapravo javlja kao problem zla.

Ali šta ako je vera u natprirodno – prirodno svojstvo ljudskih bića? Svako ko ozbiljno shvata ideju o evoluciji, u religijama vidi prilagođavanje iskustvu življenja u nepostojanom i opasnom svetu, a ne intelektualnu grešku. Ono što je potrebno – i još uvek nedostaje – jeste perspektiva iz koje se religija posmatra kao beskrajno složena raznovrsnost verovanja i praksi, nastala da bi zadovoljila trajne ljudske potrebe.

Knjiga Dominika Džonsona “Bog te posmatra” obuhvatan je i zanimljiv pokušaj da se nadoknadi ovaj nedostatak. Slikovito napisana, sa upečatljivim primerima, ona pokazuje kako vera u natprirodne sankcije može da umeri kratkoročne lične interese i ojača društvenu solidarnost. Važan dokaz za to pruža inovativna studija dvojice psihologa, Azima Šarifa i Are Norenzajana, u kojoj je opisana “diktatorska igra”, eksperiment iz oblasti teorije igara: subjekti dobijaju izvesnu sumu novca i slobodno, po sopstvenoj volji, mogu i ne moraju da je podele sa anonimnom osobom. Budući da je njihova odluka tajna i nema negativne posledice, od homo economicusa bi se očekivalo da zadrži sav novac. Ali samo mali broj ljudi tako postupa. Mnoge studije su pokazale da ljudi daju otprilike polovinu novca, a oni koji su pod uticajem religijskih shvatanja i verovanja obično daju i više od pola.

Ovaj eksperiment je pokazao da je strah od natprirodne kazne delotvornija kočnica sebičnog ponašanja nego nada u dobitak natprirodne nagrade. Iz predstave o božanstvu koje motri na naše loše postupke proističe klaustrofobična slika sveta, a ideja da se ljudi najbolje kontrolišu strahom nije zasnovana na baš pohvalnom viđenju ljudske životinje. Ipak, izgleda da vera u boga koji kažnjava deluje kao izuzetno moćno sredstvo zauzdavanja individualnog ponašanja u korist društvenog poretka. Tu stoji primedba da je moralnost koju nameće vera u natprirodno često represivna, ali nije sasvim jasno na čemu novi ateisti temelje svoju tvrdnju da moralnost ne-liberalnih društava nema evoluciono poreklo. Na kraju krajeva, samo je mali broj društava duže vreme bio liberalan. Možda će se pokazati da su liberalne vrednosti samo faza u evolucionom procesu. Iako današnja generacija ateista to namerno zaboravlja, takav zaključak nalazimo kod mnogih ranijih ateističkih mislilaca – komunista, pozitivista i raznih stručnjaka za socijalni inženjering – koji su flertovali sa evolucionom etikom.

Džonson navodi i druge eksperimentalne studije koje su došle do sličnih rezultata i nalazi jake dokaze za evolucionu ulogu religije u učvršćivanju društvene saradnje. On dodaje novo poglavlje dugotrajnoj debati o odnosu nauke prema religiji. Ali njegova argumentacija ima svoje nužne mane. Jedan od razloga je to što nisu sve religije fokusirane na natprirodno biće čija je glavna briga kažnjavanje loših postupaka. U staroj Grčkoj bogovi su bili ćudljivi i nepredvidivi kao i ljudi, ako ne i više od njih: Hermes, pokrovitelj lopova, trgovaca i govornika, slavljen je zato što se koristio podvalama da bi nadmudrio ljude i druge bogove. U rimskoj i vavilonskoj civilizaciji natprirodno je imalo učešća u raznim vidovima praktičnog života, ali njihovi bogovi nisu bili naročito moralni niti su se trudili da kazne prekršioce pravila dobrog ponašanja. Džonson je svestan tog problema:

“Ako natprirodna kazna treba da svede sebičnost na manju meru i podrži dobro ponašanje i saradnju, ostaje nerešeno pitanje zašto ima natprirodnih sila koje ne samo što ne kažnjavaju nego kažnjavaju pogrešne ljude. Zašto su, na primer, neki grčki bogovi tako ljubomorni, osvetoljubivi i pakosni? Zašto u Knjizi o Jovu savršeno dobar bog izriče očigledno nepravednu i proizvoljnu kaznu nevinoj žrtvi? Zašto uopšte ima natprirodnih sila koje deluju jedna protiv druge? Bog i đavo su očigledan primer, ali taj fenomen nalazimo i drugde. Grci su mogli da se obrate jednom bogu i od njega zatraže zaštitu od drugog.”

Iako priznaje da ti primeri “po svoj prilici protivreče” njegovoj teorijskoj pretpostavci, Džonson veruje da su to anomalije. “Važno je opšte usmerenje… Ćudljivi bogovi nisu veći problem za teoriju natprirodnog kažnjavanja nego što su korumpirani političari za teoriju demokratske vladavine. Ako ima dovoljno selekcije ili elekcije, do izražaja dolaze stvari koje su važne”. Drugim rečima, evolucija će se pobrinuti da preovlađujuće religije, podsticanjem vere u natprirodnu kaznu, omoguće društvenu saradnju. Nevolja je u tome što je to više znak neograničenog poverenja u evoluciju nego proveriva hipoteza. Shvatanje da je religija evoluciono prilagođavanje je neizbežno ako o ljudskoj životinji razmišljamo u darvinovskom smislu. Sasvim druga stvar je tvrdnja da evolucija daje prednost religijama u kojima božanska kazna ima centralno mesto. Niko nikada nije identifikovao mehanizam selekcije između religija i nejasno je da li bi takav mehanizam delovao na pojedince, društvene grupe ili neku njihovu kombinaciju. To su problemi koji muče sve teoretičare kulturne evolucije. Na kraju krajeva, takve teorije možda nisu ništa više do pogrešno postavljene analogije i loše metafore.

Džonson je u pravu kada kaže da je potreba za nalaženjem smislenih obrazaca u nasumičnim događajima verovatno urođena ljudima. Tu istorija ateizma može biti poučna. Džonson posvećuje duže poglavlje “problemu ateista” i tvrdi da su oni, kao i ostatak čovečanstva, skloni “razmišljanju o natprirodnom”, koje u njima nastavlja da živi u obliku “sujevernih verovanja i ponašanja”. Možda je u pravu, ali to nije najvažniji način na koji su ateisti i dalje podložni potrebama čijem zadovoljenju služe religije, postepeno razvijane upravo sa tim ciljom. Ateistički pokreti iz prethodnih nekoliko vekova gotovo bez izuzetka svedoče o potrebi za smislom, koja ih je navodila na ponavljanje mnogih obrazaca mišljenja karakterističnih za monoteizam, pre svega hrišćanstvo.

Za hrišćane, ljudska istorija nije beskonačni niz ciklusa – kao što je na primer za stare Grke i Rimljane – nego je priča, i to posebne vrste. Za razliku od politeista, koji na druge načine traže i nalaze smisao, hrišćani su smisao života našli u mitskom narativu o naporu čovečanstva da se iskupi. Taj mit utiče na imaginaciju bezbrojnih ljudi koji zamišljaju da su prevazišli religiju. Svetovni način modernog mišljenja dovodi nas u zabludu. Marksističke i liberalne ideje o “otuđenju” i “revoluciji”, “maršu čovečanstva” i “napretku civilizacije” prerušeni su mitovi o iskupljenju.

Za neke ljude ateizam nije ništa drugo do potpuna nezainteresovanost za religijske pojmove i praksu. Ali kao organizovan pokret, ateizam je uvek bio surogat vere. Jevanđeoski ateizam je vera u mogućnost preobražaja sveta putem masovnog preobraćenja u bezbožništvo. To je fantazija. Ako nas istorija nekoliko prethodnih vekova ičemu uči, onda je to činjenica da bi i svet bez boga bio pun surovih sukoba, kao što je oduvek i bio. Ipak, uverenje da bi bez religije ljudski život postao mnogo bolji održava i teši mnoge nesrećne nevernike – što potvrđuje da ateistički pokret u suštini ima verski karakter.

Ateizam ne mora biti jevanđeoski kult. Tu i tamo nailazimo na mislioce koji su zaista prevazišli mitove o iskupljenju. Američki novinar i ikonoklast H. L. Menken bio je vatreni ateista koji je uživao u oštrim napadima na vernike; ali on ih je napadao želeći da im se podsmehne, a ne da ih preobrati u nevernike. Nije ga bilo briga u šta drugi veruju, i to je bilo mudro. Umesto da kuka nad činjenicom što su ljudi nepopravljivo iracionalni, više je voleo da se smeje manifestacijama te iracionalnosti. Budući da je monoteizam za Menkena zanimljivo ispoljavanje ljudske ludosti, verovatno bi mu i novi ateizam bio podjednako zabavan.

U novoateističkoj mešavini prozelitskog darvinizma i zadrtog racionalizma svakako ima elemenata komedije. Prosto je nemoguće pomiriti model uma nasleđen od Dekarta i drugih racionalističkih filozofa sa zaključcima evolucione biologije. Ako delite Darvinovo mišljenje da su ljudi životinje koje su se razvile pod pritiskom prirodne selekcije, ne možete istovremeno misliti da je naš um tempiran tako da traga za istinom. Umesto traganja za istinom, naš glavni imperativ je opstanak i svako verovanje koje mu doprinosi krajnje je privlačno. Možda baš zato žudimo da otkrijemo obrazac u promenjivom toku događaja. Ako ga nema, budućnost zavisi od slučajnosti – a to je obeshrabrujuća vizija. Uverenje da se život odvija po natprirodnom diktatu nudi nam izlaz i ako nam ta vera pomaže da preživimo nesreće, njena neosnovanost postaje irelevantna. Iz evolucionog ugla posmatrano, iracionalno verovanje nije slučajna mana ljudskih bića. Zašto onda demonizovati religiju?

Džonson zaključuje da odbacivanje religije verovatno ne bi bio mudar potez. “Bilo bi prilično prenagljeno kada bismo pretpostavili da ta složena stara mašina koju smo našli u svojoj evolucionoj garaži nije korisna i kada bismo je bacili na đubrište istorije”, piše on. “Možda će nam još zatrebati”. U stvari, logika tog argumenta vodi u sasvim drugom pravcu. Ako je religija evoluciono prilagođavanje, odvraćanje čovečanstva od nje nije toliko glupo koliko je nemoguće.

Ironija je u tome što novi ateizam zapravo zastupa pre-darvinistički pogled na svet. Kada nalaze smisao u haosu ljudskih događaja, religije pružaju nešto što nauka ne može, a većina ljudi ipak očajnički želi. U skladu sa tim, novi ateisti su nauku pretvorili u religiju: u prosvetiteljsko jevanđelje koje može da izvede svet iz tame. Opsednuti tim surogatom vere, koji ima sve mane konvencionalne religije, samo bez spasiteljske milosti, ovi krstaški nastrojeni nevernici komično su nesvesni sopstvene potrebe za verom. Treba biti istinski naučnik kakav je bio Bor da bi se videlo i izreklo očigledno.

Autor je književni kritičar u New Statesmanu; nova knjiga: “The soul of the marionette: A short enquiry into human freedom / Duša marionete: kratko istraživanje o ljudskom shvatanju slobode”.

John Gray, New Statesman, 20.01.2016.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 27.01.2016.