Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Američki komentatori ignorišu ubedljivo vođstvo Hillary Clinton prema svim relevantnim ispitivanjima javnog mnjenja i tvrde da bi ona pretrpela siguran poraz od nekog drugog republikanskog kandidata. Naravno, nikada nećemo saznati da li je to tačno. Ono što znamo je da niko od rivala Donalda Trumpa nije taj imaginarni savršeni kandidat republikanaca za predsednika SAD, jer nijedan ne odgovara opisu razumnog konzervativca sa umerenim idejama.
Setimo se Marca Rubia koji je neprestano ponavljao da predsednik Obama svesno uništava SAD. Ova izjava je slična Trumpovoj o tome da je Barack Obama osnivač Isis-a. Prisetimo se i da je Jeb Bush, idealni kandidat establišmenta, započeo svoju kampanju suludom tvrdnjom da bi njegovi predlozi duplirali američki ekonomski rast.
To me dovodi do teme ovog teksta – ekonomske vizije Hillary Clinton. To je vizija levog centra: povećanje poreza za bogate, uvođenje reda u finansijski sektor i povećanje socijalnih davanja. U ovom planu je primetno i odsustvo nerealnih obećanja. Za razliku od republikanaca, ona ne tvrdi da će njeni zahvati povećati ekonomski rast i kao što Centar za poresku politiku kaže: „Ona je političarka koja će ispuniti ono što obeća“.
Moje pitanje glasi: da li je dobro to što je ovaj ekonomski plan skroman? I da li ubrzanje ekonomskog rasta uopšte treba da bude prioritet? Američka ekonomija se prilično dobro oporavlja od finansijske krize 2007-2009, ali je dogoročni ekonomski rast i dalje razočaravajući. Nešto od ovoga možemo pripisati demografiji, jer bejbi bumeri odlaze u penziju, što dovodi do smanjenja radne snage. Ali je takođe došlo do donekle zagonetnog pada zaposlenosti među radnicima u najvećoj starosnoj grupi između 25 i 54 godine i naglog pada produktivnosti. Prema Kongresnoj budžetskoj kancelariji, posledica toga je pad stope potencijalnog rasta koji bi ekonomija ostvarivala u stanju pune zaposlenosti – sa 3,5% godišnje kasnih 1990-ih na sadašnjih 1,5%. Ljudi kojima verujem tvrde da bi povratak visokim stopama rasta trebalo da bude najvažniji cilj naše politike.
Ali onda sam se prisetio čuvene molitve Reinholda Niebuhra: “Daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da spoznam razliku”. Svestan sam da primena ove molitve na ekonomsku politiku deluje bogohulno, ali mi se trenutno čini prikladnom. Čemu uopšte služi ekonomska politika? Znamo da ona može da obezbedi opštu zdravstvenu zaštitu, što se i čini u većini razvijenih zemalja. Znamo kako pomoću nje ljudi dobijaju penzije. A naročito dobro znamo kako se pomoću nje podižu zarade slabo plaćenih radnika. Rekao bih da znamo i kako da se njome izborimo sa finansijskim krizama i recesijama, uprkos političkim otporima i opsesiji deficitom koji su prepreka primeni tog znanja.
Sa druge strane, šta znamo o ubrzanju dugoročnog ekonomskog rasta? Prema Kongresnoj budžetskoj kancelariji, potencijalni ekonomski rast je bio prilično stabilan u periodu 1970-2000. i ništa što su Ronald Reagan i Bill Clinton činili nije uticalo na taj trend. Pad koji je počeo pod Georgom W. Bushom nastavljen je tokom mandata Baracka Obame. Istorija nas uči da ovaj trend nije lako promenjiv. Ne kažem da ne bi trebalo da to pokušamo. Zagovaram daleko veća ulaganja u infrastrukturu od onih koje predlaže Hillary Clinton, a time i veće zaduživanje države. To bi moglo da značajno podstakne rast, ali nije zagarantovano. Možda je najbolje da se posvetimo stvarima koje zaista znamo, umesto da pričamo bajke o čudesnom rastu.
Kada konzervativci obećavaju fantastičan rast ako im pružimo priliku da još jednom primene Bushovou ekonomiju, oni ne govore o rezovima u popularnim socijalnim programima koji su nužni kako bi se nadoknadilo smanjene poreza. Kada nas centristi pozivaju da ignorišemo pitanje pravedne preraspodele i da se umesto toga skoncentrišemo na rast, oni izbegavaju odgovore na suštinska pitanja. Zaista je hrabro izjaviti: “Ovo želim da uradim i evo kako ću to da platim. Žao mi je, ali neki će morati da plate više od drugih”. Bilo bi odlično da ovakva politička iskrenost postane pravilo.
The New York Times, 15.08.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 21.08.2016.
Srodni linkovi:
Paul Krugman – Glasaj kao da je važno
Vladimir Gligorov – Drugi amandman
New Statesman – Uloga Rusije u američkim izborima
Robert Reich – Da li je Hillary shvatila?
Adam Gopnik – Iskreno o Trumpu
Vladimir Gligorov – Trampova dilema
In These Times – Tajna istorija superdelegata
