Nije smešno

Radu međunarodne konferencije o bezbednosti u Minhenu svoj doprinos dao je i premijer Srbije Aleksandar Vučić. On je na panelu “Ukrajina i nerešeni konflikti u Evropi” pokazao da ostaje pri svom već više puta iznetom stavu – Srbija će kao predsedavajuća OEBS-u odigrati presudnu ulogu u rešavanju ukrajinske krize. Uprkos ponavljanju ove mantre, jasno je da takvu ulogu Srbiji niko drugi, osim Vučića i Dačića, nije namenio. Kao dodatne argumente koji Srbiju preporučuju za rešavanje ukrajinskog konflikta, premijer je naveo da Srbija “najbolje zna šta znače ratovi” i “šta znači izgubiti živote”. Nejasno je zašto premijer nije iskoristio priliku da, kad već govori na ovu temu, kaže nešto o sebi ili svom šefu diplomatije u smislu njihovog ličnog iskustva u vođenju ratova.

Nakon što je ponudio naše mirotvoračke usluge po kojima smo poznati u svetu, premijer je ocenio da je pravo vreme za vic: “Ne sanjam o dobijanju Nobelove nagrade rešavanjem problema koji nisu rešeni godinama. Imam dobre ideje, koristiću nešto što liči na šalu, ali je istina – mi Srbi smo jedan od šampiona po broju ratova koje smo vodili od 19. veka do nedavno. Iskusili smo najteže situacije, patili puno, izgubili pola muškog stanovništva, učinili smo dosta loših stvari drugim ljudima i našli smo danas nešto što je od najvećeg značaja po našu zemlju, a to je mir i stabilnost.”

U ovoj Vučićevoj izjavi jedino je duhovita njegova uverenost da je u stanju da sam, takoreći goloruk, reši ukrajinsku krizu. Stvar je još smešnija ako znamo da on ovo izgovara pred predstavnicima najvećih političkih i vojnih sila na svetu. Pa još deo u kome kaže da zauzvrat ne traži čak ni Nobelovu nagradu, jer on je tu da služi miru u svetu.

Međutim, deo izjave na kojoj on gradi ovu svoju iracionalnu i komičnu samouverenost nije nimalo duhovit. Prvo, on proglašava Srbiju “šampionom” po broju ratova koje smo vodili u prethodna dva veka. Dosta je neobično koristiti reč šampion u kontekstu u kome je ona vezana za reč rat, pošto je konotacija reči šampion uglavnom pozitivna. Vučiću to ne smeta, pa nas je bizarno proglasio šampionima rata, što će reći: šampionima genocida, etničkog čišćenja, šampionima silovanja i mučenja civila. To je tačno, veoma se dobro rangiramo u tim kategorijama, iako premijer sigurno nije hteo to da kaže. S druge strane, šampioni su uglavnom pobednici, dok je Srbija u devedesetim vodila agresorske ratove koje je sve do jednog izgubila. Pre samo petnaest godina bili smo u ratu i protiv velikog broja zemalja učesnica skupa u Minhenu koje su, sa velikim zakašnjenjem, vojno porazile Srbiju i njeno političko i vojno rukovodstvo i tako prekinule desetogodišnji krug ratova i masovnih ratnih zločina na prostoru Jugoslavije. Hvaliti se kako smo šampioni u broju vođenih ratova i istovremeno se time preporučivati za ulogu mirotvorca na skupu ovog formata, ima valjda smisla jedino u glavi Aleksandra Vučića.

Premijer dalje kaže kako smo u ovom naporu da postanemo svetski šampioni rata iskusili “najteže situacije”, da smo “patili puno”, i da smo “izgubili pola muškog stanovništva”. Težinu neke situacije i količinu patnje je nemoguće izmeriti, time se valjda niko razuman ni ne bavi, ali s obzirom da je premijer dao i jedan egzaktan podatak, krenimo od njega, posebno zato što je lako dokazati da je reč o manipulaciji. Reći zbirno da je Srbija izgubila pola muškog stanovništva u ratovima koje je vodila možda i nije potpuna neistina, ali je u jednom smislu svakako laž. Zbrajajući žrtve na srpskoj strani iz dva svetska rata i stavljajući ih u istu rečenicu sa onima koje su pobile srpske snage u devedesetim, Vučić skriva istinu o ratovima koje je Srbija izazvala u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Srbija je po broju stradalih vojnika i civila u ratovima 1991-1999. godine pretrpela najmanje gubitke u odnosu na države protiv kojih je vodila ratove – Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Kosovo. Imajući u vidu da je Srbija u ovim sukobima bila agresor koji je kontrolisao nekada zajedničku, federalnu vojsku, uz sva saznanja o ljudskim gubicima i zločinačkim pohodima koje je ta vojska vodila – sramotno je i prema onima koji su izgubili život ratujući za Srbiju lagati o ovakvim stvarima i dozvoljavati sebi ovu vrstu preuveličavanja. S druge strane, pokušaj da Srbiju predstavi kao najveću žrtvu sopstvene ratne politike predstavlja ogromnu uvredu za žrtve te iste politike iz susednih zemalja. Posebno je uvredljivo kad sve to izgovara čovek koji je bio jedan od najvatrenijih ratnih huškača zbog čijih su ideala ti isti Srbi koje danas pominje u ratovima poginuli. Podrazumeva se da se ovakvim izjavama na prvom mestu vređaju žrtve i preživeli drugih nacionalnosti koji su Vučiću i ovoga puta na poslednjem mestu, i koje ne vređa ni prvi ni poslednji put.

Pitanje: odakle Vučiću podaci o broju žrtava o kojima se ovako paušalno izjašnjava? Država čije je on premijer nije učinila mnogo da prebroji čak ni svoje žrtve, da ne govorimo o broju žrtava za koje je direktno odgovorna. Naprotiv, Srbija je učinila sve da broj žrtava sakrije, a da one koji se time bave u ovom poslu onemogući. Zapravo, sve do ove Vučićeve izjave, zvaničnici Srbije su često negirali da je Srbija uopšte bila u ratu. A kada su o ratovima na prostoru Jugoslavije govorili, uvek su lagali o njihovoj prirodi i nazivali ih građanskim ratovima, u cilju prikrivanja sopstvene odgovornosti za zločine i razbijanje Jugoslavije.

Uprkos svemu tome, o broju žrtava i toku naših šampionskih ratnih pohoda ipak postoje podaci. Ti podaci govore o onim “lošim stvarima koje smo učinili drugim ljudima” iz Vučićeve minhenske izjave. Za razotrkivanje odgovornosti za te “loše stvari” – među kojima su ratni zločini, genocid i etnička čišćenja – zaslužni su oni protiv kojih sada i Vučićeva vlast, zajedno sa državnim i paradržavnim tabloidima već deceniju i po vode kampanju. Poslednji u dugačkom nizu primera pritisaka je krivična prijava protiv Sandre Orlović, izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo, organizacije bez čijeg rada niko u Srbiji, a ni van nje, ne bi znao gotovo ništa o ljudskim gubicima u ratovima na prostoru Jugoslavije i odgovornosti Srbije za te brojke.

Prijavu protiv nje podneo je još jedan šampion rata – načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković, koga je predsednik Srbije upravo odlikovao državnim ordenom, dok ga Fond za humanitarno pravo poziva na odgovornost u vezi sa ratnim zločinima nad kosovskim Albancima. Dokazi za to nalaze se u poslednjem izveštaju Fonda u vezi sa masovnom grobnicom u Rudnici. Ovde treba podsetiti i na istraživanje Fonda o broju nastradalih na Kosovu u periodu 1998-2000. godine. Ovakvi precizni i verodostojni izveštaji bi trebalo da su rezultati rada državnih organa, ali je to moguće očekivati jedino u državi koja se odrekla svoje ratno-zločinačke prošlosti. Jasno je da Srbija nije takva država, i to ne samo zbog toga što je danas vode isti akteri iz ove prošlosti od kojih je Vučić najistaknutiji. Da je drugačije, Vučić za početak ne bi ni bio premijer, a priliku da govori o ratovima čiji je učesnik bio imao bi na adekvatnijem mestu – na sudu. Kako to nije i neće biti slučaj, njegove sramotne izjave u vezi sa ratnom prošlošću Srbije u domaćoj javnosti ne bi smele da prođu bez komentara.

Na kraju svoje izjave u Minhenu, premijer kaže da smo posle svih muka “našli” šta je za našu državu najvažnije, a to su “mir i stabilnost”. To takođe nije tačno. Srbiji su mir i stabilnost nametnuti NATO bombardovanjem kojim je prekinut proces istrebljenja Albanaca na Kosovu. Tek posle bombardovanja, kada je bila i konačno poražena, Srbija je prestala da ratuje protiv susednih država pa je tako “našla” svoj mir. Kada govori o miru i stabilnosti, Vučić misli na mir prema spolja, u smislu da Srbija više ne vodi ratove u regionu. Bilo bi zanimljivo pitati premijera u kojoj nas meri preporučuju unutrašnji “mir i stabilnost” za koje je odgovorna njegova vlada. Kako na taj “mir” utiče rastući broj samoubistava ili broj žrtava porodičnog nasilja u Srbiji danas, broj naoružanih šampiona ratova koji neometano šetaju među nama, zatim kultura nasilja i falsifikovanja istorije koju sprovode on, njegovi najbliži saradnici i vlada u celini, predsednik republike, mediji i tako dalje.

Pravila ponašanja u društvu kakvo je bilo ovo u Minhenu nisu nalagala da Vučiću tamo bilo ko postavi ova pitanja. Diplomatski maniri nalažu da se premijer Srbije ne propituje koliko god da su njegove izjave neumesne (Dačić je temeljno pripremio taj teren). Uostalom, oni nemaju ništa sa njim, Vučić je samo naš. Zato pritisak mora da dođe iznutra jer ne smemo da dozvolimo da se opusti u ovom svom raspoloženju kojim sebe u stvari oslobađa odgovornosti za svoju ratnu prošlost. Uz to, kad se na ovaj način “šali” i tako podsmeva ljudima koji su ubijeni u ime politike njegove stranke i države koju predstavlja, sad kao i onda, i kad mu već ništa drugo ne možemo, imamo obavezu da mu bar kažemo – nije smešno.

Peščanik.net, 09.02.2015.