Razgovori o tome da li apstinirati na izborima u nedelju, ponovo ubaciti beli glas ili podržati opoziciju – u suštini je razgovor na promašenu temu. Takav razgovor bi imao smisla da se bilo šta, u pogledu ponude političkih programa i ličnosti, promenilo od odlaska sa vlasti Borisa Tadića i prvog dolaska na vlast Aleksandra Vučića. Ovako, očigledno je da treba glasati protestno, poništavanjem glasačkog listića, ukoliko i dalje držimo do principa koji su formulisani mnogo pre 2012, kada je beli glas prvi put primećen u javnosti.

Vesna Pešić, koja je u ovom izbornom ciklusu odlučila da podrži DS Bojana Pajtića, kaže da je beli glas danas bačeni glas, da je demokratija u Srbiji u velikoj opasnosti i da bismo glasom za one koji su godinama predvodili procese degradiranja političkog života i razgradnje demokratskih institucija – zapravo spasli Srbiju od Vučićeve verzije uništavanja našeg skromnog demokratskog poretka.

Ona pritom ne tvrdi da je DS Bojana Pajtića ili neka druga opoziciona kombinacija idealna opcija, ali kaže da su demokrati, naše večno manje zlo, ipak bolji izbor od naprednjaka. Drugim rečima: Pajtićev nacionalizam je bolji, bezazleniji od Vučićevog, a rušićemo i njega ako treba kad za to dođe vreme, samo da ove “skinemo” sa vlasti. To je, setimo se, bio argument i za “skidanje” sa vlasti DS-a 2012. Ali ovoga puta nas ubeđuju da će isti postupak u gotovo nepromenjenim okolnostima doneti bolje rezultate. Imaćemo Pajtića umesto Vučića, negatora genocida u Srebrenici umesto ratnog huškača, manjeg uzurpatora vlasti i institucija, sa svojom manje zlom ekipom koja će zameniti Vučićeve velike uništitelje srpske demokratije, i tako dalje.

U ovoj besmislenoj i večnoj igri smenjivanja jednih pa drugih na vlasti, neki od nas ne žele da učestvuju, uprkos optužbama da time saučestvujemo u nekakvom ubijanju demokratije u Srbiji. Što je takođe stara optužba uperena protiv belih listića, iako je njihov broj na svim izborima bio na nivou statističke greške.

Vratimo se razlozima za glasanje poništavanjem izbornog listića u nedelju. Čini se da je zajednički imenitelj svim belim listićima nezadovoljstvo političkim strankama u Srbiji, ogromno nepoverenje tih građana u stranke, njihove “programe” i lidere, što je očekivana posledica svih neispunjenih očekivanja, lažnih obećanja i prevara kojima smo bili izloženi od strane “naših” posle 5. oktobra.

Sa stanovišta izbora ove godine, treba se vratiti principima koji su vodili prvobitnu odluku da se glasa belim glasom. Treba ponoviti da se simboličkim činom izlaska na izbore poništavanjem listića šalje poruka svim političkim strankama da postoji mali broj ljudi koji ne pristaje da bilo kojoj od njih pruži legitimitet da upravlja zajednicom, bila ona malo, veliko ili srednje zlo. Kakve su praktične posledice takvog izbora je druga tema o kojoj protivnici belog glasa trube bez prestanka i to uglavnom pogrešno, tvrdeći da će pasti plafon ukoliko ne podržimo njihovo manje zlo.

Beli glasovi neće presuditi ostanak Aleksandra Vučića na vlasti ili njegovu smenu. Da ponovimo: beli listići su “snaga” jačine statističke greške. Međutim, ako ikada planiramo da izađemo iz začaranog kruga podržavanja i nepodržavanja aktuelne vlasti davanjem podrške onima koji su u tom trenutku manje zlo i po pravilu u opoziciji i po malo čemu različiti od trenutnih vlastodržaca – vreme je da prestanemo da održavamo sistem u kome su to pravila igre.

Glasanjem protiv svih šalje se poruka i onima koji planiraju da se uključe u stranački život: postoji mala ali uporna grupa ljudi koji čekaju svoje političke predstavnike kojima bi rado dali svoj glas, ukoliko ispune principe za koje se oni zalažu.

Budući da pokret za beli glas nema predsednika, organizaciju i program, uprkos povremenom lažnom predstavljanju nekih javnih ličnosti, kada je reč o političkoj platformi koju bi svako od nas mogao da podrži na bilo kojim izborima, umesto precrtavanja glasačkog listića, moguće je govoriti samo u svoje ime.

Platforma je, u mom slučaju, veoma jednostavna. To bi morala da bude politička stranka koja se zalaže za suočavanje srpskog društva sa njegovom zločinačkom prošlošću i beskompromisne reformame koje garantuju priključenje Srbije EU i NATO u ovom veku. Uz to, ta politička snaga bi morala da odustane od srpskog nacionalizma u svojoj politici i javnom govoru i posveti značajne napore oporavku odnosa u regionu, kao i poštovanju i promociji ljudskih prava u današnjem rasističkom i desničarskom srpskom društvu.

Koji bi konkretni postupci te nepostojeće političke snage bili signal da se radi o stranci koju bih mogao da podržim? Priznavanje Kosova kao nezavisne države i javno izvinjenje kosovskim Albnacima za višedecenijsku torturu i masovna proterivanja i ubijanja, kao i negovanje dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije; priznavanje odgovornosti za genocid u Srebrenici i reparaciju žrtava agresorskih ratova koje je Srbija vodila u regionu; otklon od podrške rukovodstvu Republike Srpske nastale na genocidu i etničkom čišćenju, i sprečavanje napora bosanskih Srba da razbiju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu; formulisanje javnih politika u oblastima kulture, medija i obrazovanja kojima bi se krenulo na dugačak i težak put razbijanja stereotipa i nacionalističke mržnje kojima je svaka vlast od početka 1980-ih do danas dobijala izbore, vodila ratove i uništavala živote.

Dalje, bilo bi važno da se neko konačno založi za reformu pravosudnog sistema i razbijanje partijske države; ograničavanje uticaja političkih stranaka na upravljanje javnim resursima, to jest onim što je od njih ostalo; skretanje pažnje na degradirajući položaj radnika u Srbiji i zaštitu radničkih prava, kao i prava žena, nacionalnih i seksualnih manjina; reformu srpskog sistema obrazovanja kako bi on bar počeo da liči na one sisteme u svetu koji proizvode znanja i veštine adekvatne 21. veku. Nije kraj. Umanjivanje uticaja Srpske pravoslavne crkve na javne politike, kao i aktivnu borbu protiv pogubnog uticaja koji SPC ima na širenje desničarskih ideologija, posebno među mladima; jasan zaokret Srbije prema članstvu u NATO i EU kroz reforme, i odbacivanje političkog uticaja Rusije; prestanak negiranja državnosti država iz regiona počev od Hrvatske do Crne Gore preko Kosova i BiH. Bonus: Beskompromisno zalaganje za rasvetljavanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića na sudu i otkrivanje istine o zaverenicima koji se i dalje šetaju slobodno među nama.

Ukoliko su ovo principi do kojih nam je stalo, ne moramo dugo da razmišljamo ko ih danas zastupa u srpskoj politici, jer takvih nema. A kada će ih biti? To uglavnom zavisi od odluke da prestanemo da podržavamo manje zlo u svakom obliku, zvalo se ono Aleksandar Vučić, Bojan Pajtić, Čedomir Jovanović ili Boris Tadić.

Ovi i drugi razlozi za beli glas, koji su ne tako davno bili deo agende šireg pokreta takozvanih građanskih, antinacionalističkih vrednosti u Srbiji, danas se označavaju kao detinjasti, idealistički, utopijski, politički neostvarivi, radikalni, a često i glupi. Na taj podsmeh treba biti spreman i ukazati na činjenicu da su bivši prvaci građanske agende danas zagovornici teorije manjeg zla. Treba ukazati na njihovu nedoslednost koja nas je dovela dotle da danas samo možemo da biramo čiji nacionalizam nam je prihvatljiviji, čija korupcija podnošljivija, čiji autoritarizam evropskiji, čiji desničari na javnim funkcijama gledljiviji, čije zlo koje će napraviti manje.

Zato birači koji i dalje drže do principa antinacionalističke, solidarne i građanske Srbije, a kojih nikada nije bilo manje, u nedelju imaju jasan izbor poraženih – poništavanje izbornog listića.

Peščanik.net, 19.04.2016.

Srodni linkovi:

Stevan Filipović – Pustoš

Petar Kojdić – Boja glasa

Aleksa I. Jorga – Suverenost i odgovornost

Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put

Siniša Boljanović – Belo kako bilo

Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

TEMA – BELI GLAS