Medijska atmosfera koja se u domaćoj javnosti stvara u vezi sa najavljenom rezolucijom UN o genocidu u Srebrenici može se okarakterisati kao još jedan pokušaj srpske političke elite da umanji odgovornost Srbije za podršku masovnim ubijanjima srebreničkih muslimana u julu 1995. godine. Šef srpske diplomatije Ivica Dačić, koji bi morao da sa najvećim stidom govori o genocidu nad Bošnjacima, latio se posla prebrojavanja reči “genocid” u tekstu rezolucije koju je predložila Velika Britanija.
Za sada taj tekst nije predočen široj javnosti, već je dat srpskim političkim liderima na mišljenje. Ovaj gest učinjen u znaku dobrih diplomatskih manira, iako preteran, jer je Srbija bila agresor i podržavalac genocida, dočekan je na nož od strane Dačića, Vučića i ostalih nacionalista. Šta im smeta? Broj puta kojim se u rezoluciji zločin u Srebrnici kvalifikuje kao genocid. Šta je tu novo? Uglavnom ništa, jer je genocid u Srebrenici već dokazan brojnim presudama pred međunarodnim sudovima, dok više niko na svetu ne dovodi u pitanje genocidne namere i delovanje Vojske Republike Srpske, koja je imala političku, finansijsku i logističku podršku Srbije u svojim pohodima u Bosni, što je takođe više puta dokazano.
Srpskim zvaničnicima i njihovim medijima takođe smeta mogućnost da se o Srebrenici kao o jedinom genocidu posle Drugog svetskog rata u Evropi uči i u školama (vidi na primer šokiranost Blica i drugih srpskih tabloida). To ih je posebno uznemirilo, jer kako sada novim naraštajima srpskog nacionalizma stasalim u prethodnih 20 godina objasniti da je u njihovo ime, za njihovu stvar i zamišljenu državu, ubijeno toliko nedužnih ljudi u samo nedelju dana. Kako tu kost u mozgu, da upotrebim Đinđićev izraz u vezi sa Kosovom, slomiti? Kako priznanje o našoj umešanosti u genocid u Srebrenici uklopiti u diskurs koji taj zločin već dve decenije u najboljem slučaju prećutkuje, osim kada ga sasvim negira?
Takođe, ovo pitanje otvara i mogućnost saznanja o drugim masovnim zločinima srpske države u ratovima devedesetih, o užasima koje su činile njene vojska i policija, naročito na Kosovu. Zato ne čudi što je godišnjica Kumanovskog sporazuma u srpskoj javnosti i ove godine prošla bez komentara. Podsetimo, to je dan kada je decenijska tortura nad kosovskim Albancima konačno prestala, posle bombardovanja SR Jugoslavije i Miloševićeve kapitulacije u Kumanovu 9. juna 1999. O tome nije bilo ni pomena u srpskim medijima, kao ni o uzrocima i posledicama Miloševićeve nacionalističke politike, koju su do nedavno zastupali i Dačić i Vučić, a koja je poražena pre 16 godina.
U vezi sa mogućnošću odlaska u Srebrenicu, Vučić se od strane nekih autora podržava u nameri da tamo ode i oda počast žrtvama. List Politika se, međutim, u jednom komentaru pita da li će svaki predstavnik Srbije morati da ide u Srebrenicu i pokaje se u ime Srbije? Drugim rečima, šta više od nas hoće ti mrtvi, zašto nas ne ostave na miru? Odgovor na Politikino pitanje je – da, svaki politički vladar Srbije mora da ode u Srebrenicu i oda počast žrtvama. Da, u srpskim udžbenicima mora stajati da je Srbija odgovorna za genocid u Srebrenici i brojne druge masovne zločine. I ne, mrtvi nas nikada neće ostaviti na miru.
Tako stoje stvari sa genocidom i nečistom savešću jedne zajednice, koja se neprestano mora podsećati na posledice svojih političkih izbora, a njena politička elita, posebno ona koja je bila nosilac ratne i genocidne politike, nikada se u vezi sa tim ne sme ostavljati na miru. Sve to je, u odnosu na posledice počinjenih zločina, premala cena. Kao što je i naš život devedesetih, obeležen nemaštinom, propadanjem, inflacijom i opštom bedom, bio nikakva kazna u odnosu na i jedan izgubljeni život u regionu.
Genocid nije samo reč; iza tog termina krije se opis najstrašnijeg zločina koji se može učiniti. Iza te reči stoje stotine hiljada unesrećenih ljudi koji su posredne žrtve genocida, jer žrtve nikada nisu samo mrtvi. Zato je neumesno i neljudski kalkulisati jezičkim odrednicama, tražiti kompromise na tom nivou, jer nasilje, kao i pomirenje, počinju u jeziku. Bez jasnog ograđivanja u jeziku, nema ograđivanja od zločina ni u svesti, a ni promene diskursa koji vlada Srbijom poslednjih 20 godina.
Nedavno je nemački poslanik Josip Juratović u razgovoru za list Danas poručio da Vučić treba da ode u Srebrenicu i tako postane novi Vili Brant. To smo već čuli u vreme kada je Boris Tadić odlazio u Srebrenicu 2005. godine. I njega su nazivali novim Vilijom Brantom, čak i oni koji o Viliju Brantu i procesu pomirenja posle Drugog svetskog rata znaju mnogo. Vučić nikada neće biti Vili Brant, sve i da klekne u Potočarima pred majke Srebrenice i posmrtne ostatke njihovih porodica. Vili Brant se ne postaje preko noći, jer klečanju pred žrtvama prethodi dugi proces društvenih promena kod kuće. Taj proces ni Aleksandar Vučić ni njegovi prethodnici nisu ni započeli. Brant je otišao u Varšavski geto 30 godina posle njegovog osnivanja, a kod kuće se ni on ni njegovi prethodnici nisu libili da koriste “teške” reči opisujući nacističke zločine, da pred sudovima osuđuju odgovorne, da menjaju udžbenike, edukuju i senzibilišu javno mnenje i tako menjaju svest nemačkih građana. Njihova kost u mozgu je bila mnogo tvrđa od naše, ali se ipak slomila.
U tom smislu, na šta su tačno spremni srpsko društvo i njegova politička elita? Od 2000. godine je jasno da bez tog napora sve namere o pristupanju Evropskoj uniji, povratku u zapadni svet i sprovođenju unutrašnjih reformi ne mogu dati pozitivne rezultate. Bez tog dugog procesa u koji tek treba da stupimo, tuđe kosti koje nam blokiraju mozak neće nam dati da napravimo ni korak napred. Sa tim problemom se treba suočiti što pre; nijednog agresora to nije zaobišlo, pa neće ni Srbiju i srpsko društvo, koliko god se političke i medijske elite tome opirale.
Mnogi primeri nas uče o posledicama izbora koje jedna država može da učini u vezi sa svojom zločinačkom prošlošću. Pomenimo dva suprotna primera: Nemačka je danas najmoćnija država EU, a o njenom društvu se govori kao o najnaprednijem u Evropi. Put do te pozicije bio je, između ostalog, obeležen višedecenijskim naporima da se o počinjenim zločinima govori bez tabua, sa stidom, i pijetetom prema žrtvama. S druge strane stoji Turska, koja ni posle 100 godina ne priznaje genocid nad Jermenima. Tursko društvo je za ovih sto godina proizvelo jednocifren broj magistarskih i doktorskih disertacija o genocidu nad Jermenima, i to onih koje taj zločin negiraju. Politička elita Turske održava autoritarni model upravljanja državom, decenijama stojeći pred vratima EU kao večiti kandidat za članstvo.
Ukoliko je naš cilj članstvo u Evropskoj uniji i modernizacija društva i države, što su sve ključne reči premijera Vučića, UN rezoluciju o genocidu u Srebrenici Srbija treba prva glasno i bez ostatka da podrži, a 11. jul u Srbiji treba da postane Dan sećanja na žrtve genocida, kao što je slučaj u ostalim zemljama EU. To bi bio početak dugog procesa emancipacije srpskih elita i društva u celini, lomljenje one kosti u mozgu koja nas koči da među sobom priznamo zla koje je naša država činila u naše ime. Bez toga, istinski demokratska Srbija ostaje samo neuspeli pokušaj.
Peščanik.net, 16.06.2015.
SREBRENICA
