Sa putovanja u Srebrenicu 2012.

Sa putovanja u Srebrenicu 2012.

Izjava premijera Aleksandra Vučića o Srebrenici je veliki pomak napred, ako se imaju u vidu njegova ratno-huškačka retorika iz devedesetih i nastavak te retorike u dugom periodu u kome je bio glasnogovornik najveće ultra desničarske i antievropske opozicione partije. Priča o ovoj neverovatnoj promeni je uočljiva od Vučićevog dolaska na vlast 2012. godine i stvara glavobolju u svim delovima srpske javnosti, iz različitih razloga. Tone reči, kao da je to zaista važno, su napisane o tome: jedni tvrde da je ta promena “iskrena”, drugi objašnjavaju da nije, treći da Vučić sve to radi da bi se dopao zapadu, i tako dalje. Opšti utisak je da Aleksandar Vučić svakim danom sve više napreduje. Ovom poslednjem izrazu tog napretka je prethodila promena njegovog odnosa prema Albancima sa Kosova i Albancima uopšte, predstavnicima nevladinih organizacija, Evropskoj uniji i NATO.

Njegov nastup na konferenciji za novinare povodom rezolucije o genocidu u Srebrenici izgleda kao nova manifestacija lične emancipacije Aleksandra Vučića. Ovo je važno primetiti, jer u javnosti postoji pogrešan utisak o tome da od njegove lične emancipacije zavisi i emancipacija celog društva. Zato on dobija pohvale i sa najneočekivanijih mesta. Međutim, njegova izjava bi, ako se pažljivo i do kraja pročita, morala da bude ocenjena kao promašena.

Njegova izjava je značajna, jer se prvi put sa tako važnog mesta na taj način bar delimično govori o genocidu u Srebrenici. Sadržaj te izjave je skroman, ali ipak otvara prostor bar za razgovor na temu koja je prethodnih godina bila zabranjena i o kojoj se nerado govorilo. Ali to više govori o Vučićevim prethodnicima nego o njemu samom, jer su oni propustili priliku da započnu procese koji bi danas, 20 godina od genocida u Srebrenici, doveli bar do toga da ne proslavljamo Vučićeve epifanije na temu o kojoj se već jako dugo sve zna.

Trenutni predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić je, na primer, neposredno posle Vučićeve izjave pozivajući se na to da je “profesor pravnog fakulteta”, javno negirao genocid u Srebrenici i zapitao se “koji je to sud” dokazao da je u Srebrenici počinjen genocid. Pajtićevo elementarno neznanje i primitivizam ostavljaju bez teksta, ali ukazuju na kontinuitet nacionalističke politike DS-a od Borisa Tadića naovamo.

Jedino zbog ovakvih izjava svojih političkih protivnika, Vučićeva izjava predstavlja mali doprinos privikavanju domaće javnosti na teške istine, koje ni sam Vučić još uvek nije spreman da prihvati.

U tom smislu, njegova izjava o tome kako želi da “pogne i sagne” glavu u Srebrenici i pokaže kakav odnos “mi Srbi imamo prema nevinim srebreničkim žrtvama” je pohvalna, ali i nedovoljna, jer visi u kontekstu političke realnosti koju upravo on stvara, a u kojoj je realizaciju te izjave nemoguće zamisliti.

Zato je ovde kraj lepim vestima u vezi sa Vučićevom izjavom, što izgleda nije svima očigledno. On mora još mnogo toga da uradi, a ne samo izgovori, da bi mogao da ponese epitete koji mu se dodeljuju. Uz to, nastavak njegove izjave je u direktnoj kontradikciji sa njenim početkom, jer Vučić kaže da bi išao u Srebrenicu “da onih 99,9 posto Srba koji nisu učestvovali u tom zločinu mogu da idu uzdignute glave i uzdignuta čela u svetu gde god.”

Treba reći i da on zločin u Srebrenici još uvek nije spreman da kvalifikuje kao genocid, nazivajući ga “jezivim i stravičnim zločinom”; nije spreman da podrži rezoluciju o Srebrenici i uvede Dan sećanja na žrtve genocida u Srbiji; ne pada mu na pamet da povuče fantomsku poternicu za Naserom Orićem, mada je spreman da ide u Srebrenicu “ako ga tamo žele”. Kako bi i zašto njega tamo bilo ko želeo kada iza njegovih izjava stoje dela koja su u kontradikciji sa time što govori?

Da je iskren u svojim namerama, Aleksandar Vučić bi ukinuo besmislene poternice, relikte Miloševićevog vremena, podržao rezoluciju o genocidu u Srebrenici pred SB UN i izjavio da će svakako otići u Srebrenicu, čak i ako bi tamo (s pravom) bio dočekan kao nepoželjan. U Srebrenicu se ne poziva, ali to važi samo kada krupne reči prate i velika dela.

Ove suštinske nedostatke će mu izgleda mnogi oprostiti, od predstavnika međunarodne zajednice do onih koje i dalje iz nekog razloga zovemo srpskom opozicijom i građanskom Srbijom. Ako mu je ovako malo potrebno da osvoji onaj deo javnosti koji je upoznat sa nasleđem ratnih zločina, šta očekivati od većinske, slabo informisane Srbije?

S druge strane, Srebrenica se sve više doživljava kao poslednji zločin sa kojim treba da se suočimo. Tačno je da nema gnusnijeg zločina od genocida, ali to nas ne oslobađa odgovornosti za sve druge, jednako užasne zločine o kojima ništa ne znamo, a čije žrtve i dalje čekaju pravdu ili da bar budu pronađene u masovnim grobnicama po Srbiji i regionu. Poznat je blagonaklon odnos našeg pravosuđa prema ratnim zločincima, a takvi su i izveštavanje naših uglavnom desničarskih medija, programi obrazovnih institucija i proizvodi kulture koji žestoko negiraju, odnosno opravdavaju našu ratnu prošlost.

Za napredak je nedovoljna Vučićeva lična promena, na koju on ima pravo kao i svako drugi. Iluzorna su očekivanja da će skromne promene jednog pojedinca, koliko god on moćan bio, dramatično uticati na promenu čitave zajednice, pa bi neumerene pohvale trebalo ostaviti njegovim partijskim vojnicima. I to samo ako i ostaci srpske opozicije nisu našli novog vođu u Vučiću, koji se već naziva istinskim Đinđićevim naslednikom. U tom slučaju, Vučića koji već ima dovoljno veliku podršku i računa na drugi mandat, ni sopstveni ni opšti razvoj više neće zanimati, jer će dobiti sabornost koju je nedavno zatražio “za teška vremena koja su pred nama”.

Peščanik.net, 20.06.2015.

TEMA – SREBRENICA