Reakcije Aleksandra Vučića na neprijatnost koju je doživeo u Potočarima tokom ukopa posmrtnih ostataka 136 novoidentifikovanih žrtava genocida ocenjuju se kao blage i umirujuće, a čuju se i pohvale njegovoj smirenosti i odgovornom državničkom ponašanju.
Razlog tome je verovatno strah da će kamen kojim je pogođen u Potočarima u njemu probuditi ratnog huškača, koji bi pretio silom kao u stara vremena i zapaljivom retorikom inspirisao neki novi zločin protiv Bošnjaka. Desilo se suprotno – on je mnoge u Srbiji ubedio da je njegovo srce veliko, da on sve prašta i da je spreman, ako je to potrebno, i da strada za sve nas.
Vučićeva izjava o tome da “budala” ima svuda u regionu i da su se neke od njih našle i u Potočarima, u Srbiji je dočekana sa pravedničkim smeškom, iako je duboko uvredljiva i relativizatorska. Ona upućuje na njegove ranije zaključke da su i ratove u bivšoj Jugoslaviji vodile “neke budale i ludaci” kojih je bilo “na svim stranama”. Ovaj naizgled pomirljiv narativ nas vraća u dominantnu srpsku nacionalističku retoriku koja relativizuje odgovornost Srbije za ratove i ratne zločine, a sadržana je u stavu da su za ratove u Jugoslaviji krivi – svi.
S druge strane, Vučić samosažaljivo govori o velikoj nepravdi, jer se kamenom odgovorilo na njegovu (našu) “ispruženu ruku pomirenja”. Ovo o ruci pomirenja svima zvuči dobro, iako “ruku pomirenja” obično pružaju žrtve svojim agresorima kada se ovi pokaju zbog zločina koje su počinili, a ne obrnuto.
Opštem odobravanju Vučićevih izjava doprinose i izjave političara iz BiH, visokih zvaničnika iz UN, EU i SAD koji svi, sasvim prirodno, izražavaju žaljenje zbog nemilog događaja na komemoraciji. Međutim, ove osude njemu služe da u domaćoj javnosti opravda svoje decenijsko negiranje genocida u Srebrenici, da se konačno rehabilituje od nasleđa ratno-huškačke politike koja je dovela do genocida, pa i od svog kasnijeg “aktivizma” kada je Ratku Mladiću nudio Skupštinu Srbije kao sigurnu kuću i menjao imena ulica po Beogradu u Mladićevo ime.
Primetna je i upornost Vučićevih ministara da incident senzacionalizuju kao “pokušaj atentata na Vučića”. Oni teško kvalifikuju napade rukama i kamenjem, dok Bošnjacima ne priznaju pravo ni na reč genocid, koji je srpska vojna sila izvršila nad preko 8.372 ljudi u svega nekoliko dana 1995.
Ovaj događaj kojim Vlada Srbije osvaja srca Vučićevih najtvrđih oponenata, otkrio je ponovo, bez većeg iznenađenja, i licemerje njegovih političkih protivnika koji ga danas brane od “ekstremista” iz Potočara. Fokusirana na Vučićeve blage reakcije, srpska opoziciona javnost prelazi preko teorija zavere koje stižu iz Vlade Srbije, koje Vučić ne demantuje, o dobroj organizovanosti Bošnjaka, navodnoj krivici koju za napad snosi BiH, implicirajući predumišljaj i paklene planove koji su u Potočarima sprovedeni u delo.
Izostaje i analiza neposrednog konteksta u kome se dogodio napad na Vučića: lobiranje njegove Vlade da obori Rezoluciju o genocidu u Srebrenici pred SB UN, čime je pred celim svetom ponovo ponizio žrtve uz komentare o “pobedi Srbije” koju “ipak nećemo slaviti”. Usledili su relativizovanje značaja sličnih rezolucija usvojenih u Kongresu SAD i Parlamentu EU; zabrana građanskih skupova kojima se obeležava godišnjica genocida u Beogradu; medijski spin o tome da će uprkos “lošim bezbednosnim procenama” on ipak otići “na skup” u Srebrenici, kao da je reč o poseti nekom ekonomskom forumu, a ne sahrani.
Vučić je prethodne dve decenije, to jest svoj celokupni politički život, proveo u negiranju srpskih zločina i odgovornosti Srbije za agresorske ratove u regionu, stotine hiljada žrtava i desetine hiljada još uvek nestalih. Njegova politika 20 godina posle genocida u Srebrenici je podjednako opasna – kao novi lider Srbije sa natpolovičnom podrškom on uspeva da kao žrtvu predstavi i sebe i Srbiju, iako su i on i Srbija bili i ostali nekažnjeni agresori.
Tu privilegiju, čije uživanje mu pored domaće javnosti dozvoljava i međunarodna zajednica, u onih nekoliko minuta dok su letele kamenice i grumenje zemlje sa mezarja – oduzeli su mu Bošnjaci u Potočarima.
Šta je Vučić pre svog slavodobitnog odlaska u Srebrenicu uradio da tim ljudima prizna bol i nesreću koje su im politika koju je zastupao doneli, a od koje on i dalje ne odstupa? Njegova kontinuirana politička i moralna podrška neposrednim ubicama njihovih najbližih je jedan od razloga zbog kojih ga ti ljudi preziru. Porodice žrtava od Srbije nisu dobile nikakvu satisfakciju. Naprotiv, Srbija i dalje vodi kampanju u kojoj manipuliše čak i brojem ubijenih.
Ako je to tako, šta je drugo očekivao jedan od najstrasnijih negatora genocida u Srebrenici posle Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića kad je stupio na tle mezarja – aplauz?
Napad na njega je napad očajnih ljudi, čiju bol ni on ni mi, izabrani predstavnik i građani agresorske sile, nikada nećemo moći da razumemo. Ti ljudi i posle 20 godina još uvek traže svoje mrtve koje je Srbija sakrila u masovne grobnice, za koje i dalje odbija da prizna da uopšte postoje.
Žrtvama se negira pravo na grob i sećanje, dok se propaganda iz devedesetih o tome kako su u Potočarima pokopani samo “vojnici stradali u sukobu” u Srbiji i dalje odlično drži, uprkos činjenici da su samo ove godine u Potočarima sahranjeni ostaci 18 maloletnih dečaka. Oni su se pridružili hiljadama već pokopanih žrtava genocida koji su nađeni prethodnih godina na različitim lokacijama, njihova tela su i dalje raštrkana po različitim masovnim grobnicama, čime su poniženi i u smrti, u koju ih je odveo i dalje ponosni srpski agresor koji danas “prašta uvrede i napade”. Sve su to poznate i nepobitne činjenice, osnov frustracije naše kolektivne nečiste savesti, u kojoj posebno mesto zauzima Vučićeva.
Umesto uzvišenog tona, Vučić je trebalo da reaguje ljudski: da ne naziva sve ljude koji su ga gađali srebreničkom zemljom “budalama”, već da bar neke od njih okarakteriše kao žrtve i pokaže razumevanje za njihov pravednički gnev i reakcije koje su onakve kakve jedino mogu biti – impuslivne i očajničke, jer druge reakcije tim ljudima nisu ni preostale.
Vučić i članovi njegove Vlade nisu propustili nijednu priliku da te ljude i njihove ubijene omalovaže i delima i rečima, a to što je Vučić odlučio da ih “poseti” ne znači ništa, jer je prethodno učinio sve da njihova prava i prava brutalno ubijenih članova njihovih porodica nikada ne budu poštovana. Prema najavama, “istraga će pokazati” da su incident pokrenule neke “marginalne društvene grupe”, ali svi smo čuli spontane uzvike porodica žrtava upućene Vučiću dok je bežao iz Potočara.
Dogodine, ili bilo kada u budućnosti, Vučić u Srebrenici može da računa na pruženu “ruku pomirenja” tek kada nešto zaista učini da do pomirenja i pravde za srebreničke žrtve dođe. Za početak bi bilo dobro da masovna ubistva Srebreničana počne da naziva pravim imenom, čime bi pokazao da zaista poštuje žrtve genocida i njihove porodice; da javno osudi svako negiranje genocida u Srebrenici i odgovornost Srbije za taj i druge masovne zločine protiv civilnog stanovništva u Bosni; da prestane da prećutno podržava pretnje bosanskih Srba iz Republike Srpske o razbijanju Bosne i Hercegovine i destabilizaciji te države; da se obaveže da će on i njegova Vlada učiniti sve da se otkriju preostale masovne grobnice koje kriju još uvek nepoznati broj ubijenih ljudi, da neka od sledećih godišnjica genocida u Srebrenici bude i poslednji ukop žrtava tog masakra – da sve žrtve konačno budu nađene i sahranjene.
Tek posle toga Vučić bi u Potočarima mogao da se nada da bude dočekan kao čovek koji se pokajao za sopstvene i grehe države koju “uzdignuta čela” predstavlja.
Peščanik.net, 13.07.2015.
SREBRENICA