Mađarska je odlučila da podigne zid duž granice sa Srbijom kako bi sprečila ulaske migranata, dok je Srbija, s druge strane, odlučila da podigne zid ka dvadesetoj godišnjici genocida u Srebrenici, kako bi zaustavila prodor bilo kakvih informacija o tom događaju u domaću javnost. Dok Orbana užasavaju migranti, Vučić ne podnosi podsećanja na ljude kojih više nema. U pitanju su veliki brojevi. Ne zna se tačno koliko ih je, samo je jasno da se taj ulazak u polje naše palanačke sigurnosti mora sprečiti. Migranti spavaju na javnim mestima, pored zidova železničkih stanica, ima ih u šumarcima duž granice, na autobuskim stajalištima. Meštani trljaju ruke jer im skupo prodaju vodu i hranu, u menjačnicama je nemoguće zameniti novac u tim zonama, jer isključivo rade sa migrantima kojima uzimaju sve što imaju. Haos od cifara i jezika podiže kurs neprestano, a migranti u grupicama, oslonjeni na kioske-menjačnice pokušavaju da shvate šta se to događa na putu kojim su krenuli. Orban je uplašen i jedinu mogućnost odbrane vidi u podizanju dugačkog, solidnog zida.
S druge strane, ni mrtvi ne miruju u ovo doba godine, naročito kada su godišnjice okrugle i kada ceo svet počne da govori o njima. I oni bi danas krenuli nekud, možda, ali su zauvek osuđeni na nepokretnost. Iako su neki stari pesnici Evrope pisali kako “mrtvi putuju brzo”, ovi koji su pobijeni oko Srebrenice u naše ime, ne žele više ništa osim priznanja da su ubijeni. Mnogi od njih još nisu pronađeni niti im je ime uklesano u spomen obeležje. Njihovim porodicama je najteže jer još uvek čekaju. Nažalost, to čekanje im neće vratiti najmilije. Oni mogu dobiti samo informaciju da su njihovi ostaci pronađeni i obećanje da će biti dostojno sahranjeni. Oni takođe decenijama čekaju pravdu. Takođe, žaljenje onih koji su to počinili. Ili bar izvinjenje. Ili nešto što nalikuje na neki humani gest.
Političari, međutim, ne čekaju ništa. Oni reaguju i putuju brzo. Jedni traže podršku za zidove ka živima, drugi ka mrtvima. Vučić misli da je podizanje zidova ka živima necivilizovan čin, dok Orban smatra da je podizanje zidova ka mrtvima varvarstvo. Iz Brisela se uglavnom i jedan i drugi čin tretiraju kao “povratak u kameno doba”. Rezolucija o Srebrenici stiže do srpske javnosti u fragmentima. Te fragmente čita najpre šef diplomatije Ivica Dačić. I prvi broji koliko se puta u Rezoluciji pominje reč “genocid”. Kreće se od informacije da se ta reč ponovila ukupno “dvanaest puta”. To je svakako previše za naše poimanje tog nemilog događaja s kojim “Srbija nema nikakve veze”. Ipak, tom brojanju nije kraj, jer zapravo novi fragmenti teksta koji dopiru u talasima do naše javnosti pokazuju da je reč “genocid” daleko frekventnija nego što je Dačić to predočio. Politika i Novosti, mediji koji su i jula 1995. bili angažovani da prebrojavaju neprihvatljive reakcije Zapada, ovog puta su izašli sa činjenicom da je to učinjeno čak “trideset i pet puta”. To je zaista teško prihvatiti. Zbog toga je Vlada Srbije usvojila dokument koji se zove “Informacija o deklaraciji o Srebrenici”. Na osnovu naslova moguće je zaključiti da ni oni nisu nikada videli potpuni tekst Rezolucije već da o njemu sude na osnovu fragmenata koje su prikupili Dačić, Ljiljana Smajlović i Ratko Dmitrović. Razume se da je njihovo angažovanje na edukovanju domaće javnosti u tome najvažnije. Ako neko zna šta se u julu 1995. događalo oko Srebrenice, onda su to neizostavno njih troje. Dobro, znao je i današnji premijer, ali njegova amnezija je najdublja.
Premijer Vučić je pozvao svoje ministre da se izjasne o Rezoluciji o Srebrenici, i to na osnovu dokumenta koji se zove “Informacija o deklaraciji o Srebrenici”. Ministarska svest je fragmentirana; isto takvo je i njihovo znanje o prošlosti, kao i o bilo čemu čime se bave i o čemu treba da odlučuju. Njihova predstava o događaju koji se zbio u julu 1995. u Srebrenici je apsolutno fragmentarna. Nalik je ogromnom mozaiku koji oni uporno gledaju iz velike blizine. Zato su se listom izjasnili protiv Rezolucije. Jedni iz straha od premijera, drugi zbog slepila, treći iz moralne bede. Premijer je, prenose neki mediji, govorio poslednji. Nisu nam preneli šta je rekao. Nadam se da je govorio potpuno drugačije od ministara, opomenuvši ih da su premalo učili o prošlosti, te da se u Srebrenici zaista dogodio genocid i da će on 11. jula otići u Potočare da se pokloni senima ubijenih. Ako se u ekonomiju nimalo ne razume, što dokazuje najnovija statistika o rastu državnog duga Srbije, on svakako zna više od svojih ministara o svemu što se dogodilo pre dvadeset godina u tom kraju. Međutim, njega su preglasali ministri koji su ipak za podizanje zida ka prošlosti. Hvala im jer nas drže u uverenju da je premijer izuzetan, a da su samo oni loši u toj Vladi.
Sve bi bilo drugačije kada bi u toj Vladi sedeli neki drugi ministri, možda oni poslanici, koji su se ovih dana izjašnjavali o svojoj omiljenoj lektiri pred kamerama. Bilo je strašno i poučno slušati ih: jedni su još uvek na Tolkinu, drugi na skupštinskim materijalima, treći na Vesni Radusinović, četvrti na nečemu što ne znaju ni da izgovore, peti na literaturi o Draži Mihailoviću. Nadu bude samo još oni koji po stranačkoj dužnosti i dalje čitaju Vuka Draškovića, koji je poslednjih godina upravo na odnosu prema Srebrenici pokušao da napravi još jedan svoj preokret. On takođe dosta zna o prošlosti, kampanji protiv muslimana, pretnjama sečom ekstremiteta, ali radije učestvuje u podizanju zidova.
Na kraju, Vladi Srbije u opštem nesnalaženju pred izazovima svetske politike ostaje samo oslonac na Rusiju, koja takođe voli zidove. Verovatno je tu i Kina, koja ima hiljadugodišnju tradiciju podizanja zidova. Tadić i Jeremić su od “četiri stuba naše spoljne politike” ostavili aktuelnoj Vladi bar dva sigurna. Oni su odlična potpora za zidove, to je našim političarima jasno čak iako čitaju samo Vesnu Radusinović i gledaju “Ćirilicu”. Uskoro ćemo dobiti i memoare Mirjane Marković, i to na hiljadu strana. To je sjajna vest za zabavni program B92 ili za izdavača poput Lagune, recimo. Verujem da će to štivo podići ukupni intelektualni kapacitet srpske političke i književne scene. U svakom slučaju, dodaće još jedan fragment u mozaik prošlosti. Ili bar još jednu ciglu u naš zid.
Peščanik.net, 19.06.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTISREBRENICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
