Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić
Krajem prošle sedmice okončan je šestomesečni proces pokušaja prodaje 58 odsto državnih akcija u Telekomu Srbija – i to odustankom od posla Vlade Srbije koja, kako je saopštio premijer Aleksandar Vučić, pre svega nije bila zadovoljna ponuđenom cenom.
Ta cena, istina, nije saopštena, ali se špekuliše da je iznosila oko 1,35 milijardi evra za navedeni paket akcija, plus 70 miliona evra za socijalni program.
Vučić je, naime, na prigodnoj konferenciji za novinare napomenuo da je Srbiji iz jednog američkog fonda ponuđena procena vrednosti Telekoma po formuli od šest iznosa EBITDA (bruto profit koji uključuje kamate, neplaćeni porez, depresijacije i amortizaciju) iz prošle godine, dakle šest puta 387,8 miliona evra – što ukupno iznosi oko 2,33 milijarde evra za 100 odsto vlasništva. Sam premijer je rekao da su teleoperateri u okolnim zemljama ranije prodati u proseku po ceni od 4,8 EBITDA, ali je Vlada procenila da ni ta znatno viša ponuđena cena nije dovoljno visoka, pa je odustala od prodaje “za naredne tri-četiri godine”. U međuvremenu će se, navodno, Telekom osloboditi viškova radne snage, profesionalizovati menadžment i modernizovati ponudu usluga da bi prilikom buduće prodaje vredeo više. Tome je dodata i teorijska mogućnost da se manjinski paket akcija Telekoma ponudi ulagačima i preko Beogradske berze.
Ova vest je u većini naših medija, naročito u naslovima izveštaja u štampi, nekako “pozitivno akcentovana” i sa nekim “olakšanjem” (naglašava se da Telekom “ostaje u državnim rukama” ili čak “u rukama Srbije”), mada je premijer Vučić rekao da on zbog te odluke “nije srećan”, jer je svestan njenih implikacija. Tako je, dosta skromno, prošle sedmice na izvestan način ponovljena priča koju smo već čuli i prilikom zaključivanja posla sa strateškim partnerom JAT-a, i sa pronalaženjem stranog investitora u Smederevsku železaru, a i kod još nekih drugih “privatizacionih poslova” Vlade Srbije u poslednjih, ne tri, nego u poslednjih 7-8 godina. Dakle, “katastrofalnu privatizaciju”, kako je danas vladajuća koalicija nazvala prethodnu privatizaciju, zamenilo je već veoma dugo vreme u kome se, istina, bučno zagovara privatizacija državnih preduzeća – ali se od poslova stalno odustaje.
Da li je problem u tome što Vlada Srbije stalno “precenjuje” svoje nekretnine i preduzeća (kao, uostalom, i svaki građanin Srbije) ili je problem u svojevrsnoj “averziji prema privatizaciji”, koja potiče iz inercije anahrone ideološke svesti koja dominira u gotovo svim našim političkim strankama (i vladajućim i opozicionim) ili je, napokon, problem što ništa od onoga što smo nudili na prodaju nije trenutno zanimljivo svetskim kupcima – to su pitanja na koja nije jednostavno odgovoriti.
U stvari, ni to nisu glavna pitanja. Glavno je pitanje da li je za Srbiju bolje i jeftinije da nesavladive državne deficite pokriva zaduživanjem na svetskoj finansijskoj pijaci i sečom plata i penzija ili je te mere bolje ublažiti nastavkom prodaje državnih preduzeća. Neko će reći da je danas novac u svetu jeftin i da ga je relativno lako kupiti po niskoj kamati, te da zbog toga Srbija ima vremena za “poslednju rasprodaju”. Problem je što novčani zajmovi po pravilu imaju varijabilnu cenu (povezanu sa “liborima”, to jest sa kretanjem kamata na svetskim finansijskim tržištima), pa gotovo nikad ne znaš koliko će te servisiranje finansijskih zajmova već sutra koštati (tim pre što se i kretanje deviznih kurseva praktično ne može predvideti na duži rok).
Spomenuto glavno pitanje može se još uprostiti i ogoliti: da li je bolje da dve godine oko 2-3 miliona ljudi (uključujući i članove porodica) u Srbiji živi bez 10 odsto svojih ranijih prihoda, da bi država “u svojim rukama” zadržala neku “nacionalnu” avio firmu, železaru ili telefonsku kompaniju (sa ukupno oko 20.000 srećnih i zadovoljnih uposlenika) ili je bolje da se prodaju (makar i po niskoj ceni ili čak poklone) ona državna privredna preduzeća kojima ni 15 godina tranzicije nije bilo dovoljno da se restrukturiraju i reorganizuju u moderne kompanije?
Ima mišljenja da je premijer Vučić do sada u “privatizacionim poslovima” pokazao da nema dovoljno kuraži za najkrupnije odluke koje u inertnoj Srbiji imaju i značajnu političku cenu, to jest da nije pokazao spremnost “da se kocka” sa podrškom koju ima pre svega u siromašnoj socijalnoj bazi, a koja, uprkos bolnim iskustvima, i dalje smatra da je država glavni instrument odbrane od tajkuna i kapitalizma. Inercija je, međutim, jako opasna ne samo u saobraćaju, nego i u politici, jer pruža iluziju da će se stvari već nekako rešiti, same od sebe. Međutim, kad se čeka da svi primete kuda ih je odvela inercija, obično je suviše kasno da se preduzme bilo šta racionalno.
Novi magazin, 18.12.2015.
Peščanik.net, 19.12.2015.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Trambo i još ponešto
Mijat Lakićević – Paradigma Telekom
Mijat Lakićević – Sindrom Telekom
