Pismo ministrima

Poštovani gospodine Selakoviću, gospodine Vulin, gospodine Stefanoviću,

činjenica da je od početka godine ubijena 21-na žena, a samo u 48 sati između 17. i 18. maja čak 7 žena, činjenica da svake godine u Srbiji bude ubijeno od strane partnera i muških članova porodice više desetina žena, činjenica da država do sada nije preduzimala nikakva sistemska rešenja, uključujući ni srazmerno kažnjavanje za propuste službi i pojedinaca kojima su se neke od žena obraćale za pomoć, uslovila je očekivanje da će se 21. maja 2015. godine na sastanku tri ministra, s dužnom pažnjom razmotriti i utvrditi problemi u primeni postojećih zakonskih i podzakonskih rešenja, kao i potrebe za njihovim dopunama i izmenama.

Neprijatno nas iznenađuju predlozi izneti na internet prezentaciji Vlade Republike Srbije¹ i medijima, jer ukazuju ne samo na ozbiljno nepoznavanje pojave muškog nasilja prema ženama, a posebno ubistava žena (femicida), već i na neuvažavanje podataka o odgovarajućim i neodgovarajućim rešenjima. Neki od iznetih predloga već su propisani pojedinim zakonima i protokolima (zabrana izdavanja oružja), a neke smatramo zabrinjavajućim i neefikasnim („lečenja“ nasilnika), ali posebno zabrinjava predlog da nasilje u porodici (psihičko nasilje) bude prekršaj.

To je loš i nedelotvoran predlog, koji potvrđuje da se nasilje prema ženama i nasilje u porodici smatra društveno manje opasnim delima, te postavljamo sledeća pitanja:

1. Da li će prvi stav krivičnog dela Nasilje u porodici (čl. 194) ostati u Krivičnom zakoniku, s obzirom da predlažete da ovo delo bude i prekršaj? Na koji način će država garantovati da tužilaštva neće svako delo nasilja u porodici koje je do sada procesuirano kao st. 1, biti kvalifikovano kao prekršaj?

2. Evropski sud za ljudska prava je u slučaju Maresti protiv Hrvatske istakao da se za isti opis kažnjivog dela ne može odgovarati i u krivičnom i u prekršajnom postupku. Sa tim problemom se još uvek suočavaju žrtve nasilja u porodici u Srbiji, zbog činjenice da je izricanjem prekršajne sankcije ili nastupanjem zastarelosti vođenja prekršajnog postupka, što je vrlo često kod ovih dela, onemogućeno krivično kažnjavanje učinilaca nasilja.

3. Kako će se sprečiti istovremeno prekršajno kažnjavanje i žrtve i učinioca nasilja, odnosno izjednačavanja nasilja i samoodbrane, ili verbalne agresije i psihičkog nasilja, što je postojeći stav sudske prakse sudova za prekršaje koji kažnjavaju i žrtvu koja je plakala i vikala, ili se na drugi način branila?

4. Kako će se sprečiti da novčano kažnjavanje učinilaca nasilja ne postane dominantan oblik kažnjavanja, koji pogađa celu porodicu, a najviše žene i decu koji zavise od nasilnika, indirektno omogućavajući onom ko ima novca da čini nasilje bez ozbiljne osude, što je suprotno međunarodnim standardima u vezi sa alternativnim rešenjima i određenjem kazne (čl. 48 Konvencije saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koju je Republika Srbija ratifikovala 31. oktobra 2013. godine)

5. Da li će ovakva praksa (novčano i eventualno obostrano kažnjavanje) dovesti do još većeg odustajanja žena od prijavljivanja nasilja, iako se aktuelno tek svaka deseta žena sa iskustvom nasilja obrati nekoj od institucija za pomoć?

6. Na koji način će kvalifikovanje nasilja prema ženana i nasilja u porodici kao društveno manje opasnog dela (prekršaj) doprineti smanjenju ubistava žena?

Podsećamo vas da je Republika Srbija jula 2013. godine dobila upozorenje i zahteve Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena (CEDAW/C/SRB/CO/2-3) u kome se izražava zabrinutost zbog, između ostalog:

1. „Sve većeg broja žena koje su ubili muževi, bivši muževi, ili partneri i žena žrtava drugih oblika nasilja, uključujući psihičko, fizičko, ekonomsko i seksualno“;

2. „Značajne razlike između broja policijskih intervencija, broja podnetih krivičnih prijava i broja lica osuđenih za nasilje u porodici“;

3. „Nedostatka naloga za hitnu zaštitu“.

Ovaj Komitet je naložio državi Srbiji da, usvoji nužne promene i o tome izvesti Komitet u roku od dve godine, odnosno jula 2015. Zahteva se, između ostalog, da država:

1. „Izvrši analizu i izmeni Krivični zakonik, Porodični zakon  i druge odgovarajuće zakone, sa ciljem da se efektivno  spreče svi oblici nasilja nad ženama i zaštite žrtve“;

2. „Obezbedi efikasno vršenje istrage slučajeva nasilja nad ženama i goni i kažnjavaju učinioci takvih zločina sankcijama srazmernim težini zločina“;

3. „Obezbedi da odgovarajući organi imaju svest o značaju izdavanja naloga za hitnu zaštitu žena u riziku i sprovođenje takvog naloga do momenta kada više nisu u riziku“.

Podsećamo da je Republika Hrvatska, koja ima rešenje koje ste predložili, dobila upozorenje Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (3145 i 3146 zasedanje, mart 2015. godine), koji je, između ostalog, utvrdio:

1. Nedoslednost primene kažnjavanja zbog činjenice da partnersko nasilje takođe može biti smatrano/definisano kao prekršajno delo;

2. Komitet je zabrinut izveštajima zbog manjka istrage i procesuiranja, kao i zbog izricanja blagih kazni učiniocima nasilja;

3. Posebno, Komitet je zabrinut zbog ponavljajućih izveštaja o dvostrukim hapšenjima, te izricanja presuda kako učiniocima, tako i žrtvama nasilja.

Nedopustivo je da država koja ima toliko problema sa zaštitom žena od nasilja, koliko ima Srbija, bolja zakonska rešenja menja za slabija, koja će imati štetne posledice za žrtve.

Pozdravljamo imenovanje „lica odgovornog za nasilje u porodici“ u policiji i tužilaštvu, kao i instistiranje na preuzimanju koordinišuće uloge tužilaštva, kao što je to propisano Posebnim protokolom za pravosuđe u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (donetim januara 2014. godine), a što je definisano i u dokumentu Polazne osnove za sistemsku borbu u suzbijanju krivičnih dela protiv polne slobode i krivičnih dela protiv braka i porodice, donetim 20.5.2015. godine. Istovremeno podsećamo da su u 2014. izrađene dve respektabilne analize zakona i predloga za njihove izmene i dopune.²

Dodatno predlažemo obaveznu proveru bezbednosnih rizika od strane javnog tužilaštva, policije i centra za socijalni rad, što podrazumeva ujednačavanje postupanja ove tri službe i dopunu Posebnih protokola za pravosuđe (tužilaštvo) i centre za socijalni rad (u kojima nisu navedene liste bezbednosnih rizika), što je u skladu sa čl. 51 Konvencije saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

Takođe, predlažemo da sud dobije dužnost da presudu u parnicama za zaštitu od nasilja u porodici odmah dostavi i policijskoj stanici na čijoj teritoriji ima prebivalište, odnosno boravište, član porodice prema kojem je izvršeno nasilje, kao i policijskoj stanici na čijoj teritoriji ima prebivalište, odnosno boravište, član porodice protiv koga je određena mera zaštite (a ne samo odgovarajućim centrima za socijalni rad, kako je to aktuelno predviđeno čl. 289 Porodičnog zakona), jer je kršenje mera zaštite krivično delo (st.5, čl. 194, KZ).

Psiho-socijlni tretman nasilnika može biti mera samo ukoliko je učinilac priznao odgovornost za nasilje koje čini (jer je to uslov promene stavova i ponašanja ljudi) ili uz osuđujuću kaznu za nasilje u porodici, iako sva istraživanja potvrđuju da ta mera ne smanjuje recidiv. Nasilje, njegove teže forme, prestaju na kraći period (dok traje praćenje) ili se transformišu u druge (podmuklije) oblike. Učinioci nasilja prema ženama nisu mentalno bolesni, već u potpunosti uračunljivi, znaju šta rade, biraju i planiraju nasilna ponašanja kao načine da uspostave i održe dominaciju i moć, odnosno prisilnu kontrolu svojih partnerki i drugih članova porodice. Nasilje prema ženama je zločin, a ne zdravstveni problem nasilnika.

Naše je mišljenje da je ključno usmeriti energiju u doslednu primenu postojećih zakona i protokola uz njihova unapređenja predlozima/amandmanima koja smo već više puta dostavljale Ministarstvu pravde, a koja su zasnovana na standardima Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, preporukama Evropske komisije državi Srbiji (2014), kao i analizi uporedne prakse država članica.

Autonomni ženski centar vam stoji na raspolaganju u najavljenom postupku iznalaženja najboljih rešenja za sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.

za Autonomni ženski centar

Slobodanka Macanović

Mreža Žene protiv nasilja, 25.05.2015.

Peščanik.net, 26.05.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Femicid, seksizam, misoginija: nekoliko napomena

Sofija Mandić – Tradicionalne vrednosti

Branislav Dimitrijević – Muke sa ženama

Ana Jovanović – Subota uveče, ponedeljak ujutru

FEMINIZAM

1. http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=238195
2. Program za zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja u AP Vojvodina, Službeni list APV, br. 54/2014; Analiza usklađenosti zakonodavnog i strateškog okvira Republike Srbije sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, dostupna: http://www.potpisujem.org/srb/857/analiza-uskladenosti-zakonodavnog-i-strateskog-okvira-sa-standardima-konvencije