Srbija je iz Plana rasta do sada dobila 110 miliona evra, a preostala skoro 1,5 milijarda čeka realizaciju još neke od 98 mera iz Reformske agende. Mrdićeve zakone nisu progutali, da probamo sa Porodičnim? Govori Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC). Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Aktuelni Porodični zakon važi od 2005. godine. Trebalo je više od dve decenije da se shvati da taj zakon ne štiti u dovoljnoj meri žrtve nasilja u porodici, između ostalog, i da bi valjalo uvesti u zakon nešto što je uvedeno u zakone Rumunije, recimo, ili Poljske već 2004-2005. godine. A to je i ova odredba koja je izazvala najviše polemike u javnosti, to je izričita zabrana telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima, dakle i u porodici.

Prisustvovali smo raspravi u javnosti – koja je prilično poražavajuća, moram da kažem – gde su ljudi zadovoljni što niko ne sme da bije njihovo dete, ali da će oni svoje tući kada zasluže. Ta polemika je zapravo skrenula pažnju sa nekih drugih odredaba koje su užasno važne. Dakle, vi tražite da radna grupa koja je radila na ovim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, da ona mora neke stvari da promeni. Ja vas molim, dakle, da apostrofiramo ono što smatrate da su osnovni problemi.

Vanja Macanović: Hvala puno na ovoj mogućnosti da ukažemo i na neke druge stvari koje se tiču Porodičnog zakona. Te izmene i dopune su bile na javnoj raspravi, mislim, ta javna rasprava je prošla dosta brzo i sve je rađeno brzo, da se suštinski ne da mogućnost boljeg učestvovanja i razmatranja svega toga što je radna grupa predložila.

Ja bih volela da istaknem da naš Porodični zakon, za razliku od drugih zakona, i tada kad je donošen 2005. godine on je bio progresivan. On je tada uveo nešto što postoji u malo država u svetu, a to su ove mere zaštite od nasilja u porodici. Te mere zaštite od nasilja u porodici mogu da se izreknu bez obzira na to da li je žrtva nasilja prijavljivala ili nije prijavljivala, i bez obzira na to da li se vodi neki krivični postupak ili bilo kakav drugi. Znači, iako žrtve nikada nisu prijavljivale nasilje u porodici sudije su mogle da izreknu ove mere zaštite i da na taj način zaštite žrtve. Nekada su stvarno odlučivale u onom hitnom roku kako je to bilo navedeno u zakonu. Sada, nažalost, retko kada mi vidimo situaciju da će sudije, nakon što se podnese tužba, znači brzo da odluče i da izreknu privremenu meru zaštite. Suštinski, to je funkcionisalo. Ali definitivno je prosto sam Porodični zakon tražio neko usaglašavanje sa ovim svim što se desilo u ovih 20 godina. Mislim, gde smo bili tada i gde smo sada.

Jedno od tih unapređenja jeste zahtev koji postoji jako dugo, koji je država Srbija prihvatila ratifikovanjem različitih međunarodnih konvencija, a to je da se uvede zabrana svakog fizičkog kažnjavanja dece. I to je evo, konačno, došlo na red da se to uvede u Porodični zakon, iako naravno, i mi čitamo komentare, i postoji užasno veliko protivljenje javnosti. Pritom, uz nerazumevanje da ta zabrana u stvari treba da služi tome da se roditelji zaustave. Jer oni koji nisu videli sudske predmete u kojima su deca bila ozbiljno pretučena, a sve to kao „vaspitne mere“, oni ne znaju kako to izgleda. Ta zabrana služi tome. Znači, OK, može da se desi da roditelj izgubi kontrolu, ali mora da se zaustavi. Ne sme da pređe granice. Niko neće reagovati zbog jednog šamara, ali ne sme taj šamar da bude jedan šamar svaki dan. To je ono što ovde ljudi moraju da se oduče. Ja mislim da su se u dobroj meri ljudi novije generacije ovde odučili i da je toga mnogo manje nego što je bilo ranije. Ali postoje i dalje određeni drastični slučajevi. To je određeno naučeno ponašanje, od toga kao ’aha, pa i mene su moji roditelji tako vaspitavali, tako ću i ja da vaspitavam moju decu’. To prosto mora da se oduči.

To je jedan aspekt izmena Porodičnog zakona. Ono zbog čega smo mi takođe reagovale to je suštinski da je javna rasprava sprovedena tako da je bukvalno objavljena… znači, taj nacrt i javna rasprava, vest je bila postavljena na sajtu ministarstva u četvrtak uveče, već u petak ujutru je bio prvi taj okrugli sto u Beogradu. Znači nije bilo mogućnosti da se bilo ko od zainteresovane stručne javnosti prijavi za taj okrugli sto, jer dok ste dobili informaciju taj okrugli sto je već bio sproveden. I to je jedan novi mehanizam ove vlasti, kako da fingiraju javnu raspravu bez mogućnosti da vi možete da budete na nekom okruglom stolu i postavite određena pitanja. Znači imate samo to što je navedeno u tim izmenama i dopunama i ono što je obrazloženje.

Treća stvar na koju smo se žalile bilo je pitanje ko su članovi i članice radne grupe za izmenu ovog zakona. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je negde u decembru prošle godine raspisalo konkurs da se organizacije prijave, kao da bi civilno društvo učestvovalo u toj radnoj grupi. Na kraju se ispostavilo da su u radnoj grupi bile organizacije koje su bile prve tri na listi po bodovima, ali su iz nepoznatog razloga ušle i organizacije koje su imale najmanji broj bodova, one koje su bile na 7, 9. i 10. mestu, za koje nemate nikakav istorijat uopšte da imaju bilo kakve veze sa Porodičnim zakonom i da se bave ovom temom ili uopšte razumeju o čemu se radi. I onda se stvarno postavlja pitanje ko su članovi i članice radne grupe, a onda zaključite da u toj radnoj grupi nije bila nijedna porodična sudija.

Sad je ministarstvo, nakon što je završena javna rasprava, izdalo izmenjen nacrt tih izmena i dopuna, iz koga smo shvatile da su neke stvari sada drugačije definisane, da su nešto usvojili ali ne dovoljno dobro. Mi smo u stvari sada istakle tri stvari koje smatramo da moraju biti jasne, a to je da dete koje prisustvuje nasilju mora u svakoj situaciji da se smatra žrtvom nasilja, jer to je standard koji je uveden Opštim protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja koji je bio donet iste te 2005. godine. Znači mi taj standard imamo u protokolima i podzakonskim aktima. Iz nepoznatog razloga ministarstvo ga nije uvelo, u stvari posle su ga uveli samo u jednoj odredbi o tome šta se smatra nasiljem, ali nisu sproveli kroz ostatak teksta zakona, da će se to dete u svakoj situaciji kada gleda nasilje, kada prisustvuje njemu, kada čuje, da će se takođe smatrati žrtvom nasilja. To mora da se uzme u obzir prilikom odlučivanja u bilo čemu vezano za decu u ovim postupcima.

Takođe su uveli da će se nasiljem u porodici smatrati i kada neko sprečava kontakt deteta sa roditeljima i to je takođe jedna ozbiljno sporna odredba ako se tu ne stavi uslov da to važi samo u situacijama kada ti roditelji nisu prijavljeni za neki oblik nasilja.

Svetlana Lukić: Na prvi pogled, logično je da mora nešto da se učini da se dete zaštiti u onim slučajevima kada se roditelji razvode pa se svete jedni drugima, u stvari ne dozvoljavaju da vide dete. Na prvi pogled ta odredba ne zvuči tako problematično, ali zapravo reperkusije mogu da budu jako ozbiljne.

Vanja Macanović: Suštinski mogu u situacijama kada vi imate sumnju da je jedan roditelj izvršio nasilje i da postoji neki od ovih oblika nasilja, zbog čega u toj situaciji prosto direktan kontakt deteta sa tim roditeljom nije preporučen. Ali mi imamo užasno spore institucije. Znate, kad vi prijavite, dok se nešto ne donese kao odluka, sistem je jako spor. Kada imate ozbiljnu sumnju za koju postoje određeni dokazi, da će sud da donese privremenu meru i da kaže, OK, hajde sad suspendujemo ovaj model viđanja koji je bio prethodni ili uopšte nije ni postojao model viđenja nego treba sad da se ustanovi, pa da donesu neku vrstu odluke, da bar privremeno regulišu situaciju. Postoji neko pravilo, pa da se vidi kako ko poštuje to pravilo. Nažalost, porodične sudije čekaju da oni dobiju nalaz i mišljenje centara za socijalni rad. Naši centri za socijalni rad su užasno spori, posebno u Beogradu, bio je i onaj štrajk centara za socijalni rad i sve ostalo. Znači sudije čekaju na taj nalaz i mišljenje po šest meseci i više. Sad imate jednu situaciju u kojoj sudija šest meseci, nekad i godinu dana, nekad i dve godine, ne donosi nikakvu odluku vezano za viđanje deteta, a imate opasnost od toga šta će biti sa detetom upravo zbog te sumnje da će se neki oblik nasilja prema detetu nastaviti u toj formi ili sličnoj. Ili čak i da nije bilo direktnog nasilja prema detetu, nažalost mi vidimo da se deca koriste kao sredstvo osvete i nažalost neka deca u Srbiji su bila ubijena zato što je to bio način da se učinioci osvete majkama koje su ih prijavile.

U tim visokorizičnim situacijama imamo ozbiljnu opasnost po decu da se vide sa roditeljom koji je prijavljen za nasilje, a da to nije u nekim kontrolisanim uslovima. Imate sistem koji je užasno spor i ne reaguje na to i niko se time ne bavi. To je onaj slučaj nažalost ubistva maloletne Petre u Vršcu, prosto niko nije cenio koliko je dete bezbedno kada viđa oca kod njega u stanu bez ikakvog nadzora. A znamo da je njemu bila izrečena i mera obaveznog psihijatrijskog lečenja. Znači imali ste jednog ozbiljno suspektnog oca na psihološkom planu, a da to niko… prosto, tužilaštvo nije obavestilo centar, kako nije bilo postupka centar se uopšte nije bavio pitanjem bezbednosti deteta i onda smo nažalost imali da se to završi tako. Ili, opet, onaj slučaj nažalost ubistva i majke i deteta u Centru za socijalni rad Rakovica i ranjavanje troje stručnih radnika u Centru Rakovica. Znači, tu je ta majka bila više puta novčano kažnjavana od strane izvršnog sudije zato što nije omogućavala viđanje. Ona je omogućavala viđanje kad je to bilo u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad, međutim veštaci – da ne ulazim kako je urađeno to veštačenje – su rekli da on nije opasan po dete i žena je na kraju u nekom momentu morala da da dete na to viđanje, koje je bilo van Centra, ali je preuzimanje i davanje deteta bilo u Centru za socijalni rad. On je dete ubio van, znači za vreme viđanja, onda majci vratio mrtvo dete, što je bila jedna potpuna katastrofa.

Mi imamo opstrukcije na više nivoa, to nisu samo centri za socijalni rad, to su često i veštaci koji ne razumeju nasilje, koji neće da se obučavaju vezano za nasilje, koji neće uopšte da uzimaju u obzir pitanje nasilja kada odlučuju i kada se rade ta veštačenja vezano za roditeljske kapacitete, sposobnosti koje roditelji imaju. I onda prosto veštaci zanemaruju nasilje ili kažu, ’aha, to je bilo prema majci, to nema veze sa decom’. A uvek ima veze sa decom.

To je ono što smo smatrali da će ova odredba u stvari da nanese štetu upravo deci o čijem pravu mi odlučujemo, a to je pravo deteta da vidi drugog roditelja – ali se zaboravlja da to pravo može biti suspendovano, da to pravo može biti ograničeno ako postoji opasnost po bezbednost deteta.

Svetlana Lukić: Kada sam čitala malo podatke, mislim da su to zvanični podaci MUP-a, veoma je upadljivo to da, recimo, oni kažu godišnje se izrekne oko 30.000 mera zabrane, od toga samo 5% je hitna mera zabrane jer se odnosi na decu. Prosto taj odnos govori, čini mi se, u prilog činjenici da se deca ne shvataju ozbiljno kao žrtve.

Vanja Macanović: Da. Taj procenat se malo povećao poslednjih godina, onda kad smo počeli da pričamo o tome do koje mere se hitnim merama ne štite deca. Taj procenat je poslednjih godina porastao na 7% što je opet užasno malo. I opet se hitne mere izriču za zaštitu dece ako je i dete bilo povređeno u tom događaju, znači baš retko kada ako je dete samo prisustvovalo, bilo tu ili ima neke posledice. Sa druge strane ima i onaj deo tog jednog stanovišta, „OK, kao, izreći ćemo radi zaštite majke, ali evo opet ima pravo da viđa decu“ – zanemarujući upravo da taj period kada se izriču hitne mere i posebno 48 sati, ali posle tužilaštva produžuju na mesec dana, da je upravo taj period najopasniji da deca budu korišćena kao sredstvo, da se onda preko dece vrši…

I mi to vidimo u slučajevima, preko dece se vrši pritisak, prvo se vrši pritisak da se uopšte viđaju sa decom tih mesec dana. Znate, ljudi otputuju u inostranstvo, rade u inostranstvu, ne vide svoju decu mesecima, nije strašno ako neko ne vidi svoje dete mesec dana, neće se ništa desiti, može da se vidi putem video poziva. Ne, ovo je bukvalno insistiranje na uzimanju dece, da bi se onda preko dece slale poruke majci da ona odustane, ili da se deca potkupljuju na različite načine. I često upravo baš zato što je pušteno viđanje dece i dok traju hitne mere, da onda to bude taj pritisak da žene kasnije odustanu od određenih postupaka. Pritom niko ne vidi do koje mere u stvari se šteta čini deci.

Tamo se zaboravlja da je pravo deteta da viđa drugog roditelja s kojim ne živi, a nije obrnuto. Kod nas se stvari uvek sagledavaju kao da je to pravo tog drugog roditelja da viđa dete. Pa nema veze kakav je taj drugi roditelj, ali to je njegovo pravo. Pa nije. Pravo je deteta. I dete ima pravo da se izjasni, dete ima pravo da bude bezbedno, dete ima pravo da ne bude zloupotrebljeno, da ne bude taj predmet koji će da bude bukvalno korišćeno kao sredstvo za neka nova nasilja, neke druge oblike nasilja. Mi tražimo, kad pišemo u okviru naše besplatne pravne pomoći, mi tražimo mere zaštite za majke, ali i za decu, makar najblažu meru od uznemiravanja. I ono što bude poražavajuće to je da se centri za socijalni rad izjašnjavaju, na upit suda, da ne treba da budu izrečene mere zaštite dece. I onda sudije ne odlučuju, odbijaju zahteve da se deca zaštite merama zaštite, upravo da ne bi bilo na ovaj način da se prosto tom roditelju koji je vršio nasilje stave određene zabrane, da ne sme da zloupotrebljava decu i uopšte činjenicu da ga deca vole da radi stvari koje radi koje radi, kojima faktički čini psihološku štetu deci. I to onda sudije nažalost odbijaju takve tužbene zahteve, čime u stvari mnogo veću štetu čine nego policija sa hitnim merama.

Svetlana Lukić: Kako, Vanja, objašnjavate taj stav centara za socijalni rad?

Vanja Macanović: Mi se susrećemo sa time da imate jako puno onih koji rade u centrima za socijalni rad koji nemaju nikakvu edukaciju vezano za nasilje u porodici. Ili imaju supervizore koji ne žele da rade nasilje, koji osporavaju nasilje, koji će da im kažu da ublaže svoje nalaze i mišljenje zato da se taj roditelj koji čini nasilje ne bi na njih dalje žalio ministarstvu i onda vršio nasilje prema njima. Pa onda oni ublažavaju sve to što napišu u svojim nalazima i mišljenjima, ne kažu onako kako je stvarno bilo, ne opišu sve to i što deca, na primer, govore da su preživela i doživela. I to je naša realnost.

Jako je malo stvarno stručnih radnika i radnica u centrima za socijalni rad koji će da napišu kakva je situacija realno, i da to opišu, to je tako, i onda će sutradan da kažu, ’da, da, OK, u redu je, mere zaštite za ženu, ali nije svrsishodno kad su u pitanju deca’. A nekad je svrsishodnije kada su u pitanju deca, jer su deca ta koja ostaju u kontaktu s tim roditeljom koji je prijavljen da je vršio nasilje, nego što će drugi roditelj biti u kontaktu.

Svetlana Lukić: Da se vratimo samo još na ono što ste apostrofirali u vašem saopštenju, to je tretman nasilnika. Šta je tu sporno, Vanja?

Vanja Macanović: Uh, tu je sve sporno. Jako dugo postoji ta ideja da se kao te nove mere uvede da sudije mogu nekome da nalože da ide na psihosocijalni tretman, nasilnik, učinilac nasilja u porodici, ili ova mera obaveznog lečenja od bolesti zavisnosti. Ne mogu mere koje su podrška učiniocu nasilja da budu mere zaštite koje treba da štite žrtve. To prosto nije isto. Ono što će se javiti kao problem, ako to ostane tako, to je da nema nikakvog… mi sad imamo pet mera zaštite od nasilja u porodici. Ako sad budu i ove mere upućivanja na tretmane, to će biti paralelne mere, zajedno sa ovima koje su radi zaštite žrtve. To može da dovede do toga da sudija izrekne samo meru, nalog da učinilac nasilja ide na psihosocijalni tretman i da uopšte ne izrekne nijednu meru koja će biti radi zaštite žrtve.

Mi smo rekle, OK, nije sporno ako su već odlučili tako, da te mere postoje, ali prosto one se ne mogu zvati merama zaštite. One moraju da imaju drugi naziv i mogu da se izreknu, ali samo ako je pre toga sudija izrekla mere zaštite radi zaštite žrtava. Prvo morate da obezbedite da žrtva ili žrtve budu bezbedne, da na taj način sprečite nasilje, a onda možete da kažete, aha, okej, hajde sad da se bavimo učiniocem nasilja’. Mi svaki put okrećemo situaciju, i to je ono što mi često vidimo, znate mislim i u radu na centara socijalni rad, a to je da se kao učiniocima nasilja se daju šanse, oni će daju tretman i ništa drugo se ili ne predlaže ili, tako, sve nekako idemo niz dlaku onome ko čini nasilje. A onda žrtvama nasilja stalno stavljamo neke dodatne obaveze, te žrtva mora ovo, žrtvo mora ono. I ono što će biti problem ako to ostane, faktički, žrtve će biti u većoj opasnosti.

Jer ako vi učiniocu nasilja naložite da ide na lečenje od bolesti zavisnosti – u Srbiji se ta lečenja sprovode… to se zove sistemska porodična terapija, znači članovi porodice moraju biti uključeni u to lečenje. I onda imate jedan paradoks, mislim, to se inače dešava – evo sad i bez ovih mera zaštite, ali to će onda samo biti izraženije – imate paradoksalne situacije u kojima se od žrtve nasilja očekuje da kontroliše kako će učinilac nasilja da uzima terapiju i bukvalno se prebacuje odgovornost za to ako ne uzima terapiju ili ako ponovo nastavi da koristi, štagod, alkohol ili narkotike. A pritom imate nekoga ko je fizički jači. Znači ne bi ta žena prijavljivala nasilje da ona ikako može da kontroliše učinioca nasilja. A onda imate da je stavljate u nemoguću poziciju i faktički je dovodite u veću opasnost.

Isti slučaj je i sa ovim psihosocijalnim tretmanom. On postoji u Srbiji već, evo, preko 10 godina, čak i 15. Iako je taj psihosocijalni tretman kod nas bio namenjen onima koje mi zovemo početnicima u nasilju, bilo je nasilja ali ne do te mere da je to ostavilo velike posledice na žrtve. Znači takav neko ima šanse da se menja ako donese sam odluku da hoće da se menja. Ali mi smo videli na slučajevima žena koje su se nama obraćale, da se bukvalno na psihosocijalni tretman… ranije je bilo, ako se sećate mi smo i na to ukazivale, znači u tužilaštvu se primenjivao onaj institut oportuniteta, odlaganja krivičnog gonjenja, pa su onda nalagali u tim situacijama kad je na primer nasilje u porodici, nalagali su učiniocima da idu na taj psihosocijalni tretman. I na taj način su odlagali krivično gonjenje, bez da je tužilaštvo pitalo bilo koga od stručnjaka da li je taj uopšte za psihosocijalni tretman. Znači ozbiljno opasne učinioce nasilja su slali na psihosocijalni tretman. Ali imali smo slučajeve i da su sami centri isto u situacijama kada je neko već bio krivično osuđivan za nasilje u porodici, odgovarao za teži oblik tog krivičnog dela, ne osnovni, i ima problem zavisnosti, da su takvi isto bili upućivani na taj tretman.

Faktički, žrtve su dovođene u veću opasnost nego što su bile pre nego što su prijavile nasilje. I to je taj paradoks. Znači mi sad opet imamo da nam se ono što smo već razrešili u krivičnom postupku, da stvarno više tužilaštvo ne primenjuje taj oportunitet ni slanje na psihosocijalni tretman – sad će da nam se u Porodični zakon stavi mera zaštite koja će opet da uvede istu stvar i da žrtve dovodi u veću opasnost. Jer nekako to sistem mnogo voli i sudije mnogo vole, sve misle da se to tako, znate , sad ćete vi nekog da pošaljete na tretman, pa će on tako… mahnemo čarobnim štapićem i on će da se izleči. Ne, neće. Ako neko ne donese sam odluku da hoće da se menja i da hoće da se leči, vi prinudnim putem teško da možete da to promenite.

Svetlana Lukić: Da se vratimo na jednu temu o kojoj smo vi i ja razgovarale takođe za Peščanik. Trenutno nije prioritet, ali ipak nekako govori o odnosu države prema nasilnicima, a i prema žrtvama. A to je da sve to košta, da sredstva koja država izdvaja za pomoć nasilnicima u ovom slučaju o kome ste vi govorili, a koliko ja znam u nekim zapadnim zemljama pre svega, taj čovek, recimo mora sam da plati psihosocijalni tretman, a ne da država sada plaća sve to. Pri čemu je pomoć žrtvama nasilja skandalozno mala ili nepostojeća u ovoj zemlji.

Vanja Macanović: To nam jeste bio problem kod ovog zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je stavljen van snage, pa su i te odredbe onda stavljene van snage, tako da trenutno nema novca ni za žrtve ni za učinioce nasilja. Jeste tretman učinioca nasilja skup tretman. Vi nekome nudite nešto što se u svetu ozbiljno plaća. I, suštinski, kad nekom naložite da ide na taj tretman, onda bi trebalo da se naloži i da taj neko plati taj tretman, kao što je u svetu, zato što će ga onda ozbiljnije shvatiti. I nije da vi nekome naložite, vi ponudite… na primer, postoji sad ova direktiva Evropske unije koja se baš bavi pitanjem nasilja prema ženama i nasilja u porodici, gde se kaže – oni to zovu interventni tretmani. Znači isto nisu mere zaštite, nego su interventni tretmani. Tu se kaže da države moraju da obezbede da ti tretmani postoje da bi mogli da se ponude učiniocima. Ali nigde ne kaže da moraju da idu i da država treba da snosi taj trošak. Ne. U svetu, ako prihvate da idu na tretman, oni onda i snose taj trošak.

Ista je priča i sa smeštajem žena u sigurnoj kući. Ono što je iskustvo iz Švajcarske koje sam ja čula, to je da je, ako je učinilac nasilja ostao u njihovom zajedničkom domu, u kući, a žena je bila smeštena sa detetom u sigurnoj kući, ako se u sudskom postupku dokazalo da je vršio nasilje i on je osuđen, onda mu stiže račun da plati za boravak žene i deteta u sigurnoj kući. To je onda mera. Naši učinioci nasilja ostaju u kućama u kojima žive, imaju sve, dobiće neku uslovnu osudu koja je suštinski ništa – pošto se retko kod nas izriču te uslovne osude sa zaštitnim nadzorom. Ne može da mu se izrekne mera društveno korisnog rada ako on ne pristane na to. Ja mislim da su te mere društveno korisnog rada nekada mnogo efektnije od ovih uslovnih osuda. Znači to što je žena bila u sigurnoj kući, što je država snosila taj trošak, to nikom ništa.

Kod nas, znate, vi nekome nudite tretman koji je besplatan, a on može i da ne ide, da ga fingira, šta god. Nažalost ono što podaci kod nas pokazuju za psihosocijalni tretman to je da većina ne završi tretman. Oni koji ostaju možda će prestati sa fizičkim nasiljem, ali psihičko nasilje ne prestaje. Davno sam imala mogućnost da razgovaram sa jednom profesorkom iz Amerike koja je radila te tretmane, ona je rekla da čak i ako neko bude uspešan na tretmanu i dok je na tretmanu promeni svoje stavove i ponašanja – ako se vrati u istu sredinu odakle je potekao, ako nastavi da se druži sa istim društvom koje ima iste stavove, koje na isti način omalovažava žene, koje smatra da žene da budu poslušne i ako ne da će onda biti kažnjene – da se brzo vraćaju tim starim obrascima ponašanja.

Svetlana Lukić: Šta mislite da će se dešavati dalje sa ovim nacrtom zakona? Da li ima neke šanse da neke od ovih stvari koje ste vi pominjali neko tamo čuje i eventualno koriguje?

Vanja Macanović: Ovo se sve ubrzavalo zbog reformske agende i zbog sredstava koja su bila u skladu sa reformskom agendom. Država kad je odlučivala šta će od aktivnosti da stavi u reformsku agendu, stavila je izmene i dopune Porodičnog zakona. Zato se sve radi ovako na brzinu. Ono što bi trebalo da bude, trebalo bi da prevedena poslednja verzija zakona bude poslata Evropskoj uniji, zato što je u tom paketu reformske agende, i da tamo ide na analizu. Mi smo poseban dopis poslali ministarstvu gde smo rekli koji predloženi članovi krše koje odredbe direktive Evropske unije sa kojom treba da se usklađujemo. Mi ćemo takođe i slati te iste naše prevedene komentare kome god ko u okviru Evropske unije znači odlučuje i razmatra sve što se dešava sa Porodičnim zakonom. Probaćemo da zaustavimo štetne odredbe, odnosno da se one promene. I posebno ovo za mere zaštite, da stvarno ne mogu tretmani da budu mere zaštite od nasilja porodici, to nikako. Znači, može podrška učiniocima, ali nikako da budu istog ranga kao mere zaštite. Ja se iskreno nadam da to neće ući tako brzo u naš parlament na usvajanje, ali u ovoj državi se to nikad ne zna. Ako neko donese tu vrstu političke odluke mi to teško da možemo da zaustavimo.

Svetlana Lukić: Vanja, hvala vam mnogo na razgovoru.

Vanja Macanović: Hvala vama.

Peščanik.net, 13.05.2026.

FEMINIZAM

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija