Posle pet meseci pregovora između Grčke i Evrope završili smo u slepoj ulici, jer je tako hteo dr. Šojble. Kada sam početkom februara prvi put došao na sastanak evrogrupe u Briselu, oko tmurnog nemačkog ministra finansija je već bila formirana moćna većina. Njen cilj je bilo sprečavanje svakog dogovora zasnovanog na zajedničkim interesima naše novoizabrane vlade i ostatka evrozone. „Rezultati izbora nisu bitni“ i „zajednička izjava o namerama ili ništa“ su bile tipične izjave sa prvog sastanka evrogrupe.
Pregovori su od početka bili osuđeni na propast. Njihova jedina svrha bilo je usvajanje dr. Šojbleovog „optimalnog“ rešenja, smišljenog još pre izbora naše vlade: izbaciti Grčku iz evrozone i disciplinovati druge članice koje su protiv njegovog plana za rekonstrukciju monetarne unije. Kako znam da je grexit bitan deo dr. Šojbleovog plana za Evropu? Tako što mi je on to rekao.
Ne pišem ovo kao grčki političar ponižen odbijanjem Berlina da razmotri naš plan o restrukturiranju duga, ili političkom odlukom evrogrupe da ECB zatvori naše banke. Pišem ovo kao Evropljanin koji je video plan dr. Šojblea za Evropu. I pitam čitaoce Die Zeita da li ga podržavaju? Da li je on dobar za Evropu?
Šojbleova vizija
Otrovni programi pomoći, kao posledica prve finansijske krize evrozone, pokazala je da je neverovatna klauzula o „nepružanju pomoći“, to jest zabrana preuzimanja odgovornosti za obaveze država članica – veoma loša zamena za političku uniju. Svestan ovog problema, Volfgang Šojble je izneo svoj plan o tešnjoj Uniji. „Idealno bi bilo da Evropa postane politička unija“, napisao je sa Karlom Lamersom, bivšim spljnopolitičkim stručnjakom iz CDU, 31. avgusta 2014. u Financial Timesu.
Dr. Šojble je u pravu kada zagovara institucionalne promene koje bi ublažile nepostojanje političkih mehanizama unutar evrozone. To je važno za prevazilaženje aktuelne krize i kao priprema monetarne unije za sledeću. Ali postavlja se pitanje: Da li je to dobar plan? Da li će ga Evropljani prihvatiti? I kako njegovi autori planiraju da ga sprovedu?
Šojble-Lamersov plan se zasniva na dve ideje. Prva je: „Šta kažete na zajedničkog komesara za budžet, koji bi odbijao predloge budžeta zemalja članica koje se ne pridržavaju usvojenih propisa?“ Druga je: „Hajde da osnujemo parlament evrozone i tako ojačamo legitimnost odluka u vezi sa zajedničkom valutom“.
Prvi prigovor Šojble-Lamersovom planu je to što je on suprotan ideji demokratskog federalizma. Federalna demokratija poput nemačke, američke ili australijske se zasniva na suverenitetu njenih građana i ogleda se u pozitivnom ovlašćenju njihovih predstavnika da donose zakone u skladu sa interesima svojih glasača.
Šojble-Lamersov plan je u suprotnosti sa ovim načelom i predviđa negativne nadležnosti: evropski vrhovni komesar za budžet (verovatno unapređena verzija predsednika evrogrupe) bi u odnosu prema nacionalnim parlamentima raspolagao isključivo negativnim ovlašćanjima, to jest pravom veta. Tu se javlja dvostruki problem. Prvo, to nije dovoljno za postizanje pozitivne makroekonomske situacije u evrozoni. Drugo, njime bi se povredila osnovna načela zapadnih liberalnih demokratija.
Setimo se događaja pre i posle izbijanja grčke krize. Da smo tada imali vrhovnog budžetskog nadzornika, on je mogao da uloži veto protiv rasipnog ponašanja grčkih vlada, ali bi bio nemoćan pred kreditnim cunamijem koji su pokrenule privatne banke iz Frankfurta i Pariza, koji je preplavio privatne banke na periferiji kontinenta. (Da je Šojbleov komesar sprečio grčku državu u uzimanju kredita, grčki dug bi i dalje rastao jer bi se onda zaduživale privatne banke, kao što se desilo u Irskoj i Španiji.) Ovaj priliv kapitala pokrenuo bi neodrživo zaduživanje, koje bi palo na teret države u slučaju sloma finansijskih tržišta. Dr. Šojbleov budžetski Levijatan bi i posle izbijanja krize bio nemoćan, jer je brojnim državama zbog direktnog ili indirektnog spasavanja banaka pretio bankrot.
Ukratko, nova visoka funkcija koju predviđa Šojble-Lamersov plan ne bi bila u stanju da spreči uzroke krize, niti da se bori sa njenim posledicama. Uz to bi ona svaki put kad uloži veto na nacionalni budžet neke članice istovremeno suspendovala suverenitet jednog evropskog naroda, bez adekvatne zamene na saveznom ili supranacionalnom nivou.
Doslednost sa kojom Dr. Šojble zagovara političku uniju protivnu osnovnim načelima demokratske federacije, zaista je zadivljujuća. Tako je on još 8. juna 2000. u Frankfurter Allgemeine Zeitungu odbacio „akademsku raspravu“ o tome da li bi Evropa trebalo da bude „savezna država“ ili „savez država“. Da li je bio u pravu kada je tvrdio da između „savezne države“ i „saveza država“ nema nikakve razlike? Nerazlikovanje ova dva pojma je veoma opasno za evropsku demokratiju.
Preduslovi mulitnacionalne unije
Često zaboravljamo važno načelo liberalnih demokratija, da o legitimitetu njenih zakona i ustava ne odlučuje njihov pravni sadržaj, već politika. Ako tvrdite, poput Šojblea 2000. i 2014, da nema razlike između evrozone kao saveza suverenih država i evrozone kao savezne države, vi svesno ignorišete činjenicu da savezna država podrazumeva politički legitimitet, što ne važi za savez država.
Savez država može da, kao na primer vojni savez, zaključuje sporazume protiv zajedničkog neprijatelja, sporazume o zajedničkom industrijskom standardu ili sporazume o slobodnoj trgovini. Međutim, takav savez nikada ne može da imenovanjem vrhovnog nadzornika na legitiman način ukine suverenitet jedne države, jer ne postoji savezni suverenitet iz koga izvire politički legitimitet takve odluke.
Zato je važno praviti razliku između savezne države i saveza država. Dok federacija suverenitet koga se pojedinačne države odriču zamenjuje na saveznom nivou, centralizacija vlasti u savezu država nije legitimna. Savezu država nedostaje suvereni zakonodavac. Čak ni odbor evropskog parlamenta, koji nema zakondavnu vlast, ne može da obezbedi demokratski legitimitet pravu veta budžetskog komesara na odluke nacionalnih parlamenata.
Drugim rečima, male suverene nacije, kao na primer Island, donose odluke u kontekstu osnovnih načela demokratije. Bez obzira koliki je prostor za donošenje odluka, islandsko društvo zadržava pun autoritet za pozivanje na odgovornost svojih izabranih predstavnika i preispitivanje svakog donetog pravnog akta. Sa druge strane, ministri finansija članica evrozone često napuštaju sastanke evrogrupe žaleći se na oduke koje su upravo potpisali, uz besmisleno opravdanje da su „postigli najviše što je u evrogrupi moguće“.
Evrokriza je drastično produbila ovaj jaz u srcu Evrope. Evrogrupa, neformalna grupa koja ne vodi zapisnike o svojim sastancima, za čije odluke ne postoje pisana pravila i koja nikome ne odgovara – upravlja najvećom makroekonomijom na svetu. U tome joj pomaže centralna banka koja se pridržava nejasnih pravila koje sama propisuje. Evrogrupi je potrebna politička zajednica koja bi joj obezbedila neophodni temelj političkog legitimiteta na kojem bi počivale njene fiskalne i monetarne odluke.
Da li će Dr. Šojbleov plan popraviti ovaj neodrživi sistem? Jedino što on može da uradi je da nedelotvorno makroekonomsko upravljanje i politički autoritarizam evrogrupe ogrne plaštom pseudolegitimnosti. Time bi se ozvaničile sve loše strane trenutnog saveza država, a san o evropskoj federaciji odložio u nedogled.
Opasna strategija
Prošlog maja sam na marginama jednog od sastanaka evrogrupe imao privilegiju da vodim zapanjujući razgovor sa Dr. Šojbleom. Detaljno smo razgovarali o Grčkoj i budućnosti evrozone. Na dnevnom redu sastanka su između ostalog bile i buduće institucionalne promene za jačanje evrozone. Tokom ovog razgovora mi je postalo jasno da je Dr. Šjbleov plan osovina oko koje se okuplja većina ministara finansija.
Iako na ovom sastanku 19 ministara nije bilo reči o grexitu, bilo je nadvosmislenih signala u tom pravcu. Jedan kolega je rekao da države članice koje ne ispunjavaju svoje obaveze ne bi trebalo da se uzdaju u nepovredivost evrozone, u kojoj je glavna zapovest stroga dispiclina. Nekoliko ministara je naglasilo važnost davanja prava veta na nacionalne budžete stalnom predsedniku evrogrupe. Drugi su govorili o nužnosti osnivanja odbora Evropskog parlamenta sa pravom da odobrava odluke stalnog predsednika evrogrupe. Salom su strujali odjeci Dr. Šojbleovog plana.
Posle ovog sastanka i razgovora sa nemačkim ministrom finansija shvatio sam da je grexit preduslov za sprovođenje Dr. Šojbleovog plana. Kontrolisana eskalacija dugogodišnjih grčkih patnji, zaoštrena zatvaranjem banaka i ublažena kroz humanitarnu pomoć, bila bi vesnik nove evrozone. Sa jedne strane, sudbina rasipnih grčkih građana bi bila lekcija vladama koje žele da promene postojeća „pravila“, poput Italije, ili se protive prenošenju nacionalnog suvereniteta na evrogrupu, poput Francuske. Sa druge strane, mogućnost ograničenog finansijskog poravnanja (kroz širu bankarsku uniju i zajedničko osiguranje za nezaposlene) osiguralo bi podršku manjih članica.
Ako na trenutak zanemarimo moralne i filozofske prigovore protiv ideje koja u ime stvaranja tešnje Unije svesno pogoršava patnje svojih članica, neizbežno se postavljaju sledeća pitanja:
Da li cilj opravdava sredstvo?
Da li se ukidanjem nepovredivosti evrozone osigurava budućnost zone blagostanja?
Da li će ritualno samožrtvovanje jedne članice zbližiti Evropljane?
Da li argument da izbori u prezaduženim državama članicama ne mogu ništa da promene povećava poverenje u evropske instutucije?
Ili bi to moglo da proizvede upravo suprotan efekat, kada se strah i nezadovoljstvo prošire Evropom?
Budućnost Evrope
Grčka kriza je prva razotkila porozne temelje evrozone. Kriza se kasnije proširila i na druge zemlje. Pet godina kasnije, Grčka je ponovo u centru pažnje, jer Dr. Šojble ima plan kako da sanira monetarnu uniju. Deo ovog plana je i propast Grčke, jer grčka vlada ne nudi „uverljive“ reforme.
Ali istina je da evrogrupa nikada nije zaista nameravala da postigne dogovor sa Grčkom, koji bi štitio i interese poverilaca i interese jedne nacije čiji su se prihodi urušili pod teretom neuspelog „programa“ i čije društvo se raspada. Insistiranje zvanične Evrope da naša vlada sprovede ovaj neuspeli „program“ bilo je okidač za sprovođenje Dr. Šojbleovog plana.
Zanimljivo je da je naš argument o restrukturiranju grčkih dugova uvažen tek kada su pregovori propali. Prvi je to učinio MMF. Čak je i Dr. Šojble priznao da bi otpis dugova bio neophodan, ali je dodao da je to „politički“ nemoguće. Siguran sam da je to nemoguće samo njemu, koji želi grexit koji bi doveo do sprovođenja njegovog plana za Evropu.
Možda sam previše subjektivan i ovo što govorim ne zanima nemačke čitaoce. Nemačka je uvek bila „uzoran evropski učenik“. Njenim građanima treba odati priznanje na težnji da nacionalnu državu ugrade u ujedinjenu Evropu. Ali ostaje jedno važno pitanje:
Šta vi dragi čitaoci i čitataljke mislite o Dr. Šojbleovom planu? Da li je on u skladu sa vašim snom o Evropi? Ili će njegovo sprovođenje, u koje je ugrađen odnos prema Grčkoj kao mešavini otpadničke države i žrtvenog jagnjeta, dovesti do začaranog kruga autoritarizma i ekonomske nestabilnosti?
Die Zeit, 16.07.2015.
Sa engleskog preveo Michael Adrian
Sa nemačkog preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.07.2015.
GRČKA KRIZA