Političar koji je pružio najveći otpor na putu Srbije od Miloševićevog do Koštuničinog ustava bio je nesumnjivo Zoran Đinđić. Rekonstruisati vrlo dinamičnu, višestranu i slojevitu ulogu koju je Đinđić odigrao u postkomunističkom političkom životu Srbije predstavlja vrlo ambiciozan posao i prevazilazi zadatak koji se ovde postavlja i koji je fokusiran na put recepcije, modifikacije i političke primene odgovarajućih ideja. U svakom slučaju, ako je Đinđićeva borba protiv Miloševića bila školski primer vrednog učenja na sopstvenim greškama, upornog i samopožrtvovanog napredovanja do jasno formulisanog konačnog cilja, organizacione posvećenosti zadatku od prvorazrednog značaja za opšte dobro Srbije, njegova borba protiv Koštunice bila je daleko od te jednoznačnosti. Nije u pitanju čak ni sam rezultat borbe – u svetlu Đinđićevog trijumfa nad Miloševićem (pogotovo kada se uzme u obzir aperçu izručenja potonjeg Haškom tribunalu), Koštuničina pobeda pokazuje odsustvo pravih zasluga i bilo kakvog istinskog raspleta – koliko njen progresivni gubitak svakog drugog smisla osim onog koji proizlazi iz fiksacije na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Jer, boreći se protiv “retrogradne” i modernizacijskim tekovinama navodno “prevaziđene” tradicionalističke politike, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u “nacionalnom liberalizmu” iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid – diktaturu.

“Teren” na kojem je Đinđić odabrao da igra svoju odlučujuću “utakmicu” protiv Koštunice – da se ostane pri omiljenoj fudbalskoj metaforici prvog postmiloševićevskog premijera Srbije – bio je loše odabran, čime su na kraju obezvređeni skoro svi “golovi” koje je postizao. Fokusirajući se na cilj priključenja Srbije Evropskoj uniji, Đinđić je dozvolio da bude oslabljena njena intrinsična veza s evropeizacijom Srbije kao veličinom nesvodivom na puko članstvo u Evropskoj uniji. Norveška je, primera radi, zemlja koja je u potpunosti evropeizovana iako nije članica Evropske unije i njeno bogatstvo joj to u potpunosti omogućuje. Srbija, naravno, kao i sve druge siromašne postkomunističke zemlje nema puno manevarskog prostora: njoj je institucionalno vezivanje za Evropsku uniju potrebno upravo kako bi se evropeizovala, kako bi usvojila evropske vrednosti i norme, i to pod strogim nadzorom odgovarajućih evropskih organa. Međutim, to njenu političku elitu ne oslobađa obaveze da vodi računa o lomnoj međuzavisnosti i jednog i drugog – i obaveza koje mora da ispunjava shodno statusu koji ima na putu do punopravnog članstva u Evropskoj uniji i unutrašnje “logike” sistemskog povezivanja evropskih vrednosti i institucija koje hvataju korena. Đinđićev problem ležao je upravo u tome što je članstvo Srbije u Evropskoj uniji toliko prenaglasio da je postalo samorazumljivo da se ono i ne može drugačije ostvariti osim jednom modernizacijskom diktaturom. Iz današnje perspektive gledano, tragično političko pregnuće Zorana Đinđića deluje toliko anahrono da, uprkos svim neospornim rezultatima u mnogim segmentima modernizacije Srbije, više podseća na ono što su činili Petar Veliki u Rusiji ili Kemal Ataturk u Turskoj, nego na reformske tekovine Vaclava Havela u Češkoj ili Leha Valense u Poljskoj. U njegovoj slici sveta Srbija je bila beznadežno zaostala, a njena sveukupna elita nedorasla svom liderskom zadatku, tako da je samo od jednog jedinog spasioca – njega samog – zavisilo da li će se Srbija sa populističkim olujama uzburkanog okeana tranzicije napokon skloniti u mirnu luku Evropske unije.

Zoran Đinđić je bio često optuživan, i to za mnogo toga. Svakako, najveća nepravda mu je naneta optužbama da nije imao političku viziju koju bi u svom političkom angažmanu sledio. Jer, Đinđićeva celokupna pokretačka snaga u politici je dopirala od snažne političke vizije, koju je godinama sledio sve opsesivnije i beskompromisnije – vizije Srbije koja 2004. postaje kandidat, a 2010. i punopravni član Evropske unije (Đinđić, 2005: 10 i 79),1 nalik Grčkoj (Đinđić, 2005: 264). Tu viziju Đinđić nije želeo da ukotvi ni u kakvu ideologiju – pa čak ni u neku ideološku mešavinu – nego ju je vezao direktno za legitimacionu matricu koju je nazivao “filozofijom srpske istorije” (Đinđić, 2005: 126). Đinđićeva “filozofija srpske istorije” temeljila se na verovanju da je Srbija skrenula sa glavnog istorijskog toka 1914. (1918?) i protraćila ostatak veka u realizaciji bankrotiranih ideologija – od jugoslovenstva, preko komunizma, do nacionalizma – tako da je 2000. jedva došla u priliku da sebi izbori šansu da do 2010. potre svoj istorijski gubitak (gubitak celog “20. veka”),2 i to tako što bi odbacila sve ideologije u korist “programskih koncepcija” (Đinđić, 2005: 16; Đinđić, 2003a: 63).3 Opredeljenje za “neideološku politiku” trebalo je da bude najbolja prevencija od novog razočarenja, pošto u Srbiji istorija (20. veka) pokazuje da “ideološke politike” završavaju katastrofom. Tako je pokušaj zauzimanja ekvidistance ne samo prema već osvedočeno propalim ideologijama (jugoslovenstvo, komunizam, nacionalizam), nego i prema onima koje u Srbiji (posle 1914?) nisu uhvatile korena (liberalizam, socijaldemokratija, moderni konzervativizam), Đinđića opredelio da svoju političku poziciju gradi na samoproklamovanom “pragmatizmu”4 (u službi “programskih koncepcija”) koji se orijentiše isključivo na “modernizaciju”, operacionalizovanu kroz ispunjavanje konkretnih uslova koji se traže na svakoj stepenici približavanja punopravnom članstvu u Evropskoj uniji.

Samim tim, Đinđićeva “filozofija srpske istorije” ostala je, u biti, jedan i dalje romantičarski pokušaj reformulisanja stare, već kanonizovane teorije srpskog “nacionalnog bića” i njegovog “posebnog puta” (između Istoka i Zapada),5 kroz neutralisanje njene ksenofobične i antimodernizacijske oštrice (konačnim opredeljenjem za Zapad). Suština Đinđićevog rešenja sastojala se u tome što je postojanje “posebnog puta” srpskog naroda prihvaćeno aksiomatski, uz pridruživanje drugog aksioma: da će se taj put skoro okončati (2010) priključenjem opštem istorijskom toku (Zapada, odnosno još uže, Evropske unije). “Poseban put” Srbije mora se, dakle, prihvatiti kao datost; on postoji i nužno će postojati i u  narednim godinama, ali se približava svom kraju zato što na njega počinje da utiče istorijska zakonitost višeg reda, ona koja dopire sa jedino “pravog” (tj. zapadnoevropskog) puta (“magistrale”). U krajnjoj liniji, “dubinske” istorijske determinacije su ono što upravlja svim političkim dešavanjima i što na kraju krajeva opredeljuje ishode političkih sukoba. To je bio Đinđićev credo naročito u vreme kada je bio premijer Srbije: “Sreća ove vlade je što smo se našli na strani istorije, a istorija je evropska integracija”; “duh epohe” (Đinđić, 2003a: 322) je ono u šta se Đinđić uzdao da će njegovoj vladi pomoći da izdrži sva iskušenja i da Srbe dovede na kraj njihovog “posebnog puta”.

Zakonitosti istorije (“duha epohe”), po Đinđiću, nisu se manifestovale kroz ideje i ideologije nego kroz velike (“istorijske”) ličnosti. Na svom, nesrećno izabranom, “posebnom putu” srpski narod se i izgubio zato što su ga zbunile i pomele ideologije, sve te “lažne ideje” – u tom smislu Đinđić je ponovo dolazio u Marksovu blizinu – koje su ga sprečavale da spozna svoje “pravo sopstvo”. Ali, nisu bile samo ideologije u pitanju; najrazornije dejstvo po “osećaj realnosti” srpskog naroda imao je mit, prvo komunistički, a zatim i onaj kosovski.6 Još 1989. Đinđić je govorio da se “nacionalno težište” Srbije pomerilo na sever (tj. u modernizovanu Vojvodinu), dok “Kosovo u srpskoj istoriji igra ulogu razbijača realnosti, mit o Kosovu je od Srbije stvorio mit” (cit. prema: Dimitrijević, 2007: 32). Povratak iz ove ideološko-mitološke nedođije na „pravi“ put moglo se po Đinđiću izvesti još samo najneprohodnijom prečicom, kojom narod može da vodi samo oprezni intelektualni „avanturista“7 – ili, drugim rečima, „velika ličnost“,8 koja je iznad tradicionalnih relacija moći9 i koja time što se u potpunosti predaje „modernizaciji“ uspeva da prevaziđe istorijski usud cikličnih smenjivanja diktature i dezintegracije.10 Kao što se može odmah primetiti, „filozofija srpske istorije“ bila je ujedno i legitimaciona matrica za Đinđićevu vlastitu lidersku poziciju, temeljenu na suverenom poznavanju „logike“ svih (glavnih i sporednih) istorijskih tokova iodlučnosti da se suprotstavi mentalitetu srpskog naroda i njegove inteligencije (iz koje je i sam ponikao) i da ih naposletku promeni (tj. uskladi sa naddeterminišućim „duhom epohe“).

Veliko je pitanje koliko je ceo ovaj filozofsko-istorijski konstrukt opreznog intelektualnog „avanturizma“ bio u stanju da nadomesti mitove i ideologije i da posluži kao legitimaciona matrica Đinđićeve vlasti. Njegovi nedostaci morali su biti jasni i samom Đinđiću. Jer, dok je još bio na početku svog političkog angažmana, on je maja 1990. u novosadskom časopisu Stav objavio pronicljiv članak pod naslovom „Oni pomeraju brda“, u kojem je opisao šta čeka one najbolje kandidate za oprezne, intelektualne „avanturiste“ – srednjoevropske pisce i druge intelektualce – vrlo brzo nakon što im pođe za rukom da, po uspešno sprovedenim revolucijama u svojim zemljama, dođu na vlast. Oni bi, po Đinđiću, u politici još neko vreme mogli da uživaju poverenje građana na osnovu svog ranijeg ugleda, ali su osuđeni na to da brzo počnu da gube i jedno i drugo. „Već prve diskriminatorske odluke (a one su nužne, jer političke odluke uvek nekog privremeno diskriminišu) okrnjiće taj kredit. Započeće drama vrtoglavog trošenja glavnice, drama u kojoj će na kraju svi izgubiti. Postoji samo jedan izlaz. Ogromno poverenje, koje pisci i intelektualci kao svoj ulog unose u politiku, može da bude iskorišćeno za ubrzano stvaranje političkih institucija kao trajnih izvora političkog poverenja“ (Đinđić, 1996a: 56). Drugim rečima, Đinđić je 1990. intelektualce u postkomunističkim zemljama opominjao da moraju da prestanu da „pomeraju brda“ kada dođu na vlast i da svoju uzbudljivu imaginaciju obuzdaju u korist relativno bezličnog i mukotrpnog posla izgradnje demokratskih političkih institucija. Istinska politika vodi se u takvim institucijama, a onaj ko to ne čini mora da zna da sebi perspektivno kopa političku raku.11 Najbolja opomena dolazila je iz Srbije, u kojoj na vlasti doduše nije bio nikakav intelektualac, nego kratkovidi političar koji je ignorisao demokratske političke institucije i koji je doživeo sudbinu iz koje su najbolju pouku mogli da izvuku upravo intelektualci. Januara 1992. Đinđić je u jednom drugom tekstu opisao onaj najveći Miloševićev udes: doneo je čitav niz ličnih odluka, od kojih je količina loših bila toliko velika da su i one dobre postale bezvredne. Štaviše, svaka nova Miloševićeva odluka bila je sporna, pošto se više i nije mogla ocenjivati sa stanovišta ispravnosti ili pogrešnosti, tako da je jedina ispravna odluka koju je mogao da donese bila odluka da ode sa vlasti (Đinđić, 1996a: 134). U protivnom, drugim političkim akterima preostajala je samo jedna ispravna odluka – da svoju celokupnu političku aktivnost podrede osnovnom cilju da ga oni sami smaknu sa vlasti, kada već on to neće dobrovoljno da učini.

Postoje opipljive indicije da je Đinđić i po dolasku na vlast u svom filozofsko-istorijskom konstruktu opreznog intelektualnog „avanturizma“ prepoznavao ne samo „slamku spasa“, nego i ispoljavanje onog istog zla (one negativne strane u srpskom „nacionalnom biću“ ili, tačnije, u njegovoj političkoj eliti) od kojeg je Srbiju hteo da spasi. Kada je u tekstu „Neophodna promena srpskog kolektivnog ponašanja“, napisanom povodom prve godišnjice petooktobarskih promena, problematizovao „nacionalnu“ slabost Srba i njihove političke elite da ni za svoje najsvetlije istorijske događaje (kao što je bila revolucija od 5. oktobra 2000) ne znaju da li su bili pobeda ili poraz, Đinđić je pokrenuo i jedan sasvim drugačiji problem: „Šta možemo izdvojiti kao tipologiju ponašanja naše političke elite? Najpre, inicijativu i aktivizam, koji nas svrstavaju u istorijske narode. Ta osobina nas gura među aktere svetskih događaja. Uz nju dolazi i ispravan istorijski instinkt. Naša politička elita je, sve do određenog prelomnog trenutka, imala ispravnu procenu. Onda dolazi ‘žuta minuta’, gubitak osećaja za realnost, prevlast avanturizma i nekritičkog zanosa. Umesto da realistično proceni ostvarene rezultate, zadovolji se njima i postara se da ih obavezno sačuva, srpska politička elita hoće uvek više podsećajući na kockara koji povećava ulog, sve dok na kraju sve ne izgubi“ (Đinđić, 2003a: 312). Ovde se očigledno radi o nečemu sasvim drugom nego što je nerazlikovanje nacionalne pobede i poraza; ovde je problem u tome što se „srpska politička elita“ (sam Zoran Đinđić?) ponaša kao kockar koji od nedvosmislene male nacionalne pobede (revolucija od 5. oktobra 2000) pravi veresiju, zalećući se odmah ka konačnoj velikoj pobedi (punopravno članstvo u Evropskoj uniji 2010), i na kraju izgubi sve (uključujući i život). To su bile mračne strane Đinđićeve „filozofije srpske istorije“ kojih je on po svoj prilici bio samo maglovito svestan, koje su ga nesumnjivo opsedale, ali koje nikada nije želeo da podrobnije eksplicira zato što bi to vodilo urušavanju legitimacione matrice koje se morao to grčevitije držati što je više odbacivao ne samo mitove, nego i ideologije.

Ono, pak, što je bio najveći problem Đinđićeve „filozofije srpske istorije“ bilo je distanciranje i od same demokratije. Odbacujući sve ideologije redom, Đinđić je izgubio i uporište za odgovarajuće teorijsko fundiranje demokratije, što se onda odrazilo i na samu legitimacionu matricu njegove vlasti. Na taj način, on je, kako dobro primećuje Vladimir Gligorov, postao prijemčiviji za „shvatanje da demokratija nije sredstvo izgradnje države i nacije, već se to mora postići drugim sredstvima“ (Gligorov, 2006: 143), kao i za razvijanje čitave teorije reformi koje ne moraju nužno posedovati „demokratsku legitimnost“ (Gligorov, 2006: 146). Nema sumnje da je na Đinđićevu distanciranost spram demokratije uticalo njegovo razočarenje ishodom narodnih pobuna – od 9. marta 1991, preko protesta 1996/1997, pa do samog rušenja Miloševićeve vlasti 5. oktobra 2000.12 – ali se nikako ne sme izgubiti iz vida da je taj uticaj sve drugo samo ne jednoznačan. „Događanja naroda“ ostavila su dubok pozitivan uticaj na Đinđića, učvršćujući ga u uverenju da narod ima svoju jasnu i nedvosmislenu predstavu o „dobrom životu“ (u okviru Evropske unije), ali da mu manjka volja da tu predstavu ostvari, zbog čega je neophodno da ga u svoje ruke uzme reformski političar koji je u isto vreme i „nepretenciozni politički lider“13 i oprezni intelektualni „avanturista“. Zato je Đinđićeva predstava naroda uvek nosila na sebi pečat organske zajednice, koja na ulice izlazi povremeno da bi aklamirala vodeću ulogu „pravog“ reformskog političara, ali koju onda taj političar mora da dalje neprekidno drži u stanju „političkog jedinstva“, sprečavajući sve razdore i afirmišući vrednosti reda i poretka14 uz pomoć „totalne mobilizacije“.15 Tek u tom kontekstu može se dobro razumeti Đinđićeva ključna poruka njegovim stranačkim drugovima, napisana u Izveštaju o radu DS između dve skupštine, povodom prve godišnjice revolucije od 5. oktobra 2001: „Sve prepreke na tom putu ka Evropskoj uniji ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni“ (Đinđić, 2003a: 278). „Milošević, ustavi i zakoni“ predstavljali su kvintesenciju „prepreka“, koje Srbija treba da „uklanja“, predvođena Đinđićem kao „pravim“ reformskim političarem, tvorcem spasonosne „filozofije srpske istorije“ i sprovodiocem „totalne mobilizacije“. A pošto je Milošević već bio „uklonjena prepreka“ i pošto su se „ustavi i zakoni“ za Đinđića u to vreme već bili uglavnom sveli na jedno te isto, jedina prava, aktuelna i realna prepreka bili su „zakoni“ koje izglasava neposlušni, razdorima skloni i premijerskoj vlasti nedovoljno potčinjeni parlament. Ta „logika“ je za demokratiju bila mnogo pogubnija nego proglašavanje svih (redovnih i prevremenih) izbora za luksuz i kočnicu reformi, jer je na kraju vodila identifikovanju osnovne „prepreke“ reformi u svim onim pripadnicima naroda koji se uopšte „drznu“ da artikulišu svoje posebne interese, da ih brane od vlasti u meri u kojoj im to dopuštaju legalna sredstva i da biraju svoje predstavnike, čije prisustvo u parlamentu – i, štaviše, čije slobodno i aktivno učešće u njegovom radu – predstavlja conditio sine qua non izgradnje najstabilnije, a to znači demokratske osnove za bilo koju uspešnu politiku. Paradoks, koji je već primetio Gligorov, da je Đinđićevo „suviše veliko oslanjanje na diskrecionu vlast“ ugrožavalo ne samo brzinu kojom se reforme sprovode, nego i samu sudbinu reformi (Gligorov, 2006: 153–154), postajao je samo dramatičniji u svetlu vlastite Đinđićeve opaske o kockarskom mentalitetu „srpske političke elite“, koja je bila potpuno spremna da se odrekne manjeg cilja (započinjanja institucionalne demokratizacije Srbije u 2001. i njoj primerenih društvenih reformi) zarad „avanturizma“ ostvarivanja velikog cilja (punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji 2010).

Na ovom mestu potrebno je zastati i postaviti pitanje kako je moguće da je, u svakom pogledu, tako brilijantan um kao što je bio Đinđićev mogao poći takvom stranputicom i svoj politički credo ispunjavati besmislicama – u rasponu od „filozofije srpske istorije“ kao nadomestka za ideologije, preko političkog jedinstva na temelju bespogovornog reda i poretka kao nadomestka za artikulaciju interesa i njihovo parlamentarno usaglašavanje, pa sve do „totalne mobilizacije“ kao nadomestka za demokratiju – koje će napokon kontaminirati i njegovo nesumnjivo najveće postignuće: afirmaciju vrednosti članstva u Evropskoj uniji. Jedan deo odgovora uspela je da rekonstruiše Đinđićeva prijateljica Dunja Melčić, u nadahnutom tekstu naslovljenom „Filozofska radoznalost Zorana Đinđića“. Melčićeva je istakla dva bitna momenta u političkom sazrevanju Zorana Đinđića, od kojih je prvi njegova progresivna orijentacija na praksu („rešavanje problema“), koja se opire teorijskoj refleksiji i implicitno prilagođava svetu u kojem se ima delati (Melčić, 2006: 103 i dalje). Drugim rečima, pošto je Zoran Đinđić imao nameru da politički dela (i postigne odgovarajući politički cilj) u uslovima zaostale Srbije, on je morao i da misao koja rukovodi delanjem prilagodi njenoj vladajućoj svesti – a to znači i da je „emancipuje“ od teorijskih uvida do kojih je došao u fazi u kojoj je bio isključivo filozof. Naravno, i sama Melčićeva je bila svesna da do potpunog diskontinuiteta nije moglo doći, pa je kao najbitniju kopču između Đinđića filozofa i Đinđića političara prepoznala u idejama nemačkog istoričara Rajnharda Kozeleka,16 čiju je knjigu Kritika i kriza Đinđić preveo upravo u saradnji s njom. Kozelekov uticaj na Đinđićev politički rezon tako bi se pokazivao pre svega u shvatanju da su sudeonici u krizi skloni da je interpretiraju ne kao krizu, nego kao emancipaciju (Melčić, 2006: 121).

I zaista, Đinđić je u prvoj polovini devedesetih Miloševićev režim interpretirao u kategorijama krize i sputane emancipacije. Maja 1993, on je napisao vrlo karakteristična zapažanja: „Režim u Srbiji opstao je ne uprkos krizi, nego upravo zahvaljujući njoj. To je režim vanrednog stanja i sve dok takvo stanje traje, on je u očima građana primereniji i opravdaniji od bilo kog demokratskog režima“ (Đinđić, 1996a: 183). Miloševićeva vlast u Srbiji je „puki proizvod državne krize. Ona parazitira na toj krizi, bez volje i namere da je reši“ (Đinđić, 1996a: 184). Ona uopšte i nije sposobna da vodi politiku, nego samo da vrši vlast, zbog čega je politika nosi poput stihije. Milošević je morao da bude sklonjen s vlasti upravo da bi ostavio mesta u Srbiji za vođenje politike – a za to je bila sposobna samo opozicija. Međutim, domet Kozelekovog uticaja na Đinđića kao političara nije išao preko ovog uvida i toga je bila svesna i Melčićeva. U vreme kada je pisao predgovor za prevod Kritike i krize, Đinđić se već bio opredelio za odgovore na krizu moderne, koje Kozelek nije imao u vidu, pre svega za Fergusonov koncept „političkih građana“ (Melčić, 2006: 129).17 Nevolja je, međutim, u tome što je do 2001, pod utiskom političkih zbivanja u Srbiji u periodu 1996–2001, Đinđić izgubio poverenje i u ovaj odgovor na krizu Srbije, pošto su „politički građani“ već bili pasivizovani, umorni i iscrpljeni. To, opet, ne znači da je Đinđić mogao ili želeo da se vrati na Kozelekovu poziciju,18 iako mu je sada prvi put u potpunosti bila otvorena ona perspektiva od koje je Kozelek polazio u svojoj kritici „patogeneze građanskog sveta“ i koja je „definitivno izgubila“ u modernoj epohi – perspektiva apsolutističke države (Đinđić, 1997: 8). A za heuristički kvalitet vraćanja tekovinama apsolutističke države Đinđiću više nije bio potreban Kozelek, nego onaj teorijski autoritet koji je na Kozeleka ostavio uticaj „mnogo značajniji nego što to fusnote mogu dokumentovati“ (Đinđić, 1997: 23) – Karl Šmit.

Pri boljem uvidu u one najopskurnije ideje kojima je Đinđić sve više inklinirao što je duže bio u političkom životu uočava se da, koliko god one na prvi pogled izgledale heterogeno (i inkompatibilno sa konačnim ciljem evropske integracije Srbije), sve vode natrag ka učenju Karla Šmita. Sa Šmitovim učenjem Đinđić se, kako svedoče Ernst Keler i Dunja Melčić, nije upoznao krajem sedamdesetih godina u Konstancu, nego tek početkom osamdesetih godina u Frankfurtu na Majni, gde je koristio stipendiju Fondacije Aleksander fon Humbolt. Šmit je, uz Kozeleka i Lumana, bio ključni autor pomoću koga je Đinđić pokušavao da zaboravi svoju raniju marksističko-anarhističku fazu (Đinđić, 2005: 280; Melčić, 2006: 128).19 Iako su ga, po povratku u Beograd, prijatelji počeli percipirati kao „građanskog liberala“ (cit. prema: Perović, 2006a: 30), Đinđić je – nesumnjivo imajući u vidu uticaj koji je Šmit ostavio na njega – s pravom govorio da je „došao u Nemačku kao levi anarhista, a vratio se kao konzervativac sa izvesnom distancom prema svim teorijama“ (cit. prema: Dimitrijević, 2007: 18). Jedan od prvih Đinđićevih pokušaja da Šmita afirmiše u srbijanskim intelektualnim krugovima trebalo je da bude prevod jedne njegove knjige (možda baš Ustavnog učenja?) u okviru edicije Polis u izdavačkoj kući Prosveta (Veličković i Zodeman, 2007: 38). No, pošto ova edicija nikada nije pokrenuta i pošto Đinđić nijednoj drugoj izdavačkoj kući nije ponudio prevođenje Šmitove knjige, ostalo je da njegovo predstavljanje nemačkog teoretičara široj čitalačkoj javnosti u Srbiji bude nekrolog koji je napisao i objavio u NIN-u samo nekoliko dana posle njegove smrti u 97. godini. Nakon toga je sledio niz članaka objavljenih u Književnim novinama i kasnije preštampanih u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država, u kojima je Đinđić na ključnim mestima kritike državnog uređenja i politike u Jugoslaviji posezao za Šmitovim argumentima.

Iako postoji shvatanje da je i na Đinđića najveći uticaj ostavila Šmitova teorija političkog,20 ono teško može izdržati kritičku proveru. Štaviše, moglo bi se tvrditi da se Đinđić nikada nije inspirisao Šmitom na način na koji je to bilo pomodno u krugu ljudi koji su inklinirali politici Vojislava Koštunice i koji su, poput Slobodana Samardžića, zdušno prisvajali teoriju političkog. Šmitove tekstove iz perioda Vajmarske republike i Trećeg rajha, u kojima je on afirmisao podelu na prijatelje i neprijatelje kao suštinu „političkog“, Đinđić je naprosto ignorisao. Za njega su bili mnogo zanimljiviji Šmitovi posleratni pokušaji da se distancira od duhovne bliskosti svoje teorije političkog sa nacionalsocijalizmom i da sam optužuje druge (liberale, američke imperijaliste itd.) da se zalažu za moralno difamatorni pojam neprijatelja. U nekrologu Karlu Šmitu Đinđić je sasvim nekritički prenosio opomene ostarelog Šmita da je u suštini moderne epohe da se protivnik isključi iz sfere moralnosti, proglasi neprijateljem čovečanstva i na kraju uništi. Taj „pad u varvarstvo opšteg neprijateljstva“ (Đinđić, 1985: 35) Đinđić nije ni na koji način doveo u vezu sa samim Šmitovim učenjem. Iako nije propustio da napiše da je Šmit „poslednji dijalektičko-dijabolički mislilac iz epohe svetskih ratova“ (Đinđić, 1985: 35) i tvorac „zloglasnog“ pojma totalne države (Đinđić, 1985: 35), Đinđić je Šmita hvalio kao teoretičara koji je ukazivao na to da jedini put spasa od pogubnog poriva  moderne da pervertira pojam neprijatelja leži u suspendovanju vrednosnog (ideološkog) pluralizma i prenošenju suvereniteta na vanpolitički autoritet21 – što je već nagoveštavalo Đinđićev kasniji zaokret ka glorifikaciji vlasti koja nije ideološka, nego društveno-reformska i intelektualno-avanturistička u isti mah.22

S druge strane, Miloševićevu vlast – u kojoj se, shodno Kozelekovoj paradigmi, najdestruktivnije ispoljavala kriza „srpske istorije“ – karakterisala je upravo najprimitivnija upotreba razlikovanja prijatelja i neprijatelja. U tekstu „Građansko društvo kao životinjsko carstvo“ iz 1992. godine Đinđić je, ne pominjući Šmita, sledio njegovo razlikovanje između političkih ratova na jednoj strani, i verskih ili ideoloških ratova na drugoj strani, i to razlikovanje primenjivao na javnu scenu Srbije: „Politički odnos neprijateljstva podrazumeva želju da se protivničkoj strani nanese šteta, pri čemu ona može biti totalna, tj. može u sebi uključivati želju za fizičkim uništenjem. Ali, političko neprijateljstvo nije lično neprijateljstvo. Tamo gde je protivnik moralna ništarija, tamo nema prostora za primirje, jer sa njim se rat vodi do istrebljenja“ (Đinđić, 2003a: 21). To je, po Đinđiću, bila situacija u Srbiji u kojoj je Milošević koristio kontrolisane medije da narod huškaju na opoziciju kao neprijatelja koga treba istrebiti. Umesto u „građanskom društvu“, Srbi su se nakon pada Berlinskog zida tako obreli u „životinjskom carstvu“, u kojem su mediji vodili ideološke ratove protiv demonizovanih neprijatelja (kao što je bio sam Đinđić). Do kraja svog života Đinđić će biti ubeđen da ga je pratila Miloševićeva stigma kao neprijatelja koji je moralna ništarija i koga treba likvidirati i da je to razlog zbog kojeg u Srbiji nikada nije ostvario onu popularnost koja bi mu u nekom otvorenom demokratskom društvu neminovno pripala.

Samim tim, Đinđić je imao sasvim opipljive razloge da iz svog selektivnog čitanja Karla Šmita izostavlja sve što je upućivalo na poželjnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja. Ono što je Đinđića vuklo ka Šmitu bila je već sama činjenica što je nemački pravnik živeo u blizini „centara u kojima se odlučuje o istoriji, atmosferi egzistencijalne opasnosti koja prati velike odluke“ (Đinđić, 1985: 36) i što je mogao samouvereno da tvrdi da je politika „uvek polje egzistencijalnih istorijskih odluka, a nikad sitnih kompromisa i činovničke rutine“ (Đinđić, 1985: 35), kao i da demokratija nije u stanju da garantuje održanje „političke egzistencije nemačke nacije“, što ga je na kraju opredelilo da se svrsta uz nemačkog „vođ(u)“ (Đinđić, 1985: 36) i da ustraje na „nepokolebljivoj kritici parlamentarne demokratije“ (Đinđić, 1985: 35). Ipak, Đinđića je Šmitu najviše privukla „klasična teorija diktature“ ili – kako je on to u jednom od podnaslova knjige Jugoslavija kao nedovršena država formulisao – „diktatura posmatrana bez predrasuda“. Šmit je omogućio Đinđiću ovaj navodno bespredrasudni pogled na diktaturu, a pre svega na inovatorstvo u razlikovanju komesarske i suverene diktature,23 koji je omogućio i odgovarajuću kritiku ustavnog poretka SFR Jugoslavije i Srbije kao njene federalne jedinice.

Polazeći od Šmitove definicije suverena,24 Đinđić je u Jugoslaviji konstatovao postojanje neadekvatnog pravnog sistema, koji nije omogućavao pravljenje razlike između normalnog i vanrednog stanja – doprinoseći na taj način normalizaciji vanrednog stanja – i koji je bio upućen na permanentnu suverenu diktaturu (Đinđić, 1988: 85), komunističku diktaturu „koja sebe od samog početka razumeva kao trajni izvornormi koje regulišu život zajednice“ (Đinđić, 1988: 86). Komunistički suvereni diktator odvojio je svoju suverenost od države, legitimišući se ne zaštitom države i njenog normalnog pravnog poretka od neke velike opasnosti, nego jednom svetsko-istorijskom misijom – misijom oslobođenja čovečanstva (Đinđić, 1988: 88). Međutim, to nije bilo sve. Pod uticajem Šmita, Đinđić je kao jedno od najznačajnijih obeležja suverene diktature označio prisvajanje ustavotvorne vlasti koja se nalazi iznad (ili izvan) „ustava kao ugovora“ i čuva ga na taj način da ga degradira na nivo običnog zakonodavstva koje se može menjati u svako doba (Đinđić, 1988: 101–102). „Sudeći po načinu promene našeg ustava, ustavotvorna moć je tu sasvim trivijalizovana. Obična, zakonodavna skupština ovlašćena je da menja postojeći ustav i da eventualno donese novi, i za taj čin nisu joj potrebne nikakve dodatne kvalifikacije. Izuzetnost ustava, koja se između ostalog, ogleda u tome da ga donosi i suštinski menja samo ekskluzivni subjekt, ustavotvorna skupština, u našoj zemlji je u potpunosti razgrađena“ (Đinđić, 1988: 113).

Iako mu je taj teorijski model bio potreban kako bi ga koristio u svojoj kritici komunističke suverene diktature u Jugoslaviji, Đinđić je otišao korak dalje, pokušavajući da dodatno radikalizuje i sam taj teorijski model. Za Đinđića je sada svaki „čuvar ustava“ – čak i ako nije imao veze sa komunizmom (ili nacionalsocijalizmom) – mogao biti označen kao diktator. Šmit je, po Đinđiću, isprobavao različite varijante čuvara ustava, da bi na kraju završio u apologiji nemačkog vođe, realizujući tako ono što nije do kraja reflektovao u svojoj ustavnoj teoriji, a za šta mu je pretpostavku pružala njegova „klasična“ teorija diktature (Đinđić, 1988: 112). Na osnovu takvog inoviranja Šmitovog učenja, Đinđićev novi zaključak je glasio da je u svim demokratskim ustavnim državama koje poznaju čuvara ustava – pa makar on bio i ustavni sud – na delu diktatura. Enigmatično zapažanje iz knjige Jugoslavija kao nedovršena država da „gde postoji čuvar ustava, tamo ne postoji ustav (tj. tamo je ustav degradiran na nivo običnog zakonodavstva)“ (Đinđić, 1988: 107), svoje objašnjenje je dobijalo nekoliko strana dalje, na mestu na kojem je Đinđić davao svoj odgovor na pitanje šta bi trebalo smatrati čuvarom ustava: „jedini čuvar ustava koji ne ukida ustavnost jeste politička kultura političke zajednice“ (Đinđić, 1988: 110), shvaćena u smislu Šmitove političke jednakosti ili homogenosti.25 Problem „čuvara ustava“ time je zaoštren do besmisla: ustav može čuvati samo cela politička zajednica, homogenizovana jedinstvenom kulturom („duhom“), i to pod uslovom da ne postoji nijedan državni organ koji bi to činio (i koji bi automatski morao biti proglašen za diktatorski). A ako takva homogena politička zajednica ne postoji (što je nesumnjivo bio slučaj ne samo u Jugoslaviji nego i u Srbiji), onda državnim organima i ne preostaje ništa drugo do da uđu u legitimnu borbu za diktaturu. „Kulturalizacija“ pitanja čuvara ustava na kraju je završavala u ogoljavanju političke borbe za konkretno ovlašćenje čuvanja ustava: tamo gde nedostaje politička zajednica homogenizovana političkom kulturom legitiman je svaki moćnik koji pobedi svoje konkurente u borbi za interpretaciju ustava i onda počne da čuva tu interpretaciju ustava.

Đinđić je dalje tvrdio da je jedna moderna (a to neizbežno znači: pluralistička) politička zajednica nesposobna za jedinstvenu suverenu volju i da do nje ne može da dođe čak ni preko svojih predstavnika u ustavotvornoj skupštini. To se reflektuje na ustavnost tako što bi svaki ustav koji bi proizašao iz suverene volje naroda iskazane na ustavotvornoj skupštini, kao i na pratećem referendumu za usvajanje ustava, morao biti proglašen manjkavim – on bi navodno bio tek „jedan od mogućih ispoljavanja izvorne suverenosti, bez vlastitog težišta i imanentne legitimnosti“ (Đinđić, 1988: 117). Prigovor ima smisla samo ako se posmatra iz perspektive Šmitovog suverenog diktatora – koji je Đinđiću neprestano lebdeo pred očima – i njegove neprestane dispozicije ustavnih promena. Iz perspektive redovnog funkcionisanja demokratske ustavne države prigovor je besmislen pošto su legitimacijski neproblematične kako sporadične ustavne promene, sve dok se odvijaju po predviđenim pravilima i uz široku demokratsku podršku, tako i sve one borbe za ustavna tumačenja, koje se neprekidno odvijaju i u ustavnom sudu i u samom društvu (vršeći onda povratan uticaj na ustavni sud). Međutim, Đinđić je ovakvu predstavu demokratske ustavne države odbacio, smatrajući je legitimacijski problematičnom, i opredelio se za rešenje po kojem se utemeljenje za opšte važenje ustava može naći samo u osnovnim pravima čoveka (Đinđić, 1988: 118 i dalje). A pošto je i na osnovna prava čoveka suštinski gledao kroz prizmu Šmitovog „klasičnog prikaza“ iz Ustavnog učenja, tj. kao „sistem precizno definisanih kompetencija“ unutar ustavno-pravnog poretka nacionalne države (Đinđić, 1987b: 35) – dobro osećajući da se u celinu Šmitove teorije nikako ne uklapaju osnovna prava čoveka, shvaćenog kao “nepolitičko biće“ (Đinđić, 1987b:34) – to ga je opredelilo da njihovo najoptimalnije teorijsko osavremenjavanje pronađe u Lumanovoj društvenosistemskoj teoriji, unutar koje su osnovna prava čoveka tretirana kao prava svojstvena društvenom biću lišenom čoveka – odnosno kao „stabilizovani učinci društvene samointerpretacije“, kao objekti  državnopravnih intervencija i kao „funkcije“ ustavno-pravnog poretka (upor. Đinđić, 1987b: 32, 35 i 36). To je bila pozicija sa koje je Đinđić ustrajno i konsekventno kritikovao i odbacivao „individualističko-liberalne teorije osnovnih prava“, kao posebno loš „praktično-organizacijski uput“ za postkomunistička društva poput Jugoslavije (Srbije). Pošto su navodno bile utemeljene na čoveku kao preddržavnom, nepolitičkom biću, koje se brani od države kada mu ona ugrozi slobode, Đinđić je u ovim teorijama prepoznao najveću smetnju za izgradnju ustavno-pravnog poretka koji osnovna prava čoveka tretira kao „instrumente integracije pojedinaca u političku zajednicu“ – odnosno kao sredstvo „integracije državne celine“ uopšte (Đinđić, 1987b: 36) – i u kojem je princip podele vlasti toliko obesmišljen da više ne postoji nijedno „socijalno relevantno polje na kome ne bi delovale sve tri klasične ‘vlasti’“ (Đinđić, 1987b: 35). Ustav koji bi nikao iz tako shvaćenih osnovnih prava (i u kojem bi liberalni princip checks and balances bio efektivno otpisan) bio bi veran originalnom duhu Šmitove ustavne teorije, jer bi se zaista pokazao kao potpuna negacija kako liberalizma, tako i konstitucionalizma: ustavno-pravni poredak koji bi takav ustav uspostavio mogao bi biti shvaćen još samo kao „interpretacija socijalnog poretka, a ne spisak vrednosti i normi“ (Đinđić, 1996b: 235) – pogotovo ne onih koje bi dovodile u pitanje „državnu celinu“ (u kojoj god „političkoj formi organizacije zajednice“ da se pojavi).

U svim ovim Đinđićevim izlaganjima sasvim se jasno može raspoznati gravitaciona snaga Šmitove teorije političkog jedinstva i, štaviše, homogenosti, bez koje nema one jedino „prave“ „državne celine“ – nacionalne države. Prava snaga političke homogenosti – pisao je Šmit, a prepisivao Đinđić – ležala je u iracionalnoj nacionalnoj svesti, na kojoj se temelji nacionalna država (politička zajednica ili „državni narod“) i celokupna ustavnost. Simboli nacionalne države imaju najveću „integrativnu moć“ jer podrazumevaju „znatan intenzitet osećanja pripadnosti, političke volje i državnosne svesti“ i ne mogu „se kompenzirati nekim racionalnim tipom ‘vezivanja’“ (Đinđić, 1988: 9).26 Na tom ključnom programskom mestu uvoda u tekstove skupljene u knjigu Jugoslavija kao nedovršena država Đinđić je prizvao i sam vrhovni autoritet – Karla Šmita – koji je obznanio najveću političku mudrost: „Ne stvara ‘državna vlast’ ‘državni narod’, nego predstavlja samo izraznjegove egzistencije u modusu onog političkog“ (Đinđić, 1988: 9). Naravno, Đinđić je odmah požurio da objasni da nije svaki narod ujedno i državni narod, kao što ni svaki državni narod ne mora to da ostane. „Niti je svaki narod koji se nalazi u državi politička zajednica (teritorija, narod i državna vlast nisu dovoljna pretpostavka), niti je ona neko trajno svojstvo, koje se ne može izgubiti“ (Đinđić, 1988: 16). Komunisti su u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, ukinuli nacionalnu državu i na mesto državnog naroda stavili „radnu zajednicu“, koja se konstituiše kroz usaglašavanje samoupravnih interesa, i tako političko rastvara u ekonomskom. Ne samo što se politika vodi izvan parlamenta (Đinđić, 1988: 13), nego se i svi ustavni sporovi rešavaju u vanustavnom prostoru – u komunističkoj partiji. I dok je nekada barem ta partija bila homogena, krajem osamdesetih to više nije mogla da bude, pošto nije više bilo predsednika koji je bio njen „agens i istovremeno garant homogenosti“ (Đinđić, 1988: 40). Dezintegracija je pri tom zahvatila i sve narode koji su činili Jugoslaviju, tako da su i sami Srbi, posle svih tih raskorenjujućih decenija, prestali da budu „državni narod“ i da poseduju potpuno jedinstvenu „egzistenciju“, koja se jedino mogla izraziti „u modusu onog političkog“ i od koje se jedino moglo očekivati blagotvorno integrativno dejstvo na „državnu celinu“.

Srbi su, dakle, pali na istorijskoj probi, zbog čega su osamdesetih godina 20. veka, gvozdenom istorijskom zakonitošću, umesto starog suverenog diktatora mogli jedino da dobiju novog, sasvim nalik starom. Ustav koji je donet 1990. predstavljao je osnovu za suverenu diktaturu Slobodana Miloševića kao nadomestak za istinsko „političko jedinstvo“ koje je u Srbiji nedostajalo i bez kojeg nije bilo moguće stvoriti „državnu celinu“. Ali, pravi problem s tim ustavom Đinđić je imao ne kao teoretičar nego kao političar, štaviše kao revolucionar koji je srušio vlast Miloševića i koji je već 6. oktobra 2000. morao da razmišlja o tome šta da uradi s njegovim ustavom. „Za mene Miloševićev ustav nije bio legalan sistem, nego sistem jedne diktature i za mene su postojale dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da ga anuliramo odjedanput i kažemo, više ne postoji, počinjemo od početka. Sve sudije su otpuštene, svi policajci su otpušteni, svi državni službenici i mi ćemo ih za deset dana ponovo zaposliti, ali ćemo ispitati ko su. Ili sve to isto učiniti za šest meseci, ali ne propustiti da se učini“ (Đinđić, 2001: 15). Međutim, meseci su prolazili i ništa se nije dešavalo, a Đinđić se i dalje protivio tome „da legalizuje stari sistem i da unutar starog sistema sprovodi promene“ (Đinđić, 2001: 15).

Miloševićev ustav važio je i dalje zato što je Đinđić, došavši u poziciju najmoćnijeg čoveka u Srbiji, shvatio da i dalje nema onog „političkog jedinstva“ bez kojeg ne može biti ni one svetle „državne celine“ o kojoj je pisao Šmit. Samim tim, izlaz se nije mogao naći ni u čemu drugom do u inoviranju – još jednom u nizu! – suverene diktature. Nema sumnje da je Đinđićeva pozicija unutar ustavnog poretka, koji je Milošević pravio za sebe, ostala jednako diktatorska, bez obzira na to što on sam nije zaposeo najmoćniji položaj u njemu, položaj predsednika Srbije (tu vlast je zapravo već Milošević bio pasivizovao, započevši praksu njenog popunjavanja političkim marionetama). U Srbiji je nastavljena praksa da se „delovanje nosilaca političke moći u normalnim situacijama, delom ili u potpunosti, kreće u prostoru meta-ustavnosti i meta-zakonitosti“ (Đinđić, 1988: 86–87), a ustavni poredak ne samo da nije uspeo da razvije „mehanizme miroljubivog rešavanja međusobnih konflikata“, nego su oni neprestano „proizvodili potrebu za političkim arbitrom koji to umesto njih čini, a taj politički arbitar samo je drugo ime za diktaturu“ (Đinđić, 1990: 565). Po parametrima sopstvene teorije, Đinđićeva premijerska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička. Ono što je jedino moglo da čini razliku bilo je dalje ojačavanje momenta suverene ustavotvornosti. Đinđićevo koketiranje sa revolucionarnom pravdom27 bilo je isuviše neartikulisano da bi moglo da posluži kao bilo kakvo upotrebljivo sredstvo legitimacije; jedino rešenje ležalo je stoga u vezivanju suverene diktature za ustavotvorstvo, kojem je temelje udario Šmit, a koje je Đinđić preveo u svoje „pragmatično“ vršenje vlasti. Iako joj je legitimacija bila uopštena do krajnjih granica „reformi“, nova diktatura je konkretno ovlašćenje za ustavotvorne promene crpela iz borbe za „čuvanje ustava“. Prisetimo li se Đinđićeve tvrdnje (iz knjige Jugoslavija kao nedovršena država) da „jedini čuvar ustava koji ne ukida ustavnost jeste politička kultura političke zajednice“ i stavimo li je u kontekst belodane činjenice da postmiloševićevska srbijanska politička zajednica nije imala političku kulturu, onda je svaki pobednik u aktuelnim političkim borbama mogao da istakne legitimno pravo da bude diktatorski „čuvar (nepostojećeg) ustava“, odnosno da sa ustavnošću čini šta ga je volja, nazivajući to sopstvenim „tumačenjem ustava“ koje samoinicijativno daje, „čuva“ i simultano sprovodi u političku praksu.

Naravno, Đinđiću njegova demokratska retorika nikada nije dozvolila da sebe javno problematizuje kao (suverenog) diktatora. Primera radi, jednom prilikom kada je govorio o istorijskoj zakonitosti „srpskog bića“ da osciluje od dezintegracije do diktature, on je svoju vlast predstavio kao prvi pokušaj da se dezintegracija zaustavi na jedan kvalitativno nov način, bez posezanja za diktatorskim ovlašćenjima: „Sada imamo veliki eksperiment, pokušavamo da zaustavimo dezintegraciju bez diktature. U tome nam pomaže ideja evropske integracije“ (Đinđić, 2005: 248). Diktatura na koju je ovde mislio Đinđić bila je pre svega vezana za fizičko nasilje i u tom smislu je njegova vlast zaista bila sve drugo samo ne upotreba fizičkog nasilja. Međutim, iz Šmitovih opisa suverene diktature, koju je bio namenio predsedniku Rajha, Đinđić je lako mogao da se uveri da je diktaturu daleko bolje definisati preko svrhe, nego preko sredstava koje upotrebljava. Zato više ni političko arbitriranje nije bilo dovoljno da objasni bit diktature – ili barem suverene diktature u koju se Đinđić uživljavao. Stvaranje političkog jedinstva (koje je nedostajalo u „egzistenciji“ Srba), samopotvrđivanje organske zajednice kroz red i poredak, te „totalna mobilizacija“ svih njenih pripadnika (izraz koji je Šmit preuzeo od svog prijatelja Ernsta Jingera) bili su isti krajnji ciljevi koje su Šmit i Đinđić delili, uzimali za polazište svojih projekata autoritarnog ustavotvorstva (u formi „čuvara ustava“) i sasvim neobavezno vezivali za neko šire evropsko okruženje (to što je Šmitov ius publicum Europaeum realno bio inkompatibilan sa savremenim pravom Evropske unije, kojem se Đinđić divio, ovde je od sasvim drugorazrednog značaja).

Sama pozicija premijera primoravala je Đinđića da se distancira od Šmitovog učenja, koje je u demokratski izabranom predsedniku države videlo onu reprezentativnu i suverenu figuru koja je predodređena za suverenu diktaturu. Međutim, pošto je i sam Šmit uvek podržavao jake, operativne i „aktivne“ kancelare, koji su se samo zaogrtali autoritetom ostarelog generala Hindenburga i koristili ga u svoje svrhe, to su krajnje intencije i Šmita i Đinđića bile sasvim saglasne. Jedina ključna razlika leži u tome što je Đinđić blokirao Koštuničin dolazak na mesto predsednika Srbije upravo zato što je ovaj imao sve preduslove za „reprezentativnu“ vlast (upor. npr. Đinđić, 2001: 6) i što se nije dao politički iskorišćavati na način na koji su nemački kancelari manipulisali izlapelim Hindenburgom u periodu 1932–1933. godine. To što je Koštunica u Đinđićevim očima ovaploćavao upravo one političke osobine koje je Šmit smatrao najnegativnijim – intelektualizam i nesposobnost za donošenje odluka28 –  u početku ga je preporučivalo za marionetu, kojom će se Đinđić koristiti, da bi tek od momenta od kojeg je Koštunica počeo da pokazuje žilav otpor i pretenzije na zaokruživanje vlastite suverenosti (od vrhova vojske i obaveštajnih službi)29 postalo prepreka zbog koje je mesto predsednika Srbije ostalo upražnjeno sve do Đinđićeve smrti.

Što je više imao uspeha na političkoj pozornici Srbije, to je Đinđić bio više ubeđen u uspešnost Šmitove formule suverenog diktatora. Činilo mu se da pred sobom ima sve manje prepreka i da je naposletku kucnuo čas da svoju viziju transformiše od čisto tehničke „programske koncepcije“, s onu stranu svake ideologije, u novi Ustav Srbije. Pogledajmo sada ukratko kako su izgledale ključne premise takve ustavne inicijative. Prelomnu tačku Đinđić je dostigao u decembru 2002, nakon što je osujetio izbor predsednika Srbije i tu funkciju razložio u funkciji predsednika Skupštine, koja se nalazila pod neposrednom kontrolom njega kao premijera. U to vreme Đinđić je bio na polovini svog premijerskog mandata i, iako je znao da ne može da sasvim mirno čeka izbore 2004,30 bio je uveren da je najgori deo posla za njim. Sva tri njegova najveća unutrašnja protivnika nalazila su se pred eliminacijom sa političke scene. Osujećeni kandidat za predsednika Srbije Vojislav Koštunica je u februaru 2003. trebalo da napokon izgubi i poslednje uporište u (saveznoj) državi, zbog čega se morao vratiti u srbijansku opoziciju (gde je, shodno Đinđićevom uverenju temeljenom na iskustvu iz Miloševićevog vremena, bio potpuno bezopasan),31 dok je u martu predstojao odlazak Vojislava Šešelja u Ševeningen i realizacija policijske akcije Sablja, u kojoj je trebalo da bude zbrisan vrh organizovanog kriminala i paravojnih formacija (sa Miloradom Ulemekom na čelu). Doduše, sva tri najveća inostrana protivnika ostajala su stameno na svojim pozicijama: u Americi Džordž V. Buš (koji je pritiskao na saradnju sa Haškim tribunalom i tražio velike protivusluge za finansijsku pomoć Srbiji), u Crnoj Gori Milo Đukanović (koji je jasno stavljao do znanja da će za tri godine sprovesti referendum o nezavisnosti Crne Gore), a na Kosovu i Metohiji Ibrahim Rugova (koji je tražio bezuslovno i bezodložno priznavanje nezavisnosti ove teritorije pod protektoratom). Međutim, eliminacijom unutrašnjih protivnika Đinđić je dobijao ogroman manevarski prostor da se sa spoljnim protivnicima uhvati u koštac mnogo uspešnije nego što je to do tada bio slučaj.

Sve u svemu, Đinđić je decembra 2002. pred sobom video sedmogodišnji period u kojem će Srbijom moći da vlada sa ukroćenom opozicijom, u kojem ga na spoljnopolitičkom planu čekaju velike borbe, ali na čijem kraju ga je očekivao – po njegovom mišljenju, sasvim realni – cilj političke, ekonomske i kulturne (re)integracije Srbije u Evropu. Jedini pravi problem koji se na tom putu pojavljivao i koji je mogao da ugrozi celokupnu Đinđićevu viziju i na unutarpolitičkom, i na spoljnopolitičkom planu, bio je problem Kosova i Metohije. Na osnovu informacija kojima je raspolagao, Đinđić je verovao da status Kosova i Metohije dolazi na red za rešavanje za dve do tri godine (Đinđić, 2003b: 72 i 96) – dakle 2005. – i da sve govori u prilog tome da će priznavanje državne nezavisnosti biti neminovno. Đinđić je znao da je reintegracija Kosova i Metohije u Srbiju neostvarljivo, pa čak i za samu Srbiju opasno rešenje,32 ali je, s druge strane, predviđao da bi politika ovog ili onog oblika saglašavanja sa nezavisnošću kosovske države bila politički samoubistvena. To je verovatno bio i najveći razlog zbog kojeg je Đinđić decembra 2002. tvrdio: „Naredne dve, tri godine su prelomne“ (Đinđić, 2005: 127). Dakle, ako je želeo da preživi te prelomne godine, zaključno sa 2005, Đinđić je morao da dela odmah. Otuda poslednja tri meseca njegovog života protiču u svojevrsnoj odsutnosti i nedostatku razumevanja za istinsku opasnost koja se nad njegovim životom nadvijala (Dimitrijević, 2007: 286–287) – od onih istih protivnika koje je on već doživljavao kao „bivše“ – kao posledicama njegove preokupiranosti problemom koji su svi srbijanski politički akteri već bili gurnuli pod tepih, koji se činio sve samo ne aktuelan, ali koji je „vizionar“ Đinđić već prihvatio kao svoj jedini istinski problem: problem destabilizujućeg uticaja proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije po (njegovu sopstvenu suvereno-diktatorsku) vlast u Beogradu.

Konfrontiran s tim problemom Đinđić je napravio plan za koji je verovao da će na najbolji način amortizovati ovaj udarac, a koji se u osnovi svodio na teritorijalnu podelu Kosova. Plan je trebalo da izgleda na sledeći način: početkom 2003. trebalo je problematizovati slab učinak protektorata međunarodne zajednice na normalizaciju prilika na ovoj teritoriji i pokrenuti inicijativu33 koja bi dovela do konferencije o Kosovu i koja bi ishodovala njegovom „konfederalizacijom“ (prema „nekakvom Kiparskom modelu“, „sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva“ – Đinđić, 2003b: 105), odnosno stvaranjem srpske „mini-republike“ na severu (tokom druge polovine 2003).34 Na dalje korake ka nezavisnosti, koje bi albanska strana neminovno i nezaustavljivo činila u naredne „dve-tri godine“ i koji bi dezavuisali celokupnu ideju konfederalnog Kosova i Metohije, Đinđić je planirao da odgovori „destabilizacijom Dejtona“ (tj. dovođenjem u pitanje državnog integriteta Bosne i Hercegovine)35 i da s tim pritiskom na međunarodnu zajednicu ide onoliko daleko koliko njoj treba da shvati da joj je bolje da podeli konfederalno Kosovo nego konfederalnu Bosnu. Samim tim, balkanski čvor je mogao biti presečen 2005, ali ne tako što će nezavisno postati celo Kosovo, nego samo jedna njegova (nesumnjivo mnogo veća) konfederalna jedinica. Pošto bi bio u situaciji da Srbiji pokaže kako je uspeo da od Kosova izvuče „ono što se izvući moglo“, krizna 2005. godina bi se završila bez većih političkih potresa i plan evropske integracije Srbije mogao bi biti nastavljen bez većih poremećaja, sve do konačnog učlanjenja 2010. godine.

U tom kontekstu potrebno je sagledavati Đinđićevu recepciju najvažnijeg segmenta Šmitove koncepcije suverene diktature – same ustavne promene koju treba da izvrši suvereni diktator. Već smo imali prilike da vidimo da je ustavno pitanje Đinđić doživljavao kao jednu od „prepreka“ svom programu učlanjenja Srbije u Evropsku uniju, a ne kao njenu logičnu pretpostavku i neophodan uslov. On je znao da ne može da postigne ono „jedinstvo ustava“ koje je Šmit zahtevao u slučajevima kada postoji punina „državne celine“, koja je mogla da proizađe samo „iz temeljne saglasnosti koja je postignuta“ u društvu (Đinđić, 1996a: 136) i zbog čijeg je izostanka novembra 1990. tražio odlaganje donošenja Ustava Srbije (Đinđić, 1996a: 138). Vladajući polarizovanom zemljom, u kojoj su se – od parlamenta do podzemlja – gomilali protivnici njegove diktature, Đinđić je svoje probleme sveo na formulu „Milošević, ustavi i zakoni“ i dao se na rešavanje ustavnog problema na način na koji je ranije „rešio“ problem svrgavanja sa vlasti i isporučivanja Slobodna Miloševića Haškom tribunalu i na koji je svakodnevno „rešavao“ probleme donošenja zakona u parlamentu (u kojem je većinu poslanika mogao da drži pod kontrolom samo uz pomoć političkih mahinacija). U svojoj ustavnoj inicijativi za 2003. godinu, koja je trebalo da startuje marta, formiranjem Komisije za pripremu teksta ustava u Skupštini Srbije (Đinđić, 2003b: 84) i da se završi do decembra iste godine (do kada je međunarodna inicijativa za konfederalizaciju Kosova i Metohije već trebalo da dâ neke rezultate) donošenjem novog Ustava Srbije,36 Đinđić je imao tri ključne novine. Pre svega, morala je biti sprečena svaka mogućnost da se ugrozi njegova suverena diktatura, tako da je podela vlasti bila otpisana redukovanjem položaja predsednika Srbije na protokolarnu funkciju.37 Drugo, Srbija je morala biti decentralizovana,38 a pitanje nove teritorijalno-političke organizacije trebalo je da se bazira na relativno trajnom ustavnom redefinisanju statusa Kosova i Metohije.39 Naposletku, ceo posao ustavotvorstva trebalo je da bude lišen svake veze sa starim ustavom, ali i sa demokratijom, pošto je Ustav Srbije trebalo da donese, po svom sopstvenom nahođenju, ona ista parlamentarna većina koju je Đinđić kontrolisao i koja je već imala iskustva s identičnim zakonodavnim radom.40 Ista procedura trebalo je da bude primenjena i 2005, nakon otcepljenja južnog dela Kosova i Metohije, ali i 2009, u fazi finalizacije priprema za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Na taj način Srbija bi bila ustavno „spakovana“ i „izručena“ Evropskoj uniji, a suvereni diktator je mogao da odahne: svoj dvodecenijski san bi ispunio, a nove generacije srbijanske političke elite trebalo bi tada da započnu sa konačnim prosvetiteljskim radom, obrazovanjem „političkih građana“ i stvaranjem „političkog jedinstva“ koje bi u nekoj daljoj budućnosti možda moglo da pretenduje na demokratski legitimitet.

Na kraju se hicima iz snajpera završila ova neobična diktatura, a uvođenje vanrednog stanja pokazalo je da Srbija nema diktatora koji bi bio u stanju da konačno sprovede u realnost teoriju suverene diktature Karla Šmita.41 Njene nesumnjive dobre strane – predanost cilju evropskih integracija, afirmacija kulture nenasilja i dinamizacija političkog života – zaslužuju da i dalje inspirišu nove generacije političkih teoretičara i praktičara u Srbiji. Međutim, iz njenih nesumnjivo loših strana moraju se izvući jasne pouke: kritika koja je komunizam otpisivala zbog jedne mesijanske ideje (dugoročnog ulaska u komunistički eshaton), pribegavanja suverenoj diktaturi i degradiranja ustavnosti na „obično“ zakonodavstvo, da bi na kraju i sama završila u jednoj drugoj mesijanskoj ideji (ekspresnog članstva u Evropskoj uniji) i nastavku pomenutih praksi vršenja suverene diktature i degradacije ustava, nema potencijal da Srbiju značajnije pomeri na putu političkih reformi. U tom smislu je Nenad Prokić bio potpuno u pravu kada je napisao da se Srbija mora čuvati da od „Đinđićevog delovanja ne napravi mit“ i kada je preporučio da se, na temelju veza koje su postojale između Šmita i Đinđića, započnu „široke refleksije npr. o odnosu vrhunskih intelektualaca i totalitarnih ideologija“ (Prokić, 2006). Refleksija koja je mnogo bitnija tiče se mogućnosti da se Šmit pobija Šmitom; da se Šmitovim (kasnijim) projektima „totalne pluralističke partijske države“ i „totalne firerove države“ suprotstavlja Šmitov (rani) koncept suverene diktature. A upravo se to dešavalo u Srbiji nakon obaranja vlasti Slobodana Miloševića. Kao sedamnaestovekovni glavni junak romana Podvojeni vikont Itala Kalvina, koga je topovsko đule rasparčalo, a medicinsko čudo ponovo oživelo kroz dve osamostaljene i međusobno suprotstavljene polovine, tako se i podvojeni Karl Šmit u Srbiji pojavio u samom središtu političke misli i prakse, inspirišući konačnu ustavnu katastrofu. Taj ishod se pokazao kao vrlo loš i zapravo kao kontraproduktivan sa stanovišta upravo onog konačnog cilja za koji se i sam Zoran Đinđić zalagao – sa stanovišta evropeizacije Srbije, koje treba, ali ne mora nužno i promptno i da vrhuni u članstvu u Evropskoj uniji.

Literatura:

Dimitrijević, Bojan (2007): Zoran Đinđić. Biografija, Beograd: Zavod za udžbenike.
Đinđić, Zoran (1982): Subjektivnost i nasilje. Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma, Beograd: IIC SSO Srbije.
Đinđić, Zoran (1985): „Fascinacija hoda po ivici. Povodom smrti Karla Šmita“, NIN, god. 36, br. 1797: 35–36.
Đinđić, Zoran (1987a): Jesen dijalektike. K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva, Beograd: Mladost.
Đinđić, Zoran (1987b): „Osnovna prava i ustavno-pravna država“, Theoria, god. 30, br. 1–2: 31–44.
Đinđić, Zoran (1988): Jugoslavija kao nedovršena
država, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
Đinđić, Zoran (1990): „Funkcionalnost diktature“, Sociologija, god. 32, br. 4: 564–567.
Đinđić, Zoran (1996a): Srbija ni na Istoku ni na Zapadu, Novi Sad: Cepelin.
Đinđić, Zoran (1996b): „Demokratija i autoritarni sistem“, Filozofija i društvo, br. 9–10: 231–238.
Đinđić, Zoran (1997): „Kritika utopijskog uma“, u: Kozelek, Rajnhart: Kritika i kriza. Studija o patogenezi građanskog sveta, Beograd: Plato.
Đinđić, Zoran (2001): „Im Gespräch mit Paul Lendvai: Zur Anatomie einer Revolution“, Europäische Rundschau, god. 29, br. 4: 3–20.
Đinđić, Zoran (2003a): Srbija u Evropi. Autorski tekstovi i intervjui, Beograd: Tanjug.
Đinđić, Zoran (2003b): O Kosovu, Beograd: Udruženje građana „Cer“.
Đinđić, Zoran (2005): Put Srbije u Evropu, Beograd: Draslar partner.
Gligorov, Vladimir (2006): „Ratnici i trgovci, pragmatizam i legalizam“, u: Perović, Latinka (ur.): Zoran
Đinđić: etika odgovornosti, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Mališić, Vesna (2004): Zoran Đinđić. San o Srbiji, Beograd: Čigoja.
Melčić, Dunja (2006): „Filozofska radoznalost Zorana Đinđića“, u: Perović, Latinka (ur.): op. cit.
Perović, Latinka (2006): „Uvod: Zoran Đinđić i srpsko društvo“, u: Perović, Latinka (ur.): op. cit.
Popović, Nebojša i Nikolić, Kosta (2006): Vojislav Koštunica, Jedna karijera, Beograd: Komitet pravnika za ljudska prava.
Prokić, Nenad (2006): „Fascinacija hoda po ivici. Sećanje na Zorana Đinđića – predlog za intelektualnu biografiju“, NIN, br. 2874 (26. januar),
Veličković, Dušan i Zodeman, Kristof (2007): Đinđić, Beograd: Alexandria Press.

d.m:

1 „Teren“ na kojem je Đinđić odabrao da igra svoju odlučujuću „utakmicu“ protiv Koštunice – da se ostane pri omiljenoj fudbalskoj metaforici prvog postmiloševićevskog premijera Srbije – bio je loše odabran, čime su na kraju obezvređeni skoro svi „golovi“ koje je postizao.

2 Zakonitosti istorije („duha epohe“), po Đinđiću, nisu se manifestovale kroz ideje i ideologije nego kroz velike („istorijske“) ličnosti.

3 Ono, pak, što je bio najveći problem Đinđićeve „filozofije srpske istorije“ bilo je distanciranje i od same demokratije.

4 Ipak, Đinđića je Šmitu najviše privukla „klasična teorija diktature“ ili – kako je on to u jednom od podnaslova knjige Jugoslavija kao nedovršena država formulisao – „diktatura posmatrana bez predrasuda“.

5 Karl Šmit se u Srbiji pojavio u samom središtu političke misli i prakse, inspirišući konačnu ustavnu katastrofu.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Blokada socijalnom učenju,  II deo, Republika, 474-475, 1-30.04.2010.

Peščanik.net, 12.04.2010.

Srodni linkovi:

Blokada socijalnom učenju,  I deo, Republika, 472-473, 1-31.03.2010.

Nenad Prokić, Zamisli Srbiju, 29.01.2010.

Aleksandar Molnar – Odgovor Vesni Pešić

Vesna Pešić – Molnarova kritika Zorana Đinđića

Polemika: Karl Šmit i Zoran Đinđić

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Maja 2001. Đinđić je otvoreno rekao da je još od 1990. sanjao da bude „čovek koji će uvesti Srbiju u Evropsku uniju“. Taj san je u međuvremenu postao teško izvodljiv, s obzirom na to da je Srbija pod Miloševićem nazadovala u svim oblastima i da je za njen oporavak bilo potrebno vreme koje je po svoj prilici prevazilazilo vreme demokratske podrške jednom političaru. Na mogućnost da bi „tempo“ reformi u Srbiji postao prespor i na taj način ugrozio njegov „san“, Đinđić je reagovao na vrlo indikativan način: jogunasto je najavio svoju momentalnu ostavku, umesto da prihvati svoje mesto u timu reformatora koji će, združenim snagama, Srbiju naposletku uvesti u Evropsku uniju. „Da li sada (2001) to mogu da sanjam, nisam siguran. Ali ako ljudi misle da Srbija ne treba da ide (ka Evropskoj uniji) tim tempom, ja neću biti ljut ni uvređen i biću u istoriji Srbije premijer koga će biti najlakše smeniti“ (Đinđić, 2003a: 168). Istina je bila upravo suprotna: cela reakcija je odavala uvređenost i ljutnju, a iz svih događaja koji su kasnije usledili jasno proizlazi da Đinđiću nikada nije na kraj pameti padalo da dopusti da bude smenjen sa premijerskog mesta i da se tako odrekne svog „sna“.
  2. „Moje čvrsto uverenje je da smo mi kao narod 20. vek prokockali. Mi smo ga izgubili zabavljeni pogrešnim eksperimentima. Jedan eksperiment je bio Jugoslavija, drugi je bio komunizam. Mi smo, praktično, vreme od 1914. do 2000. izgubili. Narod se 5. oktobra (2000) opredelio za ubrzanje istorije, a ne za ideju običnog diskontinuiteta“ (Mališić, 2004: 141).
  3. Odbacivanje ideologija trebalo je da ide toliko daleko da budu odbačene i negacije ideologija. U tom smislu Đinđić je 1997. pisao da je u Srbiji na dnevnom redu „profilisanje demokratske alternative za Srbiju, s onu stranu nekomunizma i nenacionalizma“ (Đinđić, 2003a: 55). Ko je sa Đinđićem hteo da menja Srbiju, taj nije smeo da bude ni komunista i nacionalista, ali ni protivnik komunizma i, pogotovo, nacionalizma.
  4. „Pragmatizam definišem kroz dve osobine. Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i, druga, fokusiranje na rešavanje problema“ (Đinđić, 2003a: 84).
  5. Glavno pitanje koje „nije prelomljeno u srpskom nacionalnom biću“ bilo je pitanje da li će se opredeliti za Istok ili za Zapad (Đinđić, 2003a: 175).
  6. U Srbiji je prvo postojao komunistički mit kao „poništavanje stvarnosti“, da bi ga smenio nacionalni mit (Đinđić, 1996a: 50).
  7. „Da, ja sam avanturista. Veoma sam spreman na rizik. Pokušavam, međutim, da taj rizik unapred procenim. Ako postane opasno, pokušavam da to izbegnem“ (Đinđić, 2005: 258).
  8. Svoju lidersku političku poziciju u Srbiji Đinđić je takođe obrazlagao „filozofsko-istorijski“, stavljajući je u kontekst tradicionalnog romantičarskog vapaja za gubitkom velikih ličnosti i velikih događaja u modernoj epohi: „Najveća ambicija svakog aktera javnog života je da pravi istoriju, i da lično utiče na velike procese. Suština slobode je da ti samo svojom privatnom odlukom menjaš neke velike stvari. U svetu danas postoji priličan deficit velikih ličnosti i velikih događaja, u kojima učestvuju istaknuti pojedinci“(Đinđić, 2005: 44).
  9. „U Srbiji zapravo nema moći, to je jedna prazna priča ljudi koji šire maglu i kažu – Đinđić je najmoćniji čovek u Srbiji, on upravlja svim i svačim“(Đinđić, 2005: 198).
  10. Smenjivanje faza diktature i dezintegracije bila je najdublja zakonitost „filozofije srpske istorije“(Đinđić, 2005: 247–248).
  11. I dok je u članku „Oni pomeraju brda“ Đinđić (iz pozicije opozicionara) sasvim trezveno upozoravao na nužnost koja će novu vlast naterati da donosi odluke koje „uvek nekog privremeno diskriminišu“ i da će se gomilanje takvih odluka obiti o glavu onome ko gomila moć van demokratskih političkih institucija, po dolasku na vlast je to upozorenje bio sklon da ignoriše, pozivanjem na čisti decizionizam: „Moja strategija je jednostavno da se donose odluke i da se postepeno pokaže ljudima da su to regulisani postupci, da to nisu lični gubici moći, kao što to ljudi u Srbiji misle, da sam ja sada najmoćniji čovek u Srbiji koji ima užitak da vlada. To uopšte nije istina“(Đinđić, 2001: 15; kurzivi A. M.).
  12. Po mišljenju Vladimira Gligorova, Đinđićevo udaljavanje od demokratije započelo je nakon što je protest 1996/1997. pokazao da je demokratska podrška naroda nedostatna za učvršćenje reformske politike i da su reformatori u Srbiji upućeni na netransparentne kompromise sa kriminalizovanim centrima moći (Gligorov, 2006: 147). Ipak, Đinđićevo razočarenje se u to vreme upravljalo pre svega prema političkim liderima i političkim partijama. Tako je, primera radi, jednom prilikom 1997. on vrlo jasno formulisao gde leži pravi problem demokratije u Srbiji: „Sve političke stranke su u vrlo lošem stanju – Miloševićeva stranka, i druge stranke. Ovo je period političke dekadencije, prekinut samo privremenim političkim i socijalnim nemirima“(Đinđić, 2003a: 43). Razočarenje samim narodom došlo je kasnije – ne pre 22. marta 2001, kada se Đinđić otvoreno tužio da je srbijansko društvo izgubilo polet i energiju koju je pokazalo prošle godine (Đinđić, 2003a: 154; upor. takođe i Đinđić, 2003a: 174).
  13. „Nepretenciozni politički lider“ je za Đinđića bio vođa koji izbegava ideologije i mitove (Đinđić, 2003a: 56) i koji ne koristi nasilje da bi stekao sledbeništvo. To je bila suštinska razlika između novog i starog tipa vođe, pri čemu je prototip starog vođe Đinđić video u okrilju komunističke ideologije: „Zaista, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge – vere u to da se ljudi i društvo u celini mogu silom menjati i usmeravati prema unapred utvrđenom planu i iz jednog centra“ (Đinđić, 2003a: 15–16).
  14. Svi razdori su Đinđiću bili suspektni jer su remetili njegove osnovne konzervativne vrednosti: red i poredak. Čak je i samo postojanje „interesnih i diskusionih grupa“ bilo nešto samo po sebi loše: „Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interesne i diskusione grupe“ (Đinđić, 2003a: 154; takođe i 174). Umesto što pojedine društvene grupe artikulišu svoje interese i stupaju u javnu diskusiju o mogućnostima njihove realizacije, Đinđić je smatrao da je bolje da ćute i da rade ono što im naloži reformistička vlast: „Treba nam novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda“ (Đinđić, 2003a: 157).
  15. Još 1997. Đinđić je u građanskom protestu prepoznavao „model totalne mobilizacije društva koji podrazumeva visok stepen motivisanosti, visok stepen solidarnosti i visok stepen poverenja u društvo“ (Đinđić, 2003a: 50) i preporučivao ga je da, kao model „permanentne mobilizacije“, i kasnije (posle obaranja Miloševićevog režima) služi za usmeravanje društva i privrede u željenom pravcu reformi.
  16. Uticaj pesimističke kritike prosvetiteljstva, koji vrhuni u apsolutizaciji krize moderne, Đinđić pri tom nije primio samo od Kozeleka, nego i od mislilaca Frankfurtske škole (Melčić, 2006: 125).
  17. U predgovoru knjizi Kritika i kriza Đinđić je kritici podvrgnuo Kozelekov stav da društvo u modernoj epohi uništava državu i da je to posledica pobedničkog uzdizanja „liberalnog građanstva“. „Suspendovanje te treće mogućnosti tj. političkih građana, koji stoje između depolitizovanog društva i države nije slučajno, nego proizlazi iz nemačke političke istorije. Šmitov, kao i Kozelekov pojam ‘građanskog društva’ delimično je opterećen specifičnim istorijskim iskustvom, koje u njihovim teorijskim konceptima poprima univerzalni značaj“ (Đinđić, 1997: 24). Kada se nepolitički građanin umeša u politiku dolazi do propasti, što je najbolje pokazalo iskustvo Trećeg rajha. Kada se bude desilo da „nepolitički građani opustoše politički prostor (u epohi nacional-socijalizma), onda to neće biti konsekvenca preteranog jačanja politizovanog građanstva, nego upravo znak njegovog nepostojanja“ (Đinđić, 1997: 25).
  18. Kozelekovu poziciju Đinđić je odbacivao i zbog toga što je zanemarivala objektivni raspad tradicije i nastanak krize (pre nego što su se filozofi prosvetiteljstva dali na posao smišljanja novih sinteza) (Đinđić, 1982: 10–11). Time su postali načelno legitimni svi pokušaji filozofsko-istorijskih sinteza (bez obzira na kritike koje se mogu uputiti svakoj od njih ponaosob), uključujući tu i onu za koju se i sam Đinđić konačno opredelio („filozofija srpske istorije“). Zanimljivo bi u tom kontekstu bilo pitanje da li bi Đinđić u prvim godinama 21. veka smogao snage da prizna bliskost sa Marksovom pozicijom, koju je kritikovao u svom doktorskom radu zbog neadekvatnog utemeljenja revolucionarne teorije (upor. Đinđić, 1987a: 16 i dalje), a kojoj se i sam počeo približavati suočen sa potrebom da objasni „istorijsku logiku“ koja spaja Miloševićev pad 5. oktobra 2000. i priključenje Srbije Evropskoj uniji 2010.
  19. Iz tog perioda ostala je anegdota o kupovanju Šmitovog Ustavnog učenja u antikvarnici Joške Fišera: „Sećam se da sam jednom prilikom kupio knjigu Karla Šmita o Ustavu. Koštala je 80 maraka. To je za mene bilo puno novca, a pri tom se radilo još i o polovnoj knjizi. Ali, u knjižarama je više nije bilo: postojalo je samo to izdanje. Pokušao sam da snizim cenu. Mislio sam da u levičarskoj knjižari o tome može da se razgovara. Moj argument je bio da se ne radi o ceni, već o autoru“ (Đinđić, 2005: 256). Kao što se može videti, Đinđić je očekivao da u „levičarskoj knjižari“ knjige jednog takvog konzervativca kao što je bio Karl Šmit ne smeju da budu na ceni i da zato do njih može da dođe tek pošto im obori cenu.
  20. Takvo shvatanje izneo je Vladimir Gligorov. Međutim, Gligorov je netačno interpretirao Šmitovo zagovaranje primata politike nad državom – pošto Šmit nikada nije tvrdio da je za utemeljenje države potrebno da nestanu razvrstavanja na prijatelje i neprijatelje (upravo suprotno!) – tako da je, samim tim, otpadala i teza po kojoj se Đinđić inspirisao Šmitom u razmišljanjima da li da sledi logiku srpskih nacionalista da u Srbiji ključna ustavna pitanja ne treba rešavati, niti državu utemeljivati, sve dok se ne reši nacionalno pitanje (u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji) (Gligorov, 2006: 149).
  21. „Šmit se ponaša kao neko ko ide po ivici ponora, videći jasno obe strane i opominjući neoprezne“ (Đinđić, 1985: 36).
  22. U tom smislu je tačna teza Nenada Prokića da se Đinđić samopoimao isto onako kao što je i Karl Šmit sebe opisao prilikom ispitivanja u Nirnbergu – kao „intelektualnog  avanturistu“ (Prokić, 2006).
  23. Svojevrstan je paradoks što je Đinđić Šmitovu teoriju diktature proglašavao za „klasičnu“ zato što govori „o transformaciji komesarske u suverenu diktaturu“ (Đinđić, 1988: 87), iako je upravo taj Šmitov inovativni segment bio najsporniji i iako je najmanje odgovarao svemu onome što je bila „klasična“ diktatura. U svakom slučaju, Đinđić je preuzeo Šmitovo razlikovanje komesarske i suverene diktature, konstatujući kako prva „lako postaje suverena, a organ koji je opunomoćen samo da ponovo vrati zakonitost često je sklon da sebi dodeli pravo paralelnog zakonodavca, i da svoje ‘vanredne mere’ prikazuje kao ‘zakone’“ (Đinđić, 1988: 86). Đinđiću je pri tom promaklo da se u ovom drugom slučaju više i nije moglo govoriti o diktaturi i da je smisao cele Šmitove misaone operacije i bio u tome da se obesmisli „klasična“ (komesarska) diktatura.
  24. Đinđić je citirao Šmitovu definiciju suverena kao onoga ko odlučuje o vanrednom stanju da bi je onda preformulisao tako da glasi: „suveren je onaj ko odlučuje šta je normalno
    stanje     neke političke zajednice“ (Đinđić, 1988: 81).
  25. Istina, u članku „Osnovna prava i ustavno-pravna država“, Đinđić je revidirao svoj stav i napisao da „‘čuvar ustava’ institucionalno može biti samo ustavni sud“ (Đinđić, 1987b: 40).
  26. Iz ove šmitovsko-lumanovske pozicije Đinđiću je morala biti suspektna Habermasova teorija ustavnog patriotizma, u kojoj je on video samo jedan u nizu bezuspešnih „racionalnih tipova ‘vezivanja’“. Đinđić ju je doživljavao kao etički postulat koji je primereniji „post-konvencionalnom identitetu“ – a to je bilo nešto što ga nimalo nije zanimalo (Đinđić, 1988: 9), s obzirom na to da je živeo u „konvencionalnoj“ Srbiji.
  27. „Mi imamo neki zakonski okvir, ali osećaj pravde je platforma s koje neko pravo može da se dovede u pitanje“ (cit. prema: Dimitrijević, 2007: 134).
  28. „Verujem da je njegov problem to što je intelektualac u politici, naime neko ko zapravo ne može da donese odluke i ko dobro analizira, ali na tome i ostaje. Pošto ne donosi odluke, on i ne greši i u jednom konfuznom narodu viđen je kao neko protiv koga se može manje nego protiv nekog drugog“ (Đinđić, 2001: 6). Na sastanku DOS-a održanom uoči revolucije od 5. oktobra 2000. godine Koštunica je, po Đinđićevom svedočenju, bio „veoma iritiran idejom da se zapravo mora nešto učiniti“ (Đinđić, 2001: 8).
  29. Koštunica je to činio pre svega pridobijanjem „starih kadrova“ na ključnim mestima u vojsci i u obaveštajnim službama. Primera radi, načelnik generalštaba VJ Nebojša Pavković ostao je na svojoj funkciji do 2002, dok je Rade Marković na čelu Državne bezbednosti ostao nešto kraće (do 27. januara 2001), ali dovoljno dugo da bi rukovodio masovnim uništavanjem kompromitujuće dokumentacije.
  30. Iskustvo u celom svetu Đinđića je učilo da se efekti reformi primećuju „tek posle pet, šest godina“ i da je od ključnog značaja da se ima „strpljenja“ tokom celog tog perioda
    (Đinđić, 2005: 126).  Pošto toga u Srbiji nije bilo, i sami parlamentarni izbori, koji su predstojali do kraja 2004, nisu bili lišeni velikog rizika. Ipak, rizik je Đinđić ocenjivao kao neuporedivo manji nakon Koštuničinog razvlašćivanja i preseljenja u jasnu i nedvosmislenu opoziciju februara 2003. godine. „U ostvarivanju reformi trenutno ne možemo da se oslonimo na razumevanje birača, pogotovo kada se ima u vidu da Koštuničina partija neprestano huška protiv naših reformističkih planova. Promene, dakle, moramo da sprovedemo sami. Onda će narod 2004. moći objektivno da prosudi šta su ljubimac revolucije Koštunica i njegova politika blokade postigli“ (Đinđić, 2003b: 19).
  31. Đinđić ni ranije ni smatrao da mu neka velika opasnost preti od Koštunice. Prema kazivanju Vladana Batića, Đinđić je 2000. imao prilično omalovažavački odnos prema Koštunici: „On nam je sada važan kao protivkandidat Miloševiću na izborima, kasnije ćemo lako sa njim. Nema para i nema stranku“ (Popović i Nikolić, 2006: 445). Takav odnos prema Koštunici Đinđić je u biti zadržao i kasnije: tek 2002. on je dobio šansu da postane opasan politički protivnik, i to samo pod uslovom da bude izabran za predsednika Srbije. Zato je uoči (prvih) predsedničkih izbora 2002. Đinđić iskreno konstatovao: „Čak i ako bi Koštunica pobedio na izborima, on još ni izdaleka ne bi dobio borbu za Srbiju. Ona bi tada tek stvarno započela“ (Đinđić, 2003a: 389). Pošto je sve učinio da Koštunica ne bude izabran za predsednika Srbije, Đinđić je mogao mirno da nastavi da veruje kako „borba za Srbiju“ neće ni početi.
  32. „Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog priraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara“ (Đinđić, 2003b: 101). S druge strane, teško je bilo zamisliti „da može normalno funkcionisati država sa ogromnim brojem nelojalnog stanovništva. Stvaranje takve države ne bi bio naš nacionalni interes“ (Đinđić, 2003b: 101–102).
  33. Đinđić je nameravao da sa svojom strategijom o Kosovu i Metohiji pred svetsku javnost izađe u „maju ili junu, kada se navršavaju četiri godine prisustva Unmika u  “Pokrajini“ (Đinđić, 2003b: 45).
  34. Ovakvo Đinđićevo zalaganje, izneto i u intervjuu od 22. februara 2003, londonski The Times je okarakterisao kao otvorenu „podršku Beograda pobunjeničkoj mini-republici Srba na Kosovu“ (Đinđić, 2003b: 50).
  35. U intervjuu Der Spiegelu Đinđić je 1. januara 2003. najavio da bi proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije ugrozilo mir u Bosni i Hercegovini, čime bi se otvorila potreba da granice u celom regionu budu „iznova određene“ (Đinđić, 2003b: 20). Bosnu i Hercegovinu Đinđić je i ranije tretirao kao konfederaciju, koja nije suverena država (upor. Dimitrijević, 2007: 37, takođe i 70–72), nego samo „provizorna država“, koja uz Kosovo i Metohiju čini „dve krizne tačke na Balkanu“ (Đinđić, 2005: 267).
  36. „Najkasnije krajem 2003. imaćemo novi ustav“ (Đinđić, 2003b: 19).
  37. Pošto predsednika Srbije „najverovatnije neće više birati narod, već parlament“ (Đinđić, 2003b: 19), on bi izgubio i ono malo „reprezentativnosti“, koje je Đinđić bio do tada voljan da mu prizna, i postao isključivo protokolarna figura.
  38. Ideju decentralizacije Đinđić je stavljao prevashodno u kontekst „efikasne države“ (upor. Đinđić, 2003b: 84).
  39. Sasvim je verovatno da je Đinđić ideju „decentralizacije“ imao nameru da združi s idejom o „konfederalizaciji“ Kosova i Metohije. Iako se Đinđić o tome nigde nije direktno izjasnio, jasno je da Kosovo u novom Ustavu nije moglo da ostane „Pokrajina“ i da je trebalo da bude tretirano kroz dva odvojena entiteta (regiona?), severni (srpski) i južni (albanski), s različitim stepenom vezanosti za Srbiju. Bilo kako bilo, Đinđić je kontinuirano od 2001. do 2003. naglašavao da ustav Srbije mora da izrazi njen suverenitet, a da suvereniteta nema dok se ne razjasni status Kosova i Metohije (upor. Đinđić, 2001: 16; Đinđić, 2003b: 16; upor. i Dimitrijević, 2007: 281). Relativno jednostavno rešenje prema kojem bi Ustav Srbije mogao da sadrži regulaciju temeljnih vrednosti i institucija Srbije bez Kosova i Metohije, uz upućivanje na – makar privremeni – prenos ustavotvornih ovlašćenja u pogledu ove teritorije sa Srbije na međunarodnu zajednicu (po osnovu Rezolucije br. 1244 Saveta bezbednosti UN), nije mu padala na pamet.
  40. Đinđić je bio decidiran da će skupštinska komisija napraviti Predlog ustava, ne konsultujući nikoga i bez nastojanja da pomiri različite ustavne predloge, koji su se već do tada bili pojavili u Srbiji: „Procedura ne treba da bude obrnuta – da se prikupljaju razni predlozi i da se nakon toga vidi da li je moguće postići saglasnost oko toga kako Srbija treba da  “izgleda“ (Đinđić, 2003b: 84).
  41. Vanredno stanje je uvedeno u vreme kada je vlada Zorana Đinđića već bila započela sa pripremama za ustavne promene. Predlog zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije sastavila je posebna skupštinska komisija 27. marta 2003. i njime je bilo predviđeno da će za sve faze ustavotvornog postupka biti potrebna podrška od svega 126 poslaničkih glasova (od ukupno 250), a da će za donošenje Ustava biti dovoljno da na referendumu glasa prosta većina birača. I dok je samo nekoliko meseci pre toga vlada insistirala na zakonskom uslovu da za izbor predsednika Srbije izađe većina glasača upisanih u biračke spiskove, za donošenje Ustava to više nije bilo potrebno. Iako je Zakon o postupku za promenu Ustava Skupština izglasala maja 2003, na kraju je stavljen van snage odlukom Ustavnog suda.

Author: Aleksandar Molnar