Umiranje demokratije

Ovlašan pregled događaja koji su se odigrali u julu i mogu se dovesti u vezu sa opštim trendom propadanja demokratije uključuje suđenje poznatom novinaru opozicionog lista Džumhurijet u Turskoj, Putinovu zabranu upotrebe zaštićenih VPN mreža koje su prodemokratski aktivisti koristili da bi izbegli cenzuru, i odluku kompanije Apple da iz svoje onlajn prodavnice za kinesko tržište povuče aplikacije koje koriste VPN tehnologiju.

Tu je, zatim, kampanja lepljenja plakata koju finansira mađarska vlada da bi opozicione partije i nevladine organizacije prikazala kao marionete u rukama jevrejskog milijardera George Sorosa; pokušaj ukidanja nezavisnosti sudstva u Poljskoj i predsednički veto kojim je to sprečeno; i najzad, referendum o promeni ustava u Venecueli koji je bojkotovalo više od polovine stanovništva zemlje koja klizi u građanski rat.

Ali svi ti događaji su zasenjeni trojnim rovovskim ratom koji se vodi u Americi između Trumpa (optuženog za saradnju sa Rusijom), njegovog sekretara za pravosuđe (koji se proglasio nenadležnim za istragu o vezama sa Rusijom) i specijalnog tužioca nadležnog za istragu o Trumpu, koga Trump pokušava da smeni.

Budimo brutalno otvoreni: demokratija je na samrti. Ono što najviše uznemirava je zapanjujuće mali broj građana koje to zabrinjava. Problem se zaobilazi tako što se usitnjava i deli na pojedinačne manifestacije. Tako Amerikanci očajavaju zbog Trumpa – a ne zbog saznanja da je najviše fetišizovani ustav u istoriji postao podložan kleptokratskim mahinacijama. Kada Erdoğanova partija ospe paljbu po evropskim demokratijama, političari iz EU se zadovoljavaju izražavanjem blagog diplomatskog nezadovoljstva. Kao i početkom 30-ih godina 20-og veka, kod većine preovladava utisak da ako demokratija zaista umire, onda to čini u nekom drugom delu sveta, ali svakako ne kod nas.

Problem je u tome što se na taj način uvode nove norme ponašanja. Ne treba da nas čudi što su parole o „neprijateljima naroda“ sve popularnije: Orban ih koristi u ratu protiv Sorosa, Trump protiv liberalnih medija, a Kina ih je iskoristila da uhapsi pesnika Liu Sjaoboa i drži ga u zatvoru do smrti.

Druga popularna tehnika je mikromenadžment svakog pokušaja izražavanja neslaganja. Erdoğan se nije zadovoljio otpuštanjem desetina hiljada neposlušnih profesora, od kojih je neke čak poslao u zatvor, nego im je oduzeo i socijalno osiguranje, ukinuo pravo na rad, a nekima zabranio da putuju. Trump koristi slične tehnike u obračunu sa takozvanim „zaštićenim gradovima“. Oko 300 lokalnih administracija u Americi odbilo je da sarađuje sa federalnom imigracionom agencijom ICE – ne kršeći pritom zakon. Prošle sedmice, sekretar za pravosuđe Jeff Sessions zapretio im je obustavom federalnih budžetskih sredstava namenjenih lokalnim pravosudnim upravama, a Trump je taj potez podržao koristeći još jednu danas popularnu tehniku – neproverene tvrdnje.

Pred skupom svojih pristalica u Ohaju Trump je izjavio da federalna administracija, zapravo, „štiti“ američke gradove od opasnosti imigrantskih kriminalnih bandi. Oni „uhvate neku mladu, lepu devojku, od 16 ili 15 godina, a onda je kasape noževima da bi joj naneli što više bola pre nego što umre“, rekao je. U školi – već u osnovnoj školi – naučili smo da na takve tvrdnje o rasnim manjinama reagujemo pitanjem: „Zaista? Kada i gde se to dogodilo?“ Trump nije naveo izvor – ali američki mediji su uspeli da pronađu primere kada su se članovi bandi tako ubijali između sebe.

Naravno, repertoar tehnika autokratske vladavine već nam je poznat iz istorije. Ono što dosad nismo imali prilike da vidimo je koordinisana i koncentrisana primena tih tehnika od strane demokratski izabranih lidera – Putina, Erdoğana, Orbána, Trumpa, Madura, Dutertea na Filipinima i Modija u Indiji – lidera koji očigledno nastoje da brzo, delotvorno i zajedničkim snagama potkopaju demokratiju.

Jednako je zapanjujuće što danas nijedna od vodećih zemalja u svetu čak i ne pokušava da ponudi pozitivan primer demokratskih standarda. U knjizi objavljenoj 2015, Demontiranje demosa, Wendy Brown, profesorka političkih nauka na Berkliju, ubedljivo izlaže tezu da je rušenje demokratskih vrednosti širom sveta posledica prihvatanja neoliberalne ekonomije.

To ne znači da su elite slobodnog tržišta proračunato podržavale autokratske projekte, smatra ona, već da su ekonomske mikrostrukture izgrađene u poslednjih 30 godina „preoblikovale sve domene ljudskog života i postupanja, pa i ljude same, prema liku ekonomske vrednosti“. Sve ocenjujemo prema ekonomskim učincima: slobodu govora, obrazovanje, učešće u političkom životu. Načela koja bi morala imati opšte važenje vagamo kao da je u pitanju roba. Pitanje glasi: „isplati“ li se dopustiti pojedinim gradovima da štite ilegalne imigrante? Kakve će biti ekonomske posledice otpuštanja desetina hiljada profesora i ograničavanja područja istraživanja kojima se oni bave?

U veoma uticajnoj knjizi iz 2010. godine, Indignez-Vous (Pobesnite!), pripadnik francuskog pokreta otpora Stéphane Hessel pozvao je nove generacije boraca za društvenu pravdu da ne zaborave bitke koje su on i drugi vodili kada je sastavljana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima 1948. godine. Borili su se za pridev univerzalno (umesto „internacionalno“, što je bio predlog vodećih država) iako su znali da će argument suvereniteta ranije ili kasnije biti iskorišćen za osporavanje onih istih prava za koja su verovali da su ih osigurali. U vreme kada je knjiga izašla, činilo se da je njegovo opširno izlaganje o konceptu univerzalnosti suvišno. Ali izgleda da je Hessel slutio šta se sprema.

Tragedija našeg doba je u tome što na čitavoj planeti nema nijedne vlade spremne da ustane u odbranu tih načela. Naravno, izdaju se saopštenja i izražava negodovanje zbog smrti Liu Sjaoboa ili Madurovih sukoba s demonstrantima. Ali niko nije spreman da potvrdi univerzalnost načela koja su tim postupcima narušena. Bitku za univerzalna načela – kao što zaključuje Hessel – moraju povesti pojedinci. Uvek iznova moramo potvrđivati sebi i drugima da su ljudska prava, kao što piše u Deklaraciji iz 1948, „jednaka i neotuđiva“. To znači da ako ih neki klepotokrata na drugom kraju sveta oduzme svojim podanicima, on ta ista prava oduzima i nama.

Iza svakog od velikih demokratskih proboja u istoriji, od Engleske revolucije 1642. do pada sovjetskog komunizma 1989, stajalo je razumevanje da se ljudi rađaju sa određenim pravima koja im niko ne može oduzimati i davati. Danas je naš zadatak da ponovo naučimo da razmišljamo kao slobodna ljudska bića, a ne samo kao ekonomski subjekti.

The Guardian, 31.07.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 04.08.2017.

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU
TRAMPOZOIK