Fotografije čitateljki, Jelena Jović, Queen of no one
Epizodnu ulogu u prošlogodišnjem medijskom serijalu „Razmažene žene srpske“ odigrao je i Matija Bećković. Sudelovanje cenjenog srpskog akademika u ovom ostvarenju više je nego očekivano. Predvidivost likova u takvim dešavanjima slična je holivudskim filmovima gde u akcionim rolama po pravilu očekujete neku okretnu mačo-zvezdu izvajanog tela koja će spasiti svet od sveprisutnog zla oličenog u glavnom zlikovcu sa dijagnozom psihopatije i posledičnom željom da zavlada svetom. Srpski serijal je niskobudžetni pa nemamo glumce oblikovanih bicepsa; njihove uloge dodeljene su likovima kao što je cenjeni akademik, koji su savladali mnoštvo tradicionalno i pravoslavno izvajanih rečenica i njima uspešno zabašuruju akcione scene i prikrivaju nedostatak pameti.
U čemu se ogledala uloga našeg cenjenog akademika? U listu Naše novine, Bećković objašnjava razloge zbog kojih se u SANU nalazi svega 15 žena od ukupno 160 članova i kaže sledeće: „Ne znam zbog čega je iznenađujuće što među akademicima gotovo i da nema žena, ni zbog čega ih sada tražite na tom mestu. Ako niste primetili, ni u fudbalskoj reprezetaciji nema nijedne žene. A šta mislite zbog čega je tenis podeljen na muški i ženski? Prosto, ispostavlja se da su za neke stvari muškarci nadareniji i sposobniji. U Akademiju se ne ulazi preko veze, kriterijumi moraju da se ispune, e sada, što ih daleko više i bolje ispunjavaju muškarci, to je samo realno i trenutno stanje stvari, jer nije bitan pol niti bilo šta drugo kada se biraju akademici. I da je neko hermafrodit, ako je genije, postaće član Akademije.”
Saznali smo, za početak, da su srpski akademici, svi do jednog, suvi genijalci. Takođe, u SANU se ne ulazi preko veze – glasanje je tajno i toliko čisto da podseća na izolovanu konklavu pri izboru pape. Iako konkretni kriterijumi niti postoje niti su bilo kome jasni, potrebno je duboko verovati u ispravnost svakog pojedinačnog izbora. Ipak, ako je suditi po informacijama koje oduvek i naveliko cure iz Akademije, korupcija, lobiranje i drugi poroci u raznoraznim predizbornim igrarijama svojstveni su ovoj svetoj srpskoj instituciji skoro koliko Vatikanu i Svetom Sinodu zajedno. Čast izuzecima, ali veći deo onoga što znamo o SANU i njenim članovima daleko je od slike svesrpske čistoće umnosti koju cenjeni akademici žele da projektuju u spoljni svet.
Ali, vratimo se „pitanju žene“ u celoj ovoj stvari. Osnovnu tezu o jedino mogućoj ulozi žene u svakom etosu, u ovom slučaju srpskom, a koja se svodi na rađanje i domaćinstvo, razrađivali su mnogi pre dotičnog akademika. On, međutim, raspravu podiže na sasvim novi nivo – ne treba se baviti samo pitanjem šta bi žene trebalo da rade za dobrobit društva i nacije, već i time da li su uopšte sposobne da rade bilo šta drugo. Drugim rečima, nedovoljno je kidnapovati im materice, potrebno je žene lišiti svakog traga pameti. Stavovi da su žene „najniži oblik ljudske evolucije“, kao i da ih odlikuje „hirovitost, nepostojanost, odsustvo misli i logike i nesposobnost rasuđivanja“ (Gistav L’ Bon, 1841-1931), obeležja su početaka antropologije i socijalne psihologije, s polovine 19. veka. Kako možemo videti, takav sistem mišljenja prisutan je u glavama genijalnih srpskih akademika i tokom 21. veka.
Mnoštvo mizoginih ideja, uz nebrojane pokušaje da se one „naučno“ utemelje, vezuje se za period kada je intelektualnim prostorom vladala isključivo elita belih bogatih muškaraca. Nadovezujući se na korene monoteističkih religija, u kojima je stav prema ženama više nego ponižavajući, bela elita se praktično preklapa sa teološkim vizijama žene. Ovu zanimljivost najbolje potcrtava francuski antropolog, Leons Manuvrije, s kraja 19. i početka 20. veka: „Žene su pokazivale svoje sposobnosti i svoje diplome. Pozivale su se na autoritete u filozofiji. A onda su im suprotstavili brojke koje Kondorseu i Džonu Stjuartu Milu nisu bile poznate. Te brojke pale su na jadne žene kao malj, pratile su ih primedbe i podsmeh zajedljiviji od najgorih kletvi mrzitelja žena među sveštenicima. Teolozi su se pitali imaju li žene dušu. Nekoliko vekova kasnije, neki naučnici su spremni da im ospore i ljudski razum.“
U svojoj knjizi The Mismeasure of Man,[1] čuveni evolucioni biolog Stiven Guld opširno analizira kakvim su brojkama baratali intelektualci tog doba. Među belom elitom vladala je pomama za merenjem i dokazivanjem sopstvene superiornosti u odnosu na sve ostale pripadnike ljudske vrste. Uz pretpostavku da veličina lobanje, tj. mozga, definiše inteligenciju, verovali su da se kategorije ljudi mogu rangirati po lestvici umne vrednosti. Lestvica je, sasvim precizno, odražavala društveni, polni i rasni status. Na samom vrhu, naravno, nalazili su se ugledni muškarci, a ispod njih su se ređali ostali beli muškarci zavisno od društvene klase i količine novca koji su posedovali. Mesto žene, odnosno njene „prirode“, bilo je izjednačeno sa odraslim crncem, belim dečakom i senilnim belcem (crne žene verovatno nisu ni zasluživale bilo kakvo rangiranje).
Zanimljivi su brojni pokušaji da se merenjima i računicama opravda ovaj unapred zadati „niz umnosti“. Kraniometrija je podrazumevala najsitnija merenja svake perspektive lobanje, formule su štelovane ne bi li zadovoljile zadate kategorije, ali avaj… Rezultati su bili krajnje porazni čak i kada je uzeto u obzir da na zapreminu mozga mora uticati veličina tela – u nekim studijama veći mozak jeste pripadao belim muškarcima, u drugim istraživanjima vodile su žene, u nekima su najveći kranijalni kapacitet imali crni muškarci, a u nekima je rezultat jednostavno bio – nerešen. I pored svega ubeđeni u svoju superiornost, ugledni predstavnici bele elite masovno su zaveštavali svoje mozgove kako bi nakon njihove smrti bili izmereni i konačno svet ubedili u nesumnjivu veličinu. Dovoljno je samo reći da bi mnogi od njih bili veoma posramljeni – dimenzije i masa njihovog umnog organa bila je manja od mozga mnogih crnih ljudi i, naravno, mnogih žena!
Sve ove epizode iz istorije nauke mogle bi se posmatrati iz ugla dogodovština ili pokaznih lekcija o tome kako latentne predrasude, društvene preferencije i ideološke pozicije mogu uticati na formulisanje (kvazi)naučnih zaključaka. Tužno je, međutim, kada „elita“, a društvo na taj način percipira srpske akademike, i dalje oseća potrebu da naglasi svoju superiornost, a pritom je potpuno nesvesna istorijske bruke koju je ta ideja sa sobom nosila. U svom komentaru na „muškost“ Srpske akademije, Bećković implicira da broj žena akademika iscrtava prirodno stanje stvari, jer su „za neke stvari muškarci nadareniji i sposobniji“. Ukoliko je mislio na pamet i inventivnost, uveliko ga demantuju svetske, pa i srpske brojke o broju žena koje su, uprkos tradiciji ponižavanja, postale ugledne i poštovane u svakoj oblasti nauke, kulture i umetnosti. Da li će SANU uvažiti ove podatke, mislim da uopšte nije važno.
Ovo je muški svet – sistem ustrojen po meri muškarca, i to je poznato svakoj ženi na planeti. Utoliko pre možete razumeti zašto jednoj ženi mogu kolosalno glupavo zvučati naklapanja o važnostima i veličinama muškaraca u utakmicama čija su pravila sami napravili i u kojima su upravo oni sudije. Busanje u muške grudi jeste degutantna i otužna disciplina prepadnutih mužjačkih kružooka. L’ Bon je pre više vekova rekao da bi osvešćivanje žena u pogledu društvenih uloga i sopstvenih vrednosti moglo započeti društvenu revoluciju i da to svakako treba sprečiti zarad porodičnih vrednosti. U strahu su velike oči, pa je i strepnja od revolucije više nego preterana, ali moramo se zapitati – nije li ovo motivacija i krajnji sažetak celokupnog medijskog serijala „Razmažene žene srpske“?
Peščanik.net, 06.01.2015.
Srodni link: Adriana Zaharijević – Žene u SANU, realno i trenutno
- Stephen Jay Gould, 1996: The Mismeasure of Man, W.W. Norton and Co., New York and London. ↑
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
