Foto: Ivana Karić
Šta spaja Srpsku akademiju nauka i umetnosti i fudbal? Ako je verovati akademiku Matiji Bećkoviću, reč je o ženama. Da li zbog neumesnosti koja uvek privlači medije, da li zato što podseća na loš vic pa se lako pamti, tek već dugo nema druge asocijacije na žene i SANU od one koju je 2014. godine lansirao akademik Bećković. Da se podsetimo:1 upitan kako to da je među velikanima srpske nauke i umetnosti tako malo žena, Bećković ne zalazi ni u nauku ni u umetnost, već poseže za sportom. Zamislite nacionalnu fudbalsku reprezentaciju – što je očito SANU u prenesenom značenju – u kojoj igraju i žene! Ne biva. Ili uzmite tenis, jer tenis nudi dokaz za nadarenost i sposobnost muškaraca, koji automatski diskvalifikuje žene za učešće u vrhovnoj naučnoj instituciji ove zemlje. Od pesnika se doduše ni ne očekuje strogo logičko izvođenje, a ni osobito poznavanje istorije i uvažavanje promena, premda pomen genijalnog hermafrodita u SANU zdušno pozdravljamo.
Prestanimo stoga da se ćeramo s pesnikom Bećkovićem i osvrnimo se na domen kojem pesnici nisu osobito skloni – na „realno i trenutno“ stanje stvari. Ono ne odražava stanje u našoj nauci, o umetnosti da i ne govorimo. Prema podacima UNESCO-vog Instituta za statistiku koji prati žene u nauci širom sveta, ispada da se Srbija nalazi na zavidnom mestu. U poređenju sa evropskim zemljama, o vanevropskim da i ne govorimo, očigledno je da žena u nauci ima. Evo nekih brojki: žene u većem broju upisuju doktorske studije od muškaraca (57%), gotovo su ravnopravne u broju zaposlenih u naučnoistraživačkim institucijama (49%), u polju prirodnih nauka ima ih iznenađujuće mnogo (54%), u medicini dominiraju (60%), po običaju su slabije prisutne u tehnološkim naukama (37%), a suprotno opštim trendovima, u osiromašenim društvenim naukama ima ih „samo“ 50%, odnosno 58% u humanistici. Za razliku od svojih kolega sa studija koji trostruko češće odlaze u privatni biznis, žene se više zadržavaju u javnim upravama i u naučnoistraživačkim ustanovama.
Srpska akademija nauka i umetnosti, bez obzira na određene momente svoje istorije prema kojima je javnost najčešće pamti, predstavlja simbolički vrh znanja koje nastaje u ovoj zemlji, i po tome je uporediva s mnogim sličnim društvima u svetu. Uporediva je i po broju žena: Kraljevsko društvo (Royal Society), najprestižnije naučno telo u Velikoj Britaniji, u svojim redovima ima samo 5% žena. No, da li nam to nešto govori o genijalnosti ili pak pre o tome da postoje simbolički zidovi koje žene i dalje teže preskaču? Kako da razumemo podatak da čak 50% žena proizvodi znanje u oblasti društvenih nauka, ali da nema nijedne čiji će rad biti priznat članstvom u SANU?
Razlozi za to su istorijski i društveni, pri čemu valja imati na umu da istorija nije otpremljena u vlastitu ropotarnicu nego se i dalje, kroz ponavljane društvene obrasce, utiskuje u naše trenutno i realno stanje. Žene će očigledno neuporedivo ređe same sebe kandidovati za poziciju koja im pruža priznanje, ređe će lobirati među kolegama da to učine umesto njih ili da ih u tome podrže, ređe će javno istupati kao autoriteti. S druge strane, daleko će češće umanjivati značaj visokih položaja, kao i mogućnost da ih zauzmu, češće će odbijati pozicije moći, češće će pristajati na administrativne umesto na rukovodeće pozicije, do čega, pored ostalog, dovode iznuđeni kompromisi između naučnog rada i (neplaćenog, nevidljivog) rada u domaćinstvu tokom većeg dela njihove akademske karijere. Žene su, i u prestižnoj sferi nauke, češće organizatorke i mikromenadžerke nego naučnice. One će pre optirati da budu upamćene kao brižne profesorke, nego kao velikanke nauke. Radije će se baviti pedagogijom, nego naučnom politikom. O tome da je reč o manjku genijalnosti, ili o urođenoj sklonosti žena da budu nisko pozicionirane na lestvicama moći, znanja i postignuća, ovde nema ni govora. Reč je o istoriji i socijalizaciji.
Pa ipak, u Srbiji ima žena koje su svojim dosadašnjim radom zaslužile kandidaturu u SANU. Ima onih koje su ostvarivale zavidnu međunarodnu saradnju i u vreme kada su Srbiji bili zatvoreni svi prozori u svet. Ima onih koje su ustanovljavale nove odseke i nova disciplinarna polja, koje su proširivale domene ovdašnjih nauka i onih koje su ih inovirale. Ima žena koje su, uprkos pritiscima, otvarale i izumevale nove prostore, nove dodiplomske i postdiplomske programe. Ima ih čija se imena izvan naše zemlje izgovaraju s većim uvažavanjem nego u njoj samoj. Ima onih koje su bile rektorke, dekanke i direktorke instituta, onih koje su vodile naučnu politiku dostojanstveno i požrtvovano, neke i u posebno teškim vremenima. U trenutku kada je počela procedura za izbor novih članova i članica SANU valja reći sledeće: budući da ih ima, da je upravo to trenutno i realno stanje, možemo se samo nadati da će ih u budućnosti biti još više.
Autorka je naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, koji je predložio 11 žena za članstvo u SANU.
Peščanik.net, 06.02.2018.
Srodni linkovi:
Biljana Stojković – Žene u SANU
FEMINIZAM________________
- „Ne znam zbog čega je iznenađujuće što među akademicima gotovo i da nema žena, ni zbog čega ih sada tražite na tom mestu. Ako niste primetili, ni u fudbalskoj reprezentaciji nema nijedne žene. A šta mislite zbog čega je tenis podeljen na muški i ženski? Prosto, ispostavlja se da su za neke stvari muškarci nadareniji i sposobniji. U Akademiju se ne ulazi preko veze, kriterijumi moraju da se ispune, e sada, što ih daleko više i bolje ispunjavaju muškarci, to je samo realno i trenutno stanje stvari, jer nije bitan pol niti bilo šta drugo kada se biraju akademici. I da je neko hermafrodit, ako je genije, postaće član Akademije.“
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Adriana Zaharijević (see all)
- Šta je sledeće? - 05/11/2022
- Silovati ili ne? - 01/10/2022
- Kome treba sveta Petka? - 31/08/2022
