Žuti karton

Početkom devedesetih, u sred ratova, opoziciji je jednom prilikom postavljeno pitanje: kako je to moguće da je vaša diplomatija sedela na ušima, kad su Srbiji sa svih strana slati pristojni, to jest diplomatski signali da je krenula pogrešnim putem. Setila sam se tog neprijatnog pitanja, zato što mi se čini da naša sadašnja spoljna politika uveliko trokira i sedi na „diplomatskim ušima“. A to se događa u situaciji kad se otvorila nova šansa koju bu trebalo iskoristiti.

U čemu se zapravo radi? Problem je u tome što je Vučićeva spoljna politika ugrozila međunarodni položaj Srbije. Njoj je pokazan žuti karton Rezolucijom Evropskog parlamenta, koja je zamerila vlastima Srbije što se nisu ogradile od ratnohuškačkih izjava Vojislava Šešelja. Ova mala opomena nije dobro shvaćena. Rezolucija se tumači kao nameštaljka Hrvatske koja se nalazi u izbornoj kampanji i koja zato podiže nacionalističku temperaturu. To je površno shvatanje izrečenog žutog kartona. Ne bi ga dobili samo zato što nam je neko nešto namestio, ili zbog jednog pogrešnog poteza. Zaradili smo ga zbog taloženja diplomatskih signala koje Srbija ne čuje, ili neće da čuje.

Signali su pristizali iz dva razloga. Jedni se odnose na zahlađivanje regionalnih odnosa, posebno sa Albanijom, a onda i Hrvatskom. Ponovo je zavladalo „ledeno doba“ na Balkanu, u čemu Srbija nije nevina. Druga vrsta signala stiže dugo i gotovo sa svih strana i odnosi se na pitanje spoljnopolitičke orijentacije Srbije. Ukazuje se na tvrdu i nepopustljivu politiku Srbije koja samu sebe određuje pod sloganom „I Evropa i Rusija“, sa emfatičnim insistiranjem da „Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji“. Ova politika je postala pogubna po nas i mora pod hitno da se menja.

Preletanje albanskog i srpskog drona

Pogoršanje susedskih odnosa počelo je upadom drona sa zastavom velike Albanije na fudbalsku utakmicu Srbija-Albanija. Naša reakcija je bila prilično žestoka. Prihvaćeno je da je dron velike Albanije bio provokacija koja je ponizila Srbiju. Edi Rama je izjavio da velika Albanija nije državna politika Albanije, jer je ona članica NATO-a i želi da postane članica EU. Poseta Edija Rame Beogradu je odložena, a kada se dogodila nije slavno prošla zbog toga što je Rama pomenuo realnost nezavisnosti Kosova, što je Vučić doživeo kao namerno i smišljeno poniženje Srbije u sred Beograda.

Ova „kalimero politika“ male i uvređene Srbije ne priliči vlasti koja je otvorila put ka nezavisnosti Kosova, donoseći Srbiji velike poene i otvorivši joj put ka članstvu u EU. Da li se vlast sprema da taj dobar potez baci na đubre, ostaje da se vidi. Brine to što se suviše često ponavlja da „Srbija nikada neće priznati Kosovo“. A kako ćemo u EU, kad je Srbiji jasno predočeno da bez rešenja Kosova ne može u EU. Da li će ulaganja u temu Kosova biti poništena i članstvo u EU dovedeno u pitanje – pretnja je koja nam zloslutno visi nad glavom.

Po povratku u Beograd Šešelj je izbacio dron o velikoj Srbiji i čestitao četnicima oslobođenje Vukovara. I naljutila se Hrvatska, ne zbog Šešeljevih reči, nego zato što se naša vlast nije ogradila od takvih izjava. Kao da smo zaboravili da je na isti način Albanija naljutila Srbiju. Hrvatska je preduzela korake da Evropski parlament donese Rezoluciju koja bi osudila Šešeljev govor mržnje i izostanak jasnog i glasnog ograđivanja sprskih vlasti od Šešeljevih ratnohuškačkih izjava.

A kako je naša vlast reagovala?

Uvređeno i poniženo. Pritom činjenice nije promenila. Ni pre ni posle Rezolucije, vlast u Srbiji nije uspela da se ogradi od Šešeljevih reči. A to nije bilo nimalo teško; moglo se reći isto što je rekao Edi Rama. Ispostavilo se da Vučić i Nikolić nemaju hrabrosti da govore o Šešelju. Nikolić se vadi da je to zato što mu je Šešelj kum, a pošto je Šumadinac, ne može kuma da se odriče. Sve u stilu „kum nije dugme“. Ni Vučić nije uspeo da reaguje na Šešeljevu provokaciju da se neće dobrovoljno vratiti u Hag, a baš bi trebalo da ga hapse stari drugari iz ratnih vremena, ako smeju i umeju. Vučić je onda opet angažovao Vulina, sa sve „rukama u medu“, da drsko ponavlja svoje nesuvisle teorije zavere, ali ovog puta u obrnutom smeru! Nije više u pitanju zla namera zbog dolaska Šešelja iz Haga, nego zbog njegovog povratka u Hag, koji je nastavak iste nameštaljke: ako bi se hapsio Šešelj, došlo bi do sukoba u kome bi Srbin udario na Srbina. E, to nikako neće ići, kaže Vulin-trbuhozborac.

Ne treba biti vidovit, pa zaključiti da vrh srpske vlasti nije uspeo da se održi kao faktor mira u regionu. Faktor se toliko izbezumio da svuda vidi neprijatelje koji Srbiju tretiraju kao „vreću za udaranje“ i koji jedva čekaju da joj „zabiju nož u leđa“. Prvo smo doveli u pitanje politiku prema Kosovu, a zatim se obrukali kao regionalni faktor mira i stabilnosti – samo zato da se Srbi ne bi među sobom potukli!

Spoljna politika: i Evropa i Rusija

Već duže vreme se komplikuje međunarodna pozicija Srbije, najviše zbog naglašene bliskosti sa Rusijom, s kojom je EU u sukobu. Posle nebrojenih poteza koji jačaju veze s Rusijom, narušen je balans naše evropske orijentacije. Gotovo svakodnevno smo dobijali prijateljske signale da Srbija treba da ohladi sa Rusijom i usaglasi svoju politiku sa politikom EU. Oni nisu imali odjeka. Nastavilo se sa tobožnjim “balansiranjem“ između Istoka i Zapada, bez razumevanja šta se zapravo dešava u odnosima EU i Rusije.

Više nije reč samo o ukrajinskoj krizi, nego o tome da je Rusija sebe definisala kao vrednosnu tvrđavu identiteta i nacionalizma. Ivan Krastev ističe da je Rusija napravila vrednosni zaokret koji se aktivno suprotstavlja vrednostima Evropske unije. U radikalno izmenjenoj situaciji, kolaju teorije da Rusi merkaju da se uglave na Balkanu, zapravo u Srbiji i da odatle podrivaju EU. Nakon izveštaja nemačke obaveštajne službe na tu temu, Srbija se našla pod EU radarom. Postavila ga je Angela Merkel, dok svetski mediji opet govore o „sumnjivoj Srbiji“. Ona konačno mora da se opredeli na koju će stranu i mora znati da je politici „i EU i Rusija“ rok uveliko istekao.

Imajući u vidu važnu odluku koju Srbija treba da donese, mora se reći da je Rusija napravila grešku opredelivši se za politiku zatvaranja prema Zapadu i EU. Pritom je ona tragično neuspešna i u veoma lošem stanju. U toku samo ove godine, ruska berza se prepolovila. Ona je sada u dubinama krize iz 2008, dok je od te godine američka berza skočila trista na sto, odnosno utrostručila se. Rusija zapravo ni u kom pogledu ne uspeva da izdrži kontru Zapadu. Rat koji je započela unapred je izgubila. Zašto? Pa zato što za dvadeset godina ni za mrvu nije uspela da se modernizuje i napravi red u sopstvenoj kući. Ona je primer neuspešne i propale zemlje.

Šta tu Srbija ima da traži? Baš ništa. Da li da svoju propalu zemlju nakači drugoj propaloj zemlji? Da li da sledimo njihovu propast i dodamo joj sopstvenu? Nije u našem interesu propala Rusija sa kojom sanjamo nedosanjane snove. Pre skoro godinu dana, kad je izbila ukrajinska kriza, napisala sam da Srbija tu krizu treba da iskoristi da otkači Rusiju i skine je sa grbače. Naši vladari, Vučić i Nikolić, za to nisu imali ni hrabrosti, ni dovoljno političke širine da razumeju na koji način se promenila naša okolina. Šansa je propuštena glupim balansiranjem i „nikada sankcije Rusiji“, uz podilaženje Putinu koje nam se obija o glavu.

Nakon što je pukla vest da od Južnog toka nema ništa, a Srbija je tu oštećena strana, otvorila se prilika da se ne ponovi greška. Prva stvar koju treba učiniti je privatizacija NIS-a, čime bi onaj tragični ugovor koji su potpisali Tadić i Koštunica bio anuliran. Nema Južnog toka, nema ni NIS-a. Ali ne da se vrati u državne, to jest partijske mangupske ruke. U ovoj povoljnoj situaciji samo treba šutnuti loptu i zatresti mrežu. Dobra šansa da se pokrenemo iz ove propasti.

Ako vlast to neće, onda to znači da je ona već dodirnula zidove koje ne može da preskoči. Ako to neće vlast koja bi to mogla učiniti sa podrškom koju ima, onda je opet red na opoziciju da se sastavi najbolje što može i iskoristi šansu. Potrebno je da joj EU dune vetar u jedra – bez toga, teško ćemo se izvući.

Peščanik.net, 04.12.2014.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Problem je u akterima, a ne u dekoru

Vladimir Gligorov – Ponuda i tražnja

Mijat Lakićević: Južni tok – Otrežnjenje kao osveženje

Miša Brkić – Bekstvo iz zablude