Предизборна кампања је увелико почела. Народ много мање него претходних година на њу обраћа пажњу. Међутим, некако, сигуран сам да ће свима до октобра у главама одзвањати лицемјерни и гадљиви слогани о националној части и националној угрожености, привредном расту и развоју, и свеопштем поштењу предложених нам кандидата и њихових партија. Није ли то стари, испробани рецепт за куповину гласова?

Као и претходних година у предизборни циклус најспремнија улази власт, зато што преко свога Министеријума пропаганде може гладан народ најбоље убиједити да је сит. Опозиција је, као и досад, неспремна, зато што суштински нема никакве идеје, које би понудила као алтернативу – сви већ годинама углавном жваћу једно то исто (сигуран сам да им се и самима почело гадити то што им је у „устима“).

Народ је безвољан, убијеног духа – само мањина има здраве и поштене амбиције, те вјерује у бољу будућност (уколико нам одобре „бијели шенген“ – радноспособни дио државе ће се одселити кроз неколико мјесеци).

У читавом том нереду, испуњеном конформизмом и опортунизмом, најјадније ми изгледају млађи људи, који су постали експоненти политичких партија и њихових најчешће црвљивих идеја.

Пратим помало преко Фејсбука и осталих страница, али и уживо, сав тај „елан“ који показују, не би ли само били примијећени од стране старијих партијских другова, па да би касније, када дипломирају, могли у општини или Телекому добити запослење. Ипак, на жалост, поред доброг старог опортунизма, добар дио њих заиста и повјерује у све лажи које дан – ноћ изговарају људима. Вјерујем да су најнижи партијски службеници најзорније увјерени у тзв. партијску идеологију.

Замишљам све те угљен-диоскидом засићене просторије у којима се одржавају омладински партијски пленуми. На улазу прво рашрафите главу, одстраните мозак, и оставите само центре за одобравање, а потом уђете. Дочекује вас згодни подмладак Партије, и упућује на ваше мјесто – зна се ко гдје сједи (као у штали), потом сједнете и неколико часова присуствујете „семинару“ и проширујете своје „знање“, о трошку Државе, наравно. Након што се добро наклимате главом и подигнете руку довољно пута, излазите из те мемљиве просторије окићене партијским амблемима, и одлазите у бифе, гдје се нуде разне ђаконије – да се умни људи окријепе након напорног дана, у којем су радили на побољшању читавог друштва.

Након тога предавачи кућама оду срећни јер мисле да су своје „идеје“ успјели пренијети на ниже партијске структуре, а ниже партијске структуре – омладинци, одлазе са свијешћу да су се остварили и некако испунили свој живот.

Потом ти омладинци одлазе у своја мјеста, и тамо организују изборе за омладинске структуре Партија локално, на којима баш они буду једини кандидати (јер су једини душу и тијело напојили на изворима партијске истине), а затим буду изабрани за омладинско вођство. Када још мало поодрасту, лагано се преселе у посланиче фотеље локално, а касније им је само небо граница…

Е, док та идила тако „свеудиљ“ траје, народ изван партијских структура плаћа бесмислено високе порезе, често гладује, свађа се, тугује, и постаје све несрећнији.

Чини се да су народна и партијска срећа обрнуто пропорционалнe.

Док год народ није народ, већ овца за шишање, биће и оних који су вољни да га стрижу.

А омладина пристиже, пуна снаге.

Биће добро ако нам послије наредних избора остане и кожа на леђима.

 
Слушалац из Бањалуке

Пешчаник.нет, 28.08.2010.

Leave a Reply