ЗВРК

Balkanski dnevnik

Hotel je ležao u prozračnom brezovom šumarku. Proleće je polako stizalo i na sever. Laki vetar se poigravao tek ozelenelim granama. Među brezama je mokrio momčić obučen u trenerku.

Lelj[1] – pomislih ulazeći u dvospratni lobi.

Pisci su delili hotel sa hokejašima, učesnicima svetskog prventstva u Novom Sadu.

Tere-tere – doviknih momcima u plavim dresovima sa natpisom EESTI.

Vidi Ljohu – reče hokejaš svom takođe belokosom prijatelju – Estonac.

Sledeća draž hotela je bio Titov salon, sa portretom vođe na zidu slikanim u drskom maniru socrealističkog sezanizma. Među memorijalnim predmetima sam opazio opušak debele cigare. Tito je jednom ovde dočekao Novu Godinu i u spomen na taj događaj čuva se njegov autentični servis za jelo.

Možda je baš ovom kašikom jeo Tito – reče kelner u godinama služeći mi supu.

Možda je baš ovom viljuškom jeo Tito – produži on, prinoseći mi glavno jelo.

Možda je baš ovim nožem…

Trgoh se, jer su Tita u mom detinjstvu obično zvali ’’krvavi pas’’ i prekidoh starca pitanjem:

Šta je Tito bio po nacionalnosti?

Maršal – odbrusi mi kelner i ja ostadoh bez kafe.

Ništa, pa ni razgovor o Titu, ovde se ne završava jednostavno.

Znate li – pitali su me iste večeri domaći pisci – kako se na našem jeziku kaže kafa?

Кофе – rizikovah.

Kafa.

A na hrvatskom – kava – dodade jedan od pisaca.

Na bosanskom – kahva – primetio je drugi.

Na makedonskom – kafe – ubacio je treći.

Na crnogorskom – espreso – zaključio je Goran Petrović.

Crna Gora je uspela da nađe svoje mesto pod suncem, i uz morsku obalu, pa je ovde uobičajeno sprdati se na njen račun. Crnogorski jezik je sada bogatiji od srpskoga za tri slova, koja su im uvezli Rusi kada su otkrili i kupili tu čarobnu zemlju.

Otišao sam u svoju sobu i uključio televizor. Začuo se glas spikera:

Prisustvo keša, bez prisustva keša, prisustvo bez keša.

Srpski – brzo zaključih, a onda u ćošku ekrana primetih tri slova: RTR.[2]

Rusu je lako da govori srpski. Jedini problem je što to može da potraje. Ako bilo koju rusku reč provedem kroz sve zamislive sinonime, ranije ili kasnije ona će postati srpska.

Ujutro sam među mramornim stubovima hotela pronašao novinski kiosk i upitao ljubaznu prodavačicu:

Imate li neke novine na engleskom?

Naravno – začudila se ona – uskoro će nam ih dostaviti.

Do veceras?

Na leto.

U nedostatku novina, zabavio sam se istorijom. U ovim krajevima se rodilo šesnaest rimskih imperatora. Novi Sad je oduvek bio raskršće Evrope sa samom sobom. Kada se nađem u nepoznatom gradu, obično opisujem znamenitosti arhitekture, iz istog razloga iz kojeg je Švejk savetovao da se fotografišu mostovi i železničke stanice. Oni su nepokretni. Sa ljudima je već teže; u slučaju da nisu Sloveni. Sa njima brzo nađemo zajednički jezik, zato što je on stvarno zajednički.

Čega kod nas ima najviše? – upitala me je gospođica sa radija.

Kao i kod nas, emocija – odgovorih pošteno.

Je li to kompliment?

Pre će biti sudbina.

U međuvremenu se književni festival zahuktao i mene upoznaše sa mojim prevodiocem.

Melina.

Merkuri? – izletelo mi je, ali pokazalo se da sam bio u pravu. Otac joj je nadenuo grčko ime iz ljubavi prema ovoj glumici neizmerne lepote i radikalnih nazora.

Združili smo se po slovenski silovito. Široko otvorena Melinina duša sa naporom se smeštala u njeno krhko, mršavo telo. Pozvala me je u goste, a nečiji stan je, kako nam je to detaljno pokazao Hičkok, zbirka neoborivog dokaznog materijala. Besramno i sa pažnjom sam gledao oko sebe. Na balkonu par skija i dva bicikla. U predsoblju je visila gitara. Na šporetu čajnik za jednu šolju čaja. Umerena količina knjiga i laptop. Na zidu velika karta sveta, tu i tamo obojena jarkim dečijim bojicama. Očigledno na mestima dragima njenom srcu.

Književni festival je otvoren u jednoj staroj vili. Ovde je ranije bio smešten jugoslovenski KGB. Iz susedne prostorije su se, kao i pre, čuli divlji krici, ali sada iz zvučnika i uz pratnju gitara.

Tokom zvaničnog obraćanja učesnicima, pokazalo se da je Melina odličan, ali probirljiv prevodilac.

Ovo – govorila je ona – i ne moraš da znaš.

A ovo – dodala je još malo poslušavši – tim pre.

Doveli su me do visokog i sportski građenog gradonačelnika.

Dopada mi se – laskavo počeh ja – vaš grad.

I meni – odgovorio mi je sa visine.

Sva sreća da nas je prekinula muzika. Iznenadnim praskom harfe oglasili su se Hajdn, Elington, a zatim nešto borbeno. Devojka nežna kao ljiljan nije žalila žice, a onda su počela izlaganja. Prvo smo, u prevodu na srpski, slušali mađarsku, slovenačku, a onda makedonsku prozu. Kasnije za stolom, ispostavilo se da svi autori pripadaju istoj generaciji sa istog fakulteta, da su svirali u istoj rok-grupi i da su zajedno izdavali Znak, časopis o Lotmanu.[3] Bez muke sam se uključio u razgovor:

Живеле! – povikao sam i svi podigoše čokanjčiće pune zverski jake rakije. Meni su je, kao Rusu, nalivali u čašu za vodu.

Nazdravljajući sa susedom, upoznah imenjaka. Predložio sam mu da ga zovem Aleksandar Makedonski – da se ne pobrkamo. Nije imao ništa protiv, a onda mi je na salveti crtao mape drevnih imanja, eponima koji nikako nisu mogli da se smeste na teritoriju Grčke. Mog sabesednika je to radovalo, a Grke razdraživalo, pa Makedonija još uvek nije primljena u EU.

Reakcionari – vikao je – oni ne znaju za novu geografiju. Padom berlinskog zida isčezle su čitave oblasti. Danas se s Belorusijom završava Zapadna Evropa i počinje Zapadna Azija.

A gde se mi sada nalazimo? – zapitah znatiželjno.

Na Zapadnom Balkanu – odlučno se umeša drugi pisac.

Na Istočnom Sredozemlju – ispravio ga je treći.

Isto sranje – rezimirao je četvrti, koji je od svih najbolje govorio ruski.

Jedna od najstarijih gimnazija u Srbiji, okružena starim hrastovima, više liči na Oksford nego na srednju školu. U njoj je mogao da se školuje Bulgakov, a da mu učitelj bude Čovek u futroli.[4] Na zidu svečane sale visio je Karađorđević u purpurnim jahaćim pantalonama. Sa leđa me je, obučen u krzneni polukaftan, sa tamnog portreta gledao prvi upravnik škole, Sava Vuković. Gimnazija je stara trista, zgrada dvesta, a učenici po osamnaest godina.

Koji je cilj vašeg stvaralaštva? – pitali su gimnazijalci pisce.

Kolega sa moje leve strane, brkati autor senzacionalističkog romana Lezbejka zadubljena u Prusta, odgovarao je na pitanje prvih deset minuta sedeći. Sledećih petnaest stojeći. Na kraju sede za klavir. Smirio se tek kada su mu na silu oduzeli mikrofon da bi ga uvalili meni.

Nemam ja nikakav cilj – priznadoh sa gorčinom – a već poodavno, ista je stvar i sa stvaralaštvom uopšte.

Prolomiše se ovacije. Dosadilo omladini da sedi u zatvorenom. U školskom dvorištu smo se raspričali sa gimnazijalkama. Učile su ruski da bi više zarađivale, a engleski da se bolje udaju.

Za koga?

Za Ruse – odgovorile su one, ne razumejući do kraja pitanje.

I u Rusiji omladina uči engleski, pa će se lako sporazumeti.

Šta vam je najteže u ruskom jeziku? – promenih temu.

Meki znak.

I bez obzira na to, ipak ste se rešile da učite naš jezik. Zašto?

Tolstoj, Dostojevski, Puškin…

Gasprom – prevela mi je Melina.

Nafta i novac doista stižu u Srbiju sa Istoka, ali ovde vole i Puškina. Prisutan je više nego u Rusiji. Za vreme svog prošlog boravka, u jednom vinskom podrumu sam video na dasci urezan polustih: Dan bez vina, k’o dan bez sunca, potpis – Puškin. Ovaj klasik to nikada nije napisao, ali svejedno, lepo je. U jednom razgovoru sam saznao i istinu o Leonidu Andrejevu.[5]

Zahtevao je – rekao nam je jedan od pisaca – da ga služe dopola obnažene kelnerice.

Kao u Africi – uzdisali su slušaoci, ali više im ništa nisam verovao. Na Balkanu našu književnost začinjavaju po svom ukusu.

Na ručak su nas odvezli do Salaša, restorana na obali Dunava.

Шалаш – prevela je Melina – kao kod Lenjina.

Ali hrana je ovde bila bolja nego pod Lenjinom, a moglo se i provozati čamcem ili pojahati konja.

Da li je istina da Srbi ne vole ribu zato što u Dunavu žive zli dusi i vile?– upitao sam autora romana u stilu magičnog realizma.

Ne, nije – rekao je Goran – nego смуджa na pijaci, sve sa kostima, skupo prodaju za 10 evra kilo.

Pokazalo se da je смудж zapravo smuđ i to vrlo ukusan. Jeli smo ga na obali razlivene reke. Pod stolom su skakutale žabe. Daleko na malim talasima ljuljao se patrolni čamac dunavske vojne flote. Uz njega je mirno stajao brod Izmail pod ukrajinskom zastavom. Blizu nas je tiho proplovio sumnjivi balvan.

Iz Mađarske – promrmljao je Goran, pažljivo ga posmatrajući.

U kratkoj pauzi, skočih od stola da pomilujem konja.

Зврк – primeti pisac koji mi je sedeo s leva, misleći na mene.

Зврк – saglasio se pisac s desna.

Зврк – zaklimaše glavama ostali, uključujući i konja.

Zbog moje žeđi za znanjem drugovi me često zovu Gugl. Žena iz milja, Šarik. Kod nepoznatih prolazim lošije. U Japanu, kada su studenti govorili o meni, koristili su dve reči i samo mi je jedna, ona kraća, bila mutno razumljiva. Gajdžin.

Radoznalac, blago rečeno, varvarin – prevedoše mi učtivo posle dugog nagovaranja.

Ali Zvrk?! Tako me još niko nije zvao. Pokazalo se da je zvrk u stvari vrtiguz sa šilom u zadnjici. Nisam se protivio, jer sam uvek prvi ulazio u autobus i prvi izlazio iz njega, ne prestajući da postavljam pitanja.

I meni su postavljali pitanja, ali samo novinari koji po narudžbini popunjavaju stranicu između politike i sporta. Svaki je počinjao sa obećanjem da će mi postaviti pitanje koje još nikada nikome nije palo na pamet. Glasilo je uvek isto:

Zašto ste se odselili u Ameriku? Zbog slobode?

Aha – odgovarao sam.

Melina je moj odgovor prevodila doslovno, a reporteri su još dugo i nadahnuto nešto brzo zapisivali ostavljajući me na miru.

Na rastanku me je Melina odvela u stari deo grada.

Moja najmilija ulica – kazala je i povela me u travom obrasli sokak.

Uz puteljak je stajala bela kućica, sa tako malim prozorom da bi samo patuljak kroz njega mogao da proviri. Kroz sumrak su tamo-amo trčkali mačići, kao pobegli iz neke turske bajke. Iza ograde je svojim debelim cvetom virio već procvetali jorgovan.

Na našem, йергован – rekla je Melina.

Liči – saglasih se dobrodušno.

Retko sam loše raspoložen kada sam u ovim krajevima. To nije Istok, ali nije ni Zapad, nisam kod kuće, ali ni među strancima. Kao da sam iza suviše providnog stakla; čini se da ga nema, a u stvari je tu. Moj poznanik je to osetio na sopstvenoj koži prošavši iz dnevne sobe u vrt kroz staklena vrata. Vratili su ga za sto u zavojima, ni golog ni obučenog.

Ljubav sa Srbijom je kao sudbina koja mi nešto poručuje, ali ja ne znam šta. Tokom mojih balkanskih putovanja neprekidno čujem šaputanje sa onoga sveta. Da li time, kao Rus, dobijam zasluženu nadoknadu ili sam ja možda ipak pogrešna adresa? Srbi misle da sam preterano skroman, ali u stvari sam u neprekidnoj nedoumici.

Privezao sam pojas radi bezbednosti leta, kako me je upozorio poslednji natpis na srpskom i upiljio se kroz ovalni prozor aviona. Zemlje su promicale evropski brzo. Uskoro se pod krilom, puna poverenja, rasprostrla ravna Holandija sa njenim nedeljnim fudbalskim utakmicama i beskonačno dugim lejama lala. Onako raznobojne, izgledale su mi kao pruge na nepoznatoj zastavi neke još nepostojeće države.

Aleksandar Genis

Novi Sad – New York

Новая Газета, 08.05.2009.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.05.2009.

———–    

  1. Lelj, sin boginje lepote Lade. Krilati zlatokosi dečak, bog ljubavi, strasti i braka; kao Eros kod Grka ili Amor kod Rimljana.
  2. RTR, televizijski kanal Россия, Drugi kanal državne televizije.
  3. Jurij Mihajlovič Lotman (1922-1993), vodeći sovjetski istoričar književnosti, književni kritičar, kulturolog i semiolog, naučnik svetskoga glasa.
  4. Čovek u futroli, pripovetka A. P. Čehova.
  5. Leonid Nikolajevič Andrejev (1871- 1919), ruski književnik. Predstavnik Srebrnog veka ruske literature. Smatra se osnivačem ruskog ekspresionizma.