Jedan od onih koji se skrivao po rupama i katakombama 5. oktobra 2000. godine, svakako je bio i A. Vučić, sada tobožnji predsednik Srbije. Imao je dobre razloge za to, on je pri raspadu Miloševića bio nervozni i razjareni inkvizitor i cenzor, Gebels i Ždanov u jednom paketu. Bio je nosilac mržnje prema svima koji su rušili tzv. crveno-crnu koaliciju. Čudovišni radikalski rasad, fetus koji je tada postajao ovo što je danas.
Možda ne u istoj rupi, ali tu negde se skladištio i Dačić Ivica, takođe neplanirani politički zametak, koji se u konačnoj fazi evolucije pokazuje kao svirepi policijski izvršitelj naloga nekadašnjeg ministra smešnog izgleda a zastrašujućeg garda.
A.V. je bio narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije, kada je sa govornice, uz tipični napad besa poručio: „Ubijte jednog Srbina a mi ćemo stotinu Muslimana.“ (20. jul 1995. godine)
Kao ministar u vladi Mirka Marjanovića, poručio je: „Kad-tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf.“ Ubrzo zatim, 11 aprila 1999. godine, Ćuruvija je ubijen na ulazu u zgradu u kojoj je stanovao.
Dok je trajalo bombardovanje Beograda, A.V. se uselio u stan od 117 kvadratnih metara. U noći kad je pogođen Generalštab, po sopstvenom priznanju, igrao je riziko sa Šešeljem. „Taman sam bio blizu da ga pobedim, tresnula je bomba a on je srušio riziko. I nije mi dao 10 maraka.“
Opsesivno je kažnjavao medije i gasio ih, pretio robijom „po ratnim zakonima“ svima koji budu uhvaćeni da slušaju strane radio stanice.
Negde 2002. izašao je iz jame, razmrdao se i počeo da pokazuje znake nadzemnog života. Postao je jedan od istaknutih radnika na distribuciji grafita po beogradskim zidovima: Dosmanlije, dosta vas je. Ili nešto još besmislenije.
Nova vlast, opterećena ambicijama i položajima u vladi, nije posvetila dovoljno pažnje saniranju infekcije koja je zaostala u podzemljima. Postepeno se spremao ambijent za ubistvo premijera Đinđića.
Kad se to dogodilo, Vučić se po svom priznanju napio od radosti koju nije mogao da kontroliše. Nekim rudimentarnim čulima je osetio da njegovo vreme ponovo dolazi.
Njegova biografija je dugačak spisak mračnih stvari. Taj inventar postaje nesaglediv, naročito od trenutka kad je morao da uoči svoju dotrajalost. Protiv osećanja unutrašnjeg rušenja i nezdrave ospoljenosti, pokušava da se bori nasilnim paralelama: mlađi je i pametniji od rektora Đokića, mnogo je važniji za ovu zemlju od Dejana Bodiroge. Pred svima sa kojima se upoređuje ima neuporedivu prednost. Opoziciju su pregazili blokaderi, ali oni ne umeju da vode državu. Svi pretendenti na njegov presto su stariji i manje obrazovani.
Taj samoljubivi uvid u svoje nedostižne prednosti, svakako bi bio nepotpun bez još jednog pogleda u prošlost.
Prekjuče (sreda), rekao je kako su učesnici petooktobarskih promena bili najgori šljam.
Nije ovde reč o retorici jednog predsednika države, makar on bio i tobožnji. Prostački gard onog mulca iz tog doba je ostao netaknut, osim što su mu pridodate neke ludačke nijanse. Tako je stigao do poslednje faze vrednosnog i mentalnog sloma ili možda do državničkog vrhunca.
Šta je, u stvari, šljam? To je bukvalno blato, mulj, glib. Kal. Šljam označava i najgori sloj društva, ološ bagru, bivše ljude koji izazivaju gađenje. Polusvet, otpad, žgadiju.
Nešto mi je u ovoj definiciji poznato, kao prizor od koga nema odbrane. Ili nehotični uvid u svoje bitno svojstvo. Mahnito razmetanje sobom, đubretom, otpadom i vonjem iz koga ono izlazi kao iz smrdljive basne i dolazi na tron od gliba.
Peščanik.net, 08.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Definicija šljama - 08/05/2026
- Prikladna neuračunljivost - 01/05/2026
- Čarolija otpada - 24/04/2026
