Predsednica Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu Grasijela Gati Santana uskoro bi trebalo da odluči da li će bivši načelnik Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH, biti prevremeno pušten na slobodu.
Stanišić, koji je zajedno sa bivšim komandantom Jedinice za specijalne operacije SDB-a Frankom Simatovićem 2023. godine u Hagu proglašen krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu protiv Hrvata i muslimana u Hrvatskoj i BiH, zatražio je krajem marta prevremeno puštanje na slobodu, pošto je izdržao dve trećine kazne.
Uslov da sud uopšte razmotri takav zahtev je da je osuđenik izdržao dve trećine kazne, osim u posebnim okolnostima, kao što je bio slučaj sa Simatovićem, koji je zbog veoma lošeg zdravstvenog stanja u avgustu 2023. godine pušten iz zatvora.
Žalbeno veće Mehanizma je u pravosnažnoj presudi navelo da su Stanišić i Simatović kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata odgovorni za zločine srpskih snaga 1992. u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju i Sanskom Mostu, kao i za zlodela 1995. u Trnovu i Sanskom Mostu. Oni su proglašeni odgovornima i za ubistvo u Daljskoj Planini u Hrvatskoj u junu 1992. godine.
Uz podsećanje da su lekari u Hagu ranije konstatovali da Stanišić ima hroničnu bolest organa za varenje i da pati od teške depresije, mediji su preneli da je branilac Vejn Džordaš u zahtevu za puštanje na slobodu napisao da je njegov klijent sada i nepokretan.
U propratnom pismu Santani, Stanišić je naglasio da duboko žali i izvinjava se zbog zločina koje je počinio, i to posebno nakon pravosnažne presude koja je, podsetio je ovaj osuđenik, izrečena posle procesa koji je trajao punih 20 godina. Od tih dvadeset godina, Stanišić je u pritvoru proveo 2.643 dana, što znači da je, od kada je 2003. godine uhapšen, desetak godina proveo u Srbiji.
Niko osim Stanišića ne može da zna da li je njegovo pokajanje iskreno ili samo rezultat pragmatičnosti, ali je razumljivo da je taj osuđenik, koji ima 76 godina, iskoristio pravo da traži prevremeno puštanje na slobodu.
Stanišićev izlazak iz zatvora bi, međutim, za deo javnosti u Srbiji uključujući i najviše zvaničnike, mogao da bude povod za (tihu) pohvalu zločinima za koje je on osuđen ili za još jedan talas odbacivanja presuda sudova u Hagu.
U tome između ostalih učestvuje i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, koji je, pošto su 2021. godine Stanišić i Simatović prvostepeno osuđeni na po 12 godina zatvora, izjavio da je siguran da bivši čelnici SDB-a nisu počinili nikakve zločine. Pre nekoliko nedelja otišao je i korak dalje i na svom Instagram nalogu napisao da je imao priliku da bude „prijatelj i saradnik sa mnogim značajnim ljudima za srpski narod i državu“, i tada pomenuo Slobodana Miloševića, Ratka Mladića, Jovicu Stanišića i Franka Simatovića.
Pod kontrolom Dačićevih „prijatelja i saradnika“, devedesetih godina bilo je više od 20 centara u kojima su bile obučavane srpske paravojne jedinice iz BiH, Hrvatske i Srbije. Trebalo je, kako je navelo tužilaštvo u Hagu, naučiti „neophodne veštine za ostvarivanje udruženog zločinačkog poduhvata“ – odnosno za etničko čišćenje nesrpskog stanovništva iz BiH i Hrvatske.
Među „očišćenim teritorijama“ je 1991. godine bio Zapadni Srem u istočnoj Hrvatskoj; kasnije, u aprilu 1992. godine usledio je Bosanski Šamac, a onda i Doboj i Teslić.
U centrima su, između ostalih, bili obučavani pripadnici Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića koji su, kako piše u presudi Mehanizma, 1992. godine u cilju zauzimanja Bijeljine, ubili 48 civila i organizovali progon, deportacije i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva.
Srpska dobrovoljačka garda je po istom receptu „očistila“ i Sanski Most 1995. godine, a Mehanizam u presudi precizirao da je „tužilaštvo u žalbenom postupku u potpunosti otklonilo razumnu sumnju da su Stanišić i Simatović, putem isplata SDB-a Srpskoj dobrovoljačkoj gardi – naročito u vreme operacija u Sanskom Mostu, značajno doprineli ostvarenju zajedničkog zločinačkog cilja, odnosno ubistvima u septembru 1995. godine“.
SDB je pod nadzorom Stanišića i Simatovića 4. maja 1991. godine u Golubiću osnovala jedinicu Crvene beretke koja je kasnije preimenovana u Jedinicu za specijalne operacije.
Jedinica je u vreme kada su je vodili Simatović i Stanišić počinila brojne zločine u Hrvatskoj i BiH, a kasnije i na Kosovu, kada ju je preuzeo Milorad Ulemek Legija – koji je danas u zatvoru između ostalog i zbog atentata na Zorana Đinđića.
Ipak, na televiziji Informer, na kojoj je predsednik Srbije čest gost, 4. maja ove godine emitovan je prilog povodom obeležavanja 35 godina od osnivanja, kako je navedeno u najavi te propagandne i tabloidne televizije, „najelitnije srpske Jedinice za specijalne operacije Resora Službe državne bezbednosti“.
Jedan od oficira Crvenih beretki Vasilije Mijović rekao je u govoru na proslavi da je „mudrom i pomirljivom politikom“ Aleksandra Vučića toj jedinici „vraćena slava koju je pronosila gde god je bila – u Trnovu, na Bjelašnici, u Sarajevu, Doboju i srpskom Kosovu“.
Pod upravom osnivača te „slavne“ jedinice bili su i Škorpioni, a njihovi pripadnici su u julu 1995. godine u Trnovu ubili šest bosanskih Muslimana. To je bio deo genocida u Srebrenici, a Mijović je, prema izjavama nekih svedoka tužilaštva u Hagu, u određenim periodima i komandovao Škorpionima.
Ipak, Vučić se, u intervjuu 5. maja televiziji Informer, nije distancirao ni od Mijovićeve izjave ni od veterana Crvenih beretki – što se i moglo očekivati, budući da je, reagujući na prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, izjavio da je to „slika i prilika političkog delovanja Haškog tribunala“.
Predsednik Srbije po svemu sudeći o tome nije promenio stav, jer ni pravosnažna presuda Stanišiću i Simatoviću, ni njemu (a ni tadašnjoj premijerki Ani Brnabić) nije bila razlog da se izvini zbog zločina u Hrvatskoj i BiH za koje je dokazano da je SDB, odnosno država Srbija, direktno učestvovala.
Zbog svega toga, pa i uloge koju su u čuvanju tzv. Ćacilenda imali nekadašnji pripadnici Crvenih beretki, ili njihovog prisustva u opštinama gde su u martu održani lokalni izbori, može se očekivati da odluka Santane da Stanišića pusti na slobodu bude razlog da se zločini za koje odgovoran još jednom legitimizuju, pa čak i pohvale.
Šta drugo očekivati ako se ima u vidu da je teško zdravstveno stanje Ratka Mladića za gradonačelnika Beograda bilo povod da ga nazove herojem, dok se u medijima bliskim vlastima, uključujući Informer, Politiku i Večernje novosti, ovaj ratni zločinac osuđen za genocid u Srebrenici, predstavlja isključivo kao „general“.
Realizovano u saradnji sa Pro Peace (forumZFD)
Peščanik.net, 07.05.2026.
