Otkad je Berlinski zid pao, baš mu je krenulo u životu: danas ga ima više u javnosti nego dok je bio na svom mestu. Naročito kad dođe kakva godišnjica, zgodno okrugla kao ova. Svi će o njemu danas govoriti, ponajviše oni kojima je svejedno o čemu govore, bitno je da se Ima Mišljenje. Pune su ga novine danas, dežurni debateri debatovaće večeras o njemu po televizijama, gledaćemo filmove koji imaju veze s njim. I kao vrhunac, jedan će nemački performer srušiti Berlinski zid od kartona, postavljen na beogradskom Trgu Republike.
Sve je to OK: i nastanak i nestanak te betonsko-metalne skalamerije jesu među ključnim događajima epohe, a sva značenja njegovog istorijski relativno kratkog bitisanja daleko su od iscrpljenih i svestrano rasvetljenih. Samo, ne čini li vam se da se ovde nekako najmanje priča o onome što bi ipak trebalo da bude najvažnije: kako to da je Srbija – pa možda i cela SFRJ, osim Slovenije – uspela da prespava pad Berlinskog zida, i kakve sve to veze ima s tim što smo danas tu gde smo, tavoreći život urođenika naguranih u tamnom zapećku, presrećni što ćemo za koju nedelju biti milostivo pripušteni da bez specijalnog ausvajsa odemo, ako nam se baš hoće, čak i do tog Berlina, pod uslovom da se brzo vratimo kući i da u međuvremenu ne pokušavamo da negde na putu nešto i zaradimo?
Koliko god pokušavao da prizovem u sećanje neke konkretne slike iz te jeseni 1989, ništa važno mi se ne pojavljuje na mentalnom monitoru. O da, naravno da se dobro sećam mase koja čuka po onom zidu, pa onda nadire preko njega, naravno da se sećam bezbrojnih vartburaga i trabanata koji preko Mađarske odlaze na Zapad, ali ono čega se ne sećam je šta sam ja radio u tom trenutku, čak ni gde sam se nalazio. Ne, nije stvar u tome da nisam bio svestan šta se događa, i šta to znači. Bio sam savršeno svestan epohalnosti trenutka i savršeno srećan zbog kolapsa Imperije Zla – otkad politički mislim, nikada nisam bio “neutralan” u Hladnom ratu, sakloni Bože! – pa opet, nekako kao da je sve to promicalo mimo mene, kao da me je doticalo tek površno, mnogo površnije nego što bi to bilo normalno. A samo koju godinu ranije, mislio bih da je to čudo bez presedana. Samo, do tog 9. 11. 1989. već je bilo uveliko jasno da je Srbija prpošno odletela odavde i aterirala na nekoj drugoj planeti, da ona oduševljeno grabi ka totalnoj katastrofi iz jednog sasvim, sasvim drugačijeg žanra sa mnogo lošeg pevanja i mnogo dobrog pucanja. Radost Evrope ostala je nekim drugim ljudima.
Eto, tu su se Srbija i Zid razišli. Jer, ono što se u međuvremenu dogodilo jeste teledirigovani masovni pokret u Srbiji, populistička revolucija ološa koja će fundamentalno unazaditi jednu do tada relativno pristojnu zemlju, koja je imala solidan materijalni i intelektualni tranzicijski potencijal. Odjednom, više ništa što je zaokupljalo i delilo ostatak kosmosa ovde zapravo nije bilo važno: socijalizam vs. kapitalizam, planska privreda vs. tržište, liberalne vs. konzervativne vrednosti, totalitarizam vs. demokratija… Sve je to postalo pukom apstrakcijom, životom drugih: bilo je važno jedino “čije je Kosovo”, hoćemo li odbraniti ćirilicu (postalo je vrlo nepristojno, pa i opasno, prostodušno pitati: od čega?), hoćemo li provozati mošti ovog ili onog gde god nam se ćefne, kako ćemo da prošvercujemo Benkovac i Knin kao isturena odeljenja Šumadije, kako ćemo da sagradimo lepši i stariji Vukovar “u neovizantijskom stilu” (Pavić Milorad), kako ćemo sve razgoniti Turke na buljuke od Une do Drine etc. Država i društvo postali su bizarni etnopark, kojim su prodorno odjekivali još jedino krici i pokliči najgorih među nama, onih koji su poletno preuzeli komandnu palicu, i to bez ikakvog značajnijeg otpora, štaviše, uz orno klicanje Urlajuće Većine.
E, baš usred sve te zapanjujuće brze i duboke regresije na nivo posvemašnjeg političko-etičkog debiliteta, stropoštao se Berlinski zid, a da za Srbiju to nije bilo više od malog, lokalnog incidenta u jednom udaljenom gradu. Mi smo imali svoj program i svoje prioritete, i tu više nije bilo mesta za fenomene poznog XX veka. Dok smo se opsetili da smo se možda malko i prešli kada smo izignorisali događaj koji će zaključiti hobsbaumovski “kratki dvadeseti vek”, već su svi vozovi prošli, a Srbija se našla na najslepijem od svih evropskih slepih koloseka, gde i dalje vegetira, i što je najgore, malo je ko zaista shvatio da tu gde jeste nije nepažnjom zabasala, nego da se svojski potrudila da se baš tu nađe. Te da bi zato, ako hoće da se vrati na glavni kolosek, morala dosledno, korak po korak, bez vrdanja i bez izuzetaka, da ide u obrnutom pravcu od onog kojim je pojurila te 1989, ili zapravo već godinu-dve ranije. Umesto toga, evo nas gde pijano i nesuvislo jeremićamo u svim pravcima, sve s glavom pozadi a dupetom napred, mada smo čak i svog grotesknog Honekera u međuvremenu najurili, ali šta nam to vredi kada nam je Zid ostao, Zid od najtvrđe kovine, one koja stanuje u glavama?
Dnevni unos (016)
Peščanik.net, 09.11.2009.
PAD BERLINSKOG ZIDA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
