Prag, decembar 1989, foto: Srđan Veljović
Prag, decembar 1989, foto: Srđan Veljović

Moritat o gradovima i zidovima

Povodom izložbe fotografija Srđana Veljovića „Zid, 30 godina“. Posle postavke u Kvaki 22 u Beogradu, izložba se od 20. decembra seli u Šok Koridor 22, Zmaj Jovina 22, u Novom Sadu.

Tačno u dva sata i pet minuta, tog 3. februara 1997, kada je pan Bohumil Hrabal poleteo sa petog sprata praške bolnice Bulovka, sedeo sam sa prijateljem, piscem Adaševićem, na rubu kalemegdanskog bedema i pričao o tome kako bi nekim književnicima trebalo pisati dok su živi, a ako se ne stigne ili ako se prekasno čovek rodi, onda i posthumno, što da ne, složio se Adašević dok je posmatrao otežale oblake iznad Velikog ratnog ostrva, Esterhazy je jednostavno imao sreće da na vreme napiše Knjigu o Hrabalu, na primer, kome je i on, Adašević, poželeo da napiše nešto, možda pismo, a možda i nešto sasvim neobavezno, kao posvetu ili legendu, mada je njegov život pre svega podsećao na moritat, ne onaj brechtovski, ali što da ne, klimnuo je glavom, možda baš moritat, taj stari evropski žanr u kome se smenjuju dobro i zlo, nizbrdica i uspon, sunce i kiša, uhode i utvare koje obitavaju u gradovima kakvi su nekad bili Prag i Berlin, kakav je Beograd bio tog dalekog februarskog dana kada je pan Hrabal odlučio da nahrani golubove na krovu bolnice, odakle je obično posmatrao tamne oblake kako mu dolaze preko zidina bolničkog kompleksa, i to sa zapada, jer oblaci su uvek dolazili sa zapada, dok se sa istoka valjalo nešto nalik na testaste dlakave gusenice koje su ga plašile, i od čije bi senke čitav Prag potamneo, kao da Zid nikada nije pao, kao da mu se jedan kamenčić pritom nije zario u petu, u ono mesto u kome je i dalje pulsirao bol istorije, isti onaj koji je naterao mladog Jana Palacha da se samozapali u znak protesta protiv represije i cenzure, koja je i njega, pana Hrabala, zajedno s njegovim knjigama gurnula na rubove društva, u štamparske podrume, praške bircuze i pivnice, gde je ostavio najlepše dane života, koje je zapravo želeo da posveti svojoj Eliški, voljenoj Pipsi, ali eto nije jer je hartija pokupila sve, kao neki ogroman upijač za mastilo, postajući njegova love story, pošto piscima zapravo samo tako nešto i preostaje, prazan list hartije nekad, blank page wordovog dokumenta danas, pričao je Adašević nadahnuto dok se nad Velikim ratnim ostrvom oblak otvarao kao pramac nakrcanog desantnog broda, ali panu Hrabalu bi svakako trebalo pisati, dodao je kao da je predosetio da su ti trenuci dok smo sedeli na kalemegdanskom bedemu bili zapravo poslednji u Hrabalovom životu, međutim, on je još uvek bio živ pri tom padu koji je uistinu bio let sa golubovima, koji su se uznemirili kada su spazili tog ćelavog starca u raširenom bolničkom mantilu na pruge među sobom, ali su ipak poleteli za njim, oko zgrade u Bulovki, kao da su poverovali da je neko konačno podelio njihovu sudbinu, iako nije bio ptica već samo čovek, u čijim svetloplavim očima su se ogledali krovovi bolnice, most, rukavci Vltave u daljini i jedna senka iz proteklih noći kada je pan Hrabal prvi put na trećem spratu bolnice, gde se nalazila njegova soba, video utvaru SS oficira, Reichsprotektora Reincharda Heydricha, koji je, kako je pročitao u nekim novinama, umro baš tu, u njegovoj sobi, davne 1942., sa ranom u stomaku i pokidanom gušteračom, zbog čega ga je uvek i viđao takvog u obližnjem toaletu, u besprekornoj smeđoj uniformi sa rupom u stomaku, kako sedi na hoklici i vreba pacijente, proverava im legitimacije, njuška i traži Jevreje, špijune, izdajnike, nevoljnike, pisce bogohulnih redaka o životu, pivu, sreći, transvestitima, drugačijem svetu bez utvara koje su umele da izvire s druge strane zida u napuštenim fabrikama, i to ne samo u Češkoj ili Nemačkoj, korigovao se Adašević, već i tu, kod nas, gde su se propale fabrike, poljoprivredna dobra, ruinirani kombinati koristili kao logori koncentracije, ili rampe za istovar ljudskih tela koja su pokupljena sa raznih lokacija a potom dopremljena do hidroelektrane odakle su bacana u akumulaciono jezero o kakvom je sanjao i onaj Reichsprotektor, kog je Hrabal tog februarskog dana video na krovu bolnice, kada je krenuo da potraži svoje golubove, ali on, Reichsprotektor, već je čučao tamo sa ispruženom šakom u crnoj kožnoj rukavici na čijoj se plohi nalazilo otrovno zrnevlje koje su golubovi merkali izdaleka, pitajući se da li treba da mu se približe ili ne, jer nikada još nisu videli nešto takvo kao ni takvu uniformu sa orlovima na rukavu, tim ptičurinama koje nisu voleli, niti im se ikada dopadalo kako se šepure nad Hakenkreuzom, što nije voleo ni pan Hrabal, pa se samo približio toj utvari i pokazao mu rukom da se makne od njegovih golubova, našta se Reichsprotektor usiljeno osmehnuo i nastavio da vabi ptice, jer takva stvorenja samo zagađuju krovove i simsove, pune oluke govnima, vrlo često zapuše odvode i to đubre nastavlja da se taloži, onako kako se događalo sa knjigama koje je pisao pan Hrabal, i ne samo on, već i toliki drugi koji su uvek imali nešto da kažu protiv ljudi kao što je bio on, Reichsprotektor, koji je imao samo jednu ideju u životu, da ovaj svet učini čistijim i urednijim, ali nikako nije mogao da izađe na kraj s tim letećim pacovima kojima je sada doneo malo arsenika iz podruma da se počaste, uostalom, dodao je Reichsprotektor, najveća je laž da su ptice nebeska stvorenja, jer da je tako zar bi ostavljale toliko izmeta iza sebe, zar bi nam srale po glavama, isto kao što su pisci to činili, naročito oni koje nije voleo, poput Hašeka, Kischa, Babelja i Tollera, ne prestajući da nas zasipaju svojim govnima kojima je mesto bilo na deponiji istorije, koju je on sa svojim Führerom izgradio za naročite svrhe, ako dođe do tog zagušenja, ali budući da je do njega već došlo, morao je da krene u veliko čišćenje, od krova do podruma te bolnice u Bulovki, tako da su golubovi prvi došli na red, jer velika ideja čišćenja društva nikada neće biti napuštena, ni u Evropi, kao ni na Balkanu, nasmejao se Reichsprotektor pokazujući desni očnjak, a jednog dana će zidovi ponovo biti u modi, pa čak i žica, ona bodljikava, taj relikt iz zaboravljenih evropskih košmara, stoga je on rešio da svoje čišćenje sveta otpočne baš odatle, 3. februara 1997., sa krova bolnice Bulovka u Pragu, gde je po komandi ostao da vrši svoju reichsprotekturu, zbog čega je pan Hrabal, kao naglo probuđeni pijanac iz bircuza „Kod starog tigra“, podigao ruke umesto krila i skočio na Reichsprotektora ne bi li spasao goluba koji mu je već kljucao iz crne rukavice, ali ovaj se samo raspršio pred njim kao zlokobni dim i pan Hrabal je proleteo dalje, osetivši kako mu vetar nadima bolnički mantil poput padobrana za vazdušni surfing, zastao je za trenutak Adašević, upozoravajući me na kišu čije su se tamne kaplje već razbijale o kameni bedem, da bi onda nastavio, kao hipnotisan tim hrabalovskim letom kroz mastiljavu kišu koja je sipila nad čitavom Evropom.

Links, 13.12.2019.

Peščanik.net, 18.12.2019.

PAD BERLINSKOG ZIDA

The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)