Gde sustanu Prokiću Nenade, tu produži Ostojiću Zorane… Nema veze, nedostatak stila, argumentacije i elementarnog obzira prema činjenicama – o njihovom suvislom tumačenju i “sabiranju dva i dva” da se i ne govori – isti su, upravo klonirani. A naročito je ista ta infantilna, neodgovorna kukumavka na medije i intelektualce nepostojeće “druge Srbije” (koja je, naime, i rođena i preminula devedesetih, što je sasvim logično) da su oni krivi zato što nisu uradili tuđi posao. Ili zato što su, radeći svoj posao, zločesto pokvarili nečije izborne izglede. Uf. Ti smešno ozlojeđeni ljudi su naprosto vrišteće nedorasli poslu kojim se bave ali, iskreno rečeno, šta se to mene ili vas tiče? To je briga LDP-a, ako su njemu dobri, i meni su.
Zato ovaj tekst ni u ludilu ne pripada jalovom žanru “polemisanja” na srpski način, sa sve smaračkim utucima-na-utuke i čija-mama-kurva. To mi je savršeno dosadno, naročito kad su potencijalni suparnici tako neinspirativno slabašni. Umesto toga, čini mi se nužnim pokušati da se neke pozicije razjasne, jer se jako mnogo nejasnoća i posvemašnje zbrke (u kojoj se već sasvim slabo razaznaje ko je ko i ko šta uopšte zastupa) nagomilalo oko onoga što se – manje-više pogrešno – naziva “sukob Peščanika i LDP-a”. Što se mene tiče, već sam napisao, ali čovek ovde uvek mora da crta jedno te isto do iznemoglosti, da nikada ne nastupam u ime bilo kakvog stvarnog ili imaginarnog kolektiviteta (pa tako ni u ime Peščanika), nego samo u najličnije ime. Pa, ako neko ima nešto protiv, nek to adresira na mene, a ne na celu jednu radio emisiju i sajt…
Elem, prva konfuzija: Zoran Đinđić, lik i delo. Mučno je gledati koliko svaka novokomponovana politička šuša razvlači Đinđića na sve strane za svoje mizerne potrebe; DS je, koliko vidim, manje-više odustao od toga, ali u LDP-u malo-malo pa, kad nemaju šta drugo da kažu, potegnu Đinđića kao da im je ovaj ćaća, i da im je testamentarno predao svu svoju intelektualnu i političku zaostavštinu. Tako i LDP-ovi polemičari u pokušaju nisu odoleli istom iskušenju. Istina je, međutim, da u vrhu LDP-a niko osim Čedomira Jovanovića i Vesne Pešić nije video živog Zorana Đinđića drugačije nego na razglednici. No, mnogo važnije je nešto drugo: nedolično je za jednu stranku liberalno-demokratskog opredeljenja da od bilo koje ličnosti pravi idola, pa da plaši njegovom senkom sopstvene kritičare. Treba, dakle, da razjasnimo jednu stvar, jednom zauvek: Zoran Đinđić je skoro petnaestak godina, kao opozicioni političar i kao predsednik vlade, bio u žiži srpske politike. Za to je vreme uradio mnogo toga korisnog, dobrog i emancipatorskog, ali je povukao i niz loših, nekada i katastrofalnih poteza. O njemu sam napisao mnogo toga pohvalnog, ali bogme i mnogo toga kritičkog, i nikada ne bih povukao ni jednu jedinu kritičku reč koju sam napisao o njemu. To je, naime, moj posao: da pratim rad političara, i da ga analiziram, onoliko koliko umem. Dakle, nikada se nisam kajao i posipao pepelom za bilo šta što sam o njemu napisao, jer za to, žalim slučaj, nije bilo razloga. Činjenica da je Đinđić ubijen u tragičnom, pučističkom atentatu ne može retroaktivno da delegitimizuje kritikovanje jednog istaknutog političara, nosioca društvene moći. Naročito ako je, kao u mom slučaju, svaka kritika bila praćena jasno izraženim stavom da Srbija bolje od te opcije naprosto nema i da se, uostalom, ne može kritikovati Đinđića i Šešelja na isti način, ako nismo politički slepci ili nihilisti. Istina je, bilo je i onih koji to nisu uviđali: njima je za vreme Đinđića bilo “gore nego pod Miloševićem”, kao što im je danas “isto ili gore nego pod Koštunicom”. Tim ljudima nema pomoći, oni misle želučanom kiselinom a ne mozgom, ali duet LDP-mislilaca podlo podvaljuje kad ovakve stavove “generalizuje”, pripisujući ih svima koji im se sada, eto, ne dopadaju.
Druga konfuzija: saradnja LDP-a s vlašću. Oko ovoga ima mašala mnogo zbrke, pa se nekako iskristalisalo uverenje da su kritičari LDP-a redom oni koji mu zameraju bilo kakvu saradnju sa vladajućom koalicijom, jer da ona – strrrašno, strrrašno! – kalja njegov “čistunački imidž”. Opet, nema sumnje, ima i takvih kritičara: to je neki svet koji uživa u tome da razmišlja pretpolitički, i da primenjuje merila koja kao da nisu sa ove planete. Ali, opet se tu LDP duet koristi jeftinim erističkim trikom kada ovaj stav poopštava. Iz ugla moje malenkosti, i ne samo nje, saradnja sa vladajućom koalicijom nikada nije bila sporna, ako vodi nekom dobru: sasvim je normalno sarađivati, recimo, na “belom Šengenu”. Ali, dati vlasti većinu za Zakon o informisanju?! Ali, podržati vlast u njenim sumnjivim poslovima sa tajkunerijom?! Dakle, manimo se pijačarskih dosetki tipa “kome niko nije dobar, taj treba da se zamisli” i slično: radi se o sasvim konkretnim stvarima, i tu ovo jeftino, trećerazredno vrdalamisanje ne prolazi.
Treća konfuzija: manipulisanje sasvim nedavnom prošlošću. Nije prošlo baš mnogo vremena od poslednjih predsedničkih izbora, trebalo bi da ih se dobro sećamo, zar ne? No, evo ti sada veselog Ostojića kako piše da, otprilike, samo zahvaljujući gigantskim naporima LDP-a Srbija nije dobila Tomislava Nikolića za predsednika, dok smo mi-kojima-niko-nije-dobar sedeli skrštenih ruku u svom zlatnom kavezu, čak zlobno navijajući za Grobara Tomu, jer je naša ideologija, šta bi drugo, “što gore to bolje”. Još jednom ću reći: pa jeste, ima i takvih. Ali, ovo mučko ubistvo sećanja u režiji veselih LDP blogera ipak neće moći da prođe. Naime, upravo se tih dana, između prvog i drugog kruga predsedničkih izbora, na sajtu Peščanika vodila živa i burna rasprava o tome treba ili izaći na izbore i dati glas Tadiću, ili su za rahmetli “drugu Srbiju” izbori završeni ispadanjem Čedomira Jovanovića. Veoma žustro sam zastupao izlazak na izbore i glasanje za Tadića – i, tek da ne bude zabune: ni jedne sekunde se nisam pokajao zbog toga, svim Tadićevim manama uprkos – apelujući i na LDP da pruži jasnu podršku Tadiću, što se vrlo lako može proveriti u arhivi Peščanika, koja je sva na izvol’te. A šta je za to vreme radio LDP? Cinculirao i bedno kalkulisao do poslednjeg trenutka, postavljajući Tadiću nekakve (u kontekstu dramatičnog trenutka) idiotske “uslove”; tek je u nedelju sabajle Čedomir Jovanović poranio na izbore, preporučivši istu aktivnost i drugima, što je značilo olakšanje i prevagu razuma nad sujetom i kalkulantstvom. Šta li su tih dana radili prokići i ostojići, bog zna, ali da ih se nije čulo kako zovu na izbore, bogme, nije…
Šta je naravoučenije? Palanački makijavelizam, kao tehnika koju vrlo lako prigrle napaljeni politički diletanti, rado svojim trenutnim potrebama prilagođava i modelira i prošlost, i sadašnjost, i budućnost; svoje, pak, kritičare prikazuje kao amorfnu masu koja misli “isto”, a to isto je, dakako, pogrešno i zlobno; na kraju, misli da sve može da se reši setom prigodnih samoodbrambenih floskula, bežeći od rasprave o konkretnim stvarima. I, šta na kraju dobije? Urnebes i blamažu. A moglo se lepo ćutati, i ćutanje (po Ostojiću, pardon, Ostojiču: čutanje) je nekakva opcija, nikako najgora od svih.
Dnevni unos (045),
Peščanik.net, 22. 12. 2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
