Radio emisija, 07.12.2002, govore: Slobodan Šnajder, Borka Pavićević i Ivan Čolović.
Svetlana Lukić: Danas je dan uoči 8. decembra koji svetska istorija neće upamtiti po tome što Srbija opet nije uspela da izabere predsednika, ili jeste, nego po tome što je toga dana Iračanima istekao rok da lepo priznaju da poseduju oružje za masovno uništenje. Inspektori Ujedinjenih nacija za sada nisu našli ništa ozbiljno i Buš je malo nervozan, vojni ministar Donald Ramsfeld pušta paru na uši. To je inače onaj isti lik koji se ne tako davno ljubio sa Sadamom Huseinom, a neko se još seća da je Regan svom savezniku poklonio zlatne mamuze.
To, naravno, nije ništa čudno, pa mi znamo najbolje kako je zapadna diplomatija fleksibilna i kako jednog čoveka čas zove faktorom mira i stabilnosti, čas delom osovine zla. Avganistan je već zaboravljen, na meniju je Irak. Borba protiv terorizma će biti tako žestoka da ni zrno peska na zrnu peska neće ostati. Za sada doviđenja pričama o Šeherezadinom Bagdadu, letećim ćilimima, Harunu al Rašidu. Milioni Iračana ovih dana čekaju generalnu probu sudnjeg dana.
Muslimani veruju da se celokupna ljudska istorija mora završiti strašnim sudom i uskrsnućem. To, naravno, ne važi za proroka i mučenike, oni imaju direktan pristup raju. Kraj sveta biće obeležen strahovitim metežom posle kojeg će se pojaviti Mahdi, ukazana milost Alahova, dok će antihrista koji će se pojaviti negde između Iraka i Sirije ubiti, gle, Isus i, kako ga muslimani zovu, Isa.
A na sam dan strašnog suda dva zvuka trube označiće smrt i uskrsnuće svih ljudi. Svaki čovek će se pojaviti pred Alahom sa knjigom u kojoj su dva anđela, kao neka vrsta božjih pisara, sve vreme beležila njegova dobra i rđava dela. Zatim će svako od nas preći preko mosta tanjeg od vlasi i pašće u pakao ili dospeti u raj, u dženet ili džan, kako kažu muslimani.
Po ovoj priči prorok će se, pak, zauzeti za muslimane, nadaju se naravno muslimani.
A mi imamo mirnodopske probleme: ne možemo da izaberemo predsednika ali zato smo dobili prvog srpskog viteza templara. To je izvesni Dragoslav Petrović. Vitez Dragoslav se svojim uzornim hrišćanskim ponašanjem nametnuo svojim kolegama templarima i oni su ga nedavno, kada je u Beogradu održan prvi Templarski forum, unapredili u viteza. On kaže da od postojećih šest hiljada templara čak njih 80 živi u Srbiji. Među njima je i 30 dama, odnosno gospi.
Gde će da se rađaju naslednici čuvara Svetog grala ako ne u Srbiji, oni su svuda oko nas samo su maskirani i ne nose više one plaštove sa belim krstom.
A jedan krst je uznemirio Bošnjake u Srebrenici i okolini. Pravoslavna crkva je odlučila da sagradi crkvu u Potočarima. Bošnjaci-muslimani su uznemireni jer, kako kažu, to je mesto gde je nekoliko hiljada njihovih sunarodnika osuđeno na smrt posle pada Srebrenice. Božji izaslanici na zemlji koji su na privremenom radu u Srpskoj pravoslavoj crkvi tim povodom kao i obično nemaju šta da izjave.
Zato su malo-malo vrata crkve zaključana i stiče se utisak da naši crkveni velikodostojnici misle da boga mogu kidnapovati i držati ga zaključanog iza crkvenih dveri.
Ako u boga veruju, morali bi ga pažljivije slušati, a ako ne, uvek postoji alternativa. Mogu verovati u tvorca kojeg je opisao E.M. Sioran. To je jedan rđavi demijurg, smetenjak, demon koji je stvorio ovaj svet tako što je zdipio nekoliko tajni sakrivenom bogu koji u stvari nije ni dao dozvolu da ovakav svet bude stvoren.
U naučno-fantastičnoj priči Artura Klarka “Devet milijardi božjih imena” jedno bratstvo lama izgubljenih negde u dubinama Tibeta posvećuje čitav svoj život recitovanju božjih imena. Ova imena su izuzetno brojna i ima ih devet milijardi. Kada jednom budu izgovorena, tada će svet, čitav jedan svetski ciklus, biti okončan. Međutim, lame dešifruju tako sporo da njihov posao traje već vekovima. Onda čuju priču o tajanstvenim zapadnjačkim mašinama koje su u stanju da beleže i dešifruju čudesnom brzinom. Jedan od lama odlazi da naruči moćni računar kod IBM kako bi ubrzao svoj posao. Američki tehničari stižu na planine Tibeta da bi instalirali i programirali mašinu. Po njima tri meseca je sasvim dovoljno da bi se izašlo na kraj sa devet milijardi imena.
Amerikanci, naravno, nimalo ne veruju u prorečene posledice tog prebrojavanja i nešto pre dovršetka operacije, plašeći se da se lame ne okrenu protiv njih kada se proročanstvo pokaže neuspelim, beže iz manastira. I onda su, spuštajući se ka civilizovanom svetu, videli kako se zvezde gase, jedna po jedna.
Slobodan Šnajder, pisac “Hrvatskog Fausta”, ovih dana je veoma zauzet. Bio je u Beogradu na čitajućim probama svog komada u Narodnom pozorištu, a danas se u svojstvu upravnika zagrebačkog Kazališta mladih sastaje sa Bogdanom Bogdanovićem, autorom spomenika u Jasenovcu. U pripremi je veliki pozorišni projekat koji će se odigrati na tlu jasenovačkog logora i koji treba da stavi tačku na priču o ustašama i četnicima, bar što se Slobodana Šnajdera tiče. O obnovljenoj veri u Aristotelovu katarzu sa Šnajderom smo razgovarali prekisnoć u hotelu Mažestik.
Slobodan Šnajder: Bavićemo se dugo tom temom i želja nam je, nas uže skupine koja se bavi temom straha, više strahom nego bilo čim drugim, da odradimo nešto tako temeljno da u svojim životima više ne moramo uzeti u usta riječ ‘ustaša’ i riječ ‘četnik’. Da na to, dakle, stavimo točku i da vidimo kako bi moglo izgledati autentično pomirenje, dakle nad žrtvama a ne pomirenje krvnika. Vraćamo se na korijene tragedije, vraćamo se na ulogu teatra u sretnim vremenima da razriješi sukobe, da pripremi katarzu. Govorim o potrebi kolektivne katarze. Držim da nema boljeg sredstva od kazališta, ako uopšte postoji bilo kakvo sredstvo. Mi se borimo za mlade, za one koji stavljaju nekakve ustaške oznake nemajući pojma što to znači. Evo, recimo, sad se u Hrvatskoj vodi velika debata treba li to sudski progoniti. Ja mislim da ne treba, jer oni u biblijskom smislu ne znaju što čine.
Svetlana Lukić: Kažete da je moguće staviti tačku na to?
Slobodan Šnajder: Pa zaboga, to je isto kao pitanje o uskrsnuću Isusa Hrista. Ako on nije uskrsnuo, onda je sve besmisleno. Prema tome, on je uskrsnuo i to je ta vrsta umovanja. Kada ne bismo u to vjerovali, ne bismo to radili.
Vjerovatno kada bi se jednog dana iskopala potpuna istina o Srebrenici, što je malo vjerovatno, da bi ona bila strašnija od ove u koju se ne želi vjerovati. To je stari problem koji se javio 1914. kada su prvi put počeli zločini protiv stanovništva. To se na njemačkom zove “gruel propaganda”, dakle propaganda koja se služi užasom. Vijesti su bile tako strašne da niko u njih nije htio vjerovati. Uvijek se mislilo – to je propaganda druge strane. Tako dugo je i Aušvic uspijevao biti zatajen, iako su informacije curile. To je i sada problem. Naravno, kada to vidiš, misliš: ah, to je izmišljotina, čovjek nije takva životinja, da bi shvatio da je još mnogo gore. Ali opet, postoji i u tim najgorim momentima neki znak. Na primjer, jedna scena koja je skoro lirska. Imate ženski logor u Staroj Gradiški, tamo je bila i moja majka zatvorena. Ljudi spolja gledaju te zatvorenice i zaljubljuju se u njih preko plota. I tada ide pjesma. One pjevaju ovakvu pjesmu: ”Voljela bih večerati, nego s tobom spati”. Tu se na neki način pokazuje da u tom mrvljenju ostaje nešto što se smrviti ne da.
Radimo moj komad i sve nas je razveselila jedna rečenica koju sam napisao 1978. godine kada jedan lik čita novine i govori svojim ukućanima: “Pazite, moramo jesti samo pravu hrvatsku salamu”. A pravu hrvatsku salamu radi samo tvrtka ”Winkelman und Sohn”.
Ja ne vidim neku osobitu radost u tome što je svijet između polova isti i što svi piju koka-kolu. Ja volim koktu. Niko u svijetu ne voli koktu osim Hrvata i ispašće na kraju da smo mi ljevičari jedini pravi nacionalisti koji brane neku nacionalnu vrijednost. Jer oni koji to govore, zapravo jedino što imaju na pameti jeste da rasprodaju srebrninu, da se uključe, da liče na svijet, da ne budu sami već da što je moguće više liče na nekog drugog. Sve vrijeme se kunu u sebe same, to je taj apsurd nacionalizma koji upropaštava ono do čega mu je najviše stalo. Da je vremena, da nismo mi sirovina tog procesa, da ih je pustiti, bilo bi najbolje pustiti, pa da se to istutnji da se vidi što je to. Ali kada smo tu i mi, nekako nerado bismo ih pustili. Da nismo mi bilo bi najbolje. E sad Šešelj: “Hajde, evo vam država da vidimo kako biste vi to napravili”.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti šta je Slobodan Šnajder rekao na tribini u Zrenjaninu.
Slobodan Šnajder: Ja ću vam pričati manje-više anegdote bez ambicija da analiziram zlo koje je snašlo ovaj prostor. Ja sam dramski pisac i možda je moje da pričam priče koliko znam i umijem.
Prva priča: 1984. godine u Moskvi je bio neki Sajam knjiga i upoznali smo se s nekim mladim Rusima i Ruskinjama i odveli ih u Dom pisaca. Pitao sam jednu mladu Ruskinju – intelektualku, dakle obrazovanu osobu, otprilike ovako: “Vidiš, Irina, potpuno je moguće da je za ovim stolom svoje ručkove imao jedan Babelj, Isak Babelj, ti si naravno čitala Isaka Bebelja?” Ona se nasmiješila vrlo ljupko i rekla: “Njet, njet, mi nismo učili hrvatsku književnost”. I nešto mi je u glavi prsnulo i pomislio sam – gle, zapravo, ko je zaista pobjedio? Nije li u tom momentu Staljin taj koji je pobjedio velikog pisca Isaka Babelja? U nastavku razgovora navečer ona mi je rekla ovako: “Hajde, molim te, opiši mi Veneciju, kako je to s tim lagunama, s tim gondolijerima, s tim balkonima? Hajde, recimo, Pariz, hajde opiši mi Ajfelov toranj ukratko”. To je bilo u vrijeme Brežnjeva, još dosta tvrdo vrijeme u SSSR-u. Dakle, to je 1984. godina.
Prije godinu i po dana radili smo moj komad u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju. To je bio jedan vrlo hrabri iskorak jer to je predstava o silovanjima u Bosni koja su prema uvidima svjetske zajednice radili uglavnom srpski neregularni borci. Ali ja ne govorim sada o tome. Nakon jedne probe navečer, jedna od glumica koja ima 21 godinu je došla i rekla: “Šac (mene zovu Šac), opiši mi Zagreb, hajde opiši mi Ilicu, koje su boje tramvaji”. I pomislih tog momenta – pa oni su pobjedili. Priča postaje još gora kada vas pogodi takoreći za vlastitim stolom. Pisala se godina 1991. To je teška godina za nas kada smo silazili u skloništa, kao što ste vi u jednoj kasnijoj godini silazili u skloništa od zračnih napada. Došla je kući moja kćer koja je išla u drugi razred osnovne škole i sjedili smo oko stola i ručali. I kaže ovako: “Sada i ja znam da se mi svi moramo bojati Srba”. I ona vidi da je rekla nešto što se možda nama u obitelji čini čudno, i onda je pitala: “A, kažite vi meni, ko su to Srbi?
Frojd u jednom spisu koji se zove “Nelagoda u kulturi” na jednom mjestu kaže ovako: “Kada su neki narodi u bliskom kontaktu, onda se dogodi da se oslobađa agresija zbog toga što su razlike među sredinama premale, ne prevelike nego premale”. Frojd je iskovao termin kojim se nikada nije posle bavio, a zove se ”narcizam malih razlika”. To je teorijski opis ovoga što se dogodilo između Hrvata i Srba. Sada će nam Sonja pročitati dva fragmenta iz knjige. Ja mislim da se svako mora baviti ponajprije svojim zlom, ali da netko tko se bavi svojim zlom možda stiče neka prava ili stanovitu vrstu uvjerljivosti da se bavi i zlom drugih.
Odlomak iz knjige: Beograd je grad kamo sam kao maturant bježao u frentu, u slobodu, kao silicet Matoš, kao Krleža, grad koji sam toliko volio a koji se nekoć zvao Darul džihad, u prijevodu s turskog znači koliko i kapija rata, a što je skladnije današnjem trenutku njegove duge povijesti. Lament nad njegovom šutnjom jeste lament nad Srebrenicama. Dokle?
Medvjed na putu. Kako razumjeti potajnu, u stvari, slabo skrivenu radost vladara zbog toga što mu se njegovo ionako malo kraljevstvo prazni od ljudi i od kojih ljudi zapravo? Od hrvatskih etničkih Srba, tako te ljude imenuju zapadni izvori. To bi možda moglo značiti da su ti ljudi, u tome je valjda smisao onoga hrvatski i etnički, jako dugo kod nas. Koliko dugo? Dvije stotine godina, tri stotine godina? Hrvatska curi na sve strane i dolazi možda dan kada će u toj Hrvatskoj na spepeljenim ruševinama čučati još jedino visoka vlada i nekakvi će zamišljeni starci crtati po garu i pepelu čudnovate figure svojih pereca i žemlji, bljutavih kiflica i šufnudli s umakom od krvi. Usrećeni narodi krenuće put medvjeda, svinja, pasa, do današnjega Limesa i onda preko njega na daleka otvorena mora.
Slobodan Šnajder: Tekst koji ćete sada čuti je od ponedjeljka, odnosi se na Loru, dakle na događaje koji uzbuđuju Hrvatsku ovaj čas, na činjenicu da je prošlog četvrtka donijeta odluka suda da se osam policajaca koji su počinili zločine u Lori oslobodi svake krvinje.
Odlomak iz teksta: Uši – da se nisu rezale, ubijeni – da su u stvari umrli, odsutni svjedoci – da svjedočiti nisu htjeli jer nisu imali o čemu, domovinski rat – da je domovinski rat, a Hrvati – da u principu i konkretno ne mogu činiti zločine zato što ih oni ne čine, i povrh svega vrhunski, sofistički začin – ne mogu se počiniti ratni zločini protiv sopstvenih građana.
Slobodan Šnajder: Odnos prema Hagu, osjećaj da Hag nameće nešto što gotovo nitko ne želi – identičan je. Sve nevolje u vezi s tim, mi to zovemo pritvorba vi zovete privatizacija, dakle grandiozna pljačka koja nema usporedbe ni u kakvoj hajdučiji u poznatim formama do 1990. godine ima potpuno iste modele: brutalizacija javnog diskursa, postoji sindrom starog borca, postoji, naravno, cijela tehnologija kojom se prostrani djelovi povjesti reinterpretiraju, gdje se laže i maže da bi se iz povijesti izvadilo ono što je politički upotrebljivo, i postoji naravno kao što postoji razočaranje u projekt Miloševića, postoji razočaranje u projekt Tuđmana.
Na kraju knjige Karla Krausa “Posljednji dani čovečanstva” imate crtež raspetog boga i on kaže “Ja to nisam htio”. Tako mnogi danas koji su sudjelovali u proizvodnji nesreće kažu – pa, eto, mi to baš nismo htjeli, nitko baš nije računao sa dva miliona prognanih, sa 200.000 ubijenih, samo u Hrvatskoj 30.000 kuća u zraku. Kao da nitko nije shvatio da kada se jedanput krene s tim scenarijem da smo mi ti troškovi, nema nekih drugih troškova.
Evo, ja ću sada završiti svoj dio jednom anegdotom. Negde nakon Prvog svjetskog rata u zabiti u Austriji dođe jedan umjetnik u grad. Piše na vratima “Liječnik-psihijatar”, to je rano doba psihoanalize, i kaže: “Dragi doktore, sa mnom je gotovo, ja ću se ubiti, neću preživjeti sutrašnji dan”. Doktor ga gleda i kaže: “Slušajte, vidim da s vama stvari stoje teško, ali večeras gostuje u našem gradu jedna grupa žonglera, glumaca, klauna. Idite na tu predstavu i ako vas ne nasmije klaun koji ih vodi, onda vama nema spasa, onda se ubijte”. I doktor kaže da se taj svjetski poznat klaun zove Paolo Grimaldi. A čovjek kaže: “Da, ali ja sam Paolo Grimaldi”.
Ovaj čas vrlo vjerovatno Ljubiša Ristić sjedi u jednom od studija beogradske televizije, srpske televizije, u jednoj velikoj sobi u kojoj imate 20 monitora i montira materijale iz rata spremajući odbranu Miloševiću u Hagu. To je njegova posljednja režija.
Mi moramo sada kopati po tradiciji i povijesti vrlo utilitarno. Mi moramo vidjeti na čemu se uopće može graditi ono što je preživjelo. Recimo, kako je nestao taj golemi moralni kapital koji je donijet 1941-1945. godine iz šume? Kako je on krivo investiran, kako se to moglo dogoditi? Da li je tu naš neuspjeh? To pitanje mi je postavila jučer u jednom razgovoru Borka Pavićević. Da li, možda, mi govorimo ezopovskim jezikom, ili farizejskim ili nekakvim intelektualnim šaradama koje ljudi koji u osnovi prilaze glasačkim urnama ne razumiju? I onda sam se sledio, vjerujte, jer je ne znajući ona ponovila gotovo od riječi do riječi formulu ili pitanje Ernsta Bloha nakon dolaska Hitlera na vlast 1933. Gdje smo mi pogriješili? I kada gledate u tim paralelama što bi onda sve još moglo biti i što se sve još može dogoditi, čovjek se sledi. Dakle, na čemu uopšte graditi?
Populizam ima kod nas stvarnog masovnog uspjeha od Slovenije do Makedonije. To je ono jedino što ljudi čuju ili misle da razumiju. Kada osvoji poluge vlasti, populizam mora takoreći preko noći zgaziti svaki trag drugačijeg mišljenja da bi ostao na vlasti. Ne uspjeh populizma, nego njegov neuspjeh da sagradi društvenu zgradu jeste ono što brine. To je upravo primjer Hitlera. On 1933. dolazi na vlast, uništava najsuptilniju kulturu koju je Evropa imala, gazi, uništava politički život, gazi sindikate, briše socijaldemokraciju u gotovo tjedan dana – znajući dobro da ga nema ako to ne učini.
To znači, kada biste dobili Šešelja na vlasti, onda je i novi rat izvjestan, i unutrašnji i vanjski, jer on onda mora zgaziti još jedanput ono što Milošević nije uspio do kraja zgaziti. To, dakle, moramo odbaciti u startu i boriti se protiv eventualne pobjede populizma svih boja. To je najveći naprijatelj. Ali gdje je prijatelj? Dakle, znamo protiv čega, ali za što?
Liberalni kapitalizam je jedan svijet građen po principu da onima kojima je dobro bude još bolje. To je jedini princip te mašine koja mrvi i od svega pravi sirovinu za profit.
Što je ostalo od komunizma? Tamo kod nas, a i u Srbiji, to je ako ne tema dana, onda tema noći: komunizam jednako fašizam. U globalnim razmjerama kada se broje žrtve komunizma, onda se iznose brojke koje premašuju, tvrde znalci, broj ubijenih u Hitlerovim logorima i operacijama, ali za nas nije mjerodavna globalna procijena. Za nas je važno u takvoj prilici strpljivo objašnjavati da je komunizam, onakav kako su ga doživljavali najbolji koji su otišli s Brozom, a s Brozom su otišli najbolji, bez obzira na kasniji razvoj – da je on spasio supstancu naroda ovog prostora. I onda kažemo Budiši: “Budiša, da nije bilo partizana, ne biste Tuđman, pa ni ti imali uopće s kime stvarati ovu državu”. Dakle, ne na komunizmu, ali na nekakvoj lijevoj tradiciji koja je živjela u šumama još se da raditi.
Mladi gledaju kao tele u šarena vrata, učili su ih drugo, deset godina ih uče da su to koljači i ubojice a da su ustaše baš pravi dečki, kod vas je to vjerovatno isto. To da neke stvari nema, nije argument protiv nje. To da nešto nije uspjelo, a mišljeno je visoko, nije argument protiv te stvari, u ovom slučaju protiv socijalističkog projekta. I svijet će se tome vratiti.
Svetlana Lukić: Kad god se malo zanesemo socijalizmom i partizanima, nije loše obratiti se nekome iz one prave istočne Evrope, na primer Poljaku, na primer čoveku koji je snimio “Dekalog” i “Tri boje: plavo, belo i crveno”. Slušate nekoliko odlomaka iz nedavno objavljene autobiografije Kšištofa Kišlovskog.
Odlomak iz knjige ”Kješlovski o Kješlovskom”: Komunizam je kao sida. Morate da umrete s njim, neizlečiv je. I to važi za sve koji su imali posla s komunizmom bez obzira na kojoj strani su bili. Nije važno da li su bili komunisti ili antikomunisti ili uopšte nisu bili posvećeni nekoj od političkih strana. To važi za svakoga.
Svi oni koji su bili izloženi sistemu onoliko dugo koliko je on trajao u Poljskoj, to jest 40 godina, zarobljeni su u komunizmu po svom načinu mišljenja, stilu života, svojoj hijerarhiji vrednosti. On ostaje u njima i nema načina da ga isključite iz njihovog sistema. Oni mogu da ga odstrane iz svog uma, naravno, mogu da kažu da više nisu bolesni, mogu čak da kažu da su izlečeni, ali to nije istina. On ostaje u njima, on postoji, tu je, i nema načina da se pobegne od njega. To mi ne pravi posebnih problema. Samo znam da sam to dobio i znam da ću umreti s tim, to je sve. Ne umreti od toga, umreti s tim. To nestaje samo kada vi nestanete. Isto kao sida.
Najbolji i najmudriji među nama su pobedili, nesumnjivo. Ali možete li da gledate u budućnost s nadom u ovom trenutku ako živite u Poljskoj? Mislim da ne. Uprkos činjenici da su u pitanju naši ljudi ili čak naši prijatelji i da ne sumnjamo u njihove dobre namere. Ali kako se ispostavlja, to nije dovoljno. Ne znam šta znači slobodna Poljska. Slobodna Poljska je potpuno nemoguća, ali to ne znači da ova zemlja ne može biti organizovana pametno. Verovatno može ali, na žalost, nema nikakvih nagoveštaja da će se to dogoditi. Zapravo, ona je jednako glupo organizovana kao i ranije, osim što smo sada mi ti koji je organizuju. I to je najtužnije u svemu.
Kivan sam ili ogorčen životom koji me je okruživao, okružuje i koji će me okruživati, koji je takav kakav je, gde je sve jadno, gde nema istine, gde postoje samo iluzije. Govorim o Poljskoj koja mi je suđena i u kojoj ću nesumnjivo provesti ostatak svog života. Vrlo sam ogorčen zbog ovakvog života, zbog zemlje iz koje dolazim i od koje neću nikada pobeći zato što je to nemoguće i nosim istu ogorčenost u sebi, zato što sam deo ovoga naroda. Kada kažem da sam kivan na svoju zemlju, zapravo sam kivan na istoriju ili možda na geografiju. Nesumnjivo, tako je moralo da bude, morali smo biti slomljeni, morali smo da pokušamo da se odupremo tome i neizbežno u tome nismo uspeli, to je naša sudbina. Ali to može da bude vrlo zamorno. Meni je zamorno.
Ne znam šta Poljaci žele, ne znam čega se boje. Boje se sutrašnjice zato što ne znaju šta se može dogoditi sutra. Šta bi se desilo kada bi neko sutradan ubio vašeg premijera? Šta bi se dogodilo u Engleskoj, recimo, da je u pitanju osveta Ire? Recimo da su uspeli da ga ubiju? Da li bi se išta promenilo u vašim životima? Ujutro biste uhvatili isti autobus ili otišli istim automobilom u istu kancelariju. Vaše kolege i šef bili bi tamo, sve bi bilo isto. Verovatno biste otišli na ručak u isti restoran. Nasuprot tome, kada bi bio ubijen premijer Poljske, sve bi se promenilo još istog dana. Ne znam da li bih i dalje imao producentsku kuću, ne znam da li bi telefoni radili, ne znam da li bi moj novac išta vredeo. Možda ne bi vredeo ništa, pošto bi se sve promenilo preko noći. Sve je moguće u Poljskoj i svi se užasno boje da će se nešto loše dogoditi. Živi se od danas do sutra a to je veoma opasno.
Svetlana Lukić: A sada levičari do kraja. Najpre Borka Pavićević.
Borka Pavićević: Rat je u diskontinuitetu, ljudi su u diskontinuitetu. Kao da imaš nekakvu tortu u kojoj imaš jedan sloj pa fil, pa drugi sloj, pa fil, to nikako da se ispeče. Zato ti, u stvari, ne znaš koja je muka svakodnevnog čoveka koji u tome treba da razabere šta se u stvari oko njega dešava. U suštini, ne dolazi do sažimanja te materije zbog toga što su interesi fragmentarni, interesi partija, stranaka, organizacija, onih koji su na vlasti.
Ko krade -šta krade, ko zida – gde zida, šta je u prosveti, šta je u školama, ispada kao da je to jedan javni život a onda imaš potpuno drugu stvarnost, pa treću, pa četvrtu.
Naša stvarnost je neverovatna. Danas sam stajala na stanici i razmišljala sam o tome kako ulazim u autobus 31 na kome, u stvari, piše ‘Bahnhof Millheim’ ili tako nešto. To dalje pravi tog rascepljenog ili šizofrenog čoveka koji zna da se vozi na primer u Mirijevo, a piše Bahnhof.
Proteklo je mnogo vremena na razlaganju mišljenja samog, odnosno poštovanja logike. Hajde da uzmemo samo jednu stvar. Ako tako uspešno zamenjuješ dželate i žrtve, ti onda stvaraš očajnog čoveka. Kada dobiješ očajnog čoveka, možeš da mu radiš šta god hoćeš.
To što je bilo u raspadanju naše zemlje, to se sada skupilo kao problem u pojedinačnim zemljama. Isto je to sa biografijama ljudi. Evo, danas sam pročitala recimo ovako: Perišićeva stranka, neki visoki rukovodioci iz Perišićeve stranke. Koji, bre, visoki rukovodioci iz koje stranke? Koliko ima visokih rukovodilaca iz svake stranke, pa ljudi moji, stvarno? Što bi rekla moja prijateljica Suada Kapić, imaš prosto utisak da hodaju neki ljudi koji su operisani, ali pogrešno, pa onda vidiš čoveka kome je leva ruka sastavljena s desnom, ili vidiš da mu je okrenuto uvo na nos. A taj neki novi čovek jeste instaliranje tog potpunog varvarstva svuda oko nas, kao načina života, načina ponašanja prema okolini, načina ponašanja prema deci, načina ponašanja prema svemu, ili mišljenja o svemu, upravo zato što on nema biografiju.
Postoji analiza Stratedžik marketinga koja govori o tome da se kod mlađe generacije događa skretanje udesno. Ali šta je sa njihovim profesorima, šta je sa njihovim univerzitetom, šta je s našim udžbenicima?
Pre neko veče sam videla reportažu o jednom pit bul terijeru zatvorenom u nekom dvorištu, čini mi se da je to na Zvezdari, a gazda je negde odveden. I sada ceo taj kraj ne zna kako da se spasi od tog, ili šta da radi s tim pit bul terijerom. To je prosto jedna strašna priča o tom potencijalnom nasilju.
I kiosci i turbo kuće, nije to priča o arhitekturi, to je priča o investitoru, to je priča o krađi, o parama, o korupciji, o svemu tome. To je pitanje stvaranja te nove političke elite, u stvari o tome mi razgovaramo. Zato postoji ta javna mržnja prema nekim ljudima ili nekim organizacijama koje se time bave, zato što se ne dopušta stvaranje takve elite, a bez stvaranja takve elite jedno društvo ne može da živi, odnosno ne može da se vrati, čak ako hoćete, svom stvarnom istorijatu, nego se inaugurira nekakva druga elita koja će sada da ide na razna otvaranja i zatvaranja, na razne revije, na društvene događaje, odlaziće u kuće koje su sazidane bez ijedne građevinske dozvole. I ljudi uopšte više ne razumeju šta je to nešto u tvom životu što čovek inače čini i nešto što ljudi inače ne treba da čine.
I otuda ta, ne znam kako da je nazovem, ružnoća ili to nemanje vidika. Ti kiosci su strašni jer od njih čovek ne može da vidi, jer nema prostora. Nema prostora, nema trotoara. Zamisli ti koliko se ti i ja možemo razlikovati, jer ja se sećam mirisa lipa u Beogradu i hodanja po trotoaru. Evo danas – koliko ljudi može da kaže da ide trotoarom i da pusti korak? Ja više ne mogu, čovek se šunja, ljulja, obilazi, ulazi u neke ćepenke, izlazi iz nekih ćepenaka, zavija za neke uglove, ulazi u neke radnje u kojima ne zna šta je. Da li će neko da skoči da ti nešto ukrade, ili da te ubije. Stambene zgrade se stavljaju posred ulice, nema vidika, nema koraka, nema kinetike, nema kretanja. To su stvari koje su realne, ali one su ujedno i jako simbolične.
Gde se deca igraju? I onda pričaju da mi imamo belu kugu. Pa ko će da rodi dete usred grada, gde će da šeta, šta će da uradi s njim, da ga pojede, da ga drži u kupatilu? Da li može čovek u proleće i leto da prođe kroz taj Obilićev venac i da vidi da tu ima neka lepa zgrada? Ne, on gleda u televizor nasred ulice zato što je tamo postavljen – a zašto taj narod sedi tu? Zato što ne ide na letovanje. Zato što Obilićev venac i centar grada podsećaju na Budvu. I tu imaš celo to raspoloženje kao da si na moru, a nisi na moru nego si u centru grada. Ja, naime, mislim da ti kiosci imaju veze sa lustracijom. Šta mogu, ja to mislim jer mislim da nije taj način ponašanja, da ne kažem zakon, donet, onda bi neko možda manje imao šansu da nekome da dozvolu za to.
Nije sada samo stvar u tome ”da uhvatim Radovana Karadžića”, nego što ta vrsta zločina daje legitimitet svim manjim zločinima i zato što se taj krug obrće. I meni nikako nije jasno, odnosno postaje jasno, zašto to ljudi ne povezuju. Dakle, to nije pitanje nečega apstraktnog, niti zakona. To je pitanje prava na život, i svi, kao što vidiš, prebacuju tu instancu na druge, zato što nema objedinjujuće političke volje koja će neku viziju, da ne kažem utopiju, tu odvratnu reč, inaugurirati kao način života. A to se čini javnim ponašanjem, dejstvom, pokazanim primerom, jer ja mislim da su to neke stvari na koje građanstvo reaguje.
E, sad, imaš tu antikomunističku mantru. Očigledno je da se iscrpljuje jedan način shvatanja partijskog i javnog života. Očigledno je to nekako sa DOS-om jasno, a ako dođe to jedne liberalne opcije, verovatno će se formirati i nekakva leva opcija, tako da je pitanje šta ćemo raditi ubuduće. Smatram da je upravo u tome velika odgovornost nekih ljudi koji su od revolucije napravili zanat, a od države prćiju. Problem je u tome što se kompromitovao sam pojam politike jer je politika nekako identifikovana sa nekakvim prljavim dejstvom, a to naprosto nije tačno. Kaže se – e, pa tako se mora u politici, politika podrazumeva da se laže, krade i ne znam ni ja šta drugo. To naprosto nije tačno. Ima i toga, ali ima i nečeg drugog.
Svetlana Lukić: U Paviljonu Veljković koji vodi Borka Pavićević predstavljeno je drugo izdanje knjige “Druga Srbija”. To je zbornik tekstova članova Beogradskog kruga. Govori etnolog Ivan Čolović.
Ivan Čolović: Vizija Srbije kao jedne moderne evropske, demokratske i mirne zemlje aktuelna je onako kako je bila aktuelna i pre deset godina. Tačno je i to da upravo oni, koji bi za tu drugačiju i novu Srbiju mogli najviše da urade, najlakše nalaze praktične, tehničke, političke, ekonomske, psihološke pa čak i etičke razloge da takav rad ne smatraju svojim prioritetom, da ga, ne računajući neke iznuđene poteze, ostavljaju za sutra.
Prečim poslom, a valjda i poslom koji će ojačati i pripremiti za odlučujuće reformske poteze, današnja vlast smatra pogađanja sa onim institucijama i pojedincima koji su se osilili i obogatili za vreme Miloševića. Zbog toga ne iznenađuje što se javljaju mišljenja, na primer, mišljenje Mirka Tepavca, da je došlo vreme za okupljanje novih snaga na političkoj sceni Srbije koje bi nastupile sa jasnim konceptom moderne, demokratske, pravne, sekularne, socijalne države Srbije koja bi bila programski i akciono kompatibilna emancipovanom evropskom okruženju na početku novog veka.
Ova, deceniju stara knjiga, aktuelna je danas i zbog toga što mnogi tekstovi koji je čine izgledaju kao dobar opis i uverljiva analiza nekih, blago rečeno, opasnih političkih ideja, uverenja, opsesija i mitova koji su ovde danas ne samo u opticaju nego i na velikoj ceni.
Kao i ranije, danas mnogi uticajni ljudi misle i govore da je Srbija nepravedno lišena dela teritorije koje joj pripadaju po istorijskom ili etničkom pravu, da težnja da se te teritorije konačno povežu ostaje glavni cilj svih srpskih stremljenja, da je priča o Evropi zamka za lakoverne. Uostalom, kao i priča o ljudskim pravima, demokratiji, civilnom društvu, feminizmu, pacifizmu, globalizmu i sličnim idejama koje dolaze sa zapada.
Nasuprot tome, upozorenja da ovde uzimaju maha antisemitizam, ksenofobija, klerikalizam, da neki političari na vlasti, neki mediji, neki izdavači udžbenika istorije daju podršku reviziji rezultata Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, odnosno rehabilitaciji ideologa srpskog fašizma i saradnika nacističke Nemačke, dočekuju se kao zlonamerno antisrpsko preterivanje bivših komunista i sadašnjih mondijalista. Oni se i danas, kao i pre deset godina, nazivaju šačicom izdajnika i stranih plaćenika, kao na primer na sajtu Demokratske stranke Srbije koji donosi članak Časlava Koprivice napisan povodom nedavno objavljenog upozorenja devetoro intelektualaca da se u Srbiji razbuktava desni ekstremizam. Tu se autori ovog apela i njima slični nazivaju “osobama koje rade na štetu sopstvene zajednice, odnosno služe cilju njenog potčinjavanja a za račun stranih sila koje se koriste taktikom isturenog baziranja svojih saradnika, to jest sa stajališta domaće zajednice kvislinga”.
I za današnje prilike važi ono što je u svom prilogu za ovu knjigu napisao Laslo Vegel. Dug je put od socijalizma do demokratije a kratak do nacionalizma. Zato je danas aktuelan i mali pledoaje za naivne misli Vladimira Pištala. Pošto je izneo mišljenje da u Srbiji kulturnu i prosvetnu politiku treba početi ispočetka, on dodaje i ovo: ”Neko će sarkastično upitati da možda ne zamišljam buduće Srbe kao narod klavirštimera i učiteljica bontona. Tako ih zamišljam daleko radije nego kao svet preturača po smeću i prostitutki na putu droge.” U okruženju u kom se ljudi svakodnevno kolju ovi stavovi mogu zvučati naivno zato što su ljudski.
Varirajući ovu misao Vladimira Pištala, danas bismo mogli da kažemo da radije zamišljamo Srbe kao narod skrušenih pokajnika koji u reveru nose bedž sa likom Pere Lukovića nego kao narod čiji su junaci ratni zločinci koji njihova najveća zlodela smatra svojim najvećim pobedama.
Upadljiva je stagnacija ustajalosti ideja, tačnije pripovedaka koje već 15 godina na političko tržište iznose manje-više isti ljudi predstavljajući se kao nacionalni dušebrižnici. I oni koji tu pokušavaju da izađu sa nečim drugim, na primer sa ekonomskim i finansijskim računicama, misle da moraju svoju robu da okade istim pravoslavno-nacionalnim miomirisom, da bi račun koji obećava boljitak bio ne samo čist, nego i čisto srpski. Buđavi govor može da umrtvi najživljeg čoveka koji s njim ima posla, da ga pretvori u lik dosadnog oponenta koji ponavlja svoju kritiku kao davno naučen refren.
Kako učiniti da naš govor ostane u životu, a time i mi sami? Druga Srbija je takođe Srbija jednog drugog jezika. Njega treba stvarati, učiti, govoriti i pisati kako se govori. Ne smemo se zadovoljiti repertoarom nama dragog evergrin rečnika boraca protiv fašizma a za demokratiju i ljudska prava, jer ni u tom rečniku u stvari ništa nije večno, sveže i zeleno. Završiću ovo obrazlaganje mog mišljenja da je ova knjiga i danas aktuelna još jednim navodom. Navod uzimam iz teksta Mire Miočinović koji nosi naslov “U karantinu”.
U vremenima koja dolaze možda ćemo i dalje održavati ovakve spiritističke seanse u ovom getu i u ovom broju. Možda će nas i dalje držati u karantinu zbog opasnog virusa različitosti. Budimo spremni da to prihvatimo bez straha ali i bez taštine.
Svetlana Lukić: Ovo smo govorili na sesijama Beogradskog kruga pre deset godina. Evo govorimo i danas. Možda ni za deset godina nećemo imati pristojnu državu i pristojno društvo, možda nam tako i treba. A ako budete išli na glasanje – srećno vam glasanje, junaci.
Emisija Peščanik, 07.12.2002.
Peščanik.net, 07.12.2002.