Radio emisija 04.01.2003, govori Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Srećom, za Božić će nam razne televizije predvođene Pinkom prikazivati čedne filmove o Isusovom rođenju. Do tada treba preživeti a ne povratiti još neku reprizu pornografskog programa čije su glavne zvezde ministar pravde i čovek koga je premijer zadužio da brine o pisanju novog ustava Srbije, gospodin Vladan Batić, predsednik najvišeg zakonodavnog tela Vojvodine, gospodin Nenad Čanak, gospodin Milan St. Protić, čuvar srpske časti, kulture i tradicije.
Naravno, njih trojica su u skrivenoj kameri često pominjali svog gurua Velju Ilića i njegove opservacije na butkice Medlin Olbrajt.
U ovoj novogodišnjoj paradi prostakluka čiji su glavni protagonisti oni koji treba da nas što bezbolnije provedu kroz ovo što se zove tranzicija učestvovao je i jedan od najbližih premijerovih saradnika i savetnik ili zamenik, šta li je, saveznog ministra policije, gospodin Goran Vesić.
On je bio ceremonijal-majstor u drugoj skrivenoj kameri televizije Pink. Vidite, Vesić je napredovao, ranije je bio samo stalni gost na žurkama Željka Mitrovića a sada je unapređen u novinara-saradnika ove ugledne televizijske kuće.
Svoj doprinos širenju pornografije po zemlji Srbiji dala je i državna televizija. Treći kanal državne televizije počeo je sa redovnim prikazivanjem porno filmova u jedan sat posle ponoći. Eto, možda transformacija u javni servis počinje tako što državna televizija prvo u nekim delovima programa postaje javna kuća, pa onda kad se nagledamo porno filmova, za sada mekih, onda će sve biti lakše i ulivaće nam nadu a, kada počnu tranziciona kriza i velika otpuštanja, državna televizija možda počne i sa prikazivanjem tvrdih pornića. Samo, tada će tražiti i da pretplata bude veća od tričavih 210 dinara, ali nek ide život, da platimo.
Ipak najporaznije saznanje sledi posle nastupa Batića, Čanka, Protića i Vesića. Oni su, verujem, dali dozvolu da se sve te bljuvotine emituju, što znači da su sebe doživeli kao simpatične, duhovite i nadasve muževne. Batić i Protić su, kao, demohrišćani, Čanak i Vesić su, kao, tzv. građanska opcija i verovatno će se sporiti oko preambule novog ustava, da li će da piše, kao što veliki Srbi to žele, da je Srbija država srpskog naroda i ostalih naroda koji tu nekom nesrećom žive ili je to država svih njenih građana. E, da se ne bi sporili, neka sva četvorica napišu predlog preambule koji bi glasio kao i čuvena srpska poslovica “čega se pametan čovek stidi budala se ponosi” i neka potpišu svojeručno.
A nama ostaje da čekamo izbore i da kažemo šta mislimo o nekim članovima naše političke elite, pa šta izaberemo – to ćemo i gledati.
“Narodu treba naplatiti glupost”, pisao je Pekić opisujući jednu davnu epizodu na američkoj televiziji. Naime, neki protestantski pastor iz SAD je preko televizije javio zemljacima i hrišćanima da je imao dosta neprijatan razgovor s Bogom koji ga je ucenio. Ili će pastor Roberts do određenog roka da sakupi 4,5 miliona dolara ili će Gospod da ga likvidira. “Nagradu za građansku glupost”, pisao je Pekić, “ne zaslužuje pastor nego je solidarno dele svi oni građani koji su mu u roku od nekoliko nedelja posle besede dostavili milion dolara.”
A možda sam ja dosadna, glupa, neinventivna i rigidna ali, eto, ne pretendujem da vodim državu, i to ni samostalnu Srbiju, ni samostalnu Vojvodinu, ni policiju, a kamoli, ne daj bože, da nam pišem ustav, samo da nam ovo posle podne nekako prođe zajedno. Danas u Peščaniku nećemo imati gostiju, nije hteo niko da dođe, svi dremaju. Bićemo, što bi rekao kralj Aleksandar – vi, moj narod i ja, između nas niko, samo malo muzike.
Dakle, jedan praznik smo preživeli, evo stiže novi, Božić, mada je on većini hrišćana na zemaljskoj kugli prošao 25. decembra. Proslavili su ga kako ko. Dve najtužnije slike bile su ona iz crkve Hristovog rođenja u Vitlejemu. Božićnoj službi prisustvovalo je samo nekoliko vernika, naravno, zbog palestinsko-izraelskog sukoba. Druga tužna slika stigla je iz Rumunije. Rumuni su palili sveće na grobu Nikolaja Čaušeskua koji je zajedno sa suprugom streljan baš na Božić 1989. godine.
Amerikanci su, naravno, kupovali poklone. Kažu da je samo preko interneta za božićne i novogodišnje poklone potrošeno više nego lane i to mnogo više, čak osam milijardi dolara, a nama treba samo tričavih milijardu dolara investicije iduće godine pa da budemo na konju, tj. na irvasu Božić Bate. A za nas je milijardu mnogo.
Inače, kažu da se hrišćani sve do polovine 3. veka uopšte nisu interesovali za Isusovo rođenje i tek u 4. veku Isus je predstavljen u katakombama kao beba sa oreolom umotana u pelene, i to na egipatski način. Uz njega su stajali naravno Josif i Marija, vo i magarac. A tek je sveti Avgustin na početku 5. veka pozvao hrišćane da slave 25. decembar, međutim, ne više u čast Sunca, odnosno zimskog solsticijuma, nego onoga ko je sunce stvorio. Nama će se Isus, dakle, roditi 7. januara, mi se još uvek držimo julijanskog kalendara.
Julijanski kalendar je ostao kod nas, Rusa, Gruzijaca, naravno na Svetoj gori i u jerusalimskoj patrijaršiji. Ne znam da li ste videli najnoviji ”NIN”, tamo je izvesni gospodin Milan Jakšić, profesor na Univerzitetu u Patrasu u Grčkoj, napisao jedan tekst u kome tvrdi da je svojevremeno na Vaseljenski sabor u Carigradu 1923. godine u delegaciji Srpske pravoslavne crkve bio i naučnik Milutin Milanković koji je savršeno egzaktno, kažu, proračunao julijanski kalendar i prema Milankoviću, Božić pada takođe 25. decembra. Međutim, tragedija je što se i Uskrs podudarao sa katoličkim. Dakle, grčka, bugarska, rumunska crkva prihvatili su Milankovićev kalendar ali ne i Srpska pravoslavna crkva.
Profesor Jakšić tvrdi da nas braća Grci zovu “zastareli merioci vremena”.
Julije Cezar je naložio da se napravi prvi kalendar i to u 1. veku pre Hrista, međutim, kako nije bio dovoljno precizan, papa Grgur XIII je u 16. veku poručio bolji kalendar koji preciznije odgovara obrtanju Zemlje oko Sunca. Nezgodno je što je papa Grgur prvo, papa. Za nas je to vrlo nezgodna situacija, ali on je na zlu glasu i zbog toga što je javno odobravao pokolj protestanata u Parizu na Dan svetog Bartolomeja 1572. godine. Ali očigledno da je u nekim oblastima bio dobar reformator pa je odlučio da popravi kalendar i to dekretom. To vrlo jednostavno izgleda, naredio je da za 4. oktobrom usledi 15. oktobar, znači ukinuo je deset dana, dekretom, dakle – zdravo, nema više deset dana. Zato što je reforma potekla iz Rima, protestantska Engleska i američke kolonije su dugo i uporno odbijale da prihvate ovaj kalendar, međutim na kraju su i oni uveli ovaj kalendar kao koristan.
Eto, mi živimo po solarnom kalendaru, doduše kako ko. Muslimani po lunarnom, oni su nastavili insistirajući na doslovnom pokoravanju rečima proroka Muhameda da žive u skladu sa mesečevim ciklusima. Inače, zanimljivo je, meni je to uvek zanimljivo, da se muslimanski kalendar računa od 622. godine, dakle njima je sada 1381. godina. Što je to zgodno, još nije bila Kosovska bitka, možemo možda još da ih porazimo. Jevrejima kalendar počinje 3761. godine pre Hrista, oni računaju od Starog zaveta. Dakle, Jevrejima je sada 5764. godina.
Zanimljivo je i to što su revolucionari često pokušavali da reformišu kalendar. Tako su francuski revolucionari uspostavili komisiju za reformu kalendara. U komisiji su bili matematičari, pesnici, bio je čak čuveni astronom Naplasku i stvorio je novi kalendar ljupke simetrije: sedmodnevnu nedelju je zamenila desetodnevna, dan je bio podeljen na deset časova, sat je imao 100 minuta, minut 100 sekundi. Zgodno da je pored 365 dana dodatnih pet dobilo ime. Jedan dan se zvao ‘rad’, drugi ‘nagrada’, treći ‘duh’, a prestupni dan dobio je ime ‘proleterski praznik’. I Sovjetski Savez je bio uveo novi kalendar po kom je nedelja imala pet dana a jedan mesec šest nedelja. Međutim, i Sovjetski Savez je 1940. godine vratio, odnosno usvojio gregorijanski kalendar. E, mi se ne damo.
Bilo je veselo u Brazilu, možda ste videli snimke kako nekoliko stotina hiljada, kažu dve stotine hiljada, Brazilaca igra u čast proglašenja De Silve za predsednika ove velike zemlje. Inače Lula de Silva je čovek iz radničke klase. On je valjda drugi, koliko se sećam, predsednik Perua je postao neki Indijanac koji je takođe bio siromašan kada je bio mali i mlad, bio je čistač cipela. Drug Lula de Silva je bivši metalski radnik, pre toga je prodavao kikiriki i pomorandže da bi pomogao porodici. Tamo je bio naš premijer na inauguraciji mada bi bilo bolje da je poslao Milenka Smiljanića a da je on ostao ovde da pazi na Vesića. A Milenko Smiljanić bi bio oduševljen, šef sindikata, jer on inače misli da sindikat treba da ima svog predsedničkog kandidata i mislim da je Branislav Čanak iz Nezavisnosti rekao jednom da je čak Smiljanić svojevremeno predlagao da kandidat za predsednika bude prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Na inauguracija Lula de Silve bili su i drugovi Fidel Kastro i Ugo Čavez, na oduševljenje Amerikanaca verovatno, pogotovo Ugo Čavez koji drži valjda one velike količine nafte koja je tako preko potrebna Amerikancima, a videli ste da za Novu godinu desetine hiljada američkih vojnika putuje u pravcu Iraka, idu na vojnu vežbu.
Diplomate, kao, još uvek pregovaraju. Kao što su govorili Englezi za vreme Drugog svetskog rata – politika je do novog naređenja suspendovana. A kocka je bačena i to, neki kažu, 2. juna 2002. godine kada je u onoj vojnoj školi ”Vest point” predsednik Buš objavio pravo na preventivni rat.
Mnogi su u Americi zabrinuti. Jedna od njih je naravno Suzan Sontag koju su inače napadali mnogi posle 11. septembra. Ona kaže da je brine imperijalna arogancija Amerike. “Brinem za Ameriku”, kaže, “uzmite, na primer, činjenicu da je neko poput Buša mogao da bude izabran za predsednika”. Nedavno je Buš izjavio da je njegov omiljeni filozof Isus Hrist.
A svima nam je jasno da je posle 11. septembra presuda jednoglasna. SAD ne mogu da budu krive, one ni za šta nisu odgovorne, svaka suprotna izjava značila bi podršku terorizmu.
Svojevremeno je evropski putnik vojvoda od Jankura napisao: “Amerikanci su od pisanja svog ustava pa nadalje bili uvereni da ništa dobro ne može da se uradi izvan Amerike i da izvan nje niko i nema mozak. Duh mašte i genijalnost Evrope su sasvim oronuli.” A dva veka kasnije Bil Klinton je u stvari govorio isto, jednom prilikom je izjavio: ”Svemu što je loše u Americi može da se pronađe lek u onome što je u Americi dobro.” Zašto onda tražiti drugde?
Naravno, nafta mora da se potraži drugde i izgleda da je nastala nova ljubav između ruskog predsednika Putina i američkog predsednika Buša. Predsednik Putin je posle 11. septembra odlučio da se priključi međunarodnoj koaliciji protiv terorizma i to je označilo novi početak, kažu, igre na planetarnom nivou. Posle toga ne samo da više niko ne osporava verziju po kojoj je Čečenija unutrašnji problem Rusije nego je i to deo borbe protiv međunarodnog terorizma. Zarobljavanje talaca u moskovskom pozorištu je bio ruski 11. septembar i posle toga se i Putin jako radikalizovao i nije vodio mnogo računa šta priča. On je obećao jednom prilikom da će čečenske teroriste baciti u klozetsku šolju i za njima povući vodu. To je žargon, kažu, moskovskog podzemlja.
Ne znam da li ste videli, nedavno je bio jedan skandal koji je u stvari sprečio prevodilac. Naime, odgovarajući na pitanje jednog stranog novinara da li eliminacija čečenskih terorista znači istrebljenje stanovništva Čečenije, Putin je odgovorio: “Ukoliko postanete radikalni islamista i poželite da vam naprave ritualno obrezivanje, dođite u Moskvu. Ja ću se lično preporučiti da operacija bude takva da vam posle toga ništa ne izraste.” Prevodilac je onda intervenisao pa je malo ublažio Putinove reči.
Onda je u aprilu ove godine, dok smo se mi ovde mlatili sa ustavnom poveljom i ko zna šta, Igor Ivanov formulisao čuvenu diplomatiju nafte. Rusija je potvrdila svoju nezavisnost od OPK odbijajući da smanji proizvodnju. Naravno, Putin je dobro shvatio želju Amerike da razvije alternativno mrežno snabdevanje kako bi smanjila svoju zavisnost od arapskih zemalja izvoznica nafte i onda je usledio onaj istorijski događaj, jedan ruski naftni supertanker, zvao se Astrolupus, uplovio je u američku luku sa ne znam koliko hiljada barela ruske nafte.
Kada smo onomad u Sarajevu ubili Ferdinanda, prestolonaslednika Habzburške monarhije, i spremao se prvi veliki rat, Hašekov junak Švejk sedi kod kuće sa gospođom Miler i leči svoje artritične noge. “Ubiše nam Ferdinanda”, kaže gospođa Miler. Švejk se čudi, kaže: “Kog Ferdinanda, je l’ onog što je nekada skupljao pseće gomilice ili onog što je jednom popio tečnost za kosu?” Ovu scenu je opisao Milan Kundera i on kaže da kroz Švejka ne progovara, naravno, neznanje ili glupost već odbijanje da se prizna značaj istorije. A istovremeno kada Švejk mozga koji je Ferdinand ubijen, Kafka zapisuje u dnevniku “Nemci su objavili rat Rusiji, napad za jedno popodne”.
Sigurno je da Kafka, kaže Kundera, nije doživljavao rat kao Nemci, svesni svog pripadanja velikom narodu koji učestvuje u stvaranju istorije, već kao praški Jevrejin svestan da ni Jevreji ni Česi ne stvaraju istoriju već da su joj prepušteni na milost i nemilost.
Šta li će pisati u našim dnevnicima kada počne ovaj veliki rat čija je prva epizoda Irak? Počeo je veliki rat kod frizera popodne.
”Le mond diplomatik” je objavio jedan zanimljivi tekst o nekim stvarima koje nam promiču jer smo, naravno, opsednuti sobom a to je užasavajuća koncentracija medija u rukama izvesnih ljudi, nesimpatičnih. ”Le mond diplomatik” piše da su industrijski mastodonti na području naoružanja, telekomunikacija i građevine krenuli u osvajanje oblasti informisanja i to ubrzano u 2002. godini. Uspeli su da izgrade džinovske imperije i da zatru neke osnovne postavke i vrednosti, na primer, da se pruži valjana i pouzdana vest, na primer o Iraku. Džinovski konglomerati drže medije u šaci. Recimo, u Americi gde je nedavno ukinut zakon protiv koncentracije audio-vizuelnih medija, Amerika on lajn kupila je magazin Tajm, holivudsku kuću Vorner bros, stalni informativni kanal CNN, Netskejp itd. Dženeral elektronik, prvo svetsko preduzeće po visini svog berzanskog rejtinga kupilo je TV mrežu NBC, Bil Gejts već se ne zna šta nije kupio i šta više ne kontroliše a takođe i Rupert Mardok. On ima kontrolu nad najtiražnijim britanskim i američkim listovima kao što su Tajms, San, Njujork post, satelitske TV mreže itd. Silvio Berluskoni ima tri najveća privatna TV kanala u Italiji i kontroliše kao predsednik upravnog odbora sve javne televizijske kanale. Najčešće nam promiče Francuska, tamo je zanimljiva situacija. Grupa Daso, kojom predsedava gospodin Daso, Serž Daso, inače francuski desničarski političar koji već kontroliše Figaro i mnoge regionalne novine, kupio je nedeljnik Ekspres i još 14 drugih listova i časopisa. Onda postoji grupa La Garder, kojoj predsedava gospodin La Garder, blizak predsedniku Širaku, koja ima najveću izdavačku kuću, ima silne novine počev od Pari mača, El, itd. E, sad, ovim dvema kompanijama, Daso i La Garder, koje odsad suvereno vladaju francuskim medijima zajednička je zabrinjavajuća okolnost da su se stalno uvećavale na osnovu prvobitne, kao, male firme a osnovna delatnost te prvobitne firme bila je vojne prirode. Oni su, naime, trgovali avionima, presretačima, helikopterima projektilima i satelitima. Prema tome, piše ”Le mond diplomatik”, obistinio se davnašnji strah, neki od najvećih medija su u rukama prodavaca oružja.
Zbog toga nije ni neobično što u tzv. velikim svetskim medijima nema mnogo suprotstavljanja napadu na Irak. Inače, Englezi su imali jednu zanimljivu anketu uoči Nove godine. U toj anketi je učestvovalo 15.000 Britanaca i bilo je pitanje kome bi dodelili počasno državljanstvo, da mogu naravno. Na drugom mestu je Bil Klinton, na petom Sadam Husein a na prvom mestu je opozicionarka iz Mjanmara, Su-ki, koja je 19 godina bila u kućnom pritvoru a zanimljivo je da na prvom mestu onih kojima bi oduzeli britansko državljanstvo je Čeri Bler, supruga britanskog premijera. Ona je nepopularna jer je koristila usluge jednog prevaranta da kupi dva stana u Bristolu.
Mi smo se taman skinuli sa naslovnih stranica novina, međutim, ovi iz sveta i dalje provociraju, pišu da će se kod nas, u Srbiji roditi prva beba klon. Onaj šarlatan od lekara tvrdi da smo mi dobar genetski materijal. Možda i jesmo ali za ovcu Doli, teško za neki čestiti ljudski klon. Međutim, evo ministar policije i budući ministar vojni, Zoran Živković uzbuđeno se oglasio. U NIN-u je izjavio da je Severino Antinori za nas opasniji od Bin Ladena, kao što je i klono-terorizam opasniji od Alkaide. Eto, opet moramo da spasavamo svet, nema ko drugi da podmetne leđa, moramo onda mi.
A u najnovijem NIN-u oglasio se i Dražen Milačić. On je predsednik jugoslovenskog udruženja za sterilitet i on tvrdi isto da je ovaj Antinori šarlatan, neznalica, čak da ima mentalnih problema a on, doktor Dražen, kaže da su Srbi genetski veoma jaki, da smo mi, kako kaže, “zaista izvanredan genetski materijal”. I Dvorniković je o karakterologiji Jugoslovena pisao isto, Jugosloveni spadaju među vitalno najjače i najizdržljivije narode sveta.
Pa ti vidi sad!
U ovom NIN-u pojavljuje se i izvesni gospodin Bojan Jovanović, etnolog ili etnopsiholog, on je napisao knjigu “Karakter kao sudbina”. Inače, gospodin Jovanović je naučni saradnik Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. On govori o tome da je kod nas takođe posle velikih seoba došlo do formiranja dva dominantna psihička tipa Srba. Jedan je, naravno, dinarski a drugi je centralno-balkanski, i oni su dijametralno suprotni. Ovaj treći tip, tip budala, niko ne pominje. Verovatno ih ima i među jednima i među drugima. Zanimljivo je da gospodin Jovanović tvrdi da postoji novostvoreni mentalitet beogradskog čoveka, a piše i o ljudima prelazničkog tipa. Ljudi prelazničkog tipa – o njima je govorio Velmar Janković. Ti tipovi su opterećeni nesvesnim osećanjem inferiornosti. To su patuljci džinovskih ambicija ali vitalni su, kaže saradnik Balkanološkog instituta SANU. To su oni koji su posle 5. oktobra pretrčavali u DOS.
A šta je sa novostvorenim mentalitetom beogradskog čoveka, kaže Bojan Jovanović. Današnji Beograd je, kaže Jovanović, doživeo da ga došljaci promene do stepena ugroženosti njegovog prepoznatljivog lika. Tu ugroženost uvećavaju najezde novih diplomiranih primitivaca. Ti primitivci strategijom nasilja, nepotizma i udvorištva ostvaruju svoje ciljeve.
E, tu se, naravno, neizostavno pominje Dvorniković i njegova knjiga “Karakterologija Jugoslovena”. Najčešće kada se pominjao Dvorniković, citirali su se i njegovi opisi – kao, u samom temelju duše našeg naroda nalazi se jedno bolno, neizrecivo, melanholično osećanje života. Valjda je to ona izreka “zdrav sam a bolan”. Da su naše glavne mane inat, zlopamćenje, bezobzirni individualizam, sladostrasna osvetoljubivost, a to je ona izreka “goniću ga dok mu je pepela na ognjištu”.
Međutim, u ovoj emisiji je često pominjana knjiga gospođe Olivere Milosavljević, istoričarke, a tamo postoji jedan zanimljiv citat Dvornikovića kojeg nigde nema, nigde ga drugde nisam pročitala. Šta je još Dvorniković, na koga se svi pozivaju, pisao. “Jugosloveni spadaju među prirodno najdarovitije narode Evrope. Prosečna veličina mozga za Jugoslovene je 1525 cm kubna, a drugi narodi, na primer Holanđani imaju 1382 cm kubna mozga, crnci 1330, Egipćani 1336, Indijci 1275. Najbliži su nam Kinezi i oni imaju 1456 cm kubnih mozga. Dakle, kaže Dvorniković, za celu Evropu prosek je 1450 cm kubna a mi imamo 75 cm kubnih mozga više”. To je važilo za Jugoslovene, međutim, kada se Jugoslavija raspala, podelite sa šest, pa mi podelimo još sa dva, na osam, onda ispadne – malo.
Vidite, svi su se digli protiv kloniranja, vernici posebno, kažu – Bog je jedini tvorac i pravi tvorac, samo on zna plan igre, samo on ima taj master-plan. Međutim, nedavno sam pročitala izjavu doktora Jovana Babića, profesora etike, on kaže da preuzimanje uloge tvorca nije konačan argument protiv kloniranja jer mi ulogu tvorca vršimo svaki dan kad god nešto odlučimo. Ako je, dakle, mogućnost kloniranja već sadržana u prirodi čoveka, onda je ona morala biti sadržana i u tvorčevoj zamisli o svetu i prirodi, inače ne bi postojala. I onda ide ta rečenica koja me nervira: “Mogućnost izbora zla je neizbežan sastojak slobode. S tim se mora živeti”.
Eto, ovo je, kao, bio Peščanik. Iduće nedelje počinje u stvari prava Nova godina, proslavljamo Božić. Vama koji slavite Božić 7. januara čestitamo unapred.
Emisija Peščanik, 04.01.2003.
Peščanik.net, 04.01.2003.