Radio emisija 11.01.2003, govore: Boško Mijatović, Danica Popović, Vera Marković i Drinka Gojković.
Svetlana Lukić: Još se nismo odučili odnosno naučili da govorimo o onome što smo se usudili da uradimo i to se do sada odnosilo uglavnom na ratne zločine, međutim, sada je stigao red i na jednog od izaslanika Božjih, vladika Pahomije je u pitanju. Međutim, kad niko neće da priča o tome – neću ni ja.
Sinod koji je propištao kada su se deca u kampu u Sremskoj Mitrovici igrala masne fote sada ne dopušta već opštepoznatu mogućnost da pojedini sveštenici iz svih crkava seksualno zlostavljaju mlade iskušenike.
Svaki put pred zasedanje Svetog sinoda, vladika i članovi Sinoda prizivaju duha svetoga ne bi li im poslao neku poruku i ne bi li oni doneli pravilnu odluku. Međutim, videli ste saopštenje Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve i izgleda da je ovog puta duh sveti ostao bez teksta ili je korumpiran. Ako jeste – đavo ga odneo.
Sada ću vam pročitati dve vesti koje su vam možda promakle u ovim pretprazničnim danima. Prva vest je da je Vaseljenska, dakle Carigradska patrijaršija, majka svih pravoslavnih crkava, odlučila da sa Svete gore, iz jednog grčkog manastira, protera sto monaha “jer se ponašaju raskolnički i ne poštuju pravoslavnu hijerarhiju”. Naravno, oglasilo se bratstvo manastira i rekli su da je laž da oni ne poštuju odnosno ne priznaju jurisdikciju Carigradske patrijaršije i patrijarha Bartolomeja.
Eto prvog primera kako može i treba, i kako crkva zna kada hoće da trenira strogoću.
Drugi primer, Gimnastička federacija Rumunije kaznila je tri bivše olimpijske pobednice, zabranila im da budu sudije i treneri na zvaničnim takmičenjima u narednih pet godina jer su se slikale gole za jedan japanski kalendar i ne samo to nego su vežbale gole na raznim spravama, i na taj način su oskrnavile sport. Dakle, pet godina im je zabranjeno da nose rumunski grb.
Ovih dana je dodeljena nagrada ”Žanka Stokić” i uvek se setim da je ona 1945. godine, posle dolaska oslobodilaca, bila kažnjena pet ili šest godina, bila joj je oduzeta srpska nacionalna čast ali ona se osvetila i tražila da joj na sahrani pevaju “Oj Srbijo, mati, nemoj tugovati”.
Ih što je nezgodno ovo sa Pahomijem i sa Sinodom i sa Crkvom.
Mi ćemo sada da pređemo na ekonomske teme, uslovno rečeno. Juče je održana promocija časopisa “Prizma”. To je časopis koji izdaje Centar za liberalno-demokratske studije u Beogradu i oni su na neki način napravili rezime onoga što se dešavalo. Najpre gospodin Boško Mijatović.
Boško Mijatović: Poboljšanja naravno nema, političke borbe se nastavljaju i sada je tema dana izbori ili ustav. Predsednik Koštunica je i za jedno i za drugo. Đinđić, naravno, nije ni za jedno ni za drugo, ali ukoliko nešto mora, on će se opredeliti, i opredelio se, za novi ustav pošto je njemu cilj odlaganje parlamentarnih izbora koliko je to god moguće. Vidimo da se ništa ni na tom planu ne događa, da nema ustavne komisije, da se stvari ne pomeraju sa mrtve tačke osim onog smešnog sukoba Isakova i Batića o tome ko će biti šef ustavne komisije, ko će pokupiti slavu velikog ustavotvorca.
I reč je o novoj stranci – G17. Verujem da se ta stranka na početku postojanja našla u teškoj situaciji. Prvo joj se nije priključio Božidar Đelić, jedan od najpopularnijih ljudi te stranke, što je bio za njih težak udarac, a sada je eskalirao sukob guvernera Dinkića i premijera Điniđića. Zna se da se slabo podnose međusobno, a verovatno je to posledica sličnosti njihovih karaktera i velikih ambicija obojice.
Đinđić pokušava da organizuje većinu za postavljanje novog guvernera u novoj Narodnoj banci Srbije ali je pitanje da li će to postići. Ne samo da verovatno poslanici DSS neće glasati o tome već je pitanje i da li će one manje stranke koje standardno glasaju za Vladu ući u rizik smene Dinkića.
Taj sukob Dinkić – Đinđić ima i jednu širu dimenziju a to je pitanje potencijalnog približavanja nove stranke G17 jednoj od postojećih strana u sukobu na srpskoj političkoj sceni. Verovatno je da i u samom G17 postoje tenzije i neslaganja oko političke orijentacije jer dva glavna čoveka u G17, verujem, imaju različitu procenu situacije. Dinkiću je zbog sukoba s Đinđićem sada Koštunica daleko bliži nego što je bio ranije i tu se nazire jasno približavanje dok je Labusu i dalje Đinđić bliži od Koštunice.
Svetlana Lukić: Bio je ovo komentar, pomalo sportski, Boška Mijatovića. Obično za prošlu godinu postoji ta sintagma da je to godina propuštenih šansi. Đorđe Vukadinović smatra da uopšte nismo imali šanse ni prilike zato što nam je predsednik vlade Zoran Điniđić. Čuli ste ga, uostalom, u ovoj emisiji. On njega smatra veoma opasnim čovekom, i on je svoj prilog u časopisu nazvao “Godina spalih maski”. Čitaj – pala je maska Zoranu Đinđiću, pokazalo se šta jeste, a on je u stvari jedan autoritarac.
Boško Mijatović: Suština reformskog i demokratskog kursa ove vlasti mora se meriti na konkretnoj praksi a to, dakle, nisu parole i programi i nisu spotovi na televizijama nego je odnos prema institucijama, odnos prema opoziciji, odnos prema javnosti i odnos prema medijima i napokon ili najpre odnos prema sopstvenim građanima. Kada je reč o odnosu među institucijama, sasvim je jasno da tu postoji veoma jasan kontinuitet s onim što je prethodilo Miloševićevom vremenu pa i ranijem vremenu.
Institucije se i dalje tretiraju kao “Alajbegova slama”, kao jedna spoljašnja više-manje neobavezna forma u koju se može uliti svakojaka politička volja i svakojaki politički interes. I odnos prema parlamentu, koji je opet posebna tema, i odnos prema sudovima i instituciji sudstva, nezavisnosti sudstva, to jasno pokazuju. I tu gotovo da nema nikakve dileme. Odnos prema opoziciji, i ovoj zvaničnoj i ovoj unutardosovskoj, pokazuje da pravog reza ni u toj sferi, nažalost, nema, i da se opozicija i dalje uz odobravanje ponekad i aplaudiranje jednog dela javnosti na neki način marginalizuje a pomalo i kriminalizuje, u suštini tretira kao nužno zlo, kao nešto što ometa i remeti tok reformi ili onu zacrtanu politiku koju vlast sprovodi.
Nekada su to bili nacionalni interesi i nacionalna politika i interesi Srba van Srbije a sada su to reforme i put u Evropu. Zašto sada jedan deo javnosti kao da ima malo razumevanja za takav stav prema opoziciji i prema kritici vlasti? Verovatno zato što veliki deo građana Srbije još uvek pamti taj period i po zlu pamti tu vlast i tu političku garnituru, ali to nije nikakvo opravdanje. Ako je bilo razloga, a vrlo verovatno da je bilo, da se u celini ili pojedini delovi tog bivšeg političkog establišmenta u Srbiji krivično gone ili lustriraju na ovaj ili onaj način, onda je to trebalo i učiniti. Bilo je dovoljno vremena i prilike za takvo što. Ako to nije učinjeno, onda su oni uvaženi predstavnici opozicije, znači deo političkog života ove zemlje i takav tretman treba da imaju. Uključujući, naglašavam, i radikale i Vojislava Šešelja.
Posebno je to degutantno kada je reč o unutardosovskoj opoziciji, odnosno odnosu prema DSS-u jer je reč o ljudima sličnih politika i dugogodišnjim saborcima koji se takođe polako guraju u političke aktivnosti. To nije dobro i, naravno, pod tim pretpostavkama nema normalne političke klime i nema normalnog demokratskog i otvorenog društva.
Svetlana Lukić: Gospođa Danica Popović sebe smatra zastupnikom, kako kaže, surovo-liberalnog koncepta i, naravno, s te tačke gledišta oštro kritikuje vladu i premijera Đinđića da suviše štiti i mazi našu privredu. Jedan surovi liberal je verovatno često bio gost u emisiji. To je Miroslav Prokopijević i on je često pominjao izvesnog Marta Lara a taj gospodin je, kažu, napravio čudo u Estoniji i pošto je bio ljubitelj Margaret Tačer jednom je rekao “Margaret Tačer je odlična, samo da je imala malo više tržišta”. Možete misliti kako su onda surovi ovi naši liberali koje vlada ne sluša. Gospođa Danica Popović smatra da u trouglu harmonizacija, Crna Gora i Srbija sve je u redu osim tri stvari: harmonizacije, Srbije i Crne Gore. To je bermudski trougao i ona analizira sva ta tri kraka.
Danica Popović: Izjave sa svih nivoa u republici povodom liberalizacije potpuno su kontra. Dakle, treba da se štitimo, velika je opasnost, propašćemo, držite se. Onda se jave, od premijera Đinđića pa nadalje, ljudi koji nam objasne da mi nećemo da imamo šok-terapiju i da kod nas ne može niko baš tako lako da izgubi posao, tako da se stvara privid o jednom ušuškanom prostoru koji ćemo mi, eto, nekako sada da proguramo dok ne uđemo u Evropsku uniju, nekada, kada budemo morali.
Međutim, kada pogledamo šta su najveći problemi u ovoj Srbiji, ima ih tri. Prvi je problem monopola na uvoz nafte. Problem je zato što je ta mera uvedena uz argumentaciju premijera Đinđića da je zaključio, pošto mafija kontroliše uvoz nafte i te tokove u dogovoru s carinom, gde to carina ne može da obavi da će jednostavno to država da preuzme kako ne bi bilo špekulacije. Istovremeno je data izjava da ćemo kontrolisati promet cigareta i da će svaka cigareta u svakoj trafici imati akciznu markicu. I, znači, svaka markica može da se ubaci u Srbiju a onaj tanker ne može. To je od početka nelogično, ta cela priča. Šta može da se desi kada se napravi takav jedan aranžman? Može da se desi da dobijete tajni, prikriveni centar moći koji će upravljati Srbijom zauvek a vi i ne znate ko upravlja. Vrlo je lako i lepo što je došlo vreme kada može da se priča kakav je Koštunica, kakav je onaj predsednik, kakav je ovaj, da kažemo moderno – transparentno, ali šta se radi na planovima koji nikada ne izlaze na izbore. Ako vi napravite takav centar moći o kome ništa ne znate, ko njime upravlja i kako se to dešava, onda je to jako opasno.
Drugi veliki problem Srbije jeste to što je niz velikih firmi koje je trebalo da zajedno sa četiri velike banke odu u stečaj, da više ne postoje ili da se nešto s njima desi, još uvek u karantinu. Koliko novca ide na tu stranu? Šta država hoće s tim firmama osim što je najavljeno da oni žele da ih pripreme da samostalno posluju u tržišnoj privredi. Pa da oni to umeju da urade, onda ne bi trebalo ništa, je li tako? Zašto onda da ih prodajemo? Ako to umete da uradite, onda ćete napraviti jedan divni socijalizam, nešto sasvim drugo od bilo kakve ideje o liberalizaciji.
I treća velika stvar koja koči Srbiju od bilo kakvog puta u liberalizaciju jeste to što Srbija apsolutno nema viziju šta znači liberalizacija.
Liberalni koncept za koji se ja zalažem kaže sledeće – zašto treba da štitim srpsku privredu ako želim da u srpsku privredu dođe strani kapital koji će na ključnim tačkama da pokrene razvoj? Svako neka sedi i u glavi zamisli pet velikih svetskih firmi koje želi ovde da vidi, a da li onda treba da štitite i te firme.
Dakle, da napravimo ambijent gde će carine da budu na buduću elektroniku koja neće biti EI Niš nego nešto drugo. Zar da štitimo najbolje Japance, najbolje Amerikance, najbolje Nemce, najbolje Francuze, najbolje strateške investitore, ili da im ostavimo da im bude kao svuda u svetu?
I treće – koga da štitim? U Srbiji treba štititi, to mi uvek svi kažu, tekstil i obuću. Dobro, to je u redu, ali koji tekstil i koju obuću? Ogromne kombinate kao što su ”Beko”, kao što su one razvaline od fabrika obuće koju niko ovde ne kupuje, da li se na njih misli da se štite, a na naše dobre firme kao što su ”Mona”, ”Manual” i ostali, privatni proizvođači kože i obuće, na njih niko i ne misli da ih štiti. Dakle, šta mi štitimo? Opet da štitimo propale fabrike, radnike koji nikada neće moći da proizvedu normalnu cipelu, normalnu tašnu ili bilo šta drugo. Ako je to vizija, ja predlažem onima koji to zastupaju da fino ulože svoje pare u tu zaštitu.
I to je otprilike problem sa Srbijom, Srbija nema viziju, Srbija ne zna kuda želi da ide.
Naš drugi veliki problem je Crna Gora. Ne treba mnogo začačkati po Crnoj Gori pa da se vidi da je situacija skoro bezizlazna. Na planu te iste liberalizacije ne samo da ništa nije urađeno nego elementarni koraci nisu urađeni, dozvole, kvote, svi oni instrumenti koji su obeležili mrak Srbije 90-ih godina u Crnoj Gori su još na snazi. Procedura spoljnotrgovinska u Crnoj Gori je crnja nego što je bila u Srbiji za vreme Miloševića. To, naravno, ne piše u dokumentima, niko i ne vidi ko se ne upusti u taj posao, tako da s te strane crnogorsko čudo izgleda vrlo impresivno dok samo malo ne otvorite vrata.
Crna Gora je zemlja u kojoj dominira aluminijumsko-energetsko-sirovinski kompleks. Sem toga ništa ne funkcioniše. Ako vi tu ne subvencionišete, Crna Gora neće imati od čega da živi – 50% budžeta ide na plate. I poslednje što je veliki problem Crne Gore je što tamo strani kapital ne dolazi. Osim što ne dolazi, oni koji su došli hoće da idu, tako da mislim da bi jedini spas za Srbiju u ovom slučaju, za Crnu Goru ne znam, bio da se prijavimo za samostalan ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. Na taj način bismo i jednima i drugima sačuvali i vreme i živce, a i pružili izvesnu nadu da se harmonizacija obavi jednog dana kada uđemo svi zajedno u EU.
Svetlana Lukić: A sada još dve žene. One imaju kod nas retku sposobnost za kritički odnos prema svojim esnafima. Drinka Gojković vodi jednu nevladinu organizaciju, odnosno Dokumentacioni centar ”Ratovi ’91-’99”, a Vera Marković je poslanica Socijaldemokratske partije u republičkoj skupštini.
Vera Marković: Mislim da smo izgubili one repere koje smo imali ranije, recimo pre dve godine – mi i oni.
Ja pokušavam da nađem neke druge repere i za sada ih se držim. Mi i oni, to za mene sada nije DOS i stranke opozicije, trudim se da to ne bude taj reformski krug u DOS-u i DSS-u, nego da to bude potpuno jasno ideološki – levica i desnica, ili spremnost na promene koje su bolne i koje mogu da koštaju vlasti zato što ljudi ne vole ono što ih boli, naravno da više vole ono što im ide niz dlaku i ono što nas vuče nazad. A onoga što nas vuče nazad ima mnogo.
Recimo, kada gledam vesti, juče sam videla onu informaciju i najavu na B92 povodom slučaja onog dečaka u Velikom Gradištu, ja sam prethodno videla u listu Danas i to me je potreslo, ne samo zbog toga što se to dogodilo, što je bio zlostavljan dečak romske nacionalnosti, to me isto pogodilo jer mislim da bi bilo bitno drugačije da nije romske nacionalnosti. To se događalo pred punom kafanom, policija je znala dugo ali je mislila da je to trač. Niko od ljudi nije prijavio jer se plašio. To je sve slika Srbije i nas o tome kakvi smo ispod kože.
Mi smo ispod kože još uvek grozni, uopšte se nismo umili, nismo se spremili ni za šta.
Tu ni tužilaštvo nije reagovalo, nije reagovala policija, niko od ljudi nije imao hrabrosti da anonimno okrene telefon, možda zato što je bio u pitanju romski dečak. Mene to jako boli, sve to zajedno. Ne znam da li će tužilac imati hrabrosti i dovoljno svesti da pokrene postupak protiv svih koji su bili u kafani jer po krivičnom zakonu dužan je da pokrene postupak protiv svih njih. To je nešto čega se ja držim kao nekih repera.
Nasilje u porodici, o tome se još uvek ne govori dovoljno. Nasilje prema ženama, seksualno zlostavljanje, to su teme koje stižu a mi nismo rešili one prethodne. Nismo rešili uopšte da hrabro, glasno, normalno govorimo o tome što će da nas rastereti, šta se dogodilo ovde za vreme režima Slobodana Miloševića. Mislila sam da će to biti prva stvar. Sada vidim neke izjave oko toga da li da to Hag završi ili će naša vlada, koliko je Milutinović spreman ili nije spreman da se pojavi u Hagu, sve je to toliko u sfumatu a trebalo bi da bude potpuno jasno na suncu, da se zna. Kao reakcija na to idu mišljenja građana, 74% u nekoj televizijskoj anketi smatra da organizovanih ratnih zločina sa srpske strane nije bilo. Mislim da je to porazni rezultat naše, DOS-ova reformske vlasti u poslednje dve godine.
Ona pitanja koja su najbolnija nisu otvorena nego se prave mali pomaci da se stvori nešto što bi ličilo na društveni konsenzus a daleko je od toga. Ulagivanje onome čemu ne bi trebalo. Recimo, to sa uvođenjem veronauke i posle toga vi nemate nikakav izveštaj o tome da li je taj projekat počeo da funkcioniše, koji su rezultati. Čine se neka pomeranja prema onome što je glavni tok javnog mnjenja, a on je još uvek krajnje desničarski, konzervativan, naši ljudi nisu spremni za promene a mi im ne pomažemo da se za njih pripreme. Eto, to je ono što me boli i mislim da tu treba da imamo neke repere, hrabro otvaranje pitanja, pomaganje ljudima da shvate u kom pravcu treba da se krećemo da bismo postali dosadno društvo.
Ne kažem da je Milan Milutinović ratni zločinac ali je bio na vrhu političke piramide kada se to događalo, znači ima makar moralnu odgovornost, ima komandnu odgovornost, on mora da se pojavi tamo. Ja mu ne bih dala nikakvu odbranu sa slobode, neke posebne uslove. Ako mi kao građani nismo uradili dovoljno da bismo zaustavili taj suludi rat i sprečili žrtve, koliko je tek on odgovoran. Postoje tačno mesta na kojima je on predstavljao državu.
Sećate se Rambujea, sećate se svega? To su sve tačke na kojima je on mogao da se ponaša odgovorno, ili nije mogao. To će reći tamo gde treba. Znači, on je odgovoran za to dok se ne dokaže da je učinio sve što treba, pa neka ode i neka kaže da nije ništa radio. To nije nikakav problem da ode tamo i da kaže da ništa nije radio, opet zbog nas, da mi čujemo da on kaže na onom mestu gde umeju da ispituju ljude, da on kaže tamo da nije ništa radio i posle toga da se vrati, kako se to kod nas kaže, čista obraza kući. Ne znam zašto se ljudi ponašaju kao da su svi njegovi advokati, prosto treba da ode tamo i da kaže to. Ja ne mislim da on nije odgovoran, štaviše mislim da je odgovoran. Mislim da on treba da odgovara i pred domaćim sudovima ali to su neke stvari oko kojih stvarno ne treba ni vlada Srbije ni komisija za saradnju sa Hagom da se ponašaju kao da su njegovi advokati ili da traže da se on brani sa slobode.
Mi kao neka politička elita, neki njen sloj ili deo, očekujemo da se ljudi promene i onda se zgražavamo nad tim kako su ljudi grozni. Oni uopšte nisu grozni. Čini mi se da je nekako ovog trenutka čitava naša politička elita malo uspavana, izgleda kao da je to prošlo bez onolikih potresa koliko se očekivalo.
Posle promena 5. oktobra prošle su pune dve godine. Kao, hvala bogu, ništa se nije dogodilo. Međutim, ništa se nije ni promenilo. Mi vidimo da nacionalizam raste, mi vidimo sve te pojave o kojima se malo više priča. Sada su se dogodile pred samom Patrijaršijom. Sve do sada ti opskurni skupovi, te grupacije otvoreno pozivaju na mržnju prema drugim nacijama. Na tim skupovima su uvek bili predstavnici crkve i kada se to dogodi na samom pragu crkve, Patrijaršije, onda se o tome priča.
Recimo o vladiki Pahomiju trebalo je da se priča pre nego što su podnete krivične prijave. Ono što bi bilo najpoželjnije jeste da se crkva malo pozabavi time, da se suoči sa tim, to se događa u svakom segmentu društva – seksualno zlostavljanje i takve stvari – to je tek predmet neke istrage i rasprave i mislim da bi crkva morala da ide ispred toga, da se suoči s tim da toga ima kao i u svakom segmentu društva i da ima svoj stav, potpuno jasan, pred društvom, pred vernicima i šire pred društvom koje potpuno legitimno čine i ateisti i agnostici i da kaže ”u našoj crkvi nema mesta za takve ljude zato što crkva pre svega radi na ljudskim vrednostima”. Apsolutno nema mesta za takve ljude. To bi mnogo pomoglo crkvi, pomoglo bi i vernicima da u crkvu imaju mnogo više poverenja, ne samo u crkvu nego i u sveštenike, i pomoglo bi ugledu crkve u našem društvu.
To što Vlada čini neke ustupke crkvi ništa ne doprinosi, zato što se ne suočavaju ni crkva ni Vlada sa svojom odgovornošću nego se svi ulaguju najnižim strastima ljudi. I mi nismo spremni za donošenje zakona protiv nasilja u porodici, što smatram da je ključno, zakona koji štiti ljudska prava, recimo zakona o ombudsmanu. Nama je Vlada dala predlog zakona o ombudsmanu koji je bukvalno smešan. Vlada je zamislila da je to neki državni činovnik koga će da cima kako hoće. Zapravo, to treba da bude parlamentarno telo koje će kontrolisati rad pravosuđa, to je ono što je za V ladu bolno. Ona donosi zakon o ombudsmanu a ne daje ombudsmanu ovlašćenja koja treba da ima.
Mi nismo spremni da počnemo da štitimo ljudska prava, ne zato što to od nas traži svet i što nećemo ući u Evropsku uniju i što ne znam šta, nego zbog toga što to nama treba. I niko ovde neće da kaže da nama to treba nego se stalno govori da to neko od nas traži.
Moram da istaknem da u parlamentu imamo stvarno odličnu saradnju sa ministarkom Matković, ministarkom za socijalna pitanja. Ona je vrlo otvorena za saradnju, oko svih projekata konsultuje i poslaničke grupe, pojedinačno sve poslanike koji imaju nešto da predlože, ona radi promociju zakonskih projekata i vrlo predusretljivo prihvata svaku primedbu ili polemiše sa vama, daje argumentaciju sve dok ne budete zadovoljni.
Svetlana Lukić: A kada je u pitanju Demokratska stranka Srbije, koliko su oni bili konstruktivni?
Vera Marković: Mislim da su strašno izgubili uticaj posle ova dva turnusa predsedničkih izbora zato što su nekoliko puta istupili sa vrlo jakim obećanjima i stvorili su određena očekivanja, i onda su od toga odustajali zbog nečeg drugog. To javno mnjenje ne voli, mislim da je njihova podrška znatno opala u poslednje vreme, ali bez obzira na to, oni su na poslednjim izborima koje smo imali dobili znatnu podršku građana i još imaju znatnu podršku građana.
Da bismo imali normalnu situaciju u parlamentu mora da se uvažava odnos snaga, da to definitivno ne bude samo odnos brojki u glasanju nego jedan ozbiljniji način razumevanja. Međutim, postoje neki put vrlo ozbiljne kritičke primedbe, stavovi DSS-a koji se ne uvaže zbog toga što trenutno ima dovoljno podrške DOS-a, pa se ne uvaži nešto što bi znatno popravilo zakonski projekat. Mislim da je to nedopustivo i loše i za Vladu Srbije i za parlament. Tome donekle ide na ruku i to što po sadašnjem zakonu mi imamo imperativni mandat kao poslanici i u stvari mi moramo da glasamo onako kako se dogovorimo u poslaničkom klubu. Mnoge od amandmana DSS ja bih prihvatila u toj situaciji, međutim, ne osećam se loše što ih nisam prihvatila zato što je sada naš mandat imperativni.
Još uvek se pojavljujem na skupovima nevladinih organizacija i odlazim u Beogradski krug. Dobila sam vrlo oštre kritike od Žena u crnom i to cenim. Ne volim ono ”kako se ko snašao posle 5. oktobra”. To za mene ima mnogo značenja. Neki su se, kako se to obično kaže, snašli, a neki nisu našli dovoljno snage da prihvate neki novi raspored snaga i da promene nekako način delovanja. Promena načina delovanja ne znači promeniti stavove.
Svetlana Lukić: Mislite da razumeju vašu sadašnju poziciju poslanika kada pričate sa njima?
Vera Marković: Neki ne razumeju zato što generalizuju stvari, odnosno generalno smatraju da je svako ko je u politici – nepošten. Spremna sam da mi neko kaže ”ti si nešto dobila i ti si se sada promenila jer sediš tamo u parlamentu gde sede i radikali, i ti ćeš postati ista kao što su oni političari koji su ranije bili u režimu”. Ja vidim da neke moje kolege postaju političari kao što su bili oni ranije, odnosno malo su se odaljili od onoga što je činilo neko njihovo okruženje i to ih menja. Dosta vodim računa o tome da se ne promenim u tom smislu, ne u smislu neke koruptivnosti ili da ću ja da postanem vlastohlepna i slično, nego da mi se ne promeni vizura, da uvek vidim društvo onako kako sam mogla ranije da ga vidim odozdo. Ne mislim da sam ja sada gore, nego sam na poziciji gde se odozgo, kroz zakonske projekte, uređuje društvo. Moram da ga vidim kroz vizuru onih ljudi koje će ti zakonski projekti pogađati ili će im olakšavati život.
Ne mogu ovo da zaboravim, nažalost, zato što mislim da to nije dobro, ali otkako sam ovde, ove dve godine, ja nisam nijednom progovorila sa radikalima, njih i dalje smatram svojim političkim neprijateljima i ljudima s kojima ne mogu da podelim ništa značajno. Digla sam ruku i glasala za onaj amandman koji je bio prihvatljiv i zbog toga se ne osećam loše, to je amandman, to je nešto na papiru, ali sa tim ljudima, sa tim osobama ja ne mogu da razgovaram. Kao ni sa socijalistima, imam neki lični loš odnos prema njima, ja ne mogu s njima normalno da komuniciram.
Drinka Gojković: Razne stvari te na različite načine obespokojavaju. Najviše te obespokojava ono što je najdrastičnije, to su ti događaji sa decom. Ono što me potpuno bilo izbacilo jeste to sa ovim dečakom od devet godina – da se to dešavalo naočigled prisutnog građanstva, koje je u paničnom strahu šta mu se može desiti ako o tome zucne gledalo onako ispoljavanje drastične moći nad nekim ko je potpuno nemoćan i kome se upropašćuje psiha za decenije unapred, a upropašćuje se i onima koji to gledaju.
O ovom nesretnom ministru pravde Batiću i celoj toj smešnoj emisiji – Batić je izjavio: pa, eto, to je jako gledano i to su baš gledaoci prihvatili. Ama nikako ti političari da shvate da nije njihova uloga uopšte da mere svoj rejting i da mere svoju popularnost i omiljenost! Njihova uloga je u ovakvom rasturu kakav mi imamo posle tih dvadeset ili petnaest godina propadanja, njihova uloga je da imaju potpuno jasnu, pa između ostalog i vaspitnu funkciju. Vaspitnu funkciju, da imaju viziju menjanja tog društva. Na nesreću to nema ni ova alternativna scena.
Alternativna scena se potpuno ušančila u nekoj poziciji tog starog kritikovanja, disidentskog, svega postojećeg i ništa dalje od toga. Mi nismo izašli iz te sada već potpuno dosadne šeme – Srbija mora da se suoči sa samom sobom. Ja ne znam šta to znači, a ubeđena sam da oni koji to izgovaraju takođe ne bi znali da kažu šta je to i jednom takvom praznom formulom užasno se antagonizuje svet koji je zapravo predmet te poruke.
Nekako ne mogu da dovoljno dobro razumem tu narcisoidnost i narcisoidnu vezanost za jednu istu poziciju bogom danog pa ne ni kritičara nego nekoga ko udara recke nekome drugome a sam se ne oseća obaveznim da bilo šta pozitivno ponudi. Mislim da je dobra slika svega toga i polemika u Vremenu od pre nekoliko meseci. Prosto je neverovatno koliko ona ništa novo nije donela i koliko je stav koji je, čini mi se, mogao da provocira i jeste u stvari sam po sebi provocirao, Cerovićev stav, koliko je on ostao pun bubotaka i potpuno neshvaćen i potpuno neiskorišćen i kao provokacija i kao podsticaj i kao, na kraju krajeva, jedan novi uvid u staru situaciju.
Svetlana Lukić: ”Srbi moraju da se suoče sa prošlošću” – šta misliš da se pod tim podrazumeva i šta ti pod tim podrazumevaš?
Drinka Gojković: Ja, na prvom mestu, stvarno ne volim ni da se služim takvom sintagmom. Meni se čini da oni pod tim podrazumevaju neku neophodnost da Srbija shvati šta je Srbija radila tokom tih prošlih deset godina. Koja Srbija to da shvati? Na koga se odnosi taj zahtev? Ne mislim da je poenta u tome da se ljudi sada suočavaju sa tim slikama nasilja i da će kroz tu šok-terapiju da dožive preobražaj. Mislim da bi bilo dobro kada bi se krenulo na neku pozitivnu priču o prijateljstvu. Mi smo to videli sada kada smo prikazivali film “Jarani” Mitka Panova. Ljudi se otvaraju kad dobiju nekakvu pozitivnu poruku, onda su mnogo sposobniji da sve negativne aspekte koji su u to uključeni nekako ravnopravno, bez tegobe prihvate kao stvar koja ih takođe obavezuje.
Milutinović je, čini mi se, najmanje važan igrač u celoj toj priči. Istovremeno mi imamo situaciju u kojoj Hag uopšte ne poziva Šešelja. To unosi užasnu zbunjenost u one koji hoće da prate celo to događanje. Činjenicom da ti ne pozivaš Šešelja, a ipak je manje-više jasno da su svi razlozi da se on pozove tu, činjenicom da ti praviš dil sa Biljanom Plavšić koja na prvom pojavljivanju u sudu kaže “Časni sude, ja se ne osećam krivom” da bi par meseci posle toga rekla da se ona baš temeljno upoznala, nije tokom svih onih godina dok je bila u Bosni i dok joj je to bilo ispred nosa, a sada je tokom tih par meseci shvatila koliko je to sve strašno – dakle tim nizom namernih i svesnih ili nenamernih i nesvesnih, potpuno je nebitno, omaški u radu haškog tužilaštva, ti u stvari otvaraš široko područje da u svim tim našim respektivnim državama a i ovde ljudi kažu ”pa šta će sad Milan Milutinović, pa ko je on bio, on je bio neki doručnik i ništa se on nije specijalno mešao”. I zbilja, kada ga vidiš, šta on uopšte ima tu da poradi?
Utisak je da Hag traži Milutinovića nadajući se da će on tamo nešto reći protiv Miloševića. Nismo mi došli još do te tačke da samo zato što si bio u aparatu vlasti tvoja odgovornost postaje belodano jasna.
Bila su nedavno okončana neka suđenja za grozne zločine u Bosni. Kaže, dobio je recimo pet i po godina i od toga je već odsedeo i preostale su mu dve. Pa da se naježiš kada to čuješ. Da li je cela ta fertutma oko toga da bi neko dobio pet i po godina? Ne mogu da se snađem uopšte, šta su opet i reperi tog suda, na osnovu čega se izriču te kazne? To sve zbilja nema nikakvu egzemplarnu funkciju više, ne može da je ima.
I sada ta situacija ponovo sa zaštićenim svedokom, čovek iz Crvenih beretki koji priznaje svoju umešanost ne samo u ubistvo Arkana nego i u bezbroj drugih, naravno kao i toliki drugi svedoci on sam nije ni u čemu učestvovao, kaže on, on je to samo čuo a ponešto i video, ali sam on nigde nije okrvavio ruke. Pa kako mi da verujemo onda u to? Nije to ubedljiv način da jedan kriminalac svedoči protiv drugog ili da jedan zločinac svedoči protiv drugog zločinca. I zašto mi na kraju krajeva ne možemo da dobijemo od Haga jasnu definiciju, neophodno je da se naprave dilovi sa optuženima pa da onda znamo šta je u stvari.
Pošteno da vam kažem, ja uopšte ne razumem ceo taj postupak kroz koji je Biljana Plavšić postala odjednom nova heroina srpskog nacionalnog korpusa jer ona je priznala svoju krivicu. Ja ne vidim da je ona priznala krivicu. Ona je pristala da prizna nešto zato da bi dobila nešto. Pri tom je ostalo potpuno zaboravljeno to njeno čuveno “neka šest miliona Srba izgine, drugih šest će graditi svoju državu”. Uopšte ne vidim u stvari šta je sistem na kome počiva taj Hag, šta se želi postići.
Hag bi morao da adekvatno kazni zločine kojima se bavi i da ponudi adekvatnu evidenciju o tim zločinima. Ja ne vidim da se to događa. Kakav god da je Hag, ono čime se Hag bavi je važno i važno je da mi budemo svesni toga koliko je to važno, da prosto ta havarija koja je ovde napravljena ne može da otplovi u zaborav. Za nas je, čini mi se, mnogo važnije o čemu je u Hagu reč nego na koji način Hag s tim izlazi na kraj jer, najzad, Hag piše svoju sopstvenu istoriju a mi bismo se morali nekako jako potruditi da tu našu istoriju napišemo sami.
Što se tiče Koštunice, on je još više rascvetao tu svoju osnovnu poziciju – možda smo mi i krivi, ali svi su krivi pa onda to nekako neutrališe jedno drugo. Sada više on o tome u stvari i ne govori. On je potpuno rezigniran prema toj temi, odnosno on nam šalje poruku da je ta tema stavljena ad akta ili bar da je zaslužila da bude stavljena ad akta. Što se Đinđića tiče, mislim da bi Đinđić sa tom svojom ogromnom pameću koju ima nekako bio kadar da neke stvari jasno javno formuliše. Mislim da bi on mogao da ima ulogu koja ga uopšte ne bi skupo koštala za razliku od onoga što on misli, da nekako izađe kao prvi političar u regionu koji bi rekao – jeste ovo je naše, ovo je naš teret prošlosti. I kad kaže to, on odmah ima pravo da kaže – teret tuđe prošlosti u odnosu na nas je takav, takav i takav. To je ono što na neki način radi Mesić – Mesić, koji je mnogo grešniji za rat u regionu i za rat u Hrvatskoj nego što bi uopšte moglo da se misli.
Čini mi se da bi Đinđić mogao i vrlo elegantno i vrlo pametno i vrlo produktivno da tu temu regionalno postavi kao stvar oko koje sada treba da se okupe regionalne snage i da je isteraju na čistinu. Đinđić to iz mnogo razloga ne radi. Verovatno je jedno čist oportunizam. Drugo ili en-to, ne znam koje po važnosti, ali je činjenica da se njemu najčešće upućuje taj zahtev sa ove naše alternativne scene kao zahtev koji podrazumeva ”ti moraš biti drugi Vili Brant”, odnosno, što je još važnije, Srbija je isto što i nacistička Nemačka. Ama nikako, nikako. Nije uopšte ovde dovoljno jasno razrešen ni na jednom nivou, pogotovo ne na ovoj alternativnoj sceni koja se time najviše i bavila, nije razrešen problem Srba u Hrvatskoj i način, odnosno sve katastrofalne greške u razrešavanju tog problema koji je postojao.
U Hrvatskoj takođe uopšte ne vidim da je to čuveno srpsko pitanje u vremenu pre početka ratova i početka ratova stiglo do neke javne scene. I bez tog premrežavanja, bez stavljanja karata na sto sa svih strana nema šanse. Stalno se mi nekako tučemo ko je najmanji krivac i ko je najveća žrtva, i pri tome krivci ostaju zapravo zaboravljeni a žrtve, što je još gore, potpuno prezrene na neki način. Koga to više uopšte zanima?
Koga u Srbiji od aktuelnih političkih vlasti zanima šta je s tim izbeglicama koje i danas sede u sabirnim centrima i sada ih iz tih sabirnih centara izbacuju. Ne vidi se da se bilo Koštunica, bilo Đinđić – već od Koštunice je to uopšte smešno i očekivati – a Đinđić se, čini mi se, ne kreće prema toj čistini na kojoj bi mogao da otpočne jedan važan proces ili prosto sam da da taj glavni takt za otpočinjanje tog procesa. I možda ćemo to od njega doživeti, nije to sasvim isključeno. Nije sasvim isključeno. Ali mislim da ne treba tražiti od njega da izađe na glavni trg u Srbiji i da počne da se bičuje glede srpske krivice. Mislim da treba tu vrstu retorike prosto izbaciti iz upotrebe, to suočavanje Srbije sa samom sobom. Pa šta je to? Odmeravanje srpske krivice. Pa šta je opet i to?
Ne znaš u šta pre da gledaš, da li u tu krivicu, da li u te strahote, da li u te tragedije, da li u te unesrećene ljude na sve strane, a istovremeno ne znaš da li pre da gledaš i na te učesnike rata koji ne postoje uopšte, takoreći ni za koga na javnoj sceni. Oni su otišli u rat, po mom mišljenju, ne zato što su svi bili propalice, bitange i željni plena. Bilo ih je koji su išli zaista iz čistih ideala. Mi možemo da kažemo tu su ideali neadekvatni ali to su ljudi koji su ipak otišli, to je jednom, čini mi se, rekao i Pupovac i to je tačno.
Uopšte ne mislim da bi se populacija u Srbiji zadovoljila Koštunicom kao predsednikom kada je već potpuno jasno da on ništa ne može da ponudi i štošta je uradio potpuno promašeno, sasvim očigledno. Dakle, ne znam odakle bi moglo da proiziđe nekakvo novo oduševljenje, nekakvo novo zanimanje za političku figuru Koštunice. Teško mogu zaista njega da zamislim kao čoveka koji zbilja dobija izbore.
Strašno nam fali neka ispunjena forma. Neki političari unose nešto – kad se Goran Svilanović pojavi i nešto kaže, to ima svoj razlog, ima svoju težinu i ima svoj efekat, i ne vidim da bi to moglo trajno ostati model koji se zanemaruje. Naprotiv, mislim da to mora postati model koji se samo multiplikuje. Što se tiče DSS-a, nemam utisak da oni imaju išta od svega toga. Mislim da oni pokušavaju da fingiraju neku javnu formu a opet to je potpuno nekako prazno. Jer ono što oni nude kao vrednosti pokazuje se kao sad pred ovom patrijaršijom.
Velika je vrednost pravoslavlje i crkva, i crkva unosi taj odsutan sistem vrednosti, moralnih pravila, i onda se na prvom ćošku pokaže da tu ne postoji ništa ni od morala, ni od pravila, ni od vrednosti, ni od čega. I to ljudi vide. Nisu ljudi baš slepi i gluvi.
Nadala sam se da će Labus u stvari preuzeti deo te uloge ali Labus je baš nekako promašio s tim formiranjem sopstvenog političkog identiteta.
Iz Kalifornije, Svetlana Vuković: Preko puta naše kuće u Pulmanu gradi se naselje koje će se zvati po lokalnom indijanskom plemenu – Bušni nosevi. Siniša mi objašnjava da to pleme nikada nije bušilo svoje noseve. Francuskim doseljenicima koji su prvi stigli u ove krajeve to se prosto učinilo logičnim i naziv je ostao. Jednoga dana smo zamalo naleteli kolima na radnika koji je postavljao neke drvene grede na gradilištu Bušni nosevi. Čovek se besno okrenuo ka nama i bio je to moj jedini susret oči u oči, kao na filmu, sa Indijancem u Americi.
Nikada nisam želela da odem u Kaliforniju. Zamišljala sam je kao beskrajnu plažu po kojoj se milioni ljudi po čitav dan bezrazložno smeju. Znači, mesto s kojim nije moguće uspostaviti odnos. Saznanje da nisam u pravu i to šta je Kalifornija meni desili su se u svega nekoliko trenutaka, kao neki udar na putu za Diznilend, koji je, opet, zaista grozan. Znači na putu smo za ‘bladi’ Diznilend, na onom autoputu sa po šest traka u svakom smeru, glatko klizimo u novom ‘esjuviju’ naših domaćina. Esjuvi – to vam je ono čudo koje sada svi voze u Americi, neka vrsta otmenog kombija. Skup, guta gorivo i lako se prevrće. Klizimo tako u ‘esjuviju’ sa troje klinaca na zadnjim sedištima a pored nas sa obe strane puta na suncu, među palmama, još brže klize miljama, kilometrima ogromna prelepa zdanja za čiju namenu moram da pitam. Ono što meni liči na svetionik u stvari je vodotoranj, onaj Muzej moderne umetnosti je fabrika metalnih odlivaka, ono što mora da je zgrada opere u stvari je javna garaža, srednjovekovni zamak je diskont cipela a ponekad ide i obrnuto – ono što izgleda kao fabrika u stvari je banka ili univerzitet. Naglas objavljujem svoje otkriće svima u kolima: Ljudi, Kalifornija je ostvarena utopija industrijskog društva. Siniša mi krišom preti prstom.
Kalifornija je ostvareni san Zorana Đinđića. Zamislite stovarišta na Dunav stanici kao velelepno jezgro Beograda ili ako vam je lakše, zamislite da je socijalizam uspeo. Svuda dizalice i fabrike, gradi se, radi se, a sve lepo i čisto i svi radni ljudi zdravi i srećni. Naravno da Amerikanci nisu mislili na nas kada su pravili Kaliforniju koja ostvaruje deset posto ukupnog svetskog prihoda što je čini najbogatijom državom na svetu i apsolutno im ništa ne bi značilo kada biste im u nekom ‘šoping molu’ ispod jelke sa božićnom zvezdom petokrakom na vrhu rekli da je ovo paralelna stvarnost u kojoj Majakovski nije izvršio samoubistvo i gde je ruski umetnički eksperiment svih naših mladosti konačno uspeo.
Emisija Peščanik, 11.01.2003.
Peščanik.net, 11.01.2003.
