Pre dvanaest godina, 25. avgusta 2000, po nalogu predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, ubijen je nekadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić. Zločin su izvršili pripadnici Jedinice za specijalne operacije čiji je komandant Milorad Ulemek bio organizator, a hice u Stambolićev potiljak je, na Fruškoj gori, ispalio pripadnik ove falange Branislav Berček koji je, kao i komandant JSO, osuđen na 40 godina zatvora. Mesec dana pred izbore nakon kojih je, ispostaviće se, zbačen sa vlasti, Milošević je u Stamboliću video najopasnijeg protivnika, o kojem se govorilo kao o mogućem predsedničkom kandidatu. Bilo je tačno jedino to da je Stambolić u tom trenutku personifikovao sve što je bilo u dubokoj suprotnosti sa opasnom antidemokratskom vlašću, “političkom patologijom”, kako je taj način vladavine okarakterisao.
I sama pomisao koja se nametala nakon nerazjašnjene otmice nekadašnjeg prvog čoveka države bila je stravična: Slobodan Milošević ubio je Ivana Stambolića, nezadovoljan činjenicom da ponovo, nakon prevratničke Osme sednice SK Srbije, ima na drugoj strani istog protivnika. U atmosferi brutalnih obračuna policije sa demonstrantima, zastrašivanja, bezobzirnog gušenja antirežimskih medija, fašističkog progona na univerzitetima, bilo je izvesno da Milošević neće dati vlast bez nasilja velikih razmera.
Nedodirljivi vlasnik budućnosti Srbije i života njenih građana bio je čovek na čiji je uspon u hijerarhiji Saveza komunista Srbije Stambolić imao najznačajniji uticaj.
“Nisam mogao pretpostaviti da će karakterne osobine jedne ličnosti, kada se dovedu do krajnosti, preći u svoju suprotnost: da će upornost preći u borbenost, da će odlučnost postati agresivnost, da će brzina odlučivanja preći u brzopletost, da će ambicioznost dobiti monstruozne razmere i postati bolesna želja za vlašću. Želeo sam da postanemo rukovodstvo koje rukovodi poslovima, a ne vlada ljudima. Imao sam dovoljno iskustava i mislio da ću u kolektivnom timu, gde smo Slobodanu Miloševiću dali jednu od ključnih uloga, ostati šef tima. Namerno ovako govorim zbog javnosti u kojoj čujem razne interpretacije. Milošević je umeo da istrči, da prenagli, ali uvek ga je bilo lako korigovati. Bili smo tu da ga i kolektivno korigujemo. Birali smo ga na jednogodišnji mandat, za jednu od uloga. Nismo tražili vođu, a dobili smo gospodara”, rekao je Stambolić u intervjuu bosanskohercegovačkim „Danima“.
U kratkoj analizi jugoslovenskih ratova, izrečenoj neposredno nakon intervencije NATO, Stambolić je podsetio: „Milošević je rekao: ‘ Svi Srbi u jednoj državi, Kosovo rešavamo sami!’, Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste. (…) Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo“.
A još u avgustu 1985. upozorio je: „Sve dok je jedan jedini Albanac u Srbiji bilo kako ugrožen, makar i razbijenim izlogom, ugrožena je sloboda čoveka i ravnopravnost ljudi, ali najviše ljudsko dostojanstvo samih Srba. To važi i za Albance na Kosovu.”
Danas se Srbija seća ubistva Ivana Stambolića, ili ga prećutkuje, suočena sa vlašću preživelih kreatora državnog terora koji beskrupulozno rehabilituju monstruma kome duguju politički uspon. „Ne verujte nikome kome je strast za vlašću veća od ljubavi za lepo, dobro, za život…”, poruka je Ivana Stambolića iz knjige “Put u bespuće”. Da, još uvek aktuelna.
E-novine, 05.08.2012.
Peščanik.net, 25.08.2012.
