Radio emisija 21.06.2003, govore: Miljenko Dereta, Zoran Tomić, Ivan Tasovac i Miloš Vasić.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas je najduži dan u godini, što je dosta loša vest. Koliko će nam, dok ne krenemo na spavanje, još zatvorskih čuvara koji kroje političku scenu Srbije prodefilovati ispred očiju? Koliko će još tužbi za uvredu časti biti podneto? Koliko tek štete u ovako dugom letnjem danu može da načini ministar pravde Vladan Batić?

Taj čovek ionako, na moju žalost, malo spava a mnogo radi. Prvo se svakog dana dopisivao sa sobom adresirajući pismo na Karlu del Ponte, a onda je pisao DOS-u, pa zamrzavao i odmrzavao status svoje stranke u vladajućoj koaliciji, borio se jedno vreme svakodnevno za samostalnu Srbiju, dok mu barjak nije preoteo Dinkić. Sada ministar pravde svim raspoloživim sredstvima brani Čedomira Jovanovića. Pozvao je u pomoć i bivšeg šefa zatvora Blanušu, koga je, inače, on smenio. Citira iskaze pritvorenika, što ne bi smeo, a da užas bude veći, on je i šef komisije za izradu Ustava.

Inače, Ustavna komisija radi odličnim tempom. Uspeli su da se dogovore da će glavni grad Srbije biti Beograd.

Ali, ako počne da zapinje na ostalim članovima Ustava, tu su strani eksperti koji će pomoći ministru da napiše naš ustav, na ćirilici naravno. A u današnjem intervjuu “Novostima” Batić je stigao da se zabrine i nad sudbinom Narodne banke Srbije. On, naime, tvrdi da je Đelić na sednici Vlade rekao da je Narodna banka Srbije bankrotirala. Na jesen u Srbiji počinju istorijska suđenja. Sudiće se optuženima za ubistvo premijera Đinđića, a počeće i suđenje za ratne zločine. Nema problema, Batić će se malo odmoriti i srediće pravosuđe dok si rekao Bože pravde. Kome se ne sviđa neka ide u – zatvor.

A najnoviji zaljubljenici u poligraf iz Demokratske stranke Srbije zatražili su da se Čedomir Jovanović priveže na tu spravu i da se za vijek i vijekov utvrdi laže li ili ne. Kako je kratak put od državnika i apostola prava i procedure do ljubitelja poligrafa. Ali što da ne, neka ide Čeda na poligraf. Samo, čini mi se da bi test propao jer bi potpredsednik Vlade samo plakao.

A Čeda? Čeda bi morao da prestane javno da plače za Đinđićem i da ode nekuda i da poraste.

Da se vratim onom poligrafu. Kada bi svi oni išli na taj poligraf, ostali bismo bez političkih lidera, a ako bi se umesto toga podvrgli testu inteligencije, neko bi nam i pretekao, mada malo ko. Nikada golf kao zabava političkih moćnika i džet seta neće biti moderan u Srbiji. Nije to poljanče sa dva gola, tu ima devet rupa i 42 pravila. Ko će to da savlada? Džabe onaj kapetan Dragan ulaže pare u teren za golf. Bogoljub Karić možda jeste sposoban i obrazovan da bude savetnik Svetozaru Maroviću ali golf je, ipak, ozbiljnija igra.

Nikada da dođe ta dosada koju nam je obećavao a u kojoj sebično uživa samo on, Vojislav Koštunica. Videli ste da su njegovi eksperti, ko god da su, rešili da uzdrmaju stvar. Savetovali su da Demokratska stranka Srbije glasa protiv novih zaduženja kod Svetske banke. Zna Srbija i zna on kako bi se lepo i lako moglo bez kredita, samo što dušmani ne žele dosadnu državu i srećan narod jer, misli Koštunica, dosada je bolest srećnih i uravnoteženih ljudi, kao što je valjda on.

A ima i jedna druga definicija dosade – dosada je oznaka mediokriteta. Oni se dosađuju zato što se u samoći susreću sami sa sobom.

Evo završavam. U prošloj emisiji sam vizionarski najavila tuču u finalu vaterpola u Kranju. Sutra papa dolazi u Banjaluku. Naređeno je da zbog bezbednosti budu zatvoreni svi šahtovi i prozori u gradu, zabranjeno je točenje alkohola, 4.000 policajaca obezbeđivaće poglavara rimokatoličke crkve. Biće sutra toliko hrišćanske ljubavi između katolika i pravoslavaca u Banjaluci da ni Isus Hrist ne bi bio bezbedan.

Da se vratimo na vaterpolo. One noći kada smo gledali divljanje u Kranju, u Beogradu i u Novom Sadu, nezapaženo je na našoj televiziji prošao prilog kako u Preševu za istim stolom večeraju Srbi, Albanci i Romi, a onda se i kolo zavrtelo jednog časa. Jedan od organizatora tog skupa bio je i gospodin Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Za mene je to posebno iskustvo jer sam išao na večeru na najudaljeniju tačku od Beograda u našoj državi, nema dalje. Nekada smo išli na večeru u Dubrovnik, a sada smo išli u Preševo.

Mi sa Preševom sarađujemo već skoro deset godina. Jedna grupa ljudi dole zaista pokušava da učini sve što je moguće da ljudi žive zajedno, bez konflikta, i da se nekako zbliže. To je, možda, mali korak za našu državu, ali je ogroman korak za jug Srbije. To je zaista bilo jedno lepo druženje. Svaka etnička grupa je ponela svoja jela i zanimljivo je da su na stolu bile manje-više iste stvari. To je već i vizuelno pokazalo da je bliskost mnogo veća, svakodnevna. Znači, kada odu u svoje kuće jedu istu hranu. Drugo, zaigrali su zajedno, ljudi su bili dobro raspoloženi, uživali su u tom događaju. Mislim da je veoma pohvalno kada se i jedno ministarstvo bavi takvom malom stvari. Za lokalnu sredinu, to je bio ogroman događaj. Došli su gosti ne samo iz Beograda, nego je bio i gospodin albanski ambasador, predstavnik bugarske ambasade, predstavnik Ministarstva za ekologiju. To je bio Dan hrane. Naravno, iz toga nije proizašao politički program, možda je izašao neki zajednički jelovnik, ali taj jelovnik je za mene važniji nego bilo koji politički program koji bi oni definisali pa ga posle ne bi poštovali.

Svetlana Lukić: Policija uopšte nije reagovala ispred hrvatske ambasade. Čupali su zastavu, grb, to je potrajalo, njima iza leđa…

Miljenko Dereta: Naša policija se hvalila da je bila vrlo strpljiva i tolerantna. Dužnost je države da zaštiti strana predstavništva. To uostalom nije naša teritorija, to gde su oni boravili skidajući zastave. Dobro, više ne trebaju vize, ali oni su boravili na tuđoj teritoriji i to je nedopustivo. S druge strane, verovatno u želji da promeni svoj imidž, policija reaguje onako kako policija ne treba da reaguje, nego reaguje blaže, pokazujući strpljenje koje nije uobičajeno za policajca. Ali, to je istovremeno i opomena svima nama koji verujemo da su se ljudi zaista promenili. Sada je već očigledno da postoji organizovani otpor onih koji gube pozicije. Ono što mene brine jeste da su to mladi ljudi. Ja tamo nisam video one uobičajene ostatke bivšeg režima nego sam video mlade, snažne ljude koji ruše, cepaju, mrze. Bilo bi interesantno da saznam, sada, u kadrovskoj obnovi policije, u kojoj meri su zastupljeni predstavnici manjina. Ima li ih, osim na jugu, gde je to obaveza prema međunarodnim ugovorima. Da li su se prijavljivali predstavnici manjina u policijske snage? To bi bilo zanimljivo pitanje. Treba ga postaviti javno, ako je to uopšte bitno, a izgleda da je kod nas bitno.

Svetlana Lukić: O ulozi zatvorskog čuvara Banđura u demokratizaciji Srbije.

Miljenko Dereta: Zaštićen od strane DSS-a, pojavio se čovek koji vas, za početak, ne gleda u oči dok govori to što govori, ne ulazeći u sadržaj onoga što je rekao. Ako je to osoba koja daje kredibilitet jednoj stranci, onda je za mene ta stranka politički mrtva. I bila bi mrtva u svakom drugom okruženju, ali u našem okruženju možda čak od toga izvuku i neku korist, iako sumnjam. Oni su najzad krenuli u obračun. To je valjda njihov novi trend, nova politika glavnog odbora. Ali, krenuli su tako da su se odmah slupali, na prvoj krivini. Za mene je taj skandal posebno važan, ne zbog toga što je optužen Čeda Jovanović, nego zbog toga što je promakla jedna rečenica od koje se niko tamo nije ogradio, vezana za premijera Đinđića. Znate da neko tamo kaže – ja sam ga video kako izlazi iz Šilerove – a da čoveka više nema da uopšte može da se brani od takve optužbe. To prelazi granicu ne samo dobrog ukusa nego i granicu ljudskosti.

Ne možete nekoga ko ne može više da se brani prozivati i povezivati s nekim ko ga je posle ubio. Implikacija takve izjave jeste da su ga ubili prijatelji, oni kod kojih je on odlazio. I, onda se to svodi na obračun kriminalnih grupa, što sasvim sigurno nije slučaj. Političke implikacije toga su ogromne. Pri tom, dok daje izjavu zatvorskog čuvara okruženje se samozadovoljno smeška i baš ono kaže – sad smo im ga pokazali. Mogu da kažem da su u ovom trenutku ključne prepreke, ključni izazov reformama upravo političke partije. To više nisu građani koji su protiv, to više nisu sindikati koji se bune ili se ne bune, to su postale političke partije i njihovi međusobni odnosi. One se nisu opredelile suštinski za reforme, one ne biraju sredstva u borbi za ono kako oni shvataju vlast, a to je potpuna kontrola svega i drpanje i krađa svega što im se nađe pri ruci.

Mnogo je zanimljivija i prefinjenija kampanja koju vodi gospodin Dinkić, koja je, po meni, vrhunac političkog bezobrazluka i manipulacije. Gospodin Dinkić prepričava razgovor sa guvernerom banke Nemačke i kaže: pitao sam ga da li je i on član političke partije, a on mi je odgovorio – da nisam bio član političke partije ne bih bio guverner. To je verovatno tačno. Ono što ga nije pitao jeste da li je član partije koja je na vlasti ili bilo koje partije koja ne učestvuje u skupštini i u vlasti, kao gospodin Dinkić. Naprosto, napravio je jednu manipulaciju u svoju korist. A kada to radi neko ko upravlja parama, onda ja počinjem da se pitam da li su njegove informacije o našim rezervama takođe delimično tačne ili nam je uskraćen veliki deo informacija.

Ja ne mogu da razumem one oko gospodina Dinkića, koji imaju nekakav politički plan i program, iako to baš ne izgleda tako, da mogu takve stvari da tolerišu. Zar nema tamo nekoga da mu kaže – aman, izaberi. Zar je tako teško odreći se jedne od te dve stvari. On može formalno podneti ostavku na mesto potpredsednika i ostati najuticajnija ličnost u svojoj stranci. Pretpostavljam da bi to za njega značilo poraz, a on ne sme pokazati da je u bilo kom trenutku spreman na neki kompromis, na povlačenje, na neki gest koji bi uzdrmao sliku o njemu kao o čvrstom političaru sa terase, ćelavom. Moram da kažem da on meni sve više liči na Musolinija, a to baš ne prija. Ja ne volim takve političare, mislim da to nisu političari, mislim da su to potencijalni Miloševići koji imaju rešenja za sve. Ali dobro, valjda prolazimo kroz politički pubertet pa hormoni rade, ambicije rade. Vidim da se mnogi ovde seirimo nad tim što se događa sa strankom koja se zove G17. Dobili smo u novinama, iako to nismo tražili ni od koga, dodatak – njihov program. Ja nisam čitao taj program, osim dela o Kosovu, jer me je interesovalo kakvo je njihovo rešenje za Kosovo. Njihovo rešenje je krajnje originalno – treba razgovarati sa albanskom stranom. Ali, video sam tri sličice na početku. Na prvoj sličici je gospodin Labus snimljen skoro iz ptičje perspektive kako potpisuje nekome neki tekst, znači vidi mu se seda kosa, mali deo brade i nazire se da je to on, zato što pretpostavljamo da je to on. Pri tom, on je u senci. U sredini je slika gospodina Dinkića, potpuno osvetljenog, obasjanog suncem, znate ono kad se Isus rodio pa zrak koji je ukazao gde se to dogodilo. Desno je gospodin Predrag Marković, koji je tu negde između, očigledno sa svojim realističkim programom, pošto će biti samostalna Srbija, tu je negde on bolje osvetljen. Znači, mi imamo promotivni materijal jedne stranke u kojoj je predsednik te stranke u senci, a njegov potpredsednik u prvom planu. Da nisam političar, da sam najobičniji čovek pa da imam takvu sliku, ja bih se zamislio.

Onog trenutka kada kritikujete bilo šta što je vezano za rad vlade, skupštine, odmah vas smeštaju u onaj blok koji je protiv reformi. Ja samo iskazujem stav na koji imam pravo. On nije neprijateljski, on je konstruktivan, ukoliko ga ja javno iskazujem. U tom smislu, meni užasno smeta što još uvek postoji ta ostrašćenost u odnosu na prošlo vreme, pre svega na komunizam kao ideologiju. Vi ne možete tako da govorite u Italiji, jer biste diskvalifikovali ogroman broj birača. Vi ne možete tako da govorite ni u Francuskoj, jer tamo postoje komunisti koji imaju jednako pravo da iskazuju svoje političke ideje, svoje političke programe, kao i svi drugi. Komunizam i komunisti su, po definiciji, zločinci. Vi danas imate u svetu jedan novi pokret mladih koji upravo proizilazi iz antiglobalističkog pokreta, koji je vrlo blizak levim idejama. Uopšte ne dajem ocenu, ja samo govorim o činjenicama da pluralizam uključuje, na žalost mnogih, i ekstremno leve ideje, kao što, na moju žalost, uključuje i ekstremno desne ideje. I ono što je takođe očigledno, u Srbiji je sve zrelija situacija za pojavu nečega što ja ne znam ni kako bih nazvao, što bi bila alternativa. Što bi okupilo sve one kojima je dosta ovakve političke ponude, s jedne i s druge strane. Drugo, ja očekujem da se mladi na neki način konsoliduju u jednu vrstu pokreta koji bi jasno definisao svoje zahteve za drugačiju budućnost i drugačiju sadašnjost, jer nama preti, posebno sada, da postanemo Meksiko, Tajland, mesto na kome se za 80 centi radi po satu.

Svetlana Lukić: Da li biste prokomentarisali sastav sada…

Miljenko Dereta: Ne bih.

Svetlana Lukić: …Marovićev?

Miljenko Dereta: Jedva čekam Zakon o sukobu interesa. Prosto je nedopustivo okružiti se predstavnicima krupnog privatnog kapitala i proglasiti ih za državne službenike i savetnike, i to formalno. Ja ne kažem da on formalno ne treba da se konsultuje s njima, ali kao sa predstavnicima određenih interesnih grupa, a ne kao sa ljudima koji treba da zastupaju naš opšti interes. Ne mogu da verujem da gospodin Karić misli o opštem interesu Srba i Srbije. On misli, brate, o interesima svoje porodice i svoje kompanije, i ima pravo da to misli, nemam ništa protiv, ali nemojte od njega praviti državnog službenika.

Svetlana Lukić: I uvek je prisutna formulacija – ukoliko čovek nije u zatvoru, on je legalni građanin i prema tome…

Miljenko Dereta: Pa ni Legija nije u zatvoru, izvinjavam se, ni Mira Marković nije u zatvoru, ni Marko Milošević nije u zatvoru. Što njih ne uzmu za savetnike za bezbednost, disko-klubove i ideologiju? Evo, ja mu predlažem da za ideološkog savetnika uzme Miru Marković. To je skandal kao kada je Marjanović bio predsednik Vlade i direktor preduzeća. Može Marjanovića da uzme, ni on nije u zatvoru.

Nije problem Cekić. On čovek ide okolo, predsedava, priča. Problem su oni koji se zalažu za zakonitost i koji su legitimno i legalno predloženi i izabrani i koji naivno misle da taj savet treba da bude nepristrasan i da poštuje zakone. Oni su problem. Gospodin Vodinelić je postao problem, Snježana Milivojević je problem. Gospodin Cekić nije problem, i to je strašno. To je perverzno. On je pravnik, pri tom, koliko ja znam. Ne, etiku predaje. Taj čovek predaje etiku studentima a sedi na mestu na koje je izabran uz nepoštovanje procedure. Dakle, niko nije postavio pitanje zbog čega je on izabran, kao osoba koja može da ima sukob interesa. Ne. Pitanje je procedure. Pa trebalo je da on prvi kaže – aman, ljudi, čekajte, nemojte me sada birati, čekajte da prođe vreme predviđeno zakonom. A odjednom ispada da oni za koje niko prethodno nije imao zamerke sad imaju sukob interesa, da su lagali. Čovek sa Kosova. U zakonu piše – ljudi koji su doprineli ili su poznati iz oblasti telekomunikacija – po čemu je taj čovek poznat, ljudi ne znaju ko je on uopšte, kursista. Ne. Cela ta stvar, jedna institucija, koja je trebalo da bude možda prvo mesto na kome bi se ispoljila partijska nepristrasnost, u kome bi se opšti interesi stavili u prvi plan, kompromitovana je do te mere da koju god odluku donesu, najpravilniju na svetu, uvek će biti pod sumnjom. Znači, gotovo je. Ta institucija je kompromitovana. Kome je to trebalo? To ćemo videti za nekoliko godina. Kada se podele frekvencije, pa kada budemo videli da li će se i kome te frekvencije posle preprodavati. E, tada ćemo tek videti šta se zapravo dešava, koji se kapital i koja interesna grupa iza toga pojavljuju. Za sada je to još pitanje političke borbe, ali za mene je vrlo indikativno da je država, i neke političke partije u njoj, bila spremna da prekrši zakone koje je sama donela i proceduru koju je sama donela. I mi ponovo imamo, i to mlade pravnike, koji pronalaze najneverovatnije kvazistručne argumente kojima brane nepoštovanje procedure.

Pa mi gledamo američki film “š” kategorije i u njemu vidimo da ako se ne poštuje procedura u hapšenju očiglednog ubice, on čovek izađe slobodan jer se procedura nije poštovala, ne zato što on nije kriv, nego zato što nije uhapšen po pravima i proceduri koji mu po ustavu i zakonu pripadaju. I kada skupština, koja bi trebalo da bude vrhovno telo koje izglasava zakone – pa bi, valjda, trebalo i da ih poštuje – prelazi preko toga tako olako, onda je to kompromitacija ne samo saveta nego i skupštine. Vidim bahatost vlasti, koja me strašno plaši, koja mi strašno liči na vreme za koje smo mislili da je u oktobru prekinuto na neki način.

Moj predlog je da se pri sudovima otvore sale za sastanke vlade, skupštine. Mediji će i tako već biti prisutni, jer su tuženi, ili učestvuju na neki način. Tako će se rad tih institucija preneti u sudove, da u pauzama svi mogu da se skupe, jer su svi na sudu, svako je svakog tužio; ja ne znam da li postoji neki član vlade koji nije tužen. To je vrlo zanimljivo. Pošto je u sudu rad javan, znači, možete da prisustvuje suđenju, a možete da prisustvujete i sastancima Vlade.

Svetlana Lukić: Mi ostajemo u sudnici. Tamo će biti kampovanja, od jeseni pogotovo. Dušan Mihajlović je za odluku Ustavnog suda Srbije da predsednik nema pravo da imenuje generale policije rekao: “Zaludni pop i jariće krsti.” Uporni pop je Slobodan Vučetić, u svojstvu predsednika Ustavnog suda Srbije on je doneo izgleda još jednu uzaludnu odluku, da se vrate mandati koji su oduzeti raznim narodnim poslanicima. Sećate se da je odluka doneta. Mladi pravnik Pajtić nam je objasnio da uopšte ne treba da se brinemo, da sastav parlamenta ostaje isti, a evo kako je tu odluku Ustavnog suda Srbije i ponašanje političara prokomentarisao profesor Pravnog fakulteta Zoran Tomić.

Zoran Tomić: Moram da kažem da ja nisam delio mišljenje Ustavnog suda. Dok odluka još nije bila doneta na javnoj raspravi, u Ustavnom sudu ja sam zastupao mišljenje da sa stanovišta našeg Zakona o izboru poslanika, sa stanovišta sadašnjeg izbornog sistema, bilo bi neracionalno tu odredbu poništavati. Smatrao sam da je princip slobodnog mandata neosporiv ali da nije pravo vreme da se u kontekst anahronog izbornog sistema i nedostatnog ustava ugrađuje jedna napredna odbredba, što može izazvati u parlamentarnom životu određene posledice koje ne bi bile poželjne. Stvar je u tome da bi se desilo da se pojavljuju “izbori”, poslanik bi birao u parlamentu gde će i s kime će. Naime, on više ne bi bio vezan za onu političku osnovu zahvaljujući kojoj je dobio mandat. Građanin i nije znao, s obzirom na to kakav je izborni sistem, za koga se opredeljuje. Znao je za šta se opredeljuje, znao je praktično za koju stranku, koaliciju, koju listu on favorizuje, ali nije znao za kog čoveka. I sad, poslanik lišen ove opasnosti da ga ipak neko kontroliše – ako ga već građanin ne kontroliše, bar da ga kontroliše, to je bio moj rezon, njegova stranka, odnosno koalicija. Sada je slobodni poslanik slobodan u lošem smislu. On može da ide u neku drugu partiju, može da se ponaša suprotno volji birača a da birač ne može ništa da uradi. No, odluka je doneta i ona proizvodi pravne posledice. Sada to oštećeno lice na osnovu odluke Ustavnog suda traži ono što mu pripada, odnosno traži da mu se vrati poslanički mandat i to mu bez ikakvih problema skupština mora dati.

Uočio sam nešto što je porazno. To je taj prezir prema pravu. Govorimo o vladavini prava, pravnoj državi, a kada dođe norma, kakva da je, onda tražimo način da tu normu izvrdamo, da ona ili ne odgovara nacionalnom, ili ne odgovora ekonomskom trenutku, ili ne odgovara partijskom i političkom. To se više i ne uvija, sada se kaže otvoreno da ćemo pravo primeniti kompromisno, da ćemo pravo primeniti stvaralački, da ćemo pravo primeniti u dogovoru. To nije pravo. Sve u svemu ova odluka suda, kakva god da je, doneta je i sada treba da se sprovede, sa svim rizicima koje to nosi.

Što se tiče preambule, ili dileme da li će se pominjati narod i koji narod, mislim da je predloženo rešenje – narod Srbije kao nosilac suvereniteta, u stvari čudno, da budem blag, čudno kalemljenje te nacionalne i građanske opcije. U stvari, reč je o tome da je neko izraz “građani Srbije” zamenio izrazom “narod Srbije”. Prvo – Srbija nije homogena, tu ima više naroda, a drugo – srpski narod je matični narod. Ako vi kažete “narod Srbije”, ne vidi se ni da je u pitanju srpski narod među tim narodima, ne vidi se ni koji su drugi narodi, ne vidi se čak ni ravnopravnost. Prosto se veštački briše razlika. U stvari, htelo se reći, ali to bi bilo oštro, svi smo mi Srbijanci jer živimo u Srbiji. To znači to. Prema tome, ako malo otkrijemo tu formulu, narod Srbije u stvari znači – građani Srbije. Znači, i nema nikakve rasprave, nego je zamagljena suština i nije rešeno ništa.

Zašto ne reći, Srbi nisu rešili svoje nacionalno pitanje. Da li će ga rešiti preko ustava? Sumnjam. Ali, ne smeju ga ni zatvarati, odnosno ponovo zamagljivati. Jer, bojim se da kao kada nešto pritisnete u vodi da može posle izvesnog vremena da skoči, kao što je i skočilo. Ja jesam za kombinovanje, jer to je stvarnost, etničke građanske opcije – građani su suvereni, ali treba reći da je država srpskog naroda i drugih ravnopravnih naroda koji s njim žive, jer nelogično je da govorite narod Srbije a da imate u povelji manjinska prava. Čija manjinska prava? Dakle, čini mi se da su građanska opcija i nacionalna opcija pomirljive, ali treba reći da postoji više naroda, da je srpski narod matični, da je ravnopravan s drugima ali da je to istovremeno i država svih građana Srbije. Tako bi se, čini mi se, postiglo realno, a nikako ovim jezičkim akrobacijama i jezičkim uprošćavanjem koje je očigledno posledica pokušaja da se problem ne reši nego da se skloni. Posao koji je započet mora se završiti. Mislim da će i ovde, kao i na planu državne zajednice, Evropa da nas pritegne ili da nas uslovi, a izgleda da mi ne umemo da rešavamo stvari drugačije nego pod pritiskom.

Svetlana Lukić: Kada se malo izigraju i zasite zatvorskih čuvara i zemunskih zatvorenika, možda će se neko setiti da malo pripomogne pri pisanju ovog ustava. U nastavku Peščanika slušate gospodina Ivana Tasovca. Inače, danas zvanično počinje leto. Danas je direktoru Beogradske filharmonije Ivanu Tasovcu srećan rođendan, a zahvaljujući njemu Filharmonija je svoju 80. sezonu završila koncertom Hozea Karerasa u Centru Sava.

Ivan Tasovac: Orkestar nije imao, mislim, pune tri godine šefa dirigenta. Poslednja planirana koncertna sezona bila je pre 11 godina. Prosek prodaje karata bio je oko 60 karata po koncertu. Zgrada u kojoj smo se nalazili bila je u podrumskim prostorijama, s izlivenom kanalizacijom i sa takvim elektroinstalacijama da kada upalimo sva svetla u zgradi obavezno se zapale kablovi. Onda je bilo potrebno samo malo zasukati rukave i krenuti po određenom redu i doći do ovog mesta gde smo sada.

Veoma teško su me ubedili da se prihvatim ovog posla, jer sam sebi život tako organizovao da sam sa svojih 30, 40 koncerata u inostranstvu veoma udobno i mirno živeo. Međutim, meni se činilo, za razliku od mnogih, da 5. oktobra ništa nije završeno nego da tek počinje. Ali, ono što ja nisam znao tada, to je da je ovo posao koji će mi oduzimati po 15-16 sati dnevno. Ja sam bio potpuno siguran da ću uz ovaj posao moći i da nastavim da sviram. Ja sam u samom početku rekao da neću svirati sa Beogradskom filharmonijom, da neću nastupati u Beogradu, zato što mislim da biti direktor Filharmonije i raditi te stvari – to je sukob interesa. Ali, mislio sam da ću nastaviti sa svojim koncertima u inostranstvu. Međutim, evo već pune dve godine ja nisam praktično otvorio klavir. Meni klavir u ovom trenutku fali, ne toliko zbog koncerata, koliko zbog mentalnog zdravlja. Zato što bih ja najviše želeo da imam svoja tri-četiri sata da se zatvorim u četiri zida i malo da sviram. Iskreno rečeno, da sam u tom trenutku znao šta me čeka, pitanje je da li bih doneo ovakvu odluku. Međutim, sada kad sam je doneo, sada se nema kuda, jer ovo vam je kao narodna poslovica – dala baba groš da uđe u kolo, pet da izađe. A s ozbirom na to kakva su primanja u kulturi, ja ne mogu da izdvojim tako značajna sredstva da izađem iz ovog kola.

Vratio sam se u zemlju posle 11 godina Rusije, valjda 1991. godine. Izabrao sam pravi trenutak kada se ljudi vraćaju. Međutim, moja karijera je bila više usmerena na inostranstvo. Naravno, nije moglo mimo mene da prođe sve ono što se dešava okolo i naravno da je to ostavilo vrlo jak pečat na mene, kao i na sve druge. U principu, mislim da se sada zaista više ne možemo pravdati da su neke stvari posledica Miloševićevog vremena. Dve godine je već dovoljno vremena da počnemo da odgovaramo za sopstvene greške ili da oni koji su ih pravili počnu da odgovaraju.

Svetlana Vuković: Da li vas je demoralisalo Đinđićevo ubistvo?

Ivan Tasovac: Veoma. To je jedna od stvari koja me je zaista najiskrenije potresla, a s druge strane izazvala je i ogroman revolt u meni zato što samo nedelju dana pre toga otvarajući bilo koje novine vi ste teško mogli da vidite jednu pohvalnu reč o njemu, a posle samo nedelju dana, i posle tog tragičnog događaja, stotine hiljada ljudi su izašli na ulice da iskažu poštovanje prema njegovom radu. I samo sam razmišljao o tome da je sve možda moglo da bude drugačije da je tih sto hiljada ili dvesta hiljada, koliko ih je bilo na ulici, izašlo samo dve nedelje ranije.

Nisu krivi oni koji su to uradili, njih 10, 15, 20, iz svih zemalja ove bivše Jugoslavije. Krivi smo mi sami što smo to dozvolili, jer u tom trenutku dobar deo bračnih parova koji nije imao o čemu da priča našli su najzad zajedničku temu. To je ono šta rade srpskom narodu ili šta rade hrvatskom narodu. I onda su se u potpunosti posvetili politici. Deca su već porasla, ili nisu hteli da rešavaju njihove probleme, i ljudi su iz dosade postali nacionalisti. Ja se sećam kako se u to vreme gledala televizija. Niko ne može osporiti da je na Ušću bilo milion ljudi. Milion ljudi vam ne bi sada skupio ni Mik Džeger da je došao u Beograd. Ja polazim od toga da je odgovornost na nama samima.

Ako ja mislim drugačije, ne moramo zbog toga biti neprijatelji. Mi možemo pričati o stvarima koje su nam zajedničke. Ne znam zbog čega naši političari obično polaze od onih stvari koje ih razdvajaju. Zašto ne nađu bar onaj minimum koji im je zajednički. Recimo, neka to bude – svi volimo da nosimo Armani odela. Eto, to je već dobra politička platforma za našu političku scenu.

Onog trenutka kada sam se prihvatio ovog posla, tog trenutka sam prestao da razmišljam o tome da živim negde drugde, zato što moram da završim ovaj posao koji radim. Kada ga završim, onda ću možda po prvi put u životu doneti odluku da li je Srbija zemlja u kojoj želim da živim. I uopšte nisam siguran kakva će biti ta odluka. Ovo što sada gledam, to još uvek nije zemlja u kojoj bih ja želeo da živim. Ja sam nepopravljivi optimista. Pri tom, to već više nije crta karaktera, kod mene je to već dijagnoza. Jednostavno, ja nisam čovek koji voli da svodi rezultate tokom utakmice koja traje. Rezultat se vidi samo na kraju. U nekim trenucima izgleda da je potpuni fijasko, a onda u poslednjih desetak-petnaest sekundi utakmice sve se promeni. Mislim da treba uvek da sačekamo sam kraj i onda da pogledamo unazad, a dok traje utakmica da gledamo samo napred.

U ovom trenutku, ne postoji nijedno napisano delo koje orkestar Beogradske filharmonije ne može da izvede na veoma visokom nivou. Druga stvar, mi ćemo samo iduće godine imati 30 premijera. Možda nije ni prikladno da ja govorim o tome, ali ja mogu da vam citiram Rikenbahera koji je bio pre nekoliko meseci u Beogradu. On je sazvao preskonferenciju i uzbuđenim glasom rekao je da je Beogradska filharmonija u ovom trenutku jedan od najboljih orkestara u Evropi, kojoj fale, da bi izašla na veliku evropsku scenu, kvalitetni instrumenti. Pri tome, pokrenuo je ovde akciju, navodeći da je Rotari klub u Njujorku obezbedio kompletne instrumente za Njujoršku filharmoniju. Mi smo uspeli tokom prošle godine da obezbedimo instrumente u vrednosti od milion maraka, jer kvalitet orkestra, zvuk orkestra, između ostalog, meri se po kvalitetu zvuka. Vi, u krajnjoj liniji, ne možete da vozite trku formule 1 ako nemate formulu. Mi u ovom trenutku nemamo formulu 1 što se tiče instrumenata, ali to se jednostavno nadoknađuje velikim entuzijazmom samih muzičara. Posao Filharmonije, što se tiče muzičara, apsolutno je najteži. Muzičari Filharmonije su svakog petka na sceni Kolarca. Oni su glavne zvezde, sa potpuno novim programom. Ako pogledate broj premijera koje smo imali tokom prošle godine, mi praktično imamo najveću kulturnu produkciju u zemlji. Drugo, ovo je veoma mlad orkestar. Za poslednje dve godine mi smo primili 15, 16 izuzetnih mladih muzičara koji i žele da rade i stvaraju jednu posebnu atmosferu, tako da sam optimističan što se tiče kvaliteta orkestra. Ista stvar je i što se tiče menadžmenta, jer ako je ranije Filharmonija pravila 16, 17 programa tokom sezone, mi smo prošle godine imali preko 60 različitih programa. Filharmonija postoji već 80 godina i postojaće i sledećih 80 godina, ko god da se nalazi na njenom čelu. Ono što je takođe činjenica jeste da Filharmonija 80 godina okuplja najbolje muzičare u ovom gradu, jer to je potpuno prirodan put kojim se ide. Međutim, ono što mene interesuje, ono što je dobar deo posla koji ja radim, to je da se stvari na neki način sistemski reše – da čovek koji dođe na čelo Filharmonije treba da daje programski pečat ili određeni način prezentacije, ali dosta je još dug put do toga.

Kao pijanisti, Mocart bez ikakve dileme, Šubert i Bah, koga praktično nikada nisam svirao na sceni, jesam, ali malo u odnosu na druge kompozitore. Ali, Bah mi uvek stoji na klaviru, otvoren.

Svetlana Lukić: Bio je ovo direktor Beogradske filharmonije i pijanista Ivan Tasovac, a sada Miloš Vasić o našoj novoj mega-zvezdi Slavomiru Banđeru.

Miloš Vasić: Vidim sutradan da je čoveka pustio tri puta kroz poligraf, a oni obožavaju poligraf iz nekog razloga, puno ga vole. Čak je stručna literatura o poligrafima puna priloga iz beogradskog SUP-a, oni su glavni za poligrafe i veoma ih cene u Evropi. Ako im je tri puta prošao kroz poligraf i rekli su mu – izvini, brate, možeš da ideš kući – onda to znači da im se na tu temu provukao. Ako je njima čist, onda ja stvarno ne znam šta da kažem. To nije novo, to se vuče od 8. maja, jer 8. maja je list “Kurir” objavio faksimil anonimnog pisma. Aninimno pismo je dobio Velja Ilić u Čačku, a u pismu se iznose detaljni podaci sa tvrdnjama da postoje: a) fotokopije knjige poseta Centralnom zatvoru, b) nabraja se izvesna količina, sedam, osam, svedoka, po imenu, uključujući upravnika Blanušu, nekoliko šefova smena, nekoliko stražara. To je prošlo neprimećeno jer pretpostavljam da se kontalo – kakav crni “Kurir”, nema veze. A aktuelizovalo se ovim, inače, nezgrapno smišljenim Banđurovim nastupom u Skupštini Srbije.

To je stvarno nedopustivo, i u tom smislu se slažem sa DS-om, to je mogao DSS da uradi u svojim stranačkim prostorijama. Problem je u tome što ovaj navodi žive ljude za svedoke i što tu postoje ipak neki papiri, dakle fotokopije tih knjiga poseta. Dakle, nešto tu ima. Ono što je mene lično zabrinulo u celoj toj priči to je reakcija. Prvo se pojavio premijer Živković, s pričom da je Demokratska stranka ozbiljna stranka i da na to neće da reaguje, da bi se 30 minuta kasnije pojavila Demokratska stranka koja verovatno ima drugačije mišljenje o sopstvenoj ozbiljnosti, sa strašnim demantijem i velikom vriskom, i na kraju se pojavio Vladan Batić, sa nekakvim faksimilom rukom pisanog pisma onog Zorana Vuka Vukojevića koji je, da prostite, korumpirani policajac. U trenutku kada je uhapšen, on je bio aktivni radnik Osme stanice milicije Zemun i zaposlen takođe kod pokojnog Spasojevića. Imamo reč jednog navodno korumpiranog policajca protiv reči jednog navodno korumpiranog zatvorskog čuvara. Našla šljuka prdavca, dobro jutro prilike – što kažu u Novom Sadu, što se tiče uverljivosti. Da se vratimo na suštinu stvari.

Za svedoka se kao kvalifikacija ne traži potvrda o svetačkom ili blaženičkom statusu, svedok govori o onome šta zna. Treba da vidimo šta zna Banđur, šta zna Vukojević o celoj toj priči. To može samo kod istražnog sudije. Pri tom, izjava Vukojevića direktoru zatvora apsolutno je nezakonita, odnosno protiv zakonita je jer direktor zatvora nema nikakvo pravo da uzima izjave ni od kakvih zatvorenika, to može samo istražni sudija. Znači, tu se pojavila izvesna nervoza. Mene je začudio gospodin Jovanović Čeda, potpredsednik Vlade, koji umesto da govori o suštini stvari, pominje stalno pokojnog predsednika. Meni je dosta više pominjanja pokojnog predsednika. Mene je začudila Demokratska stranka, umesto da razgovara o tome da li je neko išao ili nije u Centralni zatvor i u Šilerovu, priča o atmosferi koja je stvorena, jer da nije bilo te atmosfere Đinđić bi i danas bio živ.

Ljudi, dajte da se krivično, pravno i kriminalistički ustanovi šta je istina a šta nije istina. Ako se pojave te čuvene obećane fotokopije, da vidimo da li su fotokopije autentične. Da se istražnom sudiji podnese original knjige poseta i uporedi sa eventualno ponuđenim fotokopijama, ako budu bile ponuđene. Mi se ovde bavimo činjenicama, ne bavimo se budalaštinama i političkim prepucavanjima između dve stranke. Ja godinama govorim da u Beogradu više ne mogu da se potuku dva čoveka u kafani a da to ne bude protumačeno kao sukob DSS-DS. To je neozbiljno. Ovo su suviše ozbiljne stvari, reč je ipak o jednom nezapamćenom atentantu. Trebalo bi da se radi kako treba. Ovakva senka sumnje, koja se vuče već mnogo meseci, ne samo za Čedom Jovanovićem, nego za još nekim ljudima, jednostavno polako postaje nepodnošljiva.

Ako je Čeda stvarno dolazio, možda čovek ima stvarno dobre taktičke, obaveštajno-kontraobaveštajne bezbednosne razloge zbog kojih je morao da drži kontakt recimo sa nekakvim Dućom Spasojevićem ili nekim Miletom Lukovićem. Ja kao taktičar mogu da razumem sasvim dobro da se te stvari rade i da je to pitanje državnog razloga i da je od toga bila veća korist za državu nego šteta. Možda im je operacija izmakla iz ruku pa je dovela do onoga do čega je dovela, ali to bi, u tom slučaju, bilo legitimno. Ja samo očekujem da će gospodin Jovanović imati zadovoljavajuće objašnjenje.

Plašim se da je taj modus operandi, koji se inače u narodnom normalnom jeziku zove smandrljavanje, postao običaj na srbijanskoj političkoj sceni. Ja se plašim da je DS od pokojnog Zorana Đinđića, svog predsednika, uspela da nauči samo njegove mane a nijednu njegovu vrlinu. Jedna od pokojnikovih mana, ja čak ne znam da li je to bila mana, upravo je to smandrljavanje. Ali, Zoran Đinđić je umeo da smandrlja vešto i spretno i da se iz toga izvuče i da od toga nema štete. Ovi jadnici to ne umeju. Sličan je slučaj sa Demokratskom strankom Srbije. I oni su poznati po svojoj naivnosti, oni su nekoliko puta naseli na budalaštine. Oni su stvarno naseli na priču koju im je, po mom mišljenju, bila podmetnuta i nameštena – da je Beba Popović najopasniji čovek u Beogradu i da će im svima doći glave. Oni su se jadni primili na to, što kažu deca, primili su se kao saučešće, pa je onda iz svega toga nastao čuveni skandal sa upadom u Biro za komunikacije, ako se sećate pijane junske noći. I oni se jadni na to prime i onda naprave tu ludačku scenu koja je samo zahvaljujući prisebnosti Milana Đakovića i Ace Vasiljevića, koje su pozvali, bila smirena i rasklopljena, jer inače bi umetnici kao što su Nalić, Bulatović i Aco Tomić stvarno napravili neki prepad tamo i to bi bilo čudo i pokora, da ne govorim o ulozi gospođe Ljilje Nedeljković u celoj priči. I nije to bez neke što je Koštunica zabranio svom kabinetu da svedoči na onom anketnom odboru koji je bio javan. I to je bilo veoma poučno štivo. Drugim rečima, njima je bačena gumena koska da je glođu i onda oni jadni glođu, glođu Bebu Popovića, žive svi u slatkoj jezi, paranoji, kao Beba nas sve sluša, Beba će nas sve ubiti, Beba najstrašniji čovek u Beogradu. To su najobičnije budalaštine.

Ja sam lično nekim svojim prijateljima iz Demokratske stranke Srbije pokušavao to da objasnim, kod nekih sam naišao na razumevanje, ali oni to nisu smeli da plasiraju. Zašto? Zato što je Demokratska stranka Srbije svojom političkom naivnošću uspela da napravi atmosferu u kojoj je politički korektno strašno se plašiti Bebe Popovića, jer ko se ne plaši Bebe Popovića taj mora da je neki njegov špijun ili agent. Tako sam se ja našao u blesavoj situaciji da me kolega Željko Cvijanović iz “Blic njuza” otvoreno prozove – a šta je, kaže, ko je on da se ne plaši, a? Jedna potpuno idiotska situacija. On je u celoj toj stvari, dok nije počeo da se tužaka na sve strane, bio relativno bezazlena pojava. On će od nezasluženo lošeg glasa da izađe na zasluženo loš glas jer taj čovek tuži nekoga po tri puta dnevno. Ta njegova tužakanja postaju slučaj koji u pravosudnoj praksi i teoriji ima svoje ime, to se zove patološki kverulant. To je, recimo, kao pop Žarko Gavrilović. Ljudi koji samo čekaju da presaviju tužbu i da tuže. Celo ovo vucaranje po sudovima meni je sumnjivo zato što, u principu, parnice teže da se odugovlače, to im je u prirodi. To se meni čini kao izbegavanje razgovora o prirodi stvari i o prirodi spora.

Ako neko misli da policija u ovoj državi služi za to da pije batine iz nekog državnog razloga, ajde to možemo da priuštimo jedno dva puta godišnje u vrh glave. Ako ste gledali pažljivo televiziju nakon one frke sa Šljivančaninom, koja je bila apsolutno suvišna i nepotrebna, taktički gledano. Ja ne ulazim u političku procenu da se to uradi usred bela dana tako da se pruži prilika svim pristalicama Veselina Šljivančanina i te mrakobesne šovinističke opcije plus navijačkom plemenu koje jedva čeka da se bije s policijom pa bilo zbog čega, onda je to u redu. Taktički gledano, stvar se mogla uraditi između 2.00 i 2.30 ujutru, tako da niko ne bude pametniji, da to sve prođe u miru i tišini. Ja bih samo voleo da mi niko iz MUP-a ne kaže da nije bilo načina. Imamo slučajeva da su ljudi bili dizani – op, dok si rekao piksla, nema ga nigde. Neke kolege misle da je ovo bila politička demonstracija – eto, vidite s kojim mi mukama a vi nas kao… a mi se toliko ubismo, evo panduri nam popiše batine. Niko nije pitao jadne policajce šta misle o tome. To se videlo one noći vaterpolističke pred hrvatskom ambasadom, gde vidite na televiziji kako policajci gledaju gore i baš ih briga, svečano im je svejedno. Poruka je jasna – mi da pijemo batine zbog vaše budalaštine. To je bila osveta za dan hapšenja Šljivančanina i ja te policajce potpuno razumem. Znam ljude, oni su normalni ljudi, kao i svi drugi. Za te pare da pijemo batine svako malo, pa izvinite gospodo. Svako malo pijemo batine zato što vi hoćete da ostavite utisak. Pa mislim, nemojte ako boga znate. Jer veća je šteta ovo. Na duži rok je ovo veća šteta. Zašto? Ekstremisti i nacionalšovinisti su ohrabreni, fudbalski huligani su još ohrabreniji, policija je u konfuziji, čemu mi služimo. Ceo sistem vrednosti države se razblićkava i rastresa. Mislim da je šteta od svega toga na duži rok puno veća od kratkoročne koristi, ali sada to njima objašnjavati.

Hoću da kažem nešto veoma nepopularno – mislim da Dušan Mihajlović u datom kontekstu to radi odlično. Kada čovek pogleda na šta je on naišao, kad čovek pogleda da je on ušao unutra sa tri svoja saradnika, jednim vozačem, sekretaricom i svojim ličnim sekretarom, mislim da je on završio veliki posao. Lako je nama sada stavljati primedbe, tražiti ostavke i ostalo. Kada čovek pogleda kontekst u kome je počela akcija “Sablja” i kada čovek pogleda kontekst u kome se akcija “Sablja” završila, Dušan Mihajlović je završio veliki posao. E sad, pljujte me, radite mi šta znate, nazovite me ovako ili onako, ja vidim golim okom. Ja razgovaram s tim policajcima, vidim šta je. Vidim takođe da su nezadovoljni upravo zbog ovoga što sam govorio, da ih previše olako puštaju da piju batine i da budu žrtve iz državnog razloga, a ne znam koliko im se to plati posle. Kada bi im barem dobro platio, oni bi verovatno pristali jadnici da kažu – ajde da popijemo batine. U redu. Ali mislim da kada se to sve sabere, oduzme i dovede na nekakav saldo da Duško Mihajlović iz tog salda izlazi pozitivan. To je nepopularna izjava ali ja stojim iza nje.

Mislim da je Legija puno inteligentniji nego što oni misle. On je izgledao kao komad govedine, međutim, čovek je očito bio u stanju… a nezaboravite da bivši legionari imaju svoju mrežu veza i ostaju drugari. To se najbolje vidi iz primera druga Legije i druga Ante Gotovine, koji kako su izašli iz Legije stranaca tako su počeli da pljačkaju banke i draguljarnice okolo. I to je jedna mreža koja je planetarnog tipa i to je ekipa koja se drži zajedno, jedni drugima nameštaju poslove. Dakle, Legija može da bude ovog trenutka u Zimbabveu, u Južnoafričkoj Republici, u Dominikanskoj Republici, na Haitiju, Laosu, Kambodži, Vijetnamu, samo imenujte, gde god bilo.

Moji izvori iz Skoplja mi ovih dana kažu da su došli do zaključka da je kompletan Legijin intervju makedonskom “Svedoku” izmišljen od početka do kraja, mislim da je to najobičnija budalaština. A o vezama druga Arkana sa vevčanskom mafijom, o tome može knjiga da se napiše. Ne zaboravite, Arkan je bio i ostao ovlašćeno lice, radnik Unutrašnjih poslova. On je organizovao veze za kršenje sankcija, šverc cigareta, tečnih goriva i strateške robe, uglavnom preko Kumanova, Prohora Pčinjskog, ali i drugih graničnih prelaza, i preko Kosova i izokola, tako da je on obezbedio sebi logističku podršku u Makedoniji na vreme. Tu su profitne stope, pogotovo na tečnim gorivima i cigaretama, bile ogromne. Svi su uspeli srećno da se ugrade, od celog VMRO-a, pa preko lokalnih Vevčanaca, lokalnih policajaca, i ko god bio. Sve je to na kraju srpski kupac plaćao – plaćajući onu skuvanu plastičnu flašu od litar i po benzina. Legija nije izbijao iz Skoplja. Naravno, po ponašanju “Lavova” i po njihovim oružanim pobunama vidi se kakve su učitelje imali, a da ne govorimo o zanimanju Haškog tribunala za izvesne aktivnosti makedonskih “Lavova”. Znači to je ista banda, ista ekipa. Kako da vam objasnim, jedna tako nevladina organizacija. Ljube Boškovski, bivši ministar unutrašnjih poslova i šef Državne bezbednosti Makedonije u jednom trenutku je u najbližim intimnim mogućim odnosima bio sa Mirom Tuđmanom, šefom hrvatskih tajnih službi. Čovek ima kafanu negde u Istri i s njima je od samog početka, od 1991. Štaviše, bio se veoma angažovao u hrvatskim obrambenim naporima, pretpostavljam u smislu reketa, a i VMRO ima tradicionalnu, istorijsku vezu sa HDZ-om, odnosno sa neoustaškim delom, da budem precizniji.

O našoj braći sve tri pasmine iz Bosne i Hercegovine da ne govorimo opet. Opšte poznata je stvar da su 1996/’97. združenim naporima sve tri bratske policije skupljali višak naoružanja, pakovali i slali na Kosovo preko Drača, uredno, za albanske pare. Pare se nikome nisu gadile, to postoji, što kažu drugovi policajci, to je zadokumentovano, potvrđeno. Postoje interpolski podaci o tome. Novci su novci.

Meni nije bitno hoće li neko da zaglavi u nekom Hagu ili ovde, nekoliko godina ćorke. Meni je bitno da to izađe u javnost. A što se mene tiče, oni mogu da odšetaju slobodno, ne moraju u zatvor uopšte. Nije mi do toga stalo. Ja sam čovek hrišćanin i humanista. Ali samo da se zna, da ne umremo kao budale.

 
Emisija Peščanik, 21.06.2003.

Peščanik.net, 21.06.2003.