Radio emisija 28.06.2003, govore: Olivera Milosavljević, Végel László i Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Dobar dan, danas je 28. jun. Na današnji dan rodili su se Žan-Žak Ruso, Luiđi Pirandelo, rodio se i Rubens, potpisan je Versajski sporazum, kojim je završen Prvi svetski rat. Na Vidovdan su pronađene kosti Ernesta Če Gevare a Amerikanci su prvi put pobedili Engleze u fudbalu. Mi smo jednog 28. juna postali vazalna turska država, drugog ubili Ferdinanda, a trećeg jedan helikopter sleteo je na Gazimestan i iz njega je izašao čovek našeg života.
Arhivski snimak: Procene su da se trenutno podno Gazimestana nalazi preko milion i po ljudi. Na bini se pojavio predsednik Srbije Slobodan Milošević.
Slobodan Milošević: Drugarice i drugovi, na ovom mestu, na polju Kosovu, pre šest vekova, pre punih 600 godina dogodila se jedna od najvećih bitaka ovoga doba. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje – sa čim ćemo pred Miloša? Neka živi Srbija. Neka živi Jugoslavija. Neka živi mir i bratstvo među narodima.
Spiker: Čujete, poštovani slušaoci, kako gotovo dva miliona ljudi okupljenih ovde na Gazimestanu oduševljeno pozdravlja govor Slobodana Miloševića. U nastavku svečanosti biće izvedeno muzičko-poetsko delo kompozitora Rajka Maksimovića “Pasija Svetoga kneza Lazara”.
– Izvršio sam ubistvo u prisustvu vodnika.
– Mobilisan 24. marta, baš na moj rođendan.
– Moj brat je bio dobrovoljac.
– Samo preko mene mrtve mogu da mi uzmu dete za vojsku. Dala sam jedno, drugo ne. Nikad.
– Video sam mu noge na kapetanovom sedištu. Pomislio sam da je mrtav i ja sam izašao.
– Svi uhapšeni, kidnapovani ili streljani.
– Došlo je do smrti dobrovoljca.
– Meni su kidnapovali tatu i – ništa.
– On je poginuo na Kosovu.
– Kovčeg je bio zatvoren. Moj otac je pre tri meseca kidnapovan.
– Nisu ni vršili obdukciju. Od čega je poginuo moj brat?
– Uhvatili mi drugog sina.
– Prošao mu je geler kroz čelo, izašao je tamo negde na teme. Ostao je mrtav.
– Naše komšije, sve su pohapšene, sve su poubijane.
– Ja sam u situaciji da su mi žena i dete zaklani.
– Meni je brat poginuo i završeno je.
– Ne bih htela da ponavljam – ona Brehtova pesma o tome da su sinoć odveli jednoga, pa mi nismo ništa znali, pa su odveli drugog, pa na kraju nije bilo nikoga da pita kad su nas odveli.
– Samo još jednom da vidimo našu vojsku i policiju. Oni kažu da je teško da dođu naši, kao što i jeste teško. Ali, ono što smo preživeli kad je OEBS preko noći nestao… Opet, i tome se nadamo – da će oni preko noći da nestanu a naši da dođu. Eto, to je to. Šta je on, u stvari, uradio, to samo on zna. Ne znamo šta je potpisao. Možda je on nas i zaboravio. Ali uvek sam se bila basala sa svojim suprugom, kada mi je on rekao da nas je zaboravio, ja kažem nije tačno. Nije tačno, dokazaće se da nas nije zaboravio. Međutim, sada se nešto mnogo odužilo. Baš je dugo ovako, kako da nas je zaboravio.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti istoričarku Oliveru Milosavljević, ali i pesmu mladih monaha. Snimili smo ih u jednom vojvođanskom mestu, više se ne sećam kojem. Znam samo da se pripremao rat na Kosovu. Ručali su, a na čelu sofre sedeo je vladika Irinej. Onda su mu mladi monasi zapevali.
Olivera Milosavljević: Što se tiče datuma, 28. juna, postoji mitska predstava da ukoliko se nešto održi na određeni datum, koji ima neko svoje značenje, da će onda to dobiti na težini i da će se nešto promeniti. To je potpuno isključivanje istorijskog konteksta u kome se nešto dešava. Vidovdanski sabor bio je zakazan za Vidovdan 1992. godine. Verovatno se očekivalo da će to doneti neku promenu. Ništa se nije desilo, što je sasvim prirodno, jer okolnosti su i bile takve da ništa nije moglo da se desi.
Da se vratimo činjenicama. Rezolucija Informbiroa napisana je 28. juna i neki tumače da to, takođe, nije bilo slučajno, kao što je prvo pismo Informbiroa napisano 27. marta, opet ne slučajno. Ne znam ni koji je razlog da Milošević bude isporučen baš tog datuma, da li je to slučajno ili ne. Teško da je baš slučajno. Moglo je da bude dan ranije ili dan kasnije. Uvek mi je bilo smešno što je Vuk Drašković svake godine za 9. mart pokušavao ponovo da pokrene tu priču. To je sastavni deo te iracionalne priče, potpuno besmislene. Sećam se kada je jednom za Svetog Savu grmelo, danima se u novinama pisalo o tome, to je bio poseban znak. To je sastavni deo te priče – traženje nekih znakova sa neba koji treba da pokažu da će nešto krucijalno da se desi.
Kada je promenjen naziv Jugoslavija u Srbija i Crna Gora, onda su naprasno na našoj televiziji počeli da žale, da kukaju za Jugoslavijom, kao da je Jugoslavija tada ukinuta. Jugoslavija ne postoji od januara 1992. godine i to ti ljudi nisu primetili. To je kvazižal za kvazijugoslavijom, jer Jugoslavija već deset godina nije postojala. Njima je žao imena. Moglo je da bude krvavih ratova, mogli su ljudi da se ubijaju, oni to nisu primetili, ali su primetili kada odjedanput nema imena. To je to tužno nerazumevanje same države. Meni je bilo veoma žao. Smatrala sam da je najbolji period mog života završen onog trenutka kada se Jugoslavija raspala. Ali, nije mi bilo žao sada kada je promenila ime, jer to nije bila Jugoslavija i trebalo je pre da ga promeni, to više nije bila ta država. Zato je strašno i danas kada slušate Miloševića na sudu kako govori da je on branio Jugoslaviju i vidite da ima ljudi koji stvarno veruju, i koji su i tada verovali, da je branio Jugoslaviju. Kako neko može da šalje tenkove na Vukovar, da baca cveće na Vukovar i da smatra da je to odbrana Jugoslavije? To je potpuno iskrivljena percepcija onoga šta ta država u stvari predstavlja.
Nema kontinuiteta te vrste – da vi imate Srbe u petom veku, pa Srbe u 15. veku, pa Srbe u 21. veku, to je jedno te isto. Nemate Francuza u petom, pa u 15, pa u 21.veku, to je jedno te isto. To su procesi menjanja, procesi koji imaju svoj tok i nema te vrste nasilja. Ne znam koji je to narod izumro. Da li kontinuitet znači to što se nečije ime održava? Ne znači, naravno. To su besmislene teze. Neka uzme prosečan Srbina Dušanov zakonik i neka proba da ga pročita, neće ga razumeti. Neka uzme Dositeja Obradovića i neka proba da ga pročita, neće ga razumeti. Ta priča o izumiranju potpuno je apsurdna i besmislena priča. Ta vrsta žala uvek je samo izgovor.
Svetlana Lukić: Izgovor za šta?
Olivera Milosavljević: Izgovor za suprotstavljanje promeni, za statičnost, za očuvanje neke pseudotradicije, za opiranje da se krene napred i da se bude malo bliže civilizovanom svetu.
Svetlana Lukić: Pre nego što Olivera nastavi, da čujete šta nam je u poslednjem intervjuu rekao gospodin Slobodan Inić. Umro je pre tri godine, u junu, ne dočekavši da vidi pad Miloševića.
Slobodan Inić: Srbi se moraju emancipovati od srpstva. Mi se moramo emancipovati od onog sadržaja srpstva gde mi egzistiramo kroz prošlost. Kako ćete proći s tim sadržajem u savremenosti? Na primer, šta ćete da uradite sa Hilandarom? Ništa. Sa svim tim spomenicima? Ništa. Sa tim crkvama? Ništa. Vi s time ne možete osvojiti modernitet. Srbi moraju da traže novi identitet. Ne možemo u etničkom smislu sve svesti na srpstvo. Ajde da pokušamo da napravimo neku vrstu političke Srbije. To je, razume se, težak posao jer mi ne možemo da odvojimo politiku od našeg etničkog bića. Ako je naše srpstvo to što se nama nudi od kneza Lazara preko svih tih crkava, spomenika, Hilandara, onda smo mi ostatak nekog naroda iz prošlosti. To je mnogo ozbiljna stvar. Onda, zapravo, mi u savremenom smislu kao narod ne postojimo. U političkom smislu konsekvence za nas nema.
Olivera Milosavljević: Sve je u istoriji jedna epizoda. I ovo je jedna epizoda, ovo što se dešavalo. Nema ni prvog čina, ni drugog čina, nema ni kraja. Čitava nacionalistička priča kod nas krenula je sa idejom da se može jednom, sada i za sva vremena, rešiti problem, pa ćemo jednom, sada i za sva vremena napraviti državu, omeđati granice, dignuti pet metara visoke zidove. Tu ćemo svi biti ili – ovi ovde, ovi ovde, odvojiti se i onda će jednom i za sva vremena biti divno. To je jedna besmislena vizura. Evo, uzmite knjigu “Duh srpskog naroda” Jovana Hadžića, glavnog Vukovog konkurenta, ja vam tvrdim da nećete ništa razumeti. To je pisano na srpskom jeziku pre 150 godina. Ništa nećete razumeti. To je ta promena.
Ne znam ko je uopšte imao želju da dođe posle Miloševića na vlast u ovoj zemlji i da sređuje taj jezivi haos. Onaj ko je dolazio morao je da zna da će sav animozitet pasti na njega. Sve ono što, u stvari, proizvodi nezadovoljstvo danas dolazi od toga što stvari ne mogu da se poprave za tako kratko vreme. Društvo je u potpunom haosu. Naravno, ne kažem da ne bi moglo da se uradi više ili da se rade prave stvari, ali ja ne znam kako se neko usudio da uzme ovu državu u svoje ruke i da pokuša da je dovede u red. Ja se ne bih nikada usudila.
Poslednja stvar koja me je šokirala – doduše, bilo je reakcija – to je izveštavanje sa vaterpolo utakmica iz Kranja. U listu “Danas”, jedinom listu koji možete da čitate, mogli ste da pročitate kako su to bili huligani, ali nije bitno da li su oni huligani – oni to jesu, bitno je da je u tim izveštajima pisalo da njih vaspitava njihova štampa da mrze Srbe i sve što je srpsko. U trenutku kada nam Hrvatska ukida vize i kada pokušavaju da se između naše i hrvatske vlasti uspostave koliko-toliko normalni odnosi, u “Danasu” pišu na način na koji se pisalo u najstrašnijim godinama pred rat i u vreme prvih godina rata. Otkuda baš sada da se ponovo javlja taj način pisanja? Ja ne mogu da ne verujem da to nije u direktnoj vezi sa pokušajem uspostavljanja normalnih odnosa. Ovde nekome ne odgovara da se živi normalno i da se uspostave normalni odnosi, kao što je početkom 90-ih bilo nekim ljudima u interesu da se podignu ogromni zidovi između nas i svih okolo.
Postoje grupe kojima odgovara da se ovde živi u potpunoj izolaciji jer, naravno, kada živite izolovano, kada stvarate omladinu koja ne zna ništa, koja ne može da vidi ništa, ne može da se druži ni sa kim, onda dobijete klaustrofobično društvo u kome možete da radite šta hoćete. To je prošlo u “Danasu”. I to ne jedan dan, tri dana uzastopce. Nisam mogla da verujem. Ja sam isekla taj članak, čuvam ga, skupljam te stvari. To je šokantno. Meni ne šokira to što jedna novinarka napiše tako nešto, mene šokira da to urednik pusti a da ne pročita, ili ako pročita i ako to smatra normalnim, onda sam zaista šokirana, onda ne znam više šta da čitam. Ne čitam “Glas” zbog toga, “Politiku” ne čitam već 15 godina, ako ne mogu “Danas” da čitam, onda više nemam novine da čitam.
Svetlana Lukić: Vidovdanski sabor 1992. godine.
– Moraju pasti, narod treba okupiti zbog ovoga, što će stvarno doći do neke eskalacije tih stranih sila, biće ovo bombardovano. Ja smatram da ovo ne treba da se poruši, ovo je lepota, ovo je vekovima građeno.
Vuk Drašković: Molim časne sestre iz svetog manastira Ćelije da idu prve, iza njih će ići prvaci DEPOS-a.
Sada ćete čuti, gospodo urednici, šta će demokratska Srbija da kaže o vašoj uređivačkoj politici.
– Fašisti, fašisti. Skinite šlemove, skinite šlemove.
– Zašto ste onda došli ovde? Koga da štitite?
– Naređenje, zato što su me dovili pre deset dana, čoveče, šta je tebi.
– I vama je teško i nama je isto teško.
– Neka je Bog u pomoći, braćo.
– Od koga branite televiziju. Od mene, od vas? Živim kao pas, prvi put mogu slobodno nešto da kažem i treba da lajem, ne da govorim. Sramota i za vas i za nas. Vi ste dovedeni u taj položaj da branite propali sistem a mi smo dovedeni u položaj da rušimo propali sistem. Zajedno treba da ga rušimo. Vodi nas lud čovek, nepomenik, ne želim ime da mu spomenem.
“To su zaista prave državne čizme.
Pogledaj samo kako su potkovane.
Na svakoj ima bar pola kila gvožđa.
To nije samo obuća, to je oružje.
Kad si obuven, ti si naoružan.
Da li si se ikada zapitao
da li ćeš uspeti da izuješ te čizme
pre nego što ti se krv,
na čije te dno te kamene čizme vuku,
zatvori i sklopi iznad glave?
Zar ih se nećeš nikada osloboditi,
osloboditi i odahnuti?
Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju kraj bosih otaca?”
Svetlana Lukić: Govori književnik Laslo Vegel. Srele smo ga juče, kada je po pozivu Republičke vlade došao da bude član Odbora za obeležavanje 200 godina Prvog srpskog ustanka. Zajedno sa Latinkom Perović i Radomirom Konstantinovićem gospodin Vegel trebalo je juče da sedi pored Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i prestolonaslednika Karađorđevića.
Végel László: Oni su hteli na starim temeljima da grade jednu novu kuću. Tu će oni izgubiti istorijsku šansu, nezavisno od toga kako će pojedinci proći. Stari temelji će biti grobnica tih novih ideja. To sam mislio pre Đinđićeve smrti. To ubistvo, to nije neka mafijaška akcija, to je osveta tih temelja koje su sami prihvatili. Veliki je problem da u Srbiji nema demokratskih nacionalista. Ne mislim da je to dobro rešenje kao trajno rešenje, ali u jednom tranzicionom periodu moguć je demokratski nacionalizam i demokratski nacionalisti mogu da odigraju delimično i reformatorsku ulogu.
Svetlana Lukić: Koštunica je bio smatran…
Végel László: Da, on je odmah to demantovao, nažalost. Demokratski nacionalizam kaže – moja nacija je tako plemenita, tako kulturna, da najviše ceni demokratiju. Demokratski nacionalizam nikada ne kaže da su nacionalizam i demokratija na istoj ravni ili da je interes nacije veći od demokratije. Demokratski nacionalizam, upravo da bi veličao svoju naciju, uvek kaže – moja nacija je toliko velika da više ceni demokratiju nego svoje uske nacionalne interese.
Kod nas se nikada ne priča o odnosu morala i politike, nažalost. I pokojni predsednik je rekao da ako se neko bavi samo radom neka ide u crkvu. Nije tako. Da bi se privreda razvila, mora i u društvu i kod onih koji imaju kapital da postoji jedan moralni minimum. Mogli smo da dobijemo i donacije, ali uvek ćemo završiti sa nekom šećernom aferom, gde se ne zna ko je kriv. To je moralno pitanje, pitanje morala ove vlasti, taj minimum etike koji nisu imali. Nisu sposobni jer stalno su okupirani kako da kontrolišu sebe.
Osamnaest partija Vlade, to je čist feudalizam, to je 18 barona. Naravno da će tu Demokratska stranka imati najveću štetu. Zašto? Na primer, Đinđićevu legendu. Sad su Đinđićevu legendu delili svi i trošili je svi. To je, ipak, kapital Demokratske stranke, a druge stranke su ga trošile neracionalno, njegov moralni kapital. Demokrati nisu mogli ni da čuvaju, kad bi i hteli, jer su delili te parazitske stranke – malo telo velika glava. Teško jednoj državi gde je klijentura jedne partije, ali jedna država ne može da izdrži klijenturu 18 partija. Tih 18 partija, oni sami proizvode haos, organizovan haos, delom organizovan, a posle oni preuzimaju jednu spontanu ritmiku. Ali, to izvorno i jeste organizovan haos – proizvodi ga 17 ili 18 vladajućih partija koje očajnički hoće da spasu nešto od vlasti u novom izbornom periodu. To je čist parazitizam, koji posle u društvu proizvodi parazitski moral i u drugim stvarima. Ako može da bude parazitska partija, zašto da ne budu parazitski slojevi, parazitske institucije i u civilnom i u državnom sektoru, parazitski mediji. Vodi se diskusija o Pinku. To je u celini nemoralno. U svakoj zemlji televizija kao što je Pink prestaje da radi kada padne njen režim. Privatna televizija, ona jednostavno prestane da radi jer oseća da je izgubila i poverenje društva i poverenje kapitala koji je izdržava. A kod nas, možda, nije izgubila ni poverenje društva a najmanje poverenje kapitala koji tajno sklapa neke nostalgične saveze sa tim gubitnicima.
I nova vlast je, najvećim delom, prema liberalnoj ideji u Srbiji negativno određena kao što je bio i Milošević. Prema tome, liberalizam, taj modernistički liberalizam evropejski orijentisan i dan-danas je jeretički. I danas, Pink je paradigma filozofije nove vlasti. U ekonomiji se najavljuje jedan veoma tvrd neoliberalizam ali sa, kako da kažem, ratnim bogatašima. To ne može tako. To ne bi trebalo tako. Tvrdi ekonomski liberalizam, a u politici biti antiliberalan, u zakonima ostati feudalan, da ništa ne menjamo. Tu je izvor i njihovog haosa i haosa društva. To sve blokira. Sada mislim da je već dosta kasno.
Svetlana Lukić: Kasno je?
Végel László: Kasno je.
Svetlana Vuković: Umesto da izađemo iz najtežeg dela tranzicije, mi ubijamo premijera, čoveka koji je bio nosilac, ma kakva reforma da je to bila. Da li tu ima popravnog ispita ili nema?
Végel László: Nema. Nema. Mislim da nema, nažalost. Moram da kažem, imaćemo ispit, to su izbori. Ne verujem da će to biti popravni ispit nego ispit koji nećemo položiti.
G17 bi od tragedije Đinđića želeo da napravi vrlinu. To je njihov najveći problem. Moto njihovog program koji su sastavili 2000. godine jeste Nikolaj Velimirović. A iza mota – gospođa Tačer. To je neozbiljno. Ali, oni su napravili politički program od šizofrenije.
G17 sad liči na jedan bicikl koji ima osam točkova i dve pedale. E, sad bi ta jedna noga trebalo pedalu da gura i napred i nazad. To je za muzej, ali oni imaju prednost što su novi. Ljudi sada očito sumnjaju u sve što je staro, a staro je sve do današnjeg dana. Na desnici, na levici, svejedno, samo da bude novo. Uvek postoji iluzija da će doći neka čarobna nova elita koja će sve razrešiti bez konflikata. Ljudi o tome podsvesno sanjaju.
U porodici sad već pričaju da ne treba biti pošten. A šta znači biti nepošten? To znači da nema nikakvih pravila, da je čovek čoveku vuk. To je užasno. Vidite kako je došao taj nacionalizam koji je imao ideal zajedništva, organska zajednica. Sad je unutar zajednice čovek čoveku vuk. Potpuno je razbio ovo društvo i ljudi žive u strahu jedan od drugog. Ovaj haos u političkom i javnom životu, koji mi možemo da konstatujemo, to se sada uvuklo u ljudske duše.
Pretpostavljam da će se posle izbora u društvu formirati nova opozicija. Ona će ili naterati vlast da napravi velike kompromise ili će na sledećim izborima ona preuzeti vlast, ta nova opozicija, generacijski mislim. Oni koji sada imaju 17, 18, 19, 20 godina, koji će morati da ispaštaju za sve grehove starije generacije, oni će se pobuniti protiv te starije generacije. Više neće moći da ispaštaju, biće fizički nemoguće a više i nema kuda da se beži. Šengenske zavese su veoma lukave, nežne ali i radikalne. Osuđeni su na Srbiju. Generacije današnjih dvadesetpetogodišnjaka treba da nadoknade sve što su propustile tri generacije unazad i da snose posledice ogromnih grešaka tri generacije. To je najtragičnija generacija za 200 godina u Srbiji.
Sećam se dobro te njegove knjige – “Jugoslavija kao nedovršena država”. On je imao moderne poglede krajem 80-ih godina. U Novom Sadu, mene je izdavač potražio da promovišem tu knjigu. Posle se ispostavilo da mnogi ugledni ljudi nisu smeli da promovišu Đinđićevu knjigu. Ja to nisam pričao nikada dok je on bio živ, naročito ne kada je bio predsednik vlade, ali sad, posle smrti, mogu. Jedan privatni knjižar nam je dozvolio da kod njega promovišemo knjigu, ali bilo je samo 15 stolica. Sve stolice su bile zauzete. Ne znam koliko ih je bilo iz DB-a. Đinđić je došao sa malom torbom. Ja sam govorio o jednom modernom evropskom misliocu, a Đinđić to jeste, nema spora, ako čovek gleda tu knjigu. Ali, kada je neko državnik, onda on pre podlegne. Mislim da je Zoran Đinđić, u tom smislu, zaista tragičan čovek jer je morao da se odrekne jednog dela svoga “ja”. Taj drugi deo, kojeg se odrekao, bio je u sukobu sa onim prvim delom, tako da je on verovatno imao nešto faustovsko u sebi. Morao je, kao državnik, da sklopi savez sa Mefistom. Možda to može biti veliki eksperiment za ljubopitljivost, za sticanje novog znanja, ali kod nas savezništvo sa Mefistom koštalo je života.
Arhivski snimak: Ovom prilikom hteo bih da vas obavestim da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević predat organima Međunarodnog tribunala za krivična dela u Hagu.
Vojislav Koštunica: Saradnja sa Haškim tribunalom, svakako nužna, svedena je na puko izručivanje optuženih bez ikakve zastite građana i zaštite interesa same države, kao da se nekom ovde a ne nekome spolja žurilo da što pre ispuni ko zna kada, kako i od koga preduzetu obavezu.
– Na današnji Vidovdan Zoran Đinđić je izdao Srbiju.
– Đinđiću ustašo! Ubićemo Đinđića!
Svetlana Lukić: Jedno od retkih ispunjenih obećanja. Ubili smo ga. A sada govori dramski pisac Biljana Srbljanović.
Biljana Srbljanović: Ja sam se stvarno trudila, stvarno sam odlučila, kao dekretom sam se probudila nakon tog ubistva, kada se sve to izdogađalo. Rekla sam – e, sad dobro, ovo je sada stvarno ratno stanje, ovo je pravo ratno stanje i ja se sada svrstavam i odlučujem da se svrstam u ljude koji idu za tim sandukom, da nekako doprinesem. Međutim, kad ne možeš, ne možeš. Opet se osećaš kao totalna budala. S druge strane, ja se sad stvarno osećam odgovornom. Možda su ti to ukljucali u glavu, kao kada je Tito umro – šta kažeš protiv bilo čega, rekao si protiv Tita. Tako i sada imam utisak da ako kažem nešto da je to odmah protiv, da se odmah svrstavam na ovu drugu, Tijanić i banda struju. Ne mogu javno ništa da kažem, a onda me to ždere, osećam se stvarno kao licemer jer, u stvari, ne govorim šta mislim.
Pogotovo se svađam sa ljudima u dijaspori, pošto putujem i oni stalno dolaze na te skupove. Sad sam bila u Parizu, gde je Vojin Dimitrijević govorio u Jugoslovenskom kulturnom centru. Tu se, naravno, okupila srpska ekipa, svi oni koji su sa Mirom Alečković trčali okolo, otimali se za pravo glasa da bi nama ovde zagorčali život, glasali bi po sto puta za Slobu da su mogli, pregrizli bi vratnu žilu svakom od nas samo da je nama Sloba živ, i sad su to ljudi koji su ustali da nam objasne kako je Koštunica genije. Mene to vređa, vređa moja osećanja, pošto šta god da je istina o Đinđićevoj smrti, on je ubijen a ne Koštunica. Znači da je on više smetao. Prema tome, ne može ništa drugo da bude, to je vrhunski argument. Njega su ubili a ne nekog drugog. Ne mene, ne Ljilju Nedeljković. Znači da je on, ipak, stajao na putu više nego i ja, i ti, i bilo ko drugi. To ne može da se zanemari, to mora da se prihvati. Taj čovek mora da ima specijalno mesto. E, sad, on je okupio te ljude oko sebe.
S druge strane, ne može se samo očekivati inostrana ekonomska pomoć. Mada ja ne mogu da shvatim da ljudi koji su na razne perfidne načine poprilično zajedno sa nama i Miloševićem uništavali infrastrukturu ove zemlje, ne samo ekonomsku nego i moralnu i svake druge vrste, i ne samo sankcijama i bombardovanjem nego time što su ga držali na vlasti, što su na njega igrali, oni imaju veću odgovornost. Ja, naravno, očekujem da on sad sve plati. I ne mogu, kad prolazim kroz Kneza Miloša i vidim one barže postavljene ispred Američke ambasade i zatvorene ulice i radove koji traju godinama, a preko puta vidim ono srušeno, ja to uopšte ne mogu da svarim. Mislim da je obaveza tog da prvo ono tamo popravi pa onda sebi ovo. Ne zbog toga što je on mene bombardovao, pobednik je. To očigledno nikoga ne zanima. A mi imamo spoljnu politiku koja je verovatno, dobra u praktičnom smislu, ali s druge strane, mislim da ne tražimo ono što nam pripada. Ne bismo ga dobili verovatno, zato i ne tražimo. Ali, nekako bih se lakše osećala. I da je Šljivančanin uhapšen zato što je ubica i mora da završi u zatvoru pa taman se ceo svet protivio tome, uključujući i Ameriku sa sve svojim paricama. To mi je mnogo važnije nego da time bude uslovljena neka mizerna ekonomska pomoć, to maltretiranje.
Mene ljuti užasno i ta Evropska zajednica zato što je to ono – koga više voliš, tatu ili mamu. To je direktno to. To je merenje, ljubomer, to nema nikakve veze ni sa čim. Taman mi potpisali, ili ne potpisali, sigurno odavde nijedan američki vojnik nikada neće biti isporučen ničemu. Evo, sada svi navode taj primer – u Italiji oborio čovek, Ešli se zove, dvadeset ljudi. Leteo je. Bila je dozvoljena minimalna visina letenja 900 metara, on je leteo 300. Glupirao se avionom, oborio, pobio ljude. Ne samo da mu nije suđeno u Italiji nego mu je suđeno tamo pred vojnim sudom, iako je bilo mirnodopsko vreme. I apsolutno je oslobođen. Gledam na internetu slike tih ljudi, familija tih ljudi koji su pobijeni. Izlaze ljudi ne mogu da veruju. To deluje kao neki staljinistički proces. Prema tome, potpisali-nepotpisali – isto se hvata. Oni sigurno neće biti isporučivani, neće im biti suđeno, ali mislim da ne smemo da potpišemo takvu stvar. Isto tako, moramo da damo do znanja Evropskoj uniji da nas malo ostave na miru sa tim pritiscima. I to – ko je stara Evropa, ko je nova Evropa – da malo stave prst na čelo da se sete Jalte, da se sete kraja Drugog svetskog rata i ko je razdelio tu Evropu i ko je na poklon, kao poklončić lepo upakovan, dao Staljinu tu tzv. novu Evropu. I ko se uopšte sam od sebe iščupao iz toga, tako što je imao jednog potplaćenog sovjetskog predsednika. To govori dosta o nama ali, ipak, sam od sebe nekako… To me užasno nervira, to deljenje packi, čitanje lekcija. Sad će meni Italija da čita neku lekciju sa Berluskonijem. Kad bude naučio gramatički pravilno da se izražava, mislim da ja pravilnije govorim italijanski od njega, kad bude naučio da govori kako treba… To je kao kada bi Karić bio predsednik, pa sad nekome drži vakelu.
Otišla sam na put i idem, bre, kao luda po Parizu. Kao lep grad, i ne mogu da se oslobodim snova. Vidiš ga na ulici. Stvarno, nije mi ćale, razumeš. I na kraju, odem u crkvu da upalim sveću, da mi bude ono… Taj pritisak, uopšte ne mogu toga da se oslobodim. Dobijam opet nervni slom. Kad vidim onoga da kucka onim prstićem i da mi objašnjava kako je to, u stvari, mafijaško ubistvo, veruj mi, majke mi, ja bih došla da mu objasnim šta je… Majke mi, imam neku neviđenu agresiju i nikako da me prođe. Dođe ti da ga zadaviš golim rukama. Čoveče, bre, čoveče, priberi se. Ućuti jednom. Kandiduj se, eto ti ga. Neverovatno je kako ljudi ovde toliko vole položaj i vlast. To je neverovatno. Ali, stvarno neverovatno. I stalno mi obraćamo pažnju na to kako ljudi na vlasti vole vlast a ne koliko ovi koji se otimaju da dođu do vlasti to vole. Ja ne mogu da navedem nijednu stvar koja je za vreme vladavine Koštunice, ne znam šta sam odjednom krenula ovo, ali nijednu stvar da kažem – evo ovo je uradio, ovoga me nije sramota. Bilo šta. Način na koji se rukuje sa gostima, način na koji je reagovao na bilo koju aferu, ljudski način. Sećam se, njima je 1996, kada nisu hteli zajedno sa ovim “Zajedno”, slogan bio “Dosledni sebi”. Šta mene briga što je tebi dobro? Šta ja imam, šta je tu za mene? Ne da kuckaš prstićem, čoveče, 15 godina – antikomunizam, boljševička zavera, mafijaška, ne znam šta, a u suštini ima neke krajnje komunističke izjave tipa pare kvare ljude i to. Tu bih još i glasala. Zbunjuješ glasačko telo. Dovodiš ih u zabludu da ti, u stvari, ne možeš njima da popraviš ekonomsko i socijalno stanje zbog toga što te zaustavlja ona druga struja. To nije istina, to je totalna laž. To je čak i nemoralno, ta zloupotreba takozvane moralnosti. Zato što onda ljudi, kao onaj taksista – što bi ti ukrao sve što može da ti ukrade, na svaki mogući način bi te prevario, čita “Novosti” i dalje misli da je Šešelj super i da Cecu treba da puste iz zatvora – on ti priča da je ovaj nemoralan a ovaj moralan. Ti mi pričaš o tome. To su ljudi koji ovde barataju terminima moralnost i nemoral. To je zloupotreba u hrišćanskom smislu. To ne mogu da shvatim. Kako se ne uplaši. Čoveče, gleda te, bre, možda neko – evo ja.
Ja sam shvatila tu priču još od 5. oktobra, da je Čeda naš čovek, čovek nove vlasti, koji se bavi najprljavijim poslovima, znači DB-om, kontaktima sa kriminalcima, kao i svaki DB na svetu, CIA. Ja ne bih to da znam. Ja znam da to postoji u svakoj državi na svetu i da je to potpuno normalno. U krajnjem slučaju, Osama bin Laden je primer toga. On je bio vojnik CIA dok se nije okrenuo protiv njih. Prema tome, Legija, Osama, meni to užasno liči. To je tako. On je očigledno čovek koji je bio zadužen za to i očigledno je na hiljadu načina uprljan. Ne znam zašto sada, kada je već oslobođen čuvanja državne tajne, oni ne objave da je on čovek bio zadužen da ide da se vuče sa kriminalcima i da bude veza. I ne znam zašto se ne navedu primeri iz ostalih država, gde se to takođe radi. Ali, isto tako mislim da ne može da bude potpredsednik Vlade. Jednostavno ne može. Može da bude sve drugo, tajni agent 075 i neću da znam za njega. Onog momenta kada ga provalim, završili smo karijeru. Nije mi jasno zašto te ljude ne puste i zašto se ti ljudi ne povuku. Stvarno mi nije jasno šta će im to. Opet ista priča. Toliki odijum. Problem de facto nisi do kraja uradio dobro. Ubijen ti je premijer. To je bio tvoj sektor, da držiš kriminalce pod kontrolom ili bar da znaš šta rade, pa toliko nisi znao. Meni je on kolega i on je veoma inteligentan, zanimljiv čovek. Mislim da je čovek veoma jasne ideje, čvrste, nije neka korumpirana budala koja se lepi za korist. Imam veoma visoko mišljenje o njemu. Ali, ovaj film ti je propao, povuci se.
Spikerka (arhivski snimci): Ponovo su jajima, kamenicama i drugim predmetima gađali zgrade RTS-a i Politike.
Vuk Drašković: Pa naravno jaja, naravno i sutra.
Zoran Đinđić: Dole jajare, živela Srbija.
Čedomir Jovanović: Stihovi neostvarenog pesnika Gavrila Principa:
Tromo se vreme vuče
i ničeg novog nema
danas je sve kao juče
sutra se isto sprema.
…………………………….
Ko hoće da živi nek mre
ko hoće da mre nek živi.
Zoran Đinđić: Njima kaže Gonzales: “Ukrali ste ovome čoveku novčanik, treba da mu vratite.” Milutinović kaže: “Novčanik je u mome džepu.” Onaj kaže: “Pa to ti i govorim.” Ovaj kaže: “Pa šta sad hoćeš, kod mene je novčanik. U redu je.” “Čoveče, nije u redu, ukrao si novčanik.” Ovaj kaže: “Pošalji mi dodatno objašnjenje, ništa te ne razumem.”
Svetlana Lukić: Bio je ovo deo šetnje. Nadam se da ste prepoznali Čedu Jovanovića koji je na protestu 1996/97. godine govorio stihove Gavrila Principa.
Biljana Srbljanović: Moj koncept koji me košta mnogo više nego bilo koji drugi koncept je to da ja nekako verujem da se ovde sve pomera nabolje. Ja svakog prvog pogledam svoju platu, koja se ne pomera ni za jednu paru, ali ja i dalje konceptualno tvrdim da se ovde pomeraju stvari. Sada razumem ljude koji su sve vreme Miloševića bili za vlast. Mnogo ti je lakše da živiš tako. Kad te nešto nervira, onda okreneš Pink i sve su vesti super. Mada, još uvek imam ono, i nikako da ga se oslobodim, kada na radiju, koji naravno stalno svira, čuješ špicu za vesti ti pojačaš, kao sad će nešto tu da bude, i uvek u stvari bude nešto, kao joga i duševni mir. Nisam ja budala, ja odlično znam šta se tu dešava. Jednostavno, lakše mi je. Kapiram da ništa nije dobro i ne da nije dobro, nego da je raspad sistema, ali kad pogledam facu tog Živkovića, on mi je užasno simpatičan, pa mi je lakše da kažem – dobro, čekaj samo još malo, ajde daj mu još malo šanse, ajde da vidimo, možda tu stvarno nešto bude. Ali, mislim da me to neće još dugo držati. U jednom trenutku stvarno ono pukne ti i najmanji neki… E sad, šta ti možeš? Možeš da se aktiviraš, što ja mislim da više nikada neću ni na koji način, pošto sam potrošila svoju želju za aktivizmom do kraja života mislim. Nemam nikakve snage ni želje, jer svaki put nisam bila u pravu. Ja sam bila aktivista za ovo… DS je bila, i GSS, ali DS de facto, Đinđić, ne bilo ko drugi. I nije me sramota da kažem, mislim, malo možda jeste. To je i moja odgovornost. Kao ovi Ameri što su pobedili u ratu pa moraju da mi plate Kneza Miloša, tako i ja delim odgovornost. Ja sam, bre, trubila toliko i sad odjednom došlo je da i ja kažem – ha, u stvari ja nisam bila za to. Ma jesam, a to se de facto pokazuje kao ne baš sasvim tačno, do septembra će da se pokaže kao veoma problematično. Mislim da ja ne bih više imala nikakvu odgovornost, pravu moralnu odgovornost, da bilo kome bilo šta više solim. Vreme je da ja takođe dam ostavku na sopstveni aktivizam i da kažem – ljudi, ispala sam stvarno glupa u društvu.
Mora da se krene u drugom smeru. Mora da ne bude da neki čovek sa manžetnama drži predavanje o tome kako mediji treba da funkcionišu a da mu ti lupiš šamar. Mora da Gaša Knežević ne reformiše školstvo ovako kako ga reformiše, mora da ne idemo u jednom smeru u 1968. a u drugom smeru u češku tranziciju, u trećem smeru u pseudo 53. američku državu. Mora nešto tu sada da se dogodi, da se civilizovano ponašamo, da se trgnemo, da nađemo sopstveni identitet i da nešto probamo u tom smeru, a ne ovako ne znaš gde udaraš. Sve se menja na svoju stranu. Znači, ono pravo ide ka Dušanovom zakoniku, školstvo ide ka Vudstoku, a cela država ide ka Koza nostri. Sve zajedno – ajde da se selimo. Zašto bi sve bilo prema mom merilu? Pa neka bude i prema merilu Dragana Palme, pa neka dođu ti stari ljudi, pa nek crknu u tom svom jedno-istoj priči, pa nek vidi da mu neće plata porasti, pa nek mu se raspadne sve. Hoćeš u sunovrat, hoćeš da se sudariš glavom u zid? Eto ti glavom u zid. Neću uopšte da se mešam. Do sada sam nekako imala utisak da ljudi ne znaju, uplašeni su, cvikaju od svake vlasti, jednostavno u mentalitetu je da se priklanjaju vlasti i da se boje. I ti si imao neku misiju, kao imaš malo više hrabosti od nekog drugog pa sad ti nekako to vučeš. Sad kad smo došli do toga da nikome ne igra glava na ramenima, osim ovom sirotom čoveku koji je ubijen, pa ne igra glava na ramenima čak ni ubici, čak ni njegov život nije u opasnosti, eto ga negde na Kajmanskim ostrvima lakira nokte, radi šta hoće. Nikome nije glava u opasnosti. Eto nas, na nuli smo. Kako padne, koga izaberete, važi, ne bunim se. Čekaću da zeleni dođu, da se osnuju. A ja ih neću osnivati, možda.
Svetlana Lukić: Zahvaljujemo se Biljani Srbljanović, kao i svim našim stalnim i povremenim sagovornicima koje smo gnjavile poslednjih godina. Hvala i vama na strpljenju, poštovani slušaoci. Svetlana i ja želimo da se zahvalimo realizatoru Peščanika Marku Perunoviću, snimatelju Boži Podunavcu a naj, najviše našem snimatelju Ratku Ristiću. Bio je ovo poslednji Peščanik. Vole vas obe Svetlane. A za sam kraj, čovek našeg života – zauvek.
Emisija Peščanik, 28.06.2003.
Peščanik.net, 28.06.2003.