Iako se o napadu na Iran govori već nekoliko meseci, većina Izraelaca je bila zatečena kada se on konačno desio. Ova nedelja je počela nagađanjima da li će u sredu ultraortodoksne partije podneti predlog za raspuštanje Kneseta zbog nezadovoljstva angažovanjem premijera u vezi sa donošenjem novog zakona o regrutaciji pripadnika njihove zajednice. Ali haredim su se predomislili, a da nije naveden tačan razlog njihovog odustajanja. U političkim emisijama su se šalili da im je Netanjahu najavio da će doći do novih dramatičnih događaja u zemlji te su zato odustali od obaranja vlade. Novinari su se smejali pred nezamislivom slikom haredima koji stavljaju državu ispred svog interesa te da zbog napada na Iran odustaju od pritiska na vladu. Ali uveče su stigle vesti da je iz Vašingtona naložena evakuacija američkih građana i nižih službenih lica iz ambasada u Teheranu i zemljama Bliskog istoka. U četvrtak popodne slušaoci podkasta Šavua su od opreznog i uzdržanog novinara Amosa Harela čuli potvrdu da se u narednim danima sprema napad na Iran. Ipak su svi još uvek govorili „Neće valjda“. Napad na Iran je počeo rano ujutru u petak – nakon 30 godina tvrdnji da je taj sukob neminovan.
Netanjahu do sada nije imao američku dozvolu za napad, ali izgleda da je Tramp popustio. Cilj ovoga rata, prema rečima izraelskih zvaničnika, jeste da se uništi iranska sposobnost za proizvodnju nuklearnog naoružanja, koje je egzistencijalna pretnja Izraelu. Sama ideja napada na Iran postoji odavno. Još je vlada Arijela Šarona imala takve planove. Premijer Ehud Olmert i njegov ministar odbrane Ehud Barak su se 2008. bezuspešno sastali sa Bušom, a sam Netanjahu još od 2009. pritiska Sjedinjene Države da zajedno krenu na Iran. Sada ima i podršku domaćih visokih bezbednosnih zvaničnika koja je izostajala u periodu 2009-2013, kada je protiv sebe imao ljude sa drugačijim mišljenjem o Iranu, što je u obraćanju naciji i sam naveo kao razlog za ovoliko kašnjenje. U bezbednosnim strukturama nema više protivljenja zahvaljujući veštim personalnim izmenama. Sadašnji načelnik generalštaba Ejal Zamir je tek stupio na dužnost i nema čvrst stav u pogledu Irana kao što su ga imali Beni Ganc ili Gabi Aškenazi. Nastupila je promena odnosa snaga i u tajnoj službi Šabak, čiji rukovodilac bi trebalo da napusti funkciju u ponedeljak, dok se još uvek nagađa ko će ga zameniti (Netanjahu pokušava da dovede nekog poslušnika).
U svom tekstu u Haaretzu, Amos Harel je rekao da će ulazak u rat izazvati oštre kontroverze u izraelskoj javnosti zato što veliki broj građana ne veruje u Netanjahuovu procenu. Brojni Izraelci „vide premijera kao krivca za 7. oktobar i smatraju da se kod strateških odluka koje se tiču života i smrti on rukovodi svojim političkim opstankom“. Harel smatra da je Netanjahu doneo odluku o napadu zajedno sa vladom u kojoj se nikada ne čuje glas protiv i uz oslabljene bezbednosne strukture. Njegovo dosadašnje ponašanje pokazuje da za njega ne postoje crvene linije pred kojima bi stao.
Ali izgleda da je to bila preuranjena prognoza. Mediji pumpaju pozitivnu atmosferu minimizirajući opasnost ovakve odluke po život ljudi. Šalje se poruka da jevrejski narod pre svega voli život jer „takav smo narod, živimo u ludom periodu, a krizni štab je izdao obaveštenje da sada može da se izađe iz skloništa pa to koristimo“. Televizije emituju optimistične scene iz Tel Aviva i Jerusalima, gde ljudi uživaju na suncu, a nekako usput se upozorava da treba biti oprezan i pratiti situaciju.
Nigde nema nezadovoljstva građana zbog medija koji su se opet stavili u službu ratne mašinerije, kao u slučaju rata u Gazi. Govori se o predstojećem dugom periodu vojnih akcija, a vojska podvlači da nije u pitanju jedna operacija već rat. Dok list Haaretz prikazuje ispražnjeni aerodrom kao sliku vanredne situacije u zemlji, javni servis Kan 11 prikazuje da su „ulice ipak pune ljudi, ne kao inače ali…“ Ređaju se slike veselih građana koji svojim duhom prkose teškoćama. Tu je kao i uvek prilog sa novim useljenikom, ovog puta iz Argentine koji će preneti gledaocima da se u Izraelu oseća mnogo bezbednije nego u svojoj matičnoj zemlji. Tu je i stanovnica Aškelona koja je došla na telavivski Prajd, a probudile su je sirene. Reporteri javne televizije prosto ne nailaze na zabrinute i uplašene građane. Svuda vladaju životna radost, optimizam i volja da se i ova nesreća prebrodi. Opet je na snazi parola „Zajedno pobeđujemo“.
Dilema kako će izraelska privreda podneti rat sa Iranom nije u fokusu. Pitanje kako će se život odvijati bez vazdušnog saobraćaja, bez transporta ljudi i robe ostaje u pozadini. Sve vesti se bave samo vojnim kapacitetima (zaboravlja se umor vojske i nedostatak ljudstva). A jedino što bi moralo da zanima građane jeste da li je ovaj rat bio neophodan i zašto se nije pribeglo nekoj drugoj alternativi. Opet su retki oni koji pitaju zašto se nisu sačekali rezultati sastanka između specijalnog američkog izaslanika za Bliski istok Stiva Vitkofa i iranskog ministra spoljnih poslova. Racionalna tvrdnja da bi bilo bolje da se sve rešilo sporazumom (koji će kao i posle svakog rata biti neminovan), a ne vojnom eskalacijom ostaje bez prave podrške.
Na iransku reakciju se naravno nije dugo čekalo. Izveden je napad na Izrael i to ne samo na vojne baze, već i na gradove. Jasno je da je to samo početak. Još jedan dokaz da navijanje sa TV ekrana nije manifestacija hrabrosti već iracionalnog ponašanja koje pokazuje da je ljudski život u Izraelu upravo postao još jeftiniji.
Peščanik.net, 14.06.2025.
Srodni linkovi:
Meron Rapoport – Gaza u Teheranu
IZRAEL / PALESTINA
