Radio emisija 22.11.2000, govore: Slobodan Vučetić, Vladeta Janković, Ljubiša Rajić, Dragoš Ivanović i G-đa Jelena iz Čuvara vatre.
Svetlana Lukić: Bez obzira na to što je leš iz ormana pre neko veče promolio svoju energičnu bradu na televiziji YU info i kao obično uspešno ratovao sa stvarnošću -gotovo je s njim. Taj može uspešno još samo da menja šifonjere. Zemlja nam se još uvek provetrava, međutim onaj ustajali i smrdljivi vazduh nestaje.
E sad, ovi iz DOS-a nas uveravaju da su njihovi politički sukobi u stvari porodične svađe, mada je deo našeg folklora da svoje očeve, ženu, decu, braću ubijamo onom sekirom, koja je uvek pri ruci iza vrata, zlu ne trebalo.
Hladni rat između DSS i DS, Koštunice i Đinđića, izrodiće se možda u ravnotežu moći. Međutim, pitanje je sada da li ova zemlja, koja je negde do petog oktobra bila tragedija za onoga koji oseća, a komedija za čoveka koji misli, da li će, dakle, postati parodija na demokratsku državu ili će postati, doduše najmlađi, član familije pristojno uređenih zemalja.
Poslednji sukobi izmedju Đinđićeve i Koštuničine struje mogu narednih dana dovesti do cepanja DOS-a na DOS jedan, dva i tri, koliko već bude bilo zainteresovanih, ali to valjda nije pokušaj političkog istrebljenja, nego iskušavanje snage. Nešto kao seoska momačka nadmetanja za prestiž kod devojaka ili možda zađevice naslednika oko porodične zaostavštine.
Pojava onog leša iz šifonjera s početka je u stvari dobra, jer nas podseća kakvi smo politički, a bogami i moralni paralitičari bili poslednjih deset godina.
Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju neverovatnu popularnost predsednika Koštunice, o kojoj je čak i Milošević mogao samo da sanja. Dani koji će doći pokazaće da li je to samo zaljubljenost, koja će prerasti u jednu ozbiljnu vezu ili smo se poistovetili sa svojom ulogom podanika i da je omiljeni srpski pisac, Dostojevski, bio u pravu kada je napisao da ako slabom čoveku daš slobodu, on će je svojom rukom vezati i doneti ti je natrag.
U današnjem Peščaniku govoriće stručnjak za ustavno pravo i član G17 plus, Slobodan Vučetić, koji je pre neki dan izjavio da će predsednik Koštunica prekršiti ustav, ukoliko bude insistirao na tome da se bez njegove saglasnosti ne može imenovati mandatar srpske vlade. Ta izjava je veoma povredila i razljutila DSS, kojoj je ustav Sveto pismo. A u emisiji će govoriti i potpredsednik DSS-a, g-din Vladeta Janković, kao i nekoliko naših sugrađana, koji su juče uz kafu uživali u slobodi na novembarskom suncu.
Slobodan Vučetić: Vlada je tim. Vlada je ekipa, kao fudbalska ekipa, kao svaka ekipa. Ako na svakom mestu fudbalskog tima ne stoji ekspert na tom mestu, ako na mestu beka igra napadač ili na mestu golmana sedi centarfor, onda je ekipa unapred izgubila. Prema tome kapiten ekipe mora zajedno sa trenerom odrediti sastav ekipe, zadatke, profil igrača, odnosno ovde profil ministara u tom smislu. Mislim da je DSS-u možda malo zasmetalo to, ili najviše zasmetalo to što se unapred želi obezbediti pravo mandatara da on određuje ko će biti član vlade. I to je ono što će možda još nekim strankama smetati, prosto zato što imam utisak da stranke žele da ne samo odslikaju svoje poslaničke kvote koje su se dogovorili da odslikaju u strukturi poslanika, pa verovatno žele da tu kvotu presele i da je preslikaju i na sastav vlade. Jer vlada je atraktivnija od skupštine.
Skupština je jedno dosta tromo telo koje se povremeno sastaje, koje manje-više glasa o predlozima vlade. Vlada je u suštini centralni, neću reći centralni ali da kažem najvažniji organ vlasti. Prema Ustavu, vlada vodi politiku republike. I u tom smislu verujem da postoje ta strahovanja da bi eventualno Zoran Đinđić ili neki drugi mandatar sa sličnim zahtevima možda previše po ličnom ukusu odredio sastav vlade koja bi velikim delom možda bila izvan očekivanja stranačkih koalicionih partnera ili možda čak velikim delom izvan sastava koalicije, ali bi zato ta vlada jednako odgovarala pred parlamentom. Jer prema srpskom Ustavu, predsednika vlade i celu vladu, svakog ministra pojedinačno, bira skupština. I pojedinačno ih može razrešiti. Prema tome, ta vlada kako god bila izabrana neće pobeći od odgovornosti. Ali opet imam utisak da je tu auto-trka počela, neka vrsta pripreme ko će se bolje i bliže primaći startnoj liniji da bi što pre i što više zagrabio grubo govoreći u podeli plena, a to je vlast.
Ljubiša Rajić: Sukob spolja posmatrano, jer ja nisam unutar DOS-a, pa i ne znam šta se zbiva iznutra, deluje prvo kao sukob između jednog više legalističkog pristupa gde se treba držati zakona čak i onda kad on ne valja ili čija primena čak može dati loše posledice, jer nas zakon deli od nekog divljačkog stanja – taj pristup nalazim kod Koštunice. S druge strane tu je više neki revolucionarni pristup, koji se nalazi kod Đinđića, kod Velje Ilića i još nekih – Hajde sada kad smo krenuli da okončamo taj posao, što nije baš skroz po zakonu, nema veze, ali može da bude i malo više po ne-zakonu. To je, čini mi se, jedan element. Drugi element je preraspodela internog uticaja i moći između nekoliko najvećih partija unutar DOS-a.
DOS se sastoji od 18 partija, ali bar polovina tih partija su same za sebe prilično beznačajne, odnosno na izborima bi morale da se ujedine da bi bile nešto. Ovde je sada pitanje ko će zauzeti neke dominantne pozicije nakon izbora odnosno profilisati se dovoljno na sledećim izborima kada budu istupali kao pojedinačne partije i ko ima najveću šansu da pobedi. U celini mislim da je to vrlo loše za DOS i vrlo loše za budućnost Srbije. U ovom trenutku bi morali da obuzdaju svoje stranačke, lične sujete i političke interese zarad nekog boljitka za zemlju, jer svi još uvek dobro pamtimo šta se zbilo 97. kada se koalicija Zajedno raspala, pa smo onda imali one sledeće tri godine kakve su bile.
– Đinđić je odradio posao, samo ne znam koliko tu nema nekih drugih motiva, odnosno šta se iza brda valja. Mislim da Koštunica tu ipak mnogo više veruje u celu stvar i mnogo to iskrenije radi nego Đinđić.
Slobodan Vućetić: Može biti da ima i neke sada nove surevnjivosti između DS kao daleko najveće stranke u koaliciji Zajedno i DSS, koja sada lansira glasove da je ona postala vrlo moćna i jaka stranka. Ona je zaista bila vrlo mala stranka sa nekoliko hiljada članova, i relativno pasivna, bavila se više izdavanjem saopštenja itd., nije bila na terenu, nije bila u akciji, nije akciona stranka. Ali sasvim moguće da je sada pridošao, da se prilio znatan broj članova u tu stranku zbog toga što je predsednik te stranke postao predsednik republike. To je isti onaj čovek od pre tri meseca, to je ista ta stranka sa istim programom i šta može biti razlog za taj priliv? Razlog je, očigledno, govorim malo slobodnije, u tom podaničkom mentalitetu naših građana. Oni žele da su uz vlast, uz nekoga ko oličava vlast. To je ta naša stara nevolja i tako će dugo biti. To liči na onaj vic, ako je vic, o kome je nekada Vuk Drašković govorio – Glasaću ja i za tebe kada budeš pobedio, kada budeš dosao na vlast.
Psihologija našeg građanina, koja je izgrađivana, nažalost, u jednom nedemokratskom ambijentu 500-600 godina, pa je jos pričvršćena ovih 55 poslednjih, kada smo imali samo jedan sistem, samo jednu partiju, samo jednog vođu sve do 5. oktobra – sve to ostavlja tragove na ljudima. Oni nekako još, iako nisu religiozni, po pravilu smatraju da je vlast od boga i smatraju po pravilu da vlast ljudima, građanima podaruje prava, što je potpuno suprotno principima ljudskog društva, principima prirodnog prava, principima demokratskih društava i pravnih država, gde država uopšte ne podaruje građanima prava niti to čine državnici, nego su oni tu samo da sprovedu ustav i zakon i da obezbede poštovanje prava koja ljudima pripadaju po rođenju i po međunarodnim pravilima koja su ustanovljena. Znači, to je ta svest koja još uvek nije demokratska ali koja se ne vezuje, i građanin se još uvek ne vezuje dovoljno za programske platforme pojedinih partija. On ih i ne poznaje.
Vi znate da su do sada ovde dominirale liderske partije, partije vođa. Niko od članova partije sem nekog užeg rukovodstva nije znao da nabroji pet ciljeva te partije. On je znao da će pouzdano glasati za Miloševića, za Šešelja, za Draškovića, za Đinđića, svaki od tih pobrojanih uključujući i Koštunicu koji je u svojoj partiji uživao bespogovorni autoritet.
Počeće da biva nešto drugo, zaista je ova zemlja u poslednjih 10-12 godina potpuno postradala. To je jedna velika istorijska činjenica što mi u treći milenijum ulazimo sa otvorenim vratima prema svetu i prema Evropi. Vrata su tek otvorena, naravno, nas čekaju razna čuda. U nekim stručnim novinama sam čitao da mi, da bismo se uskladili sa evropskim standardima u raznim sferama života, od ekonomije, tehnike, do prava i drugih, treba da promenimo u svojim zakonima i drugim propisima 40.000 standarda koji su ugrađeni u naše propise, u naše odluke, u naše tehničke standarde koji su potpuno suprotni standardima Evropske unije. Znači, mi živimo kao na drugoj planeti.
Odigrano je prvo poluvreme u kome smo potukli Miloševićev režim sa 5:1 ili tako nešto, i sad smo se uspavali pa kažemo – dobro, sada možemo igrati sa pola tima u drugom poluvremnu. Možemo se podeliti na dva gola pa igrati protiv njih neke šaljive igre. Mislim da treba održati svu tu ozbiljnost, koheziju i odnos poverenja opozicije, i meni se lično ne sviđaju, govorim sasvim lično kao građanin jer nisam član nijedne stranke, ne sviđaju mi se sada ovi taktički udari, ova cenkanja, pomalo tvrđenje pazara u poluvremenu, jer ovo je sada poluvreme. Treba sada u istom ritmu, sa istom ekipom i istom snagom dotući ih. Malo je možda grub izraz, ali zaista mislim da treba dotući protivnika.
Posle toga se u skupštini može formirati nekoliko poslaničkih krugova ako se u okviru DOS-a smatra da je to za njih korisno. Nisam pristalica takve jedne pojave. Ja ne znam da se traži jedna velika, jedna enormna kvota. Dobro, ako pristanu ostale stranke, to je opet dobro. Ja sam razumeo da je DS bila tu vrlo tolerantna kao što je bila vrlo tolerantna i pred septembarske izbore i rekla – u redu je. Koštunica će biti kandidat DSS-a, dobiće 26% mandata, iako bi po svojoj snazi i po broju članova partije mogla dobiti desetak procenata a dobila je 26%. I to je u redu, jer to je rezultat sporazuma bez obzira na to što su oni mučno i teško došli do toga sporazuma. Ako se i sada sporazumeju da DSS zbog autoriteta predsednika Koštunice ili zbog priliva novih članova, bez obzira na to odakle oni dolazili, razočarani socijalisti, radikali, SPO-ovci ili apstinenti, neka je to sve tako i sve je to u redu, ako se opozicija oko svega toga dogovori i izjednače kvote – mogu svih 18 stranaka da izjednače i da svakome daju isti procenat – meni je potpuno svejedno ako će oni zaista to uraditi putem sporazuma.
Samo ne bi bilo dobro da se sada stvara utisak, ja ne kažem da je to ucena, ali stvara se utisak ako nam ne date toliko i toliko, novu, mnogo povećanu kvotu poslanika, ako nam ne date pravo da naš predsednik partije koji je predsednik Jugoslavije daje saglasnost na izbor predsednika vlade, i to saglasnost na izbor predsednika vlade Srbije, e onda mi možemo razmišljati o tome da idemo samostalno na izbore, ako sam to dobro razumeo. To nikako nije dobro i ja sam siguran da će DSS kao jedna stranka koja ima mnogo pametnih, ozbiljnih i odgovornih ljudi od toga odustati i da će, kada počne prvo poluvreme, ekipa izaći na teren sa istim igračima i sa većom kondicijom, ali da možemo očekivati istu ekipu.
Imam utisak da je on od ljudi koji je izuzetno napredovao u politici i ja nikada neću znati da li je taj potez što je on 96. otišao kod gospodina Milosevića ne obavestivši Vuka bio loš ili dobar. Pre sam sklon da kažem da je bio dobar, jer je tada pretila velika opasnost od strahovitih sukoba i krovoprolića. Režim je nepogrešivo ocenio, i to u poslednje vreme nije krio, vi ste zapazili, Milošević je lično čak pred izbore sasvim izričito, što je bilo iznenađujuće, rekao otprilike – Nije problem opozicija, glavni čovek opozicije, glavni režiser svega, zla koje nam se sprema, od koga ja želim da vas branim jeste Zoran Đinđić jer oni vam spremaju jednu veliku izdaju, prodaju zapadu, vi ćete postati roblje, kolonija, on to sve režira. Ali ja sam tu da vam kažem ako mi verujete, ja nemam nikakvog ličnog računa – kobojagi – ja vam to dobronamerno kažem kao vas domaćin koji je godinama upravljao vašim sudbinama, kao što vidite uspešno, sada se šalim. Možete mi verovati, ne morate mi verovati, onako je seljački nastupio, trgovački lukavo, ali je on tada rekao ono što je zaista istina. Oni najbolje znaju ko je motorna snaga opozicije i ko je režiser cele ove priče.
Mislim da je Zoran poslednjih godina izrastao u jednog veoma veštog, veoma sposobnog političara. Tako sam čuo da je on dosta uspešan kao šef izborne kampanje opozicije. I to ne samo šef izborne kampanje nego kreator celog scenarija uz pomoć još nekolicine ljudi koji su tu bili vrlo aktivni od Čovića preko generala i drugih. Da je pokazao vrlo visoku sposobnost političkog predviđanja, političkog koncipiranja razvoja događaja, kreiranja događaja i visoku sposobnost da na jedan veoma pragmatičan način preuzme na sebe i da ubedi partijske drugove u koaliciji da preuzmu na sebe veliki rizik jer politika nije zabava.
Politika je u prelomnim istorijskim trenucima jedna velika odgovornost, ogromna odgovornost. Ko nije u stanju da je preuzme, on ne treba da se bavi politikom. On je u tom smislu bio zaista sinonim te politike. Ja mislim da je on poslednjih godina izuzetno sazreo političar. Kod njega je doduše naglašena, veoma naglašena, naglašenija nego kod drugih ta pragmatična strana politike. Ako ne može jedna stvar, ne ide, dobro, dogovorićemo se za drugu. Ako ne ide druga, dobro dogovorićemo se za treću. I zato može biti da protiv njega postoji neka mala odbojnost – nedovoljno je stabilan u svojim stanovištima, ali ja mislim da se u ovim situacijama, u ovakvim državama ne može slepo držati jedna pozicija, ušančiti se lepo u jednu poziciju i jednu kancelariju i liferovati saopštenja.
Da ova vlast nije dobra, da su Amerikanci zli, tako može sto godina. Takve partije su praktično saveznici režima. Đinđić je svoju taktiku i svoju borbu stalno prilagođavao i menjao na takav način koji će najmanje odgovarati režimu i sada se pokazalo da je smišljena velikim delom njegovom zaslugom takva varijanta osvajanja vlasti na koju režim nije imao odgovor osim da krene sa hiljadu tenkova, sa svim specijalcima na građane, a njih je bilo tu 500.000, a to zaista nisu smeli.
Mislim da on spada u one koji su dragoceni u srpskoj politici, mislim da bez njegove vrlo aktivne uloge okupljanja u okviru DOS-a nisam siguran da bi DOS postojao. I zatim je, to je jako važno, koliko znam on je tako čvrsto i iskreno stao iza kandidature gospodina Koštunice, nijednog trenutka ne dovodeći to u pitanje ničim, on je uvek govorio – Koštunica je naš najbolji kandidat, svi ćemo ga podržati do poslednjeg trenutka i pobedićemo sa njim, i to je bio jedan veliki gest koji je mene kod njega impresionirao i mislim da to i sam Koštunica dobro zna da bez toga nikada ne bi bio izabran. – Pa sviđa mi se sve što Koštunica kaže. Čini mi se, sigurna sam da su u sukobu, što je i normalno zato što imaju potpuno različite stavove i mi smo na strani Koštunice.
Svetlana Vuković: Saopštenje DSS-a kaže – predsednik SRJ će biti nosilac liste DOS-a na predstojećim republičkim izborima, pod uslovom da odluka o mandataru ne može biti doneta bez njegove saglasnosti?
-Nije to on rekao. Nije on tako rekao.
-Ja sam slušala to, ja sam slušala konferenciju za štampu iz DSS-a dok je on pričao i uopšte nije pominjao sebe.
-Imam utisak da je nekako mnogo jača figura Đinđić. Imam utisak da će on biti sledeći predsednik. Sve mi je jedno ko će biti predsednik, ne interesuje me apsolutno dokle god mogu da živim u normalnoj državi, da živim normalno, da radim za normalnu platu i da mogu sve sebi da priuštim. Sve mi je jedno ko će biti predsednik.
-Ja imam poseban afinitet prema Koštunici i oduvek sam ga imala. Bila sam se naljutila što je sad pre nego što je bila ova konferencija za štampu, što je hteo da ne izađe zajedno u okviru DOS-a na republičke izbore zato što je predsedničke dobio, jer su ga svi podržali, ali mi je ipak drago što je odlučio da izađe sa njima na izbore i mislim da je to i uradio, to kada je rekao da neće izaći, da će razmisliti, zato što je hteo da ih zaplaši, jer se ne dogovaraju s njim, rade protivpravne stvari, zavode krizne štabove koji, mnogi od njih, nisu u redu i mislim da bi se takve stvari dešavale kada bi se Đinđić pitao. Mogu da shvatim taj konflikt između njih zato što rade po različitim principima. Koštunici je važno da stvari koje se rade i dešavaju se u zemlji imaju pravnu podlogu, da su zakonske, a Đinđiću to nije važno. Đinđiću je važno da bude onako kako on misli da treba da bude. A to što on misli da treba da bude ne mora da znači da je to ispravno. Mislim da želi da promeni sve za jedan dan. A ne može sve da se promeni za jedan dan. Ne znam šta bi nam falilo da za 20 dana Rade Marković ode u zatvor, a ne 6. oktobra. Meni isto nije jasno to sa tim Markovićem. Nije mi jasno zašto mu smeta kada je sasvim jasno da čovek ne treba da ostane na toj funkciji.
-Svi su kao protiv revanšizma, kao sad treba SPS i JUL pomilovati. Ja im ne bih dala ništa, ali stvarno, zato što su mi toliko zagorčali deset godina najlepših u životu, od petnaeste. Sad kao da ih ponovo gledam na televiziji. Stvarno me to ne interesuje. To mi je ono užasno. Užasno, ja sam za revanšizam. Ono što ja zameram Đinđiću jeste što za vreme bombardovanja nije bio ovde i to mu je tako veliki minus kod mene. Meni se on dopada što je mlad, mislim da bi bio jednog dana dobar predsednik, ali to što nije bio tu za vreme bombardovanja mi je baš nekako užasno i grozno. Nekako je kao neka kukavica otišao kada su svi bili tu. Svi smo bili tu, a on je otišao sa svojom porodicom. Njemu je bilo dobro tamo gde je bio, u Austriji?
-Mislim da on voli da nametne ono što on misli da treba da se radi i da je previše moderan a da u Srbiji ima više konzervativnih ljudi nego modernih. A da treba da odlučuje većina i da bude kako većina hoće. I onda je meni žao Đinđića, otporaša i nekih ljudi sa B92, koji su jako moderni, što neće biti kako oni hoće. Zato što u Srbiji ima više konzervativnih ljudi.
Slobodan Vućetić: Pragmatičan još uvek u svesti običnog građanina znači neko ko je neki šibicar. Izvinjavam se, tako deca kažu, ko je neki šibicar, ko hoće da ti podvali i nešto u mutnom da ulovi, ko nema nikakve vizije, nego tu što možeš na licu mesta uzmi, ćapi, otmi. Tako na brzaka prevari za sebe, baš te briga za društvo i za druge. To je jedna krajnje banalna interpretacija pragmatičnosti. Pragmatičnost je nešto što će morati postati zajedno sa tehnomenadžerskim modelom organizacije privrede, sa visokim menadžerskim kapacitetima naših direktora, sa razvojem tržišne privrede kao slobodne tržišne utakmice, ne samo unutar zemlje nego i sa stranim takmacima. Pragmatizam je nešto na čemu se inače zasniva naš život, a sve ovo što smo poslednjih godina slušali – to je sve suprotno. To je jedna obična ludost.
To je bila jedna utopija koju su oni projektovali, jedna glupa i prazna utopija koju su nam pričali. To su ljudi koji su bili potpuno autistične svesti, koji su nam prodavali ideološku maglu, koji su prodavali priče o tome da izgrađuju demokratsko društvo, pravnu državu, da se bore protiv kriminala. JUL je govorio da izgrađuju humano društvo, socijalno društvo, društvo pravde. To su bili obični mafijaši i narodu pričaju neke bajke o boljem životu što je stvarno ne samo strašno nego i užasno nemoralno.
S druge strane, mi se sada nalazimo pred situacijom da obnavljamo tu potpuno razorenu zemlju, veliki deo nadam se uz pomoć sveta, uz pomoć nekih povoljnih kredita, uz pomoć modernije tehnologije i obnova demokratskih institucija. To će biti ta obnova zemlje, a ne ovo što su radili razni Mrkonjići koji su nam uzimali trećinu plate da bi krpili neke mostove i predstavljali da je to 21. vek. Svakodnevno se ne ostvaruje vizija nego neko njeno parče, nekog dana ne ostvarimo ništa, napravimo korak nazad, ali u okviru te vizije koja se zove programi političkih partija ili neke programske deklaracije iz ustava, svakodnevno se radi na tim stvarima krajnje pragmatično, krajnje praktično, korak po korak, nekada i pola koraka. To je taj pragmatizam od koga se živi i daj bože da buduća vlast bude krajnje pragmatična i da svaki sledeći korak bude još pragmatičniji u tom smislu da donese više koristi, više dobiti i da napravi jedan korak više prema ostvarenju političkih demokratskih ciljeva koji su dugoročni i koji su uvek dugoročni u svakom društvu.
Svetlana Lukić: Slušali ste gospodina Slobodana Vučetića, stručnjaka za ustavno pravo, on je razrešeni sudija Ustavnog suda Srbije, a sada je član Grupe 17 plus. Slušali ste i naše sugrađane koje smo gnjavili dok su pili kafu juče u gradu, naravno političkim temama. A sada slušate potpredsednika Demokratske stranke Srbije, g-dina Vladetu Jankovića.
Vladeta Janković: Ti podaci o raspoloženju javnosti su se pokazali pred one septembarske izbore kao potpuno pouzdani. I ovo što sada stiže i to ne samo od Instituta društvenih nauka već nekoliko drugih anketa koje su izvršene u međuvremenu, sve se slažu u tome da je predsednik Koštunica danas ubedljivo najpopularniji čovek u Srbiji, sigurno jedan od najzanimljivijih ljudi na svetu ako ćemo pravo. Mislim da u istoriji Srbije nije bilo slučaja da 85% nacije podržava jednog političara. To je prvo takvo iskustvo i to je moralo da se odrazi na rejting stranke. Mi nemamo nekih iluzija da bismo kao stranka stajali približno ovako dobro kao što sada stojimo, to on prosto nas vuče ali je tako povukao i izbornu listu DOS-a na sreću svih nas.
Mi inače imamo jedan priliv koji je potpuno nenormalan. To su hiljade, u stvari desetine hiljada ljudi po celoj Srbiji koji traže pristupnice i mi smo tu naravno suočeni sa velikim problemom jer pre svega ne možete primati bilo koga, to je rđavo za stranku, a s druge strane nemamo infrastrukturu koja to može da prihvati. Imali smo nekada 85 aktivnih odbora i još recimo 20 na papiru. Sada imamo bar 25 odbora koji su vrlo masovni ali mi nećemo da ih osnujemo pre izbora upravo zato da se ne bi pokazalo da su ljudi ulazili u stranku da bi se našli na listama ili ulazili u organe vlasti. Ja sam spreman da priznam da Vojislav Koštunica možda ne bi prihvatio kandidaturu i možda ne bi bio predsednik i ovo što danas jeste da nije iza njega stao ceo DOS, naravno uključujući i Demokratsku stranku. Međutim, kada mi tražimo da na ovim izborima imamo isto kao i demokrati, to nije nikakvo naplaćivanje nego prosto neka vrsta kompenzacije za onaj svesni ustupak koji smo napravili na saveznim izborima.
Podsećam vas da saveznih poslanika Demokratska stranka ima 24, a Demokratska stranka Srbije 9. Mi smo se tada povukli prosto zato što smo imali predsedničkog kandidata i mislili smo da je to fer. Ovoga puta nemamo predsedničkog kandidata, ankete pokazuju da smo trostruko popularniji ali neke ankete i greše, premda onaj ko ne veruje anektama prođe kao što su prošli socijalisti i Vuk Drašković. Neka i nismo tri puta jači ali svejedno mislimo da u najmanju ruku zaslužujemo da imamo isto koliko i Demokratska stranka i ja ne vidim tu nikakvo naplaćivanje. Demokratska stranka Srbije shvata da Demokratska stranka treba da dobije mesto mandatara buduće vlade s obzirom na svoj učinak, svoj doprinos, objektivni potencijal. To nije nešto što mi dovodimo u pitanje. Ali, principijelno, ne mislimo da je dobro iznositi imena u javnost pre vremena, pogotovo, da budemo sasvim otvoreni, što upravo pokazatelji raspoloženja javnosti slute da sa popularnošću gospodina Đinđića ne stoje stvari najbolje. On ima još, čini mi se, nešto veći negativni rejting od pozitivnog. Mislim 43% pozitivnog, 46% negativnog. Prema tome, to može nepovoljno da se odrazi na izglede koalicije u celini.
S druge strane, ono protiv čega smo vrlo ozbiljno jeste da se unapred objavljuje sastav vlade. Mi moramo ako hoćemo da uspostavimo demokartiju u ovoj zemlji i vladavinu zakona a to je sve čemu težimo, moramo se obezbediti da jedna stranka, bilo koja, ne drži apsolutno sve poluge vlasti u svojim rukama. Recimo, ako bi gospodin Đinđić i Demokratska stranka pored premijerskog mesta kontrolisali resor unutrašnjih poslova, to bi bilo krajnje opasno i vrlo nezadravo za društvo i za demokratiju. Ako već imaju resor unutrašnjih poslova na saveznom nivou sad da ga uzmu još i na republičkom, mi smatramo da od toga moramo da se obezbedimo ne u stranačkom interesu. Ne tražimo mi to za sebe, kao što ne tražimo ni mesto premijera za sebe nego u interesu naroda kao celine.
Isto važi i za resore u nešto manjoj meri, ali važi i za resore finansija, pravosuđa, informisanja, znači sve te koji se smatraju s razlogom najosetljivijima. I zato bi bilo najbolje da pustimo da se izbori odigraju, da vidimo čime raspolažemo, kakav je konačno odnos snaga, pa da onda zajednički u dogovoru sastavimo vladu i da to bude uz saglasnost, odnosno uz konsultovanje Vojislava Koštunice. E tu sada dolazimo na osetljivo pitanje. To treba da bude uz njegovu saglasnost kao nosioca liste.
Vrlo mi je stalo da prokomentarišem ovu izjavu sudije Vučetića. On je rekao da je to neustavno i to je naravno formalno gledano tačno, da predsednik savezne države nema nikakvo mišljenje i saglasnost da daje za mandatara republičke vlade. Ali ovde Vojislav Koštunica nastupa u svojstvu nosioca liste i može se postaviti pitanje da li je ustavno da on daje svoje ime jednoj listi. Da se to zove DOS – Vojislav Koštunica. Ako je to ustavno a ne vidim da je gospodin Vučetić tako nešto doveo u pitanje, onda onaj ko je svoje ime dao mora imati pravo i da to svoje ime brani, znači da se obezbedi da neko to ime ne okalja i ne izneveri, njegov ugled koji je zaslužen. Meni se čini da po svakom ustavu i po svakom zakonu božjem i ljudskom čovek koji daje svoje ime nečemu ima pravo da to svoje ime štiti, a ako je to neustavno onda hajde, neka se to ne zove DOS – Vojislav Koštunica, neka to bude DOS ili DOS – Zoran Đinđić, ili kako se već dogovorimo, Vladan Batić, Nebojša Čović, bilo ko. Ali ako Vojislav Koštunica daje svoje ime koje nosi 85% podrške u biračkom telu, onda ja mislim da on ima pravo da bude pitan kada se o rezultatu tog izbora bude razgovaralo, o načinu na koji će on biti materijalizovan. Ko će tu vlast vrštiti pa onda i kako će je vršiti.
Gospođa Jelena iz Čuvara vatre: Recimo, ova dva uslova mislim da nisu baš na mestu. U svakom slučaju, činjenica je da Koštunica ovo što je sada dobio i od popularnosti i to što je predsednik nikada ne bi, bez ovih 18, ne bi mogao da opstane i da to ipak mora da ima u vidu. Mislim da mu ulazi voda u uši. Nije mi to simpatično, apsolutno. To postavljanje uslova. Mislim stvarno niko ne pominje tu socijalu, vrlo brzo zaboravljaju. Narod sve teže i teže živi, ništa se ne menja. To ne može da se izdrži više. Ne sme, ma kakvo svađanje, njihovo prepucavanje. Ja sam mislila da su oni svi ipak pametniji. To su nepametni potezi. Nisu mudri. Ja ne znam, nikada nije objavljeno koliko njegova partija ima članova. Kažu da je negde u provinciji neki odbor SPS-a ili JUL-a odmah kompletno hteo da traži da pređe kod Koštunice, tako je najlakše. Baš mi je žao. Mislila sam da on poseduje jednu stabilnost i ozbiljnost i to mi se dopalo što je pobedila ta građanska opcija kod našeg sveta da se opredele za njega. Što je čovek onako delovao da možeš da mu veruješ. Da je pošten. Dosta je više ovih lopuža, ovih odvratnih tipova lažova, koji te gledaju u oči i lažu. Te bestidnosti, užas. On je delovao baš… To mi se dopalo. E sad, ranije ja sam bila u njegovoj stranci i vrlo brzo sam izašla kada je počelo sa Karadžićem zato što je nacionalizam… Ali dobro, recimo da je nacionalizam jedna njegova crta koja je u određenom trenutku odigrala da on postane ovo što jeste ali mislim pored toga da je on ipak jedan konzervativan političar i ja bih se pre za Đinđića opredelila. Mislim da je bolji, maštovitiji, moderniji političar.
Svetlana Lukić: Čuli ste malopre gospodina Jankovića. Dakle, 85% po nekim istraživanjima populacije u Srbiji podržava predsednika Koštuniću i to se u zemljama demokratskim zapadnim u kojima demokratija malo duže traje nego ovih mesec dana smatra veoma opasnim i u svakom slučaju zabrinjavajućim jer može da destabilizuje političke prilike jedne zemlje. Mi smo pitali naravno gospodina Vladetu Jankovića da li ovako velika popularnost gospodina Koštunice i nagli porast Demokratske stranke Srbije može takođe da destabilizuje ovu rovitu političku situaciju kod nas?
Vladeta Janković: U ovom slučaju mislim da smo suočeni sa situacijom kada od toga ne preti velika opasnost. Ja mislim čak da je to dobro jer pokazuje jedinstvo nacije u trenutku kada je svaka podeljenost vrlo opasna, kada smo jos uvek ugroženi sa svih strana, kada je rovito to stanje demokratije u Srbiji. Normalno, to bi bilo zaista zabrinjavajuće ali mislim da je ovo zaista izuzetak od pravila prosto zato što imate posla sa čovekom, a svi smo se bar u to otkako je na vlasti osvedočili, koji ne teži ličnoj vlasti i ne preti opasnost da on to zloupotrebi i pretvori u nekakav totalitarni sistem kakav je bio Miloševićev ili Titov pre njega. On upravo sve vreme teži da stvori prostor demokratskim institucijama kako bi one počele da funkcionisu. I videli ste da u trenucima dok je imao zaista jedini poluge vlasti u zemlji, to je bilo recimo između 5. oktobra i uspostavljanja savezne vlade da to ni u jednom trenutku nije zloupotrebio favorizujući recmo ljude iz Demokratske stranke Srbije. Ja sada mogu da kažem kao neko ko godinama blisko sarađuje s njim, to je moje najbolje saznanje, da u njegovom mentalitetu nema ničeg apsolutističkog ni totalitarnog.
On je u stvari kao ličnost potpuno neprilagođen ovome u čemu se našao. Ja bih čak rekao da on prema tome ima neki prirodni otpor, premda te poslove obavlja rutinski, kao što vidite, vrlo uspešno. Dakle, ne preti opasnost da on uzurpira ovlašćenja. Ne može se desiti ono što se desilo za vreme Miloševića. I u tom smislu i ovo što se sada dešava, što javnost često doživljava uspaničeno, vrlo nervozno – svađaju se, opet se svađaju među sobom, nikako da ubedim one oko sebe i ljude uopšte da je to potpuno druga priča. Da to nije ono što smo imali u opoziciji, sa Draškovićem, kada smo imali Miloševića prema sebi. Sada nema više Miloševića. Mi nikako ne možemo da se naučimo da nema više Miloševića. Ovo što se sada dešava to su sukobi mišljenja u okviru jedne demokratske celine, u jednom demokratskom ambijentu. Prema tome to je prirodno i to je na izvestan način poželjno. To je borba u kojoj narod biva na kraju sudija. Sada tu dolazi političko prepucavanje i to je politički život u demokratiji. Moramo s tim da računamo. To je zdravo, a ono je bilo bolesno.
Dragoš Ivanović: Đinđić hoće sigurno da kapitalizuje ono što je imao kao svoju ulogu u obaranju Miloševića, i da se učvrsti na vlasti. Ali ja ipak to ne vidim u ovom momentu kroz sukob Koštunice i Đinđića. To je sukob Koštunice i celog DOS-a. Ne vidim kako bi ta tri uslova DOS mogao da prihvati, a da se ne oseti malo poniženim. Otprilike, da ljubi skute sada Koštunici. Imate sledeću situaciju: da Koštunica u ovom trenutku izražava više rezerve prema DOS-u i postavlja uslove nego prema onim ranijim strukturama vlasti: Rade Marković, Pavković i drugi. Pomalo mi sada u ovom trenutku liče na bivšu koaliciju Zajedno iz ’97. godine. Tada se Vuk Drašković naturao kao vođa opozicije i to je bio osnovni razlog zašto je koalicija Zajedno prsla prevremeno.
Sada se Koštunica natura kao vođa opozicije. Imam utisak da se Koštunica plaši da će Đinđić koji već jeste jak čovek u Srbiji biti još jači a da će posle recimo buduće promene saveznog ustava Koštuničina uloga biti vrlo ograničena i sasvim bleda i otuda on postavlja uslove. Znate šta. On se prilagodio i to je najveća njegova vrednost što se prilagodio. Uostalom Koštunica je čovek koji je dobro viđen u međunarodnoj zajednici i on je pokazao mnogo spremnosti i sposobnosti za kooperaciju. Zato je i prihvaćen. Ali imam utisak da je njegov DSS i dalje prilično tvrda, nacionalistička stranka. Biće tu kod nas finih podela. Mislim da situacija neće biti uopšte dosadna kod nas. Lično sam uveren da posle 5. oktobra kada se pokazalo da ovde ipak u izvesnoj meri postoji građanstvo i građani koji mogu da utiču, da u budućim političkim igrama stvari se više bez građana neće moći rešavati. Građani će, čini mi se, biti spremni da brane tekovine 5. oktobra i pre svega tekovine 24. Mada ne isključujem mogućnost da se jave i mnogi populistički pokreti ovde. Nacionalistički. To seme kod nas još nije zatrto. A u isto vreme imate i to građanstvo koje se pomalja i formira tako da će to biti jedan zanimljiv rivalitet među njima.
Vladeta Janković: Kada je reč o samom gospodinu Đinđiću, ja o tome govorim s izvesnim ustezanjem, zaista nema ničeg ličnog u tome. Gospodin Đinđić se pokazao kao odličan organizator, vrlo dobar administrator, čovek dinamičan, preduzimljiv, koji brzo misli i efikasno deluje. Sve je to u redu. Ono od čega Demokratska stranka Srbije strepi i od čega strepim ja lično i svaki čovek kome je stalo do jednog normalnog, zdravog, zakonski uređenog demokratskog društva jeste mogućnost da on uzurpira suviše položaja koji su najosetljiviji sa stanovišta razvoja države. Kada to kažem mislim pre svega na unutrašnje poslove, na finansije, na privredu. Znači da to mora biti nekako raspoređeno. Inače, on lično mislim da je tome dorastao. Ja bih rekao da je on prvorazredan političar, ali kada bi me neko pitao u čemu je razlika između Koštunice i Đinđića ja bih rekao da je to razlika između državnika i političara. Problem je samo u tome što ja ne verujem da bi gospodin Đinđić ili uostalom bilo ko drugi trebalo da dođe u položaj da kontroliše sve ključne poluge, što zaista ne znači da o njemu govorim bilo šta loše. Ali iskušenja su suviše velika i to je opasno za jedno demokratsko društvo. Nema političara koji ne želi što veću moć. To je prirodno, inače ne bi bio političar. I to je ona razlika opet, vraćam se na to, između državnika i političara.
I ako smo imali sreće u svemu ovome, a imali smo mnogo sreće, ja sam nekada razmišljajući o tome šta se sve dešavalo od avgusta na ovamo mislio da nam je zbilja bog bio na pomoći. Svi oni koji su hteli da profitiraju u svemu tome, da nešto kalkulišu, završili su zapravo kukavno. Gledajte Mila Đukanovića. Gledajte Vuka Draškovića. Gledajte na kraju rusku diplomatiju koja je mogla da ovde postigne fantastičan položaj a nije jer je propustila priliku, a za nas je to sve bilo vrlo dobro. Prema tome, imali smo mnogo sreće ali najveća sreća koju smo imali je ta što je na čelo zemlje došao čovek državničkih dimenzija. E, sada, ako mi nismo u stanju da to iskoristimo bojeći se da bi on uzurpirao vlast a stalno nas uverava i to delima, da je ne uzurpira nego da je deli sa svakim ko je kompetentan. Ako anekte pokazuju da Demokratska stranka Srbije ima u ovom trenutku recimo 35 ili 40% pristalica u biračkom telu, da li je nepravedno ako ona dobije 24% mandata koliko joj je dodeljeno. To hoću da kažem. Tu nema ničega stranački pristrasnog, to je prosto izraz neke elementarne pravičnosti. Čini mi se da to nikakav dokaz neke stranačke pristrasnosti predsednika Koštunice ne može da bude.
Neću da kažem da bi bilo dobro da DOS ide odvojeno na izbore, ali ako se to bude desilo a to ćemo znati za koji dan, neće biti kraj sveta i apsolutno ne bi trebalo zbog toga padati u očajanje, dizati ruke. To je prosto sankcionisanje nekih prirodnih razlika koje postoje i treba da postoje u svakoj demokratiji i ljudi neka se izjašnjavaju po svom uverenju. To neće vratiti Miloševića, ta opasnost ne preti, prema tome ne vidim razloga da se panika diže za taj malo verovatni slučaj. Ja sam ubeđen da će se naći rešenje jer je to zbilja u interesu svih da idemo zajedno još ovaj put, i to da idemo zajedno kao DOS – Kostunica.
Svetlana Lukić: I na kraju, pitali smo gospodina Vladetu Jankovića, dakle potpredsednika Demokratske stranke Srbije, uoči puta Vojislava Koštunice u Zagreb da li će odgovoriti na apel hrvatskog ministra spoljnih poslova koji je tražio da se Beograd, tj. Koštunica izvini Hrvatima za ono što je učinjeno za vreme rata, kao što je to učinio svojevremeno Milo Đukanović?
Vladeta Janković: Gospodin Đukanović kada se izvinjavao on je možda imao zbog čega da se izvinjava, jer je bio na vlasti u trenutku kada je bombardovan Dubrovnik i kada se haralo po Konavlima što gospodin Koštunica nije. Ali to zbilja nije bitno u ovom slučaju. Ono što je bitno jeste da takvo preuzimanje kolektivne odgovornosti, izvinjavati se u ime svog naroda, da to nije zdravo. Ne za državnika koji to čini nego da to nije dobro za narod. Da je to vrlo štetno. Negde u osnovi je psihološki razorno i to ne da ne leči nego naprotiv. I predsednik Koštunica je krajnje nedvosmisleno rekao da ako bude bilo izvinjavanja onda svako treba da se izvini za ono što je činio u meri u kojoj je činio. Znači, jednostrana izvinjavanja ne dolaze u obzir i mislim da on to nikada ne bi učinio i da nema te cene koja bi mogla biti nadoknada za tu vrstu gesta.
Svetlana Lukić: U Peščaniku ste slušali dvojicu ljudi koji su govorili parlamentarno vodeći računa o pozitivnom pravu. A sada malo o običajnom pravu tj. o mojoj omiljenoj tuči poslednjih dana, a to je tuča u Udruženju književnika Srbije.
-Tuča u holu biblioteke.
-Gde je tuča počela? Ja ću da vam odgovorim. Pogledajte ovo lice koje je dva sata uzurpiralo mikrofon. To je izvesna gospođa Milja. Ja bih molio… ona radi u policiji. Meni je žao tih ljudi jer su oni izmanipulisani iz jednog uporišta i to uporišta G17, od gospodina Predraga Markovića, čoveka koji cijelu ovu akciju vodi. Cilj te akcije je da se preuzme zgrada Udruženja književnika Srbije, da se ovde dovedu Stubovi kulture, a pošto ovo naše udruženje koje je nacionalno ovako nacionalno ne može u Evropu njega treba i nacionalno raščiniti. Nikakvi telohranitelji, Udruženje književnika apsolutno nije imalo nikakvo obezbeđenje i Rakitić kada je rekao obezbeđenje, mislio je na redare biblioteke.
Slobodan Milošević: Ne može da se troši vreme, život je ograničen.
Svetlana Lukić: Valjda ćemo da se vidimo 25-og, da pozdravimo ovog čoveka koji će doći, kažu, u Centar Sava da se obrati svojim drugovima i mi ćemo doći da se pridružimo. A ovo je bila emisija Peščanik u kojoj ste slušali gospodina Slobodana Vučetića, gospodina Vladetu Jankovića, a u okviru onih anketa koje ste čuli govorili su profesor Ljubiša Rajić, novinar Dragoš Ivanović i gospođa Jelena. Ona je jedan od Čuvara vatre, dakle jedna od onih koji su šetali preko 300 dana kada su praktično svi odustali, premostila one proteste Saveza za promene, pa sve do ovih naših revolucionarnih događanja.
Emisija Peščanik, 22.11.2000.
Peščanik.net, 22.11.2000.
