4. emisija

Radio emisija 23.02.2000, govore: Goran Marković, Nikola Milošević i Bogdan Tirnanić.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Kao što ste čuli, u Kosovskoj Mitrovici je skoro rat, ali šta nas briga, to je druga zemlja, a šta se dešava u ovom ostatku naše zemlje – ima puno lipih stvari samo ne smem reć’, tako kaže naša glavna urednica, a kako je mene Prometej napravio od bolje ilovače ja smem sve da kažem. Pa, i da od danas benzin možete kupiti na benzinskim pumpama, ko ima auto u voznom stanju, a i JAT-om letite i za Cirih, ko sme.

Na prvom letu za Cirih bilo je 33. putnika, ne može se ni očekivati više, jer trećina stanovništva je na spisku nepoželjnih osoba Evropske unije, trećina ne sme da izađe jer bi završila u nekom od zatvora, a i nas ostatak naroda, takozvane Brankoviće, niko ne uverava da smo slobodni.

Za Brankoviće je jedan junak Pavićevih romana rekao da lažu na vlaškom, da u crkvi poje na ruskom, a samo kada hoće nekoga da ubiju progovore na maternjem, srpskom jeziku.

Dalekovidiji Srbi su u stanju da na srpskom izgovore i plemenite reči, Bogdan Tirnanić na primer. Vi slušate Bogdana Tirnanića, a društvo mu pravi nekoliko žena i jedna beba.

Bogdan Tirnanić: Ja imam potpuno razumevanje za emotivnu situaciju gospodina Miloševića. Gde će da ide? Gde će on da ode? Šta će on da radi? Gde? Jedino mesto gde bi mogao udobno da živi je Ševeningen. Kako se zove to nešto pored Haga, neki zatvor? Ja sam pre mnogo godina u Telegrafu predlagao da se Miloševiću mora garantovati da će nakon što ode sa vlasti moći da živi u onom delu Požarevca koji sam odabere. Znate da u Požarevcu postoji i zatvor. Znači, ne u zatvoru nego gde on hoće. I čitava situacija i odnos opozicionih partnera prema njemu i sve to dovodi da on nema izlaz, ne zna gde će. I u tom smislu je neko sad skoro rekao ponovo – daj da vidimo da se čoveku obezbedi penzija i tako dalje … To je dosta razumno, pritiskanje na to da će njega suditi, besiti na Terazijama ili proterivati u Hag ili Požarevac, njega dovodi u situaciju da on ne može da mrdne i on ide na bank, znate. I upravo je možda to njega izazvalo što se on ponovo vratio iz hiberniranih na ovom kongresu, održavši taj pregnantan govor u kojem kaže – ljudi, vidite vi, ja ne znam gde ću, ja sam tu gde sam, a vi sad razmislite. Naravno, o tome niko ne razmišlja.

U Vremenu je bila odlična analiza situacije, gde je kao neki socijalista rekao novinaru Vremena – mi računamo Struja plus Mrka plus opozicija. To se ispostavilo da je tačno. Pred zimu svi su opozicionari govorili neće biti struje. Reakcije sa strane vlasti nije bilo, što je bio dokaz da će biti struje. Oni su samo čekali da pokupe tu političke poene. E onda je Mrka počeo da gradi ove mostove, što od papira, što od betona, neki su stvarno od betona, neki su nepostojeći, a neki i stvarno postoje. Šta opozicija radi – sve pogrešno, apsolutno.

Energija za demokratiju, to je najbolja propagandna kampanja za Socijalističku partiju Srbije Slobodana Miloševića. Šta je to? Znači, dva grada dobijaju mazut, ni jedan od tih gradova nije mnogo popularan u Srbiji. Znači, sad se u Pirotu i Nišu greju, a šta oni kažu u Kragujevcu, Čačku, Kraljevu, Loznici, Jagodini – more, majke im ga, ima da glasam za Slobu, ovi će da se greju, a ja se mrznem. Imate hiljadu takvih stvari, evo, juče gledam Studio B, na Markovom trgu u Zagrebu, ja sam živeo u Zagrebu, poznajem odlično grad i vidim neke naše opozicionare muvaju se u masi, čak je Dušan Mihajlović poveo onog svog sekretara tamo, i svi se sad muvaju.

Ša se događa na Markovom trgu? Na Markovom trgu Stipe Mesić polaže prisegu, odnosno zakletvu kao predsednik Hrvatske, znači, to je državni posao. Naši opozicioneri Đinđić, Batić, Mićunović, nisu nikakvi državni funkcioneri da bi mogli učestvovati u jednoj državnoj ceremoniji. Oni mogu da učestvuju samo kao idejni i ideološki prijatelji partije koja je izabrala novog hrvatskog predsednika. Da li neka srpska partija može pobediti u Srbiji na programu jedne hrvatske partije? Ne može. I to sve izgleda kao – mi smo sada u svetu, srećemo se s Madlen Olbrajt, sve to na izvestan, značajan broj stanovnika Srbije ima potpuno ima potpuno negativne efekte. Opet ih približava Socijalističkoj partiji, radikalima, jer ne treba zaboraviti – Mesić je čovek koji je srušio Jugoslaviju, bez obzira na njegove sadašnje transformacije, bez obzira što će on biti odličan predsednik Hrvatske i verovatno učiniti mnogo za neko popuštanje.

U srpskoj kolektivnoj svesti je on čovek koji je došao iz Zagreba i rekao – ispunio sam zadatak, Jugoslavija više ne postoji, Srbi van. I u tom smislu, da se vratim na početak ovog razgovora, reakcije opozicije su na Miloševićev govor kontraproduktivne – pa to je, sve njegove izlizane parole. Pa, jesu izlizane parole. Sve su to njegove stare pretnje, pa jesu stare pretnje, ali način kako je to upakovano, trenutak u kom je upakovano zahteva potpuno drugačiji odnos prema tome i drugu strategiju.

Naravno, tu strategiju i taj način ne možete očekivati od ljudi čija je gubitnička priroda već nadaleko poznata, mi 10 godina gledamo te ljude kako gube. Oni stalno tvrde – sad će da pobede, samo da Arkana ovi ubiju pa ćemo mi da pobedimo Obilić. To se događa u fudbalu, ali se u politici ne događa. Obilić počinje da igra nerešeno, sad će početi da gubi, ali u politici gubitnici teško mogu postati pobednici ukoliko ne naprave neku novu potpuno obrnutu dobitničku, prodornu strategiju, što ovi naravno nisu sposobni. Jedanput su napravili to i šta su uradili? Od 150.000 ljudi ili 300.000 ljudi 13. januara ’97. godine na ovom Trgu gde mi sad razgovaramo, sveli su se na 100 građana. Jednog dana ja vidim te građane i iz te grupe građana javlja mi se jedan čovek – gde si, Tirke? Pita, žena – ko ti je ovo? Kažem – ministar građevine Ivković. Ovi se demonstranti više ne razlikuju socijalistički ministar koji sa decom ide na burek…….

– Zaslužuje veliku kaznu i svi do njega, ovako pa sve redom.

– Mora da odgovara, ovo je strašno, ovo zlo koje je učinio ovoj zemlji i narodu, ovo nema kazne, morao bi ne da bude samo u Hagu da mu se sudi, nego morao bi narod da mu presudi. Ovo nije ni moja zemlja ni moj život, ovo već 10 godina. Imam sina koji je na pola zemaljske kugle od mene morao da ode, sigurno da mi je teško, sina jedinca, da mu Ivica Dačić ili Šešelj odlučuje koliku će imati platu. On je bio u Vinči, dobijao je po 500 dinara, to je stvarno strašno. I da oni proglašavaju takve momke za izdajice, a da oni svoj patriotizam naplaćuju debelo. To je neviđena sramota, ja ne pristajem na ovakav život i na ovakvu zemlju.

Bogdan Tirnanić: U Bukureštu se to dogodilo četiri dana nakon kongresa, ali on to zna ili oseća i pokušaće da to odgodi, što je sa njegove strane potpuno legitimno. Mi možemo da mislimo šta hoćemo, ali mi moramo da vodimo računa o tome kako on mora da se ponaša, kakva je njegova životna, politička i uopšte bilo koja druga situacija. I u tome je smisao raznih analiza političkih savetnika koji taj posao ne rade, koji stalno pričaju ono što moja baba zna isto, da mi čim uđemo u Evropu, mi ćemo da dobijemo 100 milijardi miliona funti sterlinga u zlatu i u dijamantima, umesto da svojim političkim liderima savetuju izvesna rešenja koja mora apsolutno da vode računa o poziciji u kojoj se Milošević nalazi i o poziciji u kojoj se njegova stranka nalazi.

To naravno često nije slučaj. Vi ako uzmete sad naprimer, mada nije baš pristojno igrati na tu kartu, uzmete intervjue Zorana Đinđića u samo godinu dana, znate, fudbaler Crvene zvezde koji je dao toliko loših prognoza da će dati gol ovde, da će pobediti ovde, trenutno bi završio u drugom timu, ili u Železniku ili Milicioneru. Samo na političkoj sceni je moguće stalno davati nova obećanja koja se ne ispunjavaju. Ako sutra ne srušim Miloševića ja odlazim, a onda recimo kaže – tu sam se zeznuo, a zeznuo sam se i kad sam išao kod njega na kafu, tu mi je bio simpatičan, tu me je isprefolirao, i tako dalje, i tako dalje. Stvarno, Zoran Đinđić je moj dobar poznanik, nije on tako loš čovek, ali takva je struktura naših političkih organizacija, političkih prilika, da je politika jedino mesto gde je plan abolicije uključen u samu suštinu stvari. Znate, sve što uradite unapred vam je oprošteno. I u tom smislu moram da se vratim na svoju tezu od pre dve godine, gde sam predlagao Vesnu Pešić za predsednika, ne zbog toga što sam ja pristalica njene stranke, čak i ne znam čime se oni bave, ali ona jedina poseduje tu odlučnost i tu iskrenost, koja je naravno kaljena u kafani Grmeč, a ne u Hercegovini i u Slavoniji, znači u Beogradu, u jednom okruženju koje je tih godina kad smo se mi formirali bilo itekako povoljno da bi se stvari postavile na svoje mesto. I zato mi iako smo već i prilično matori izgledamo kao najmlađi u čitavom društvu, da kaže ono što jeste istina – nisam uspela, odlazim. Kako je to jedan nemački novinar, čije ime je bilo i …Karl Marks, rekao – čovek se svojih grehova najviše oslobađa tako što ih proglasi onim što jesu. E, to kod nas, taj marksistički pogled na stvari, bez obzira na naslednike Marksa, ne postoji.

Mi se stalno trudimo da sopstvene grehove prebacimo na nekog drugog, kao – jeste, mi smo tada mogli da uzmemo vlast, ali pala je kiša. Vežba ‘Ništa nas ne sme iznenaditi’ odložena zbog kiše, to je bio naslov u Vjesniku zagrebačkom pre 20 godina koji sam sačuvao. Znači, u tom smislu pred svima nama, pred opozicijom naročito i pred takozvanim vanstranačkim ili nevladinim organizacijama predstoji nova situacija ispitivanja sopstvene strategije, oslobađanje od zabluda prošlosti, oslobađanje od klišea, formula pozajmljenih sa druge strane ili pozajmljenih iz propagandne literature i tako dalje, i tako dalje, jer oni koji u ovoj situaciji predlažu najradikalnije rešenje, kada bi mi svi trebali da prođemo kroz Centar za dekontaminaciju, ali nećemo, mi imamo iskustvo Jevreja, ne ulazimo nigde gde nude sapun, morali bi takođe da preispitaju svoju ulogu koju su možda iz najboljih namera, možda iz najpodlijih namera, odigrali u toku rata i koja je objektivno učvrstila ovaj režim. To mislim na mnoge nevladine organizacije i njihove predstavnike koji su samo slučajno žene, ali su zbilja postupile muški u smislu rada u korist opšte štete.

Vi znate da Tijanić i ja ponovo nismo u dobrim odnosima, što je kod nas normalni životni ciklus, i u toj situaciji se, budući da o ljudima s kojim ste u svađi ne govori ništa dobro, a kamoli ću govoriti loše, ne bih se mnogo izjašnjavao o tom slučaju. Naravno, strah od toga šta će se dogoditi je normalan, jer se ovde događa svašta, međutim, ovde se događa toliko strašnih stvari koje se nakon toga što se dogode banalizuju. Nadam se da Ćuruvijina ćerka Jelena neće slušati ovu emisiju, ali reći ću nešto cinično – što god je Slavko duže mrtav sve je više onih koji pokušavaju da ga spasu. U trenutku kad je Slavko likvidiran nije bila tolika euforija, tolika potreba da se u svakom tekstu naglasi njegovo ubistvo i tako dalje. U tom trenutku su svi bili srećni da ga se reše, prosto rečeno, Slavko nije šljivio nikoga. Ja sam od onih koji tvrde da život imitira umetnost a ne da je obratno i da u slučajnim paradigmama, u umetničkim formama postoji već sve definisano tačno što će se tek dogoditi u životu.

Da sada ne bih mnogo razmišljao, a budući da sam savršeno skroman čovek, ja ću podsetiti na moj postupak koji me je čitavih sedam sekundi stajao nepojamnog duševnog bola kad sam napustio emisiju Studija B o novom Zakonu o informisanju iznerviran stranačkom propagandom inače vrlo pristojnih ljudi kao što su Ivan Kovačević i Bogoljub Pejčić. Tad sam rekao – ovde se ne radi o tome kako će Srpski pokret obnove glasati o zakonu o informisanju, ovde se radi o životu i smrti. I rekao sam – ovde više nemam šta da tražim, i otišao sam. U toj emisiji je bio Slavko Ćuruvija, u toj emisiji smo bili i Tijanić i ja.

Basara je potpuno u pravu što tvrdi da ovde je osnovni problem u tome što događaji ne mogu da se dogode, oni stalno idu dalje, kosovska bitka i dalje traje. Mi sa strahom očekujemo i sledeći ponedeljak, utorak, desetogodišnjicu velike revolucije 9. marta. Ja sam o tome pisao više puta i pisaću, ali to je završeno. Postoji jedna istina o kojoj svi mi koji smo čitali knjige znamo već dovoljno dugo godina, ali koja je za one koji ne čitaju otkrila Medlin Olbrajt. Ali bez obzira na to, ja se neću libiti da tu istinu ponovim – Srbi neće biti prvi narod koji je nestao iz istorije. Ja stvarno ne mislim da je koka kola esencija života, ali, znate, to osvežava najbolje, tu nemam nikakvih dilema i ako treba sad da zaginem samo zbog toga što je koka kola odvratan i politički napitak – neću. Nema razloga. Možda je dunja bolja, ali hajde da dođemo u situaciju da to dokažemo.

Ne tvrdim ja da je svet u kome živimo dobar. On je odvratan. Čitav ovaj život nema nikakav smisao. Postoji način da se taj život prekine bez bola, samoubistvom. Ne treba ga činiti sve gorim i gorim, treba ga činiti sve podnošljivijih i podnošljivijim. Mi se ovde povodimo za ekstremima. E kstremi su Milošević, Šešelj i Bogdan Tirnanić. Meni je ovo vrlo zanimljivo, šta bih ja radio u mojim godinama da nema ovoga? Išao bih na pecanje. To je način života koji odgovara vrlo malom broju ljudi, on ih čini hrabrim, čini ih interesantnim, pospešuje njihovu spisateljsku i političku karijeru, ali to nije život za većinu ljudi, i ti obični ljudi su najveće žrtve čitavog ovog kolopleta intelektualno-političko-umetničke zavere koja postoji kod nas. I da ta zavera funkcioniše govori jedan slučaj koji se dogodio nedavno. Ovoga leta sam pisao jedan tekst da su se izmenili likovi na našoj političkoj sceni i da Vukova parola – ne može Dunav u potok, se mora izmeniti – mora Dunav u potok. A šta je bio potok? Potok je bio Leskovac sa Ivanom Novkovićem, Valjevo sa Makijem i tako dalje. To su nove figure koje su spontano proistekle iz narodnog nezadovoljstva i bile podjednako pobunjene protiv vlasti i opozicionih stranaka i intelektualne čaršije koja im je zadavala zadatke.

I šta se dogodilo na kraju? Makija je vlast strpala u zatvor, slomila mu vilicu, a opozicija je Ivana Novkovića primila u Demokratsku stranku gde će on postati Čeda Vasić ili Čeda Jovanović i Vuksanović ili Perišić ili Tirnanić ili Mika Mikić ili Paja Patak, sasvim svejedno. Znači, čak i opozicione stranke znaju da anuliraju ono što je moglo da bude spontana pobuna protiv situacije koju svi oni zajedno, uključujući i mene i Tijanića i vas, oblikujemo, iz najboljih namera ili iz najgorih, to nije važno. Kamo sreće da taj mehanizam kojim mi vladamo je pokazao rezultate. Ne, nije pokazao nikakve.

– Nema, jesmo krivi što nismo na vreme digli glas, ja jesam digla glas. Ja sam kao Pontije Pilat, mogu da perem ruke kako god okrenete, i bez šampona i bez sapuna.”

– “Kako to samo sa vodom?”

– “Nisu prljave, Vasilije.”

– “Kako to bez vode prala ruke?”

– “S vodom da perem, bez sapuna.”

– “Ruke prala? Ruke prala bez sapuna.”

– “Da, jel’ može tako?”

– “Ne može.”

Svetlana Lukić: Ovo je emisija Peščanik Radija B292. Kad filozof počne da vam odgovara na pitanje prestajete da razumete šta ste pitali i zapadnete u blagu krizu identiteta. Evo šta mi je profesor Nikola Milošević odgovorio na pitanja kojih više ne mogu da se setim.

Nikola Milošević: Posredi je onaj princip koji je karakterističan za one političke upravljače sa čijim zdravljem nije sve kako treba, aut Cesar aut nihil ili sve ili ništa. Ja lično, međutim, mislim da tome valja priključiti i spoljnopolitički činilac u ovom slučaju. Mislim da tvorci spoljne politike zapadnih zemalja, pre svega oni iz Amerike, nisu vodili računa o tome da, ako ništa drugo, ostave neki rezervni izlaz za slučaj krajnje opasnosti onima koji ovde upravljaju. Ako je predsednik države viđen za Haški sud i ako je najavljeno da u tom pogledu nikakvih kompromisa s njim nema, onda je njemu presečna i ona jedna jedina odstupnica koju bi on inače možda u nekom slučaju krajnje nužde koristio, pa, dakle, šta mu drugo preostaje nego da ide do kraja. Čak, dakle, kad bi on i imao dovoljno psihološke, da tako kažemo, elastičnosti i politički promišljene taktičnosti, teško da bi u takvim spoljnopolitičkim uslovima, odnosno ograničenjima mogao da čini nešto drugo nego što sad čini, jer ako treba da bira između Haškog suda i opstanka na vlasti, onda će on po svaku cenu nastojati da ostane na vlasti.

Ono što bih za ovu priliku ja lično istakao svakako je činjenica da su sad konačno, kako se popularno ali u ovom slučaju sasvim tačno može reći, maske pale, jer već desetak godina nas mnogi intelektualci kritički raspoloženi prema režimu i mnogi opozicioni lideri uveravaju da mi nemamo totalitarni politički poredak. Ja lično sam ne jednom bio u prilici da mi se kaže, pošto sam od početka mislio drukčije, da sam, eto, čovek opsednut figurom sadašnjeg predsednika, da je to ipak neko s kim se može razgovarati, da ovaj sistem jeste doduše sistem sa crtama autoritarnosti, ali totalitaran nije, i da ima načina da se u okviru njegovih institucija nešto nabolje promeni. Ja moram da kažem, i ne radujem se nimalo zbog toga, da se pokazalo da, nažalost, nije tako i da je u suštini taj sistem i čovek koji ga vodi od početka bio izrazito totalitaran, a da je sve ono što je izgledalo kao nekakav prostor za demokratiju bio samo privremeni taktički ustupak. Ja sam ga jednom uporedio sa gospodarem nekog zamka koji seoskoj deci dozvoljava da se malo igraju u nekom kutu njegovog vrta. Jednog dana deca se vraćaju i nalaze zaključanu kapiju. Deca su mislila da je to prostor koji im pripada za svagda, a nisu shvatila da je to bila stvar dobre volje onoga ko odlučuje.

Evo jednog drugog poređenja koje mi se često nametalo, kao sloboda psa na lancu. Znate, pas koji je vezan, kad mu gazda pusti malo duži lanac može pomisliti da je slobodan, ali koja je sloboda psa na lancu? Sad je lanac skraćen, a u suštini lanac je bio isti i onda i sad.

Što se tiče ponašanja predvodnika stranke na vlasti zaista je ono konstantno, ja lično sam zbilja još ranije na to ukazivao, s tim što bi se valjalo prisetiti jedne Aristotelove formulacije, da ima neke doslednosti i u nedoslednosti. Dakle, postoji nešto što spolja izgleda kao nedoslednost, utoliko što u njegovom ponašanju ima jedna oscilacija koja se često vraća, čovek je koji ide iz jedne krajnosti u drugu. To je takozvano ciklotivno ponašanje, da upotrebim jedan psihijatrijski termin i njime se obeležava činjenica da kod nekih ne baš previše zdravih ljudi postoji faza euforije i faza depresije. Naravno, razmak između te dve faze varira i to je ono što je prevarilo neke zapadne analitičare, pre svega gospođu Olbrajt.

Dakle, očekivalo se da u slučaju Kosova razmak između te dve faze bude daleko kraći, otprilike onako kao što je to u Dejtonu bilo, ali on je potrajao 77 dana, naravno na zlu sreću svih nas, pre svega nas koji ovde živimo i naravno u neku ruku na zlu sreću onih analitičara koji sa zapada to tako pogrešno prosuđuju. Međutim, da bi do one druge depresivne faze došlo potrebno je da osoba o kojoj je reč bude priterana uza zid i da nema drugog izlaza do potpunu kapitulaciju. Ali, ako se dogodilo, kao što jeste, da mu se i potpuna kapitulacija ne uvaži kao neka vrsta izlaza, jer on je taj izlaz imao u Dejtonu, onda naravno perspektiva, bojim se, može biti sasvim drukčija i daleko dramatičnija.

Dakle, pespektiva može biti ne građanski rat, nego sukob pobunjenog naroda sa onima koji oružjem brane vlast ili može, dakako, biti, jer putevi Gospodnji su neispitani, i od neke druge vrste, svemu tome se naravno ne treba mnogo radovati, ali ono što se ne da izbeći, neće se izbeći time što ćemo se mi bilo radovati, bilo plakati zbog toga.

– Ništa neću da ćutim. Ništa neću da ćutim. Nema po svaku cenu ni života, gde ko živi po svaku cenu.”

– Znate šta, moj deka voli Slobu.”

– Neka voli Slobu. Kakav bih ja demokrata bila kad ne bih pustila tvom deki da voli Slobu, čak ga i ja volim više nego Šešelja.

– Zašto ga više voliš?

– Slobu?

– Da.

– Pa mada je kriv što se druži sa Šešeljem, ali bolji je od Šešelja koliko-toliko…

– A ono čudo iz kutije?

– Koja je to kutija? U koju on opet može stati, pobogu?”

***

– …da ubije novinare, da ga Sloba… kao iz kutije da ubije novinare. Ono čudo iz kutije?

– Pa što je pristao?

– Znaš zašto?

– Što?

– Zato što je rekao da hoće da ubije novinare…”

– “Šešelj?

– Da.

– Pa, nije njemu ništa…to mu nije prvi put da laprda… Jao mali!

Goran Marković: Ali ja sam skoro siguran da oni to ne mogu da prežive, jedino što je nezgodno što mogu i nas da povuku za sobom i što mogu da naprave nešto što ne bi bilo civilizacijski rasplet i kraj kao u civilizovanim zemljama, nego bi mogla da bude nekakva krvava orgija koja bi se završila jako ružno. Ustvari, meni se sviđa kod ove opozicije, koja mi se uopšte ne sviđa inače, dakle, opozicija mi se u ovoj zemlji uopšte ne sviđa i smatram da je mizerna, jedna stvar koja mi se sviđa koja im je verovatno nametnuta i sugerisana, a to je da oni insistiraju na mirnom raspletu stvari i da oni ne žele revanš i da ne žele osvetu, i da ne žele krv. I to je vrlo bitno, da jedan, dakle, civilizacijski koncept stvari, pristup stvari se suprotstavi varvarskom pristupu i da se ta dva principa, civilizacija protiv varvarstva, izvede na čistinu.

U tom slučaju ja mislim da varvarstvo nema veliku šansu, samo je važno da ova civilizacija koja je nažalost promovisana od ne baš mnogo civilizovanih persona, neki jesu, neki nisu, da dakle makar taj nametnuti ili veštački ili lažirani civilizacijski diskurs izađe u prvi plan i da se suprotstavi kao program varvarstvu. Znate šta, po definiciji kriza je kada je staro mrtvo, a novo nema snage da se rodi, to je onda kriza. Ako kažemo da je ovo kriza, a jeste očigledno, onda je činjenica da su ovi mrtvi, ali da ovi drugi nemaju snage da se rode. Međutim, ja nisam pesimista. Znate, Česi su imali kad su im Rusi upali ’68. godine sintagmu koja je stvarno možda apsurdna, ali u našim slučajevima čak i to može se citirati, a to je – što gore, to bolje. Mislim da stvari dok se ne dovedu paroksizma, dok ne postanu neizdrživo apsurdne neće se razrešiti, što bliži kraj našim regularnim nadanjima, to bliži rasplet.

– Kupićemo 3-4 šampanjca i onako velike cigare, tompuse što se kaže i onda proslavićemo…”

– Ja mislim da bih bio u bolnici od sreće, da bi mi srce puklo. Ružno je to govoriti, ali ja tog čoveka toliko mrzim da to više postaje bolesno, ja ne znam, ne znam da li on ima nešto u glavi… Mada mislim da je on toliko sateran u ćošak da on više nema gde. To je kao kad mačku saterate u ćošak i onda ona počne da grebe, nema gde da pobegne, e tu je on došao. Možda nisu trebali ovi sa zapada toliko da ga osude, ja bih ga prvi pustio neka ide gde hoće, daleko mu lepa kuća, neka ide što dalje od nas, biće nam lepše sigurno. Suicidan tip, ali je preneo to i na narod, i ovaj naš narod je postao suicidan, kakav vođa takav i narod. Ide ova zemlja za njim u samoubistvo.

– Bitno je da mi ne završimo kako o njemu mislimo, to mi je u principu najbitnije. Neka živi kao penzioner od hiljadu dinara, to je najtopliji pozdrav za njega, hiljadu dinara, izvolite, penzija stigla na vrata, hvala…

Goran Marković: Neko ko ima porodicu i ko izdržava porodicu od plate on verovatno već merka sims sa koga će da se baci, ali oni ljudi kao ja, koji nemaju ni kučeta, ni mačeta, a imaju pristojne prihode od recimo onog posla kojim se bave, mi ne moramo da budemo ucenjeni i mi ne moramo uopšte da ikada prestanemo da se borimo protiv njih. Ne radi se samo o izdržljivosti, nego se radi o tome da ne mogu fizički da izdrže borbu do u beskonačnost. Oni moraju da hrane decu i moraju da kupuju sapunicu za brijanje, i oni moraju da čine određene kompromise, oni moraju da saginju glavu, ali postoji niz ljudi koji jednostavno mogu to da izdrže i rade to na neki način, čak možda iz inata.

Mislim da se taj neki građanski bunt javlja sada na nivou individue, nema više uličnih tih protesta, ali ljudi su se fenomenalno očeličili i promenili iznutra. Niko ne izlazi da demonstrira, niko ne ruši režim, ali sigurno nećete naći nikoga ko voli taj režim i ko se slaže, mislim osim onih klasičnih lopova i onih koji žive od tog režima i onih zaluđenih budaletina koje ne računam u neki veći procenat. On ima to samo sejanje straha, za kojim je posegnuo, ali i to oslobođenje od straha, video sam to u Leskovcu i tim gradovima malim, i ono se širi kao zaraza. Jednostavno ljudi ne mogu do besveste i da se plaše i neće da se plaše, masa ljudi se više ne plaši.

Ako uzmemo da je taj Haški sud u službi velikih sila, onda je u tom slučaju taj pritisak dodatni nije nikakav pravni, ne zastupa pravdu nego služi u službi, dakle, kontrolisanja određenih teritorija, izazivanje određenih sukoba i tako dalje. Ko zna šta je u njihovim planovima i ko zna kakvi su ti pritisci? Ja sad ne bih u to ulazio jer se ne razumem. S druge strane, ukoliko taj sud insistira stvarno na pravdi, mi tu nemamo šta da se nalazimo pogođenim. To što nama otežava i što će on da se grčevitije brani, to je u stvari naš problem. Pročitao sam jednu vrlo zanimljivu, da li je to sad neka nebuloza ovog Avramovića, da li je to nekakva – što je babi milo to joj se i snilo, a možda i nekakav realni predlog da kao se omogući u dogovoru velikih sila, Rusije, Kine i Evropske zajednice, da on ode u Kinu i tamo boravi u Kini… Možda postoji takav dogovor da se njemu ipak omogući odlazak sa vlasti sa glavom na ramenu i da se sad taj sud buni protiv toga i da taj sud hoće da se osigura da on ne pobegne negde tamo na Tibet i da tamo sa svojom suprugom ne provede u meditaciji ostatak života.

Kako bih ja znao šta oni misle, mislim, te velike sile? I nikad mi to nije bilo jasno, ni samo to bombardovanje mi nije bilo jasno i uopšte efekat koji su postigli s tim bombama mi nije jasan. Svaki dan kad prođem Kneza Miloša ja gledam one zgrade i mislim – i dobro, šta je bilo, šta ste uradili, šta ste postigli, stvarno, jako mnogo ste postigli. Eno, sada tamo na Kosovu i dalje traju etnički nemiri, beže vam vaši vojnici koji to treba da sređuju glavom bez obzira od divljih Srba i divljih Albanaca. Eto, šta ste hteli nije mi jasno, da li ste hteli nekakav poen… Cela ta stvar sa tim bombardovanjem i osvajanjem Kosova od strane sveta je po meni prilično promašena i govori o tome da ni oni verovatno nemaju nikakav naročit i pametan plan.

Meni sve to ustvari malo liči na film Dr Strangelove, ako se sećate, Kjubrikov, u kome oni generali sede u onoj sali i tako lupetaju svašta i tu ima svakakvih spodoba koje tu imaju raznorazne ideje. Pretpostavljam da je i tu bio upleten neki doktor Strangelove u našu priču i da je imao ovde drugog svog po bolesti kompanjona na drugoj strani, tako da su to stvari, znate, koje mi obični ljudi ne možemo ni da shvatimo, niti ćemo ikad saznati, a pravo da vam kažem, nije ni važno. Mislim, šta imam od toga i da shvatim da je neko bio kreten i iz kakvog kretenizma je uradio bilo koju kretensku stvar. Pomislim, šta me to briga, na kraju krajeva ja sam preživeo taj kretenizam i živ sam, evo, i mrdam još uvek i šta da mu radim.

Ja sam mnogo putovao ovih zadnjih 10 godina, stalno ono, kombi, Budimpešta, nazad kombi i tako dalje. Bilo je trenutaka kada mi se pomisao na odlazak u inostranstvo, povraćalo mi se pritom, nisam to smeo da kažem jer su ljudi mislili da je to neka uživancija grdna da idete u inostranstvo. Dve stvari su mi se desile opozitne za ovo vreme. Dakle, recimo ’93. godine koja je bila po mom sećanju najstrašnija od tih bosanskih godina, sam bio u Francuskoj i bio sam pozvan od strane jednog festivala na kom sam imao retrospektive, da budem član žirija, što je bio već veliki gest. Prethodno sam došao u Pariz i otišao na večeru sa nekim prijateljima i jedna žena me za stolom upitala odakle sam. Ja sam rekao iz Jugoslavije, ona je rekla – iz kog dela Jugoslavije, ja sam rekao – ja sam Srbin, na šta je ona spontano uzviknula – kakav užas. Dakle, ona je imala jednu vrstu reakcije, ona je žena stvarno mislila da su Srbi za večerom, za stolom nešto što se ne može izdržati.

Međutim, kad sam došao u Monpelje gde je bio taj festival, sačekale su me demonstracije ispred hotela, dakle, grupica muslimana i Hrvata su demonstrirali protiv mog prisustva što me užasno pogodilo, da ljudi u meni vide naciju, a ne nekog ko pravi neke filmove i tako dalje. Bilo mi je vrlo neprijatno, ušao sam u hotel, tamo me je čekao direktor festivala, jedan tako debeljuškasti Francuz iz Provanse, divan čovek, Pitju, i onda mi se izvinio za te demonstracije, da on ne zna kako je do toga došlo i tako dalje. Ja sam rekao – pa, nema to veze sa vama, i onda me upoznao sa ostalim članovima žirija, koji su svi bili stariji od mene, bio je jedan Francuz, Italijan, Španac mislim, i tako. I onda je on izašao napolje pa nešto razgovarao s tim demonstrantima i na kraju se vratio i rekao mi – gospodine Marković, ja u ime žirija imam jednu veliku molbu za vas. I ja sam pomislio odmah – jao, sada da se pakujem ponovo na onaj avion, pa opet onaj kombi, pa opet… A on je rekao – znate šta, ja bih vas zamolio da… svi članovi žirija misle da biste vi trebali da budete predsednik žirija. I to je bio veoma važan trenutak u mom životu, shvatio sam da postoji nešto kao ravnoteža tim manipulacijama medijskim. Naravno, onda sam izašao napolje i upoznao se sa svim tim demonstrantima i završili smo u nekoj kafani tamo, dobro smo se napili i svi smo otišli da gledamo moj film, jer je “Tito i ja” bio prikazan kao omaž predsedniku žirija. I eto, to je bio jedan lep trenutak.

Uh, kako da ne, pa to će biti revija filmova, biće festivali filmova o ovom predsedniku, ne samo filmovi, moguće je svašta, uzmite recimo Kaligula…

Kad sam studirao u Pragu sam upoznao jednog momka kome je otac bio 11 godina u Staljinovim kazamatima i kada je Staljin umro on je plakao. Možda su mu nervi bili malo slabiji, ali bilo je u tome tuge za jednim periodom života koji, kakav je da je, on je bio njegov. Odlazi, završava se jedan period ljudskog života. Ovaj čovek je obeležio, nekima je ukrao desetak, dvanaestak godina, ali dobro… ja nisam dozvolio da mi ukrade ni minut moga života, ali je obeležio veliki deo mog života. Ako on ode, moraće da ode jednog dana, ne može večito da živi, neću uopšte osećati nikakvu radost, niti ću likovati. Naravno da neću osećati nikakvu ni tugu za njegovim odlaskom, to bi bilo suviše perverzno, ali u svakom slučaju ću imati osećanje da odlazi jedan mračni teški, ali ipak dramatični i za nas koji se bavimo ovim poslom važan period života.

Znate, jednom sam sa Duškom Kovačevićem razgovarao i on kaže – Pa, znaš šta, ipak mi imamo sreće što živimo u ovom ovde, zamisli da smo Švajcarci i da ti ja pišem scenario – komšija sekao ruže i preko ograde je isekao tvoju, i o tome se radi u tom filmu. Znate, i ova muka ima neki sadržaj i da budem malo sebičan, dobar je to dramski materijal.

– Znate kuća Slobodana Miloševića… vila u Grčkoj, znate kakva je, kao Narodno pozorište. Onde su oni porodica, on ima i jahtu tamo, Predator 40, ne znam koliko košta, 4-5 miliona maraka.

– Ja bih ga poslao prvo u Hag da prvo malo tamo odgovara, ali da dođe ovde da mu mi sudimo, jer nisu ginula holanska deca i vojska, nego naša deca su ginula dole… od koliko… od ’91. Nemam ništa više da kažem za njega, on mi se gadi, gadi mi se, i on i ona. Kaže – kraj srpske bajke, to je kraj krvave bajke, njihov kraj.”

– Za mene je Slobodan Milošević i Mira sad kao zveri ranjene, skrivaju se, kažu nijednu noć ne prespavaju na istom mestu. Ja im ne bih bila u koži za sva blaga ovog sveta, da se razumemo, oni su nesretnici po meni, ali su veći krivci taj isti Đinđić i Vuk i svi oni što se sad predstavljaju opozicijom. Nisu oni opozicija nikakva. Kad bi došao dan da Vuk Drašković može postati predsednik u Srbiji, Vidovdana mi, ja bih tog dana morala da napustim Srbiju, a Srbija bi ostala siromašnija za mene, ovako razrušena.

– Meni nije simpatičan.

– Ni meni lutko moja mala, mada …Kakva je ta Mira, ko je Mira, šta je Mira?

– Mira je moja baka.”

– O Slobinoj, maco, ženi pričamo.”

– Na koju si ti mislila?”

– Pa, na Slobinu babu, na nju sam ja mislila.”

Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik, govorili su profesor Nikola Milošević, novinar Bogdan Tirnanić, reditelj Goran Marković i večni šetači Beograda i Zagorka i Vasilije. Montaža i realizacija Nilola Drulović, Petar Savić i Slobodan Lalić, a pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 23.02.2000.

Peščanik.net, 23.02.2000.